Бранислав Јевтић: Покондирена тикварница

Поделите:

 

Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета, када професионални глумац, пежоративно етикетиран као хомо каријес, безуспешно покушава (под паролом: сви за једног, пет милиона за ниједног) да збаци са трона највећег у историји шмиранта на политичкој сцени. Иронијом случаја, народ који колективно болује од хистрионичног поремећаја, митоманије и не може без драме, почео је све, само не да глуми. Некада расадник блефера, софистицираних хохштаплера и минхаузена вредних сваког поштовања, поста земља где је граница између живљења, животарења и преживљавања потпуно избрисана. Седма уметност сада је само сенка уметности. Позоришту, том последњем упоришту симулације живота и прибежишту за људе жељне бекства од стварности, прети завеса да падне још пре последњег чина. Позориште, које је некада било циљ, сада је средство. Циљ је бити селебрити, домоћи се власти, не бирајући средство. Догодило се то, не напречац, него постепено, губећи власт над собом. А, ко нема власт над собом, тај је дезоријентисан и, никаквим чудом, већ простом логиком, наилази и удара главом о зидове као, само наизглед, оловно тврда куглица у флиперу.

Постао је једини план – да се формира клан. Контроверзни шоубизнисмен одувек је био плеоназам, тако да немамо права да се тиме изговарамо. Управници позоришта забринути само за сопствене хемороиде, запоставиће публику и допустити да се игра некакав репер(тро)тоар. Редитељи ће водити једину бригу којом везом искамчити буџет за представу, и узимати највећи шунд и кич сценарије. Биљани Србљановић наслепо вероваће се да је она наш врли амбасадор (као и многи, убеђени да нико не може проверити истину, само зато што је то далеки Масачусетс В. Пиштала, Њујорк Бештићеве, итд.). Њене комаде дизаће у небо успаљене водитељке. А када би их неко одгледао или, не дај боже, прочитао, опазио би невероватну сличност са дотичним оригиналима: Породичне приче (Ноћ Убица, Хозе Триана), Мали ми је овај гроб (Праведници, Албер Ками), Београдска трилогија (Емигранти, Славомир Мрожек), Америка, други део (Америка, Франц Кафка) и Врат од стакла (Вишњик, А. П. Чехов).

Љубиша Ристић (искрени – једино – троцкиста) живеће у свом засебном Сан Марину, КПГТ-у, милиона вредном земљишту које му је оставила у аманет Баба Јула. Заједничко свима је што немају осећај срамоте због тога што су сале полупразне, а некреативни и плиткоумни, као да им је дедовина, не престају да растерују народ предствама јаким као болничка храна, као да смо неки залађен народ кога позориште очајнички привлачи због своје једноличне свакодневице. Другу крајност представља зајапурена пилад која су и продуценти, и писци и редитељи, тако да друге могу да тероришу до миле воље експериментисањем. Врхунац свега је с почетка сезоне када из неба па у ребра на Битефу искрсну разне скаредне квазиуметничке представе које могу бити само на нивоу пигаловског перформанса. На шалтер благајне узалуд ће похрлити плебс, јер ће се снобови бежичним везама без проблема дочепати карата. Дискретни шарм буржоазије донеће тазе јавни блам испред гологузије. Евентуално ће браћа Хрвати и Словенци почастити неком фришком изведбом антифашистичког памфлета публику у трансу; парадоксално, у земљи у којој реч нацизам памте само жртве давно упокојене, док њихови потомци благотелећег погледа усијаће дланове у екстази.

Од 8.000 глумаца, колико су измрестиле бројне академије, стотинак ће задржати ангажман. Свака част онима које харизма уврсти у тај број, али, већински простор заузеће ипак талог од лакташа и гуране деце. Неправедно би било назвати их татином децом, када сви потичемо од неког тате. Узгред, тај погрдан израз се односи на нечасно порекло татициног наслеђа. Можда – Институт за мајку и дете? Елем, док год се заплашени новинари примају на жваку политичара како живе у сутерену у приградском насељу, а не загребу где им дечица студирају, биће овако, тј. никако. Поштен тата има свако право детету да приушти екскурзију, али овима је мало, па хоће без свог трошка, о државни буџет да пропутују (ваљда им је то већи гушт). Опет, пројектованом децом назвати их, непромишљено би било, јер било је толико талената за нешто узвишено, па су их родитељи силом упућивали на неке животне смернице што као затвор деловаше на њине крхке душе. Назовимо их – бенефицирана деца, као нека предодређена пашчад која неће ни у чему оскудевати, већ ће све што пожеле, и постизати; али, од милоште, тепаћемо им – бенефикуси. Они ће уписивати Драмске уметности, и још пре свршетка студија, ступаће без проблема на даске које живот значе, без обзира са колико их располажу у глави. Осталима итекако треба замерити, ако ништа, због пасивности, јер, када је већ вучје време наступило, молим, сами стварајте трупе, текстова бар има напретек. Једино што вам треба за то су кохонес.

