Branislav Jevtić: Pokondirena tikvarnica

Podelite:

 

Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta, kada profesionalni glumac, pežorativno etiketiran kao homo karijes, bezuspešno pokušava (pod parolom: svi za jednog, pet miliona za nijednog) da zbaci sa trona najvećeg u istoriji šmiranta na političkoj sceni. Ironijom slučaja, narod koji kolektivno boluje od histrioničnog poremećaja, mitomanije i ne može bez drame, počeo je sve, samo ne da glumi. Nekada rasadnik blefera, sofisticiranih hohštaplera i minhauzena vrednih svakog poštovanja, posta zemlja gde je granica između življenja, životarenja i preživljavanja potpuno izbrisana. Sedma umetnost sada je samo senka umetnosti. Pozorištu, tom poslednjem uporištu simulacije života i pribežištu za ljude željne bekstva od stvarnosti, preti zavesa da padne još pre poslednjeg čina. Pozorište, koje je nekada bilo cilj, sada je sredstvo. Cilj je biti selebriti, domoći se vlasti, ne birajući sredstvo. Dogodilo se to, ne naprečac, nego postepeno, gubeći vlast nad sobom. A, ko nema vlast nad sobom, taj je dezorijentisan i, nikakvim čudom, već prostom logikom, nailazi i udara glavom o zidove kao, samo naizgled, olovno tvrda kuglica u fliperu.

Postao je jedini plan – da se formira klan. Kontroverzni šoubiznismen oduvek je bio pleonazam, tako da nemamo prava da se time izgovaramo. Upravnici pozorišta zabrinuti samo za sopstvene hemoroide, zapostaviće publiku i dopustiti da se igra nekakav reper(tro)toar. Reditelji će voditi jedinu brigu kojom vezom iskamčiti budžet za predstavu, i uzimati najveći šund i kič scenarije. Biljani Srbljanović naslepo verovaće se da je ona naš vrli ambasador (kao i mnogi, ubeđeni da niko ne može proveriti istinu, samo zato što je to daleki Masačusets V. Pištala, Njujork Beštićeve, itd.). Njene komade dizaće u nebo uspaljene voditeljke. A kada bi ih neko odgledao ili, ne daj bože, pročitao, opazio bi neverovatnu sličnost sa dotičnim originalima: Porodične priče (Noć Ubica, Hoze Triana), Mali mi je ovaj grