Бранислав Јевтић: КОРОНА ИЛИ КРУНА ОД ТРЊА

Поделите:

 

КОРОНА ИЛИ КРУНА ОД ТРЊА

О болу, тузи и „лековима“ које ваља применити да би се човек утешио издашно је писао још римски философ и књижевник Сенека, и сваки елаборат посвећивао је свим душама којима је претесно у кожи својој. Када је то рекао мислио је само на одређен број људи благословених даром ширине свести која надмашује оквире, и који је само спутавају. Међутим, у последње време, човечанство, суочено са пандемијом COVID-19, поновно је стало под једну капу и стављено на ново искушење библијских размера, на жалост. Сада није реч о душевном гушењу већ дословно о борби за дах с обзиром на вирус који напада респираторни систем (а опште је познато да је смрт гушењем најстрашнија). Да ли је човечанство то заслужило постоје опречна мишљења. Да ли је то немарношћу својом према природи произвео, да ли је плански замишљена глобална чистка у току, да ли се води хијерархијско-економски рат за превласт у свету, да ли је матрикс следећа еволутивна фаза… по свој прилици, сазнаће само они који претекну стопи смртности. А до тада предстоји још много искушења. Искушење, или проба на италијанском, или изазов сам по себи. Протеклих дана, услед ванредног стања, многи су затечени у својим домовима, поштујући карантин, проузроковали праву еуфорију друштвених мрежа. После масовног аплауза по балконима као некаквог договора захвалности медицинарима, као и узајамне подршке, дошао је на ред и овај „спонтани“ манифест. Наиме, изазов или challenge је да (ко жели наравно) „окачи“ слике из детињства. Тај гест је брзином пожара захватио цео свет, и на свим „профилима“ одједном освануше читаве галерије преконоћ подмлађених генерација. Неизоставне опаске увек присутних изузетака биће усмерене на то као на скупну молитву престрашене руље. Међутим, колико год све то наликовало на лажни алтруизам и емпатију, нарцисоидност, солидарисање, као и, надасве, зараженост виртуелним светом, и најортодокснији контраш признаће да има нечег симпатичног, дирљивог и застрашујеће опраштајућег у свему. Та размена слика, евокација и прелиставање успомена, где се једва ко и познаје, колико год мелодрамски звучало, не тражи музику, јер би требало да сте савршено безосећајни да је не чујете нехотично. То није нека одређена мелодија запела у раљама сећања, већ резиме свих и свега; права композиција, и то не као пуштена на repeat, већ фино одмотавајућа. Тај суптилни отпор доказује само једно – страх од смрти није довољан да се губи част због њега, јер наша душа ипак није черга без завичаја.

ЗАРАЗНИ СМЕХ ИЛИ НЕВИНИ ГРЕХ

Карантински услови изнедрили су осећај немоћи који је као што знамо, благо речено, најнеугоднији за човека. У несрећи се најбоље види какав је ко (сто људи – сто ћуди итд.). За време тих, за поједине, окрутних мера и „ кућног притвора, неретко исти реагују непријатељски на онај ведрији део популације који збија шале, као да је то из лоше намере. Постоје дакако неслане, лоше, пакосне, злураде… као што и смех постоји многолик и многозначан. Али, ко може остати равнодушан на смех бебе? Он симболише рођење и непатворену срећу. Нема човека ко бар једну особу не познаје која има заразан смех. А он је заразан само зато што је из најчистијих побуда и потиче из најчистије душе. Наука која се бави проучавањем смеха зове се гелатологија (од грчког гелос – смех). Она само окрутно банализује смех као невољну реакцију нашег организма, али само наизглед и за оне који су буквалисти. Смех продужава живот. Он помаже трансмисију сигнала привржености, учвршћујући везе између појединаца, друштвену сарадњу и колективни идентитет, и као такав представља еволуциону алатку за преживљавање. Од јачања имунитета до ослобађања напетости, ствара антитела која се боре против разних инфекција. Сагорева калорије и снижава крвни притисак приде. Плућа и бронхије прочишћава, јер особа удише кисеоник што дубље, да би издисао интензивно и кратко, до спазма који активира хормоне ендорфина среће што је природни лек против свих тегоба. Отац гелатологије је Norman Cousins, који је стекао славу као човек који се „смејао смрти“. Патећи од ретке болести, није могао добити помоћ лекара који су били немоћни. Повукао се и почео гледати комедије, читао вицеве и обилато испијао витамин Ц. Када је оздравио у свету медицине заузео је значајно место као феномен. Убрзо су настале терапије смехом по болницама; а и јога смеха кроз дисајне вежбе је све масовнија. Узгред, да не буде забуне, ово нема никакве везе са богатим размаженцима, са личним ментором, у њиховој отужној потрази за сензацијама на медитацијама, реикијима и сличном бањању, нпр. из Њу Џерсија (на безбедној удаљености од пренасељеног Њујорка)  који се скањерају на било какву врсту карантина поредећи га са кавезом у коме су заточене дивље животиње (док им у ограђеном дворишту срне уздишу и скапавају). Душебрижника биће увек за вукове, који ће ласно заборављати на јагње у тањиру.  Народу који се смеје од муке последње што је потребно јесу лекције од оних који се смеју ко луди на брашно, или већ…