Нико их од деце лоших алхемичара неће жалити, ни Миша из Жикине династије, ни Боба из Бољег живота, ни бабино унуче Ђуричко. Милан Калинић са кричавим гласом попут ушкопљеног галеба испашће мачо-заводник, Ивана Михић певачица, као и остали мезимци. Потез века Националног сервиса било је укидање емисије Аутопортет младог уметника, јер би избио Трећи светски рат ускоро, колика је инвазија бенефикуса јуришала ка студију. 400 награда у 365 дана је мало за овакву глумачку велесилу. Једино што фали, тога и нема: кастинга. А кад нема тога, стварањем лоше селекције, како у уметности, тако и у политици, бесмислено је очекивати добро дело. У серији Чизмаши брат Тамаре Драгичевић био је довољан да уз уже оде и јуне. Када је о филму реч, ту је тек грабеж (при том не мислим на Д. Ковачевића коме Италијани никада неће опростити једну сцену суптилно позајмљену). Уосталом, човек поштено зарађује држећи своју погребну службу. Једино нам фали Оскар. Али, зато никад нисмо кубурили са оскарима у овом нашем малом акваријуму, где је скучено и за те рибе познате по прождрљивости и халапљивости, а камоли за ситну рибу пљуцкавицу. Светски признатог шанера Кусту не треба помињати, али како да занемаримо Милорада Милинковића који се на једној страни представља као врли ерудита, а овамо је створио филмове Мртав ладан (толико мучан за глумљење колико је петпарачки да није важно то што је копија Хичкокове Невоље са Харијем, а тај па једне приче из 1001. ноћи), Потера за Срећком (руска комедија Спортлото – 82), Читуља за Ескобара итд. Међутим, пошто је филму и у свету одзвонило, осврнућемо се још само на наше златне малинаре: за најдосаднији филм – Козје уши; за најглупљи сценарио – Шејтанов ратник, заслугом Стевана Филиповића, уз то професора на ФДУ. Мада је сериознији од њега професор Стеван Копривица коме на част иде Певај брате (и за појас задени). Толико кукњаве око продукције, за тако оскудну креативност. (Када нема конкурса ни кастинга за Креативну индустрију у Владином сектору, шта очекивати.) Нормално је очекивати само блеферај, стереотипско штанцање и клишее. Ршумов син неће имати грижу савести што му је Ничије дете клише. Додуше, за клише над клишеима води један афирмисани писац. Још су у цртаној серији Симсонови, у једној пародичној епизоди (када су пожелели да копирају машинерију звану Нил Гејмен) тражећи носећи лик, смислили вампира, мада су стресући се врло брзо га прежврљали пошто су се сетили да мотив вампира постоји у бар зилион књига. Срам нека је писца за тај рукобрис, срам нек је уредника, издавача, жирија који му је још и угледну награду дао, као што нек је срам оне који су до краја ишчитали књигу (али тиме што су бацили новац, прашта им се). Тај и такве утваре над Балканом попут серијских убица решетају по свим каналима. Тај излив канализације незаустављиво прети и за убудуће. Посебно, када знате ко ће вам у извесној перспективи држати све под својим. Нико други до још један књижевник, коме је Куста прилепио рецензију (коју је, вероватно случајно, преузео од рецензије која је гласила за један италијански филм). Тај Гузоњин син, или да му тепамо Мухамед Али можда, зато што је с довољно година за војску, пре почетка рата оставио кућни праг и препустио да гину или осакаћени се враћају свом дому трећепозивци из Србије уместо њега. Његов Падрон повешће за собом и читав сарајски лоби, заузеће најважније фотеље, као и куће и локале на престижним местима. Имаће десетину плата месечно по разним управним одборима, као и по издавачким кућама као фантомски уредник, и колумниста у готово свим еминентним часописима, ником се правдајући, биће лобиста, као жири награда ведриће и облачити, и око себе имати свиту улизица. Он ће глумити антиратног хероја, док ће малопре поменути дубл-партнер играти ратног патриоту (а први ће напустити пребивалиште у провинцији на прву повољну понуду од Шиптара); затим, у свој својој дволичности, наводно, критикује власт, исту ону која му је спонзорисала обилато постављање неколиких књига на позорницу. Али, шта се ту може, када је Свети Вратоломеј крсна слава коју, изгледа, празнује цела нација. Лакше је жирафу научити да каки на ноши него геџу дозвати у памет.

По свему судећи, превише смо се заиграли тако што смо дибидус суспендовали неверицу за моменат који сачињава веру у фикцију. Стање свести потребно за позориште прерасло је у хистеријино позорје. А, од тога нема лажнијег и штетнијег концепта. Раздвојити за почетак сцену за коју је нужно имати позоришну веру и стварне прилике, али тако да стоје упоредо и наша имагинативна и реална перцепција. Емисије Ја (одуз)имам таленат преправити у Ја прихватам таленат. А за бенефикусе коначно и категорично узвикнути: Сезаме затвори се.

Ако се на изнето неко љути, мој одбрамбени став неће бити крути: најлакше је критиковати критичара. Не! Само ћу парафразирати на сеоски начин: „Сви с везу, ја без везу“.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here