Branislav Jevtić: Maligni Humor

Podelite:

 

Kupus ili meso – pitanje je sad/ je l̓ lepše u duši trpeti/ praćke i strele sudbe obesne/ ili na oružje protiv mora beda/ dići se, i borbom učiniti im kraj? Hamletovsko pitanje ne odnosi se na to ko je bio, već kakvi ćemo mi biti, Šekspir ili Šeka Persa. Večita dilema trajaće očigledno dok je sveta i veka, u ovom ili onom vidu mentalnog strabizma (razrokosti) tj. razabiranju dobrog od lošeg, pravog od lažnog, vrletnih od lupeža…

Postalo je lakše krenuti na bager s lopaticom za pesak, ili kitove u mrežicu za leptire hvatati nego nešto tako amorfno. To i ne treba da čudi kada su klonovi klanova i sudije i porota odavno. Taj kancer društva uspostavlja monopol u svim sferama, a malverzacija se bez ikakvog uznemiravanja najbolje obavlja iza zavese, ali, bogami, i na proscenijumu. Kliberenje više nije in, tako da je demode kopirati Nerona da bi se preveslao zakon, pa čak i preživelo. Sada su u trendu ljudi iz senke. Njima ne preti nikakav anafilaktički šok usled alergije na Sunce, niti su to nekakvi reptoidi po teorijama zavere površnoga Dejvida Ajka. To su obične varalice poput Feliksa Krula iz romana Tomasa Mana. Oni naprosto izbegavaju da se eksponiraju, tako da mogu biti, koliko gmizavcima nalik, tako i sekretu iz nosnih šupljina slični. Međutim, iz poštovanja prema Branku Ćopiću, nećemo ih okarakterisati kao Baštu sluzave boje. Retko se ko iz te fele može podičiti da je self-made-man. Uglavnom će to biti subvencionisani poletarci, kojima je jedini cilj da kao NKV (niskokvalifikovane varalice) zauzmu što viši stupanj na toj hijerarhijskoj lestvici, koju javno možemo registrovati isključivo kao Prodavnicu magle.

Sticajem okolnosti, upravo po nesrećnom skakaču s mosta nazvanu nagradu dobio je jedan od takvih subvencionisanih sinčića, i to za čisto tekstualno zlostavljanje. S početka, potpomognut poreklom i očevim lobijem iz pandorinog Sarajeva, nepotizam transponovaće u despotizam. Asimilovaće se bez po muke i taj homo fagus, po ustaljenim principima mimikrije. Sveta kolonizacija? Neki tamo Emir reinkarniraće kao Nemanja, Kusturica kao Babić, spahiluk preobratiti u feud, samo će kasaba ostati na srcu…

Elem, para vrti, gde dramaturgija neće. Otud, taj i takav šuplji sadržaj dostići će i svoju dramatizaciju. Gde drugde nego u Tezgari teatru. Premij(er)i će prisustvovati i Duško K, ne toliko poznat po tome što je pljuvao SANU kao udbaško leglo, kada je bio odbijen – da bi posle tri godine kada su ga primili, opran i uštirkan održao pristupnu besedu, već po opusu zasnovanom na estradno-populističkom ulagivanju publici sve samim prostaklucima. Ta osoba koja zna samo za šalu na tuđ račun, i to tekući, na njegovoj Zvezdari dopuštaće da se postave komadi, ali pod uslovom da ne odskaču od visine mahovine u senci njegovih bonsaija. Operacija uspela, inspicijent preživeo. Lakrimoza kulture može da počne. Sevaju blicevi, (d)novinari obleću. Odjedared barijere nestaju. Nedodirljivi se spajaju sa nepotkupljivima (poput Tanje Nježić i ostalih poštovalaca LUDUS-a). NKV u centru pažnje. Pisac, koji koristi, ne slučajno, attention words stil u svojim knjigama (jer svaka mu je ka u Njegoša, jel), slavodobitno nas je izvoleo udostojiti objašnjenja otkud mu ideja. Iz proverenog iskustva, gle čuda. Poznat kao neko ko je štedljiv na rečima (pre svega zato što je toliki ekskluzivac da mu televizijska reklama za novi roman teče još šest meseci pre nego li preda rukopis) odjednom je na krilima slave. No, zajedničko za subvencionisanu decu je to što ih uvek na vreme neko spasonosno povuče iza zavese. Bilo da je to Miškov mali kada je poželeo da kupi C. Zvezdu, ili da je neki drugi VKV u pitanju.

Za razliku od pomenutog i sličnih NKV, VKV gotovo nikada nećete videti na proscenijumu. Oni su se saobrazili sa tamom, i svako ko se zainteresuje za njih, izlaže se opasnosti da ga pojede mrak. Mnogi su se opekli pre njih kao zavisnici od fotelja, uporno zaboravljajući da iste sadrže u sebi i federe. Oni su blagosloveni svešću da nema ništa gore nego protraćenost talenta, vremena, života. Batalili su sve zablude koje nosi sobom pubertet, i prestali odrana da se zanose entuzijazmom da postanu glumci ili tamo nekom muzički idoli. Njima prija podzemlje (ital. – malavita). Odozdo za njih ne postoji nedobačenost. Prvenstveno medijski prostor prigrabiti, čitavu zapreminu prisvojiti, sve dok se drugima duša ne istisne. Vreme diktatora u klasičnom smislu je prošlo. Sada je vreme propagandnih spletkaroša. Ali, ono što se nikada neće promeniti je činjenica da će stado uvek zavesti neki pastir, pa bio to i, pomodnim rečnikom, CEO (Chief executive officer). Srbi su oduvek bili deluzionistički slabi na političke iluzioniste, pa zašto ne bi i na ovog multitalentovanog opsenara. Njegovo tajanstveno ime je Srđan Šepard. On nije jedini CEO, ali spada u red glavnih krojača sudbine naše scene u kojoj već odavno vlada alarmantno stanje usled sveopšteg maligniteta, i ukoliko li se ne sprovede sistematska homoterapija, situacija može metastazirati u najgore.

Najpre zaustaviti dalju rasprodaju zemlje koja traje od pamtiveka, preko prodaje fabrika i zemljišta za tri groša, do današnjice kada se čak subvencionišu laureati. Bio to VKV ili NKV laureat, opredelimo se više između dobra i zla; hoće li večno vedriti i oblačiti neki novi Feliks Dzeržinski ili ćemo se konačno baciti na raščišćavanje sopstvenog dvorišta počev od rasvetljavanja podruma, i kao ptica Feniks – simbol uskrsnuća i svetlosti krenuti napred. Ukoliko se nastavi sa razrokim podsticanjem laureata, ubrzo će nam Bog lično dodeliti nagradu za beživotno delo.

Prilažem ovu i ovakvu reklamaciju, i samo pod uslovom da glasi na sve, prihvatam bonifikaciju.

Branislav Jevtić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here