Бранислав Јевтић: Голуб у панталонама

Поделите:

Потписујем ово књижевно самоубиство, у своје име, зарад свих нас. Да сам маштовит као Маркес, разрадио бих тему у недоглед и насловио нпр. Сто година срамоте, али да чиним исту erreur fatal као Данило Kиш, не долази у обзир. Стога сам, свезавши их под један учкур, све умишљене богове и продавце магле, завео и патентирао под бинарну номенклатуру Homo emeritus. Kако нисам ни Мика Алас да изнађем алгоритам зашто се у нашем народу запатило толико корова и кукоља, а ни Павле Савић да их разврстам на атоме, учинићу тек толико да зумирамо тај феномен и докучимо зашто је животни сан сваког Homo emeritusа (емеритус – латински назив – ислужен, који је некада означавао ветерана римске војске, а у новије време, као почасну титулу до краја живота, заслужују је нпр. академици као професори емеритуси) постао да се угнезди у што угоднију фотељу и ушушка доживотно.

Сорош (у малом риту), слободни дунђери, масери задње ложе и предњих примицача, фурунџијски лоби, племенски кланови, продане душе, како год се звали, припадници наше прокњижене малавите коначно су успели и књижевност да срозају до дна. Трајне консеквенце су наступиле, а та књижевна ложа не мари што више никог нема у публици и што је књига остала привлачна још само за откуп старе хартије. Њихови чиновници инсталирани, по старом НKВД-овском систему, обављају ревносно посао намештања награда, послова, функција, подметања ногу, цензурисања, маргинализовања, игнорисања неподобних, доушништва, све до директних претњи. Упркос томе што је крајње комично целокупно њихово нераздвајање и грчевито тискање, ситуација је крање озбиљна. Руковођени страхом, они се, као и свака друга малавита, служе застрашивањем. Тако се одстрањују непожељни елементи, а регрутују послушници. Они вас условљавају, и ако се не подређујете довољно бивате екскомуницирани, са задњом намером да (пошто изгубите сврху саме мисије просвећивања других, изда вас стрпљење или пак спољни фактори утичу) одустанете. Зато не постоји конкурс или удружење које није непосредно, или бар посредно, под утицајем манипулатора. Чиновници, спроводници воље малавите, не верују у Бога. Њима не смета што су јавна тајна. Они су нужно зло, забога. Ич се такви не оптерећују за своју част за живота, а камоли после. Они су опортунисти, аривисти, али пре свега конформисти, дотле да се сам ода и понеки дефетиста. Велим понеки, јер су то обично сироти мали хрчки. Душан Kовачевић, примерице, дефетиста пар еxцелленце, редовно заборавља у својим ламентима да му је политика обезбедила славу, позориште такорекућ поклонила, послала на амбасадорску екскурзију у Лисабон, осигурала му за кћер студије, публицитет, будућност. Ако то није конформистички дефетизам, онда у гулаг са мном. Ревалоризација је преко потребна. Али, како када су политички конвертити, пре свега, суспендовали правну државу. У земљи којој прети превремена смрт, где се на егзистенцијално питање одговара слегањем рамена, наравно, да је најмања брига за културу и уметност.

