Бранислав Јевтић: Маске на отвореном

Поделите:

Док је ситуација код нас и у свету озбиљнија но икад, Србија се издвајати мора – овог пута по неозбиљности. Нигде се тако лако дезинформација не тумачи као информација. Тако да нек не чуди да је земља од 7 милиона становника увела обавезно ношење маски на отвореном то јест свугде. Седам милијарди, колико постоји на планети људи изложених проблему короне, срећом па има паметнијег посла, иначе би се ухватило за стомак. Ако је тако, онда би врло брзо био отплаћен државни дуг онако по библијским бројкама, све по седам –у овом случају милијарди, евро по евро колико и кошта једна маска дневно. Жељко Митровић не би знао шта би с толико новца с обзиром на машине за прављење, гле чуда, медицинске опреме, а богме и Бака Прасе би стао на ноге вративши у погон маске са епохалним логом: „шаим се“.

Једно је сигурно, Муслимани би се највише обрадовали увођењу такорекућ фереџа у сав свет, који је до пред саму пошаст из земље у земљу планирао забрану ношења истих. Оно што није прецизирано „нашим“ законом јесте, важи ли то и за силеџије или само за јавне куће које уредно плаћају порез? Мора ли тамо неки насукани на пустом острву Робинзон или Адам, свеједно, одвојити од својега стида смоквин лист и метнути га на уста? Да ли је неопходно и у сауни придржавати се те ригидне мере? Како ће пастир на врх чуке с фрулом дозивати залутало јагње? Да ли исто важи и за возача у ауту са спуштеним и дигнутим кровом? Како ће Ал Паћино распознавати надаље жене? Шта ћемо с онима што воле пустити глас уз неку пригодну арију под тушем? Да ли то стриктно важи за све пливаче, и оне у свом приватном базену са прстеном на надувавање или и за оне са милионским јахтама?

Ова и слична питања не поставља никакав песимиста с ружом, нити ће зарезивати неминовна поређења попут: „меша бабе и жабе“. Наравно, уколико се ова све само не шаљива компарација површно посматра. Проблем је знатно дубљи. Ако се присетимо да се у животу све односи на страх од смрти и хедонизам, другим речима егоизам, лако долазимо до закључка да је у последње време актуелнији морталитет. Међутим, то не значи да треба занемарити наталитет. Нико није рекао да је Србија прва на удару у свету као Венеција која тоне, али, оно што је сасвим сигурно јесу маске које свако мало на свој начин носи. Из тог свеопштег маскенбала бесмислено је узимати хлеб из уста струци, па и теоретичарима завере. Стога, нећемо трошити већ протраћено време на свет који нестаје, већ искључиво на свет који настаје.

Сведоци смо времена где смо сви уплетени у једну те исту мрежу, а она се зове (иако их има више) друштвена мрежа. О, како то вређајуће за интелигенцију звучи. Попут вируса који нема апсолутно никакву концентрацију напољу, тако и та тзв. друштвена мрежа постаде једина која нас спаја. Оно што спаја све нас кориснике то јест учеснике тог невидљивог маскенбала је самообмана кроз најмизерније солидарисање. Маске су шаблонизиране одавно. На мушкарце је одвећ узалудно трошити речи, они то по својој простој природи демонстрирају у објавама, при коментарима или у порукама. Уколико видите срећно разведену жену, будите срећни да већ није поодмакли случај хистрионичног поремећаја. Уколико видите, пак, пресрећну женицу која блиста и у кухињи и у идиличној башти и у најширем могућем спектру интересовања, забрините се за онај кутак брачне среће под месечевим лампионом, који често зна да буде дречавосферичног облика. Али, најзаступљенији проценат учесница овог карневала без граница је тип девојке која ће се рекламирати: ред слика са домаћим животињама, ред слика са ситном децом у наручју. Тај синдром познат још као Мерлин Монро, код нас присутнији од прве епизоде серије Секс и град, у многоме је променио мушко-женски фолклор. Златно време имиџа балканске сировине кога на повратку из кафане чека лавор вруће воде и жена хладне главе је давно прошло. Потом је уследила неславна ера када је муж дочекиван с лавором хладне воде с прозора и жена којој су догорели живци. Садашњу епоху красе потуљене мушкарчине које памте и препричавају златна времена у још понеким уским круговима. На другој страни девојкама, затеченим у репродуктивној кризи, узори су Маријана, Наташа, Јелена, Јована, Дајана, Ана, Богдана… а све у потрази за тошом. Тоша није класичан татин син. Сва су татина деца, али татин син је пре свега наследник оца који је имовину стекао свакако само не на поштен начин. Опет, татин син уз то некако по дифолту мора бити неспособњаковић. Тоша је већ нешто друго. Он је татин син, али, најважније од свега: лака ловина и касније, када је реч о разводу и комфору – лак за обраду.

Када смо се већ определили за глуматање, лажно представљање, да би се постигао циљ, кога бисмо за симболе узели до праве глумце. Симбол симбола је јунакиња истоименог романа Емила Золе – Нана. Случајно или не, тренутно је на удару удварача целог нашег сусједства, принцеза хрватског глумишта чији идентитет из племенитих манира нећемо откривати. Наиме, многи сусједи првенствено би је препознали у горенаведеним редовима, али јој никако не праштају одабир кавалира. Многи би га поредили са Квазимодом, иако је то превише сурово и архаично; Гаргамел, пак, сувише детињасто; за Готбарда – злицу из Лабудовог језера ко па зна; а за Карлоса Тевеза и више је него дегуте. Можда је најукуснија успоредба она да је толико грдан да га Кинези на пијац ни са маском не би пустили. По мом скромном мишљењу, њима највише смета шљаштећа јахта и, евидентно, лагодан живот који јој пружа. Ако је тако, онда се слажем, и те како. Кад смо већ код позоришта, не могу да не приметим да је напросто из свих драма, ако не и театара, протеран са репертоара било какав текст тј. комад са срећним завршетком. Јесу ли људи толико огрубели или толико засићени постали те све што наликује романтици, они третирају за мелодраму и шећерну водицу? Не бих се сложио, нек ми опросте људи који се боље разумеју у даске које живот значе. Усуђујем се окривити управо маске које хтели-не хтели, живот нам значе. То више није безазлена дистанца од метар и по, до два, већ потпуна дистанца. Нико није рекао да треба веровати у бајку када се на њен пољубац, забога, жаба претвара у принца. Али, неправедно је било без питања, па и формалног суђења прогнати нам бајке из живота. Хепи-енд последњи може бити штетан по развој детета. Стога апелујем на родитеље да одрже у животу ту главну поенту и смисао бајки, а то је тенденција ка хепи-енду. Нека то буде и заблуда, али и то је корисније на крају пута, него схватити да ниси одмакао од почетка.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here