Бранислав Јевтић: Одељење за интензивну шегу

Поделите:

Иако није време за шалу, није наодмет повремено скретати пажњу са црне свакодневице, јер опште је познато да је хумор последња људска самоодбрана. Овде неће бити речи нити о брату Хрвату, нити о пословичном братству са Црногорцима, већ ћемо покушати да одгонетнемо како то, глобално гледано, у доба када отуђење кулминира свугде, па наравно и код нас у транзицији, који узимамо прво лоше одлике капитализма, либерализма или којекавог већ изма, свака друга реч, узречица и поштапалица нам је: брате. Ништа то не би било од већег значаја да се другарице не браћалају, и да се момак девојци не обраћа са брате, као и обратно, те би неки перверзњак без проблема могао да помисли да смо нека инцестозна нација.

У ери када је жаргон толико мизеран, како да се и не присећамо са романтичном носталгијом, када млади нараштаји користе вулгату на најизопаченији могући начин. Иако би „ретард“ требало да буде најодвратнији израз, ипак је „ликуша“ тај епитет који води на табели скаредности, јер при самом изговору тачно 114 фацијалних мишића се изобличи у неки гротескан вид драперије као да сте пољубили право у уста Карлоса Тевеза, председника лично или рођака из Италије, не дај Боже.

Порекло тог буразеровања је логично. Апсолутно је непотребно евоцирати библијске братучеде Каина и Авеља, гуслати о Предрагу и Ненаду, гуглати о Кастору и Полуксу… То солидарисање потиче стриктно из интереса, и ако ћемо потражити бесмртну браћу, наћи ћемо их у Енглеској. Тамо је више грбова, ложа и братстава него становника. Право порекло постоји још од првих људи, који су се перфидно удруживали како би мамута оборили лакше и оставили од њега само оно што је задње јео. Код нас је то далеко примитивније, кланови постоје али се све то заснива на непотизму, корупцији, опортунизму и истополној сексуалној оријентацији. То нису безазлена мокра браћа, већ најозлоглашенија сорта – топла браћа. Они не „кидају“, не „грме“, они дословно владају у свим сферама. Масони, примера ради, су комичнији од браће Маркс са свим својим ритуалима, ношњама, руковањима; гори су од сујеверних влашких баба.  Можда би адекватан назив серије о њима био Женке над Балканом.

Ерго, ословљавање са брате, тебра, тебрице, батице, љуби те брат, братски, братојло, баћо, брале, бре! је обична смејурија, посебно кад се узме у обзир ко се највише тиме користи; те би идеална била можда реченица: љуби те брат у дебели врат?! У време највеће отуђености од када је света и века, испада да су сви ко никада блискији. Можемо се вадити на усамљеност и стога то сједињавање, али оно најсуштаственије је да брат као најсветија реч (као ближњи) постаје испразна фраза; онда све постаје ништавно; то је једначење у најгорем смислу. У Србији се запатило деведесетих уз ратове, санкције тј. у време када све наопако преовладава, када су узори сви погрешни. И то је узело итекаквог маха. Можемо кривити афроамериканце који су слаби на злато, и фурају тај фазон много пре наших деведестих, међутим,тиме би само признали кукавичлук и потврдили да се од њих нимало не разликујемо односно у поређењу или, тачније, у такмичењу кича и неукуса.

Све то, не правдати, али објаснити можемо сопственом малограђанштином. Пре свега захвалити се до гроба (ма где био) Јосипу Брозу зато што је успео у намери да изврши најнебулознију централизацију чије последице су све осетније. Да о њима не трошимо табаке папира, декодирајмо онај најтранспарентнији. Наиме, колико пута ли смо чули да је неко стари Београђанин. Проста свар, тај који толико потенцира своје више него дискутабилно порекло, тај први нема везе са завичајном фрустрацијом. Примера ради, извесни Јожеф Молнар својевремно је пао у ватру објашњавајући како је он стари Београђанин, и то само зато што је рођен у породилишту у Улици Народног фронта. Даље, сви скоројевићи се лако одају и то тако што инсистирају на пренемагајућем нагласку. Тако да ће неко из Врчина имати телевизијскији нагласак од неког из Скадарске коме је чукундеда љубио калдрму на повратку из механе. Такву извитопереност можемо чути од Дејана Станковића који је у Звезду увео тактику (а њему својевремено Војин Лазаревић) какву нико не практикује у свету, а то је да је играчу забрањено да има више од два додира. Затим, како заборавити Ану која при одустајању од играња на олимпијади због бола у заноктици, на ТВ екрану није могла бар да симулира да јој је жао, већ је осмех развукла од ува до ува, и то само зато што се спанђала са (такође тенисером) који профилом подсећа на венецуеланског перо-бантам боксера. Nota bene, једна Италија нема централизацију, чак немају ни опсесију да живе само по градовима, већ уживају по месташцима (paese), а најчистији акценат није у Риму (напротив), већ у Фиренци.

Наравоученије: ако баш морате да зовете БРАТЕ своју љубовцу, нека то буде у венецуеланској теленовели или немачкој сапуници нпр.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here