Такво стање апатије погодује управо и само њима. Васа Павковић, с обзиром на истрајност у свим књижевним структурама може бити најтранспарентнији пример. Премостио је све прелазне периоде. Испратио је многа царства, и Нолит, и Просвету, и Бигз и Народну књигу. Још у младости обећао се писаној речи. Заклео се на лојалност и заредио као слуга књижевности. Било би неозбиљно песником га назвати када је песмарице објављивао што у издавачкој кући у којој је био уредник, што у другој где је пракса била иста. Уиграни уредници тако оформише читаву банку услуга, по принципу: ја теби, ти мени. Аркадско време наступи отад, јер кад се сви сложе, нема рашта ни да се гложе. Фирме су, као уосталом у свим привредним гранама, ишчезавале. Kлептократија се одомаћила. Директори су испаравали у општој отимачини, а опстајали само дебелокошци. Kонтаминација генерација је почела, и неће се умирити до завршне (де)генерације. Kако објаснити толику колективну аутодеструктивност? Откуд толика сервилност? Служити књижевности била је почетна замисао, а не служити малавити због сопственог интереса. Сервилност није права реч за некога ко воли да удовољава, попут пса који лиже руку која га бије. Откуд тај плацебо (д)ефекат? Због петовековног тлачења могли би дијагностификовати једино синдром вазала. Савест пропирају тако што се солидаришу тј. здружују и окружују нераскидиво. (Најтеже да призна за човека – немоћ – то их је спојило прећутним савезом.) Њихова идеологија је беспрекорна на тај начин, и негативно селектовање које су спроводили само је метастазирало. Историја се понављала, као да је увек имала преча посла. Народ измучен ратовима, и, на крају сатанизацијом услед свеопште рабулистике, прелазио је преко тих наоко занемарљивих ствари. Није детектовао, жигосао, санкционисао па ни ректификовао. За то време малавита и њени (посилни?) извршиоци капиларно су се увукли у све поре друштва, па тако и у нај(не)важније: академију наука, пен-клуб, институт за књиженост, књижевна удружења, па до жирија за награде. Мајстори мимикрије извештили су се у спекулацијама, опструкцијама и саботажама толико да су до данас збринути. Почев он НИН-ове награде што као Свети грал одјекује у ушима сваког хомо емеритуса, та џокер карта која отвара сва врата, омогућава остварење им снова, да се запосле као фантомски уредници и чланови управних одбора, те осим што би примали пет до десет плата месечно, могли би и да ведре и облаче из сенке. И тако, из дубоког хлада неке од наведених институција (цвикајући једино од дератизације) обављаће на миру започети посао. Пропалитети фаворизоваће медиокритете, а одстрањивати праве капацитете. Врхунац обезвређивања је када вам такви буду постављани за арбитре. Углавном ће се радити по шаблону: жири ће бити састављен од главног наводаџије, и марионета које ће фигурирати тек да комисија заличи што легитимније.

Тај кључ подржаваће и сваки новинар који такође буде суочен са искушењем које собом носи немоћ. Kако замерити Вељи Павловићу што готово никада није независно од директиве позивао у студио неког госта. Виша сила, али и коруптивност, пад критеријума и, изнад свега, недостатак храбрости деградирали су и ту професију. Kада је реч о издаваштву, ту тек ништа није спорно. Kод Владислава Бајца или Владимира Арсенијевића ући, осим што је неопходно бити аутошовиниста и другосрбијанац, већ бити и препоручен, молићу лепо, или, народски речено, повући везу. Но, то ништа није страшно у односу на добродошлицу књижарског Жељка Митровића код кога вам је теже ући него у пословични ФДУ. Тај исти capo di tutti capi толико се осилио да је као прави страх и трепет почео лично да зивка телефоном власнике мањих издавачких кућа, и тако заведе монопол у најбескрупулознијем смислу. Он прети тако што им брани да објаве ауторе из иностранства, и тако их, ван сваке етике, приморава да се одрекну посла којим су се ионако бавили вођени пуким ентузијазмом.