Дакле, смех је невољна по дефиницији, али је све само не пепријатна реакција. Она је невољна ако ћемо изузети вољни, намештени, вештачки осмех. Мајмуни су једини који имају сличну моћ смејања, али и лажног осмеха тј. да варају да би дошли до циља. Најискренији је заразан смех, који потиче од душевно здравих људи. Њему различита и неприопштива реакција, несводива једна на другу, и једина невољна је смрт, јер ако посматрамо тривијално онда је и смрт као и живот зараза, али то није на значењском нивоу. Ако замрачимо фокус, самоубиство је часнији чин од допуштања свесног посматрача да му се догоди смрт – нежељена, без неслагања, икаквог отпора, и правовремене реакције. Зато је од круцијалног значаја користити све предиспозиције па тако и друштвене мреже како би ширили позитивну вируленцију. Ода заразном смеху није потребна, он, сам по себи, нас нагони на даље смејање; порука је: насмејати се; зашто не и самом „пику“ пандемије тј. политичарима који су поново подбацили својом рестриктивном елоквенцијом. Рестриктивном у тој мери да су позаразили читаве генерације и свели их на холофрастичке зомбије тј. оне који све своде на једну реч или фразу, најчешће жаргонску. Поводећи се глупошћу века да сваки роман може стати у једну реченицу, одакле следи да живот стаје у један издувни самогласник, квази-интелектуалци ће ићи уз длаку политичарима и олигарсима. Уназађивање је очито, јер од непресушног вокабулара враћају их преко изворног и најоскуднијег италијанског препуног хомонима до бушманског цоктања као првог облика вербалне кореспонденције најближег ери прачовека. Та душевна инквизиција ствара онај прави затвор и у њему покорност и пасивност, е да би постали инертни тј. апсолутно субјективни. Ако је слобода објективан квалитет као неусловљена моћ да се мења ситуација, онда је потребан бунт. Бунт против свеукупног осиромашавања, јер кад души понестане жеље да се врати у своје тело, може бити касно. Младима треба отворено рећи да није највећа клетва неизвесно изазован живот (с неким или као такав), већ дуг и извесно досадан живот. Томе не треба чекати пик. Ако знамо још и ово да се реакција отроване ћелије искључиво манифестује у настојању да се пречисти тј. да избацује токсине као вирусе, лако можемо закључити како је све почело. Ко год је изложен електромагнетном пољу идентично реагује. Електрификација, више од стотину година, уништавајући воду, угрожава директно и наш живот. Без воде, уз прокужени ваздух, сигурна је само смрт. Отуд овог типа пандемије. Халапљивим олигарсима ништа није свето, ни Стари ни Нови завет, они не маре далекосежно, јер им је сопствени живот једино битан. Ничија будућност није обећана док год је прошлост неразрешена. На жалост они који су најмање криви су ментално, сада и физички херметизовани. Све док је такав однос, човек ће, без обзира на то што није у кавезу, бити као птица са оба ока на једној страни која ће летети до предвидљивог исхода. На њему је хоће ли завршити са плућима као разровашеним гајдама или ће се њима послужити као крилима и живети пуним плућима. За крај, драги гелатолози, један савет, када кијате, помислите на сав отров овога света и, пре него кинете, удахните најдубље могуће, наместите усне и непца тако да при тој невољној реакцији изговорите: мррршшш!

Бранислав Јевтић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here