„I morti!, i morti!…“, у венецијанском позоришту, још од старе Млетачке републике или Serenissime, скандирало би се након завршетка представе; аплаудирало би се и орило из свих уста од импресарија, преко глумаца који су се управо поклонили, до публике на ногама, а све у част тј. дозивајући и оне глумце који су током комада „изгубили животе“.
Тај знак поштовања недавно је свима, а мора бити и давнопочившима измамио сузе када су војним камионима градске власти једног у низу италијанских градова биле принуђене да превезу ковчеге у сасвим други град где ће страдали од короне вируса бити кремирани, пошто погребне службе нису биле у могућности све да збрину, као што ни завичајно гробље више није имало места. Жртве су небројене како у Италији, Шпанији, Ирану, Француској, Немачкој (у Кини, где је све почело, повлачи се статистички)… до Србије, која плутајући на сплаву наде по непредвидивој делти, тек ослушкује хук нечег налик страобалном водопаду, или пиљећи иза сваке окуке очекује неко ушће колико толико гостољубивије од апокалиптичних слутњи. У безнадежној ситуацији, готово цео свет нашао се као у временима великих помора од куге нпр. оне из 1334. настале у Кини, да би се потом прогресивно проширила и на запад у Европу. Многи су је доживљавали олако, у сујеверју тражили узроке, и најважније од свега избегавали савете лекара о избегавању друштва. Главна последица током и након те редње састојала се у кризи радне снаге, праћене класним сукобима. Светска хијерархија се од тог доба знатно променила. Из поменутог можемо извући многе подударности осим једне и те како важне разлике, а то је у узроку. Док су тада примитивно, чак пагански реаговали, уз уобичајено бацање кривице само на Јевреје, данас је ситуација несагледиво компликованија. За теоретичаре завера биће посла напретек. Али, док се гејзир живота тријумфално не стабилизује, проћи ће још доста чамаца реком Стикс. Једна од многих заједничких појава је и паника. Опште познато је да је највећи страх од смрти у човека. Тада се испољава оно што чини његов ментални и психички склоп. Када су Талијани, у знак одавања захвалности на свему што чине и коликој се опасности излажу лекари, у вечерњим сатима позаузимали балконе и колективно запевали уз инструменте ко како с чим, и коју год песму уз неизоставну химну, цео свет је запахнуо један те исти осећај. Тај осећај има само човек. Понекад заличи на крдо, стадо, чопор или јато, али ипак, њега од других живуљки разликује једна ствар. По смеху, по хумору, по осећањима, по свести… а то је душа. Само што овај пут цело човечанство доказало је да се може сублимисати у један дух. Разлике су се неминовно појавиле, али занемарљиво. Потпуно је ирелевантно то што на њихов позив или challenge, Немци не да нису одговорили већ су умало линчовали једног ентузијасту. О менталитетима као и о укусима не треба расправљати. Слично Германима, и Срби – као неки натурализовани Словени на Медитерану, не воле неизвесност, иако то у пракси оповргавају више него било ко – нису запевали (можда им је после деведесетих када су матурирали смрт, досадило играње кола и одржавање концерата под истоваром милосрдних анђела који пошту међу крилима директно из Голготе насуше). Међутим, у односу на распеване Талијане који су од муке кантали соло, или по капелама серенаде, као молитве упућене небу, Срби су се сложно дохватили тапшања. Италијанима ће се ово можда приписати због њиховог темперамента, урођене ноншаланције, специфичне флегматичности када је у питању поглед на свет, хедонизма, игре, безбрижности, растерећености, конформизма и надасве хистерије. Исто тако неко ће оплести по Србадији и њиховом пословичном пркосу, о додвораштву медицинарима само зато да не утекну са радних позиција, те клапарању по заповести већ ушаблонираних роботизованих зомбија који су програмирани само за извршавање радног задатка, као услов за посао, и на крају егзистенцију. Називаће их поводљивцима, штавише. Али, заборавиће да анксиозност и параноја исти су постулати оног страха, праисконског за голи живот. Тада се аутоматски јавља егоизам, себичност, мисаону заокупљеност само собом, евентуално на најближе. Да ли је аплауз и песма само површна реакција и очајничка рефлексна радња која потиче из страха? Зар се тиме не брани организам? Уз све песимистичке реакције, зар хумор није последња самоодбрана организма? Није ли звиждук одржао заробљенике у логору поред моста на реци Квај? Није ли ратни поклич толике бојеве пресудио? Није ли та тако тешко изнедрива солидарност управо доказ несебичности.
Уз аплаузе, Срби сваке вечери осветљавају мостове и најзнаменитија здања у боје застава најтеже угрожених нација. С почетка најављен аплауз свакако да није зазвучао уверљиво, али већ данима надаље, он је постајао све дирљивији као птичји вапај како се може каткад учинити слуху, али с више него довољно достојанства. У тапшању се постепено губила почетна веза са лекарима, већ се ширила, преко захвалности апотекарима, пекарима, продавцима… свима, апсолутно свима, до нама самима на постојаности. Звук је приањао баш као и вирус невидљиво, лепио је све на суво, парадоксално капљично преносива пошаст наспрам аплауза налик кише од најтананијих капљица, речима неописивим, и коначно рукама неухватљивим. Атонална еуфонија је као киша звучала, само сува, без отпора ваздуха, без гравитације, неспутана, а опет болна као севдах, фламенко, јецај, неспокојан, али са честитом задњом намером усмереном ка спокоју. Дакле, на хаос који је опипљив свуд око нас, ми одговорисмо потпуно одговорно, знајући да је може победити оно што и одржава, и на концу влада космосом – хармонија. То није обична непокорност, то је неслагање са космичким распоретком, са неправдом, уперено кроз живот према смрти. И тада најмању улогу играју ти који нама управљају, али не заиста, већ у пежоративном смислу (јер су увек на губитку) приземно: политичари и светски могули и олигарси. То је циљ овог узајамног ободравања, а не механичко тапшање из страха према смртницима који су умислили да имају божије прерогативе. Када успете да обесмислите Фарадејев кавез, онда сте имуни на све.
Једино на шта није нити ће бити човек као род имун, а то је изрод. Нигде у свету, осим у Србији, неће се догодити да у време човечанске претње неко врши саботажу. Део Србије познатији још као Санџак једини се још оглушује о јасна и рационална правила понашања, тачније на забрану кретања и јавних окупљања. Диригована маса муслиманске вероисповести шаље поруку влади да не маре за ванредно стање! и да им се може како они хоће. Уценом до сепаратисања. И то у овом моменту? Опште је познато да се у Београду они лече (чак и Албанци са Косова само зато што су „држављани“ републике Косово), али, већу глупост – питање је – да ли је историја забележила. Камиказе су једно, али ово је сасвим друго. Тиме што као потурице после напуштања турског окупатора због кога су иначе на силу примили веру, не враћају се изворној, довољно је јасно колико су свесни својих поступака. Препустићемо њихове судбине да процени Данте, а ми се вратимо нашој листи приоритета. Због досадашње немарности светских моћника, планета, а са њом и Венеција тоне. А када природа испашта, онда и сви са њом. Тренутно се у Венецији одржава карневал смрти; то јесте маскенбал, само што костим овога пута, косач није изнајмио са овога света. Зато сестре и браћо, свест у главу, и на вирус одговоримо што виралније тј. сложније, и дух ће као и Христ васкрснути.
Беранислав Јевтић