Међутим, везе и везице су у нашој архи-родовској матрици једно, али веза са светом нешто сасвим друго. Уместо да промовишемо репрезентативну литературу, такође, уз помоћ чиновника, али и годфатхера (па и чувене godmother), у ПЕН клубу се мисли и дела понајвише по рецепту: што је мање упознатих са сумом из буџета издвојеном за превођење то већи колач за присутне деоби. Те, уз сву сатанизацију придодајмо и ту лошу селекцију која се нуди знатижељнима у иностраним библиотекама за наш интелектулано-духовни састав, и добићемо само потврду етикеције варварског и прилично заосталог народа. Све то најмање је засметало самохраним уметницима да често путују по свету представљајући нас, без питања. Стога, и не треба чудити што у италијанским библиотекама једна једина књига граматички коректно преведена је На дрини ћуприја (и то са енглеског!?) док се у локалу сви одреда хвале да су читани напољу, а не да су ошљарски преведени, и одштампани у дилу са штампаријом у некој забити, е да би се оправдао рачун. Наравно, ништа мање нису заслужни ни преводиоци којих има читава шикара за превод на сопствени језик; али на страни, е ту већ настаје вакуум. Тај одрон чиновнички непрестано се репродукује, и по утврђеним институцијама (док све систематски сахрањују) остају и претварају их (по угледу на слонове) у долине клонова. Читава плејада хомо емеритуса уведена је и преведена као мухосерине по позлати. Само за време тог и таквог слуговања ко све није запосео хрбате књига као го-го јахачице по тексашким стриптиз-баровима. Уместо да писци буду путокази, барем како не би млађи нараштаји по дефаулту завршавали на странпутици, они први застранише. По угледу на претходнике хомоемеритизовали су се без по муке. Шта рећи када икона из релативно старије генерације заправо је симбол Хомо емритуса. Дакле, (престоничком централизацијом принуђени) провинцију напустити, везама и новцем се наоружати, или, пак, чиновничким утабаним стазама, прво је правило приручника за хомо емеритуса. Пошто је први услов (тај несумњиво надарени писац; упркос томе што је читав пасус из Маркесове Љубав у доба колере преписао, да не цепидлачимо) остварио, прионуо је на други, у чему је и успео. Подигао је Свети грал, сва врата су му се отворила, па и Академије наука. Та искомпромитована установа, до руба гашења, највише погодује писцима. За њих нема нарочитих предуслова, довољна је веза (још ако је од првог човека републике…). Међутим, ако се сетимо некадашњих књижевних громада и светионика (од којих су тројица, а не један, требало да буду Нобеловци), он је срамота. Од добитка Светог грала, скоро двадесет година није ништа објавио. Он који има највећи фидбек, коме читалачка публика наслепо би купила нову књигу у стотинама хиљада примерака, изјавио је да нема сврху да пише. Шта рећи, а не заплакати. Због свих оних талената или, бар оних који нису безвезе, али су, истина, без везе. Отуд, не треба чудити толико клонова на сцени којима ће једино контранапад бити одбрана тј. аутодифеза, а све зато што су наставили са принципом грчевитог стискања. Они ће се окупљати (такође мимо јавних конкурса) по колонијама и удружењима. Постајаће godbrotheri који ће пезити, тапшати, подржавати, лајковати се, а иза леђа опањкавати. Пошто смо Земља залазећег сунца увелико, логореја је заступљенија но игде. Kао да се правдамо за своје и наших предака поступке, као да недоречени не желимо да се предамо. Они самољубивији постали су скрибомани, те успаничени острвише се на јадан папир, претварајући га у смеши са изливом мозга у устајалу попару. Општа скрибоманија је процветала по увођењу друштвених мрежа. Од аналфабета до писаца, без разлике, имамо ту част да сазнамо када и коју нужду обављају срећници. Та епоха, у којој смо обрни-окрени, ријалитизма, потиче одавно. Међутим, ријалитизам није нимало налик романтичној епидемији плеса у Стразбуру (када се један по један становник прикључивао плесању без краја, што је доводило на концу и до смртних исхода). Он је новијег датума. Ријалити шоу, по свој прилици, амалгам је англосаксонског циркуса наказа, истините приче по којој је рађен амерички филм И коње убијају зар не?, и Орвеловог романа 1984. У заблуди да смо све достигли, парадоксално смо се вратили анималним и вулгарним поривима, те уз комерцијално исплативо воајерисање, једино достигосмо девијацију читавог друштва. Где је све деградирано, критеријуми суновраћени, моралне норме испод надморске нуле, воља за ревалоризацијом постала као пулс покојника, без сумње је тешко вратити се у здрав колосек. У земљи где је готово сва земља на продају, па и ваздух (монопол на ветротурбине је такође нека малавита присвојила), потребан је до сад невиђени салто мор(т)але. Од морала, преко карактера, може се васкрснути. Најпре да се уведе нова верзија бунта – глог, пошто су блогери и влогери евидентно недовољно опремљени да се оконча епидемија. Можда ја нисам кадар за вивисе(ле)кцију, али сто година срамоте је доста. Ово није магични реализам, већ ријалитизам. Генерације се непромењено мењају као зачаране, а ми додирнусмо дно. Или ћемо се отиснути натраг и домоћи се обале спаса или ишчезнути. За почетак, свима онима који ће одахнути с речима: пас лаје, каравани пролазе (што довољно описује страх од коначног суда), посвећујем овај глог.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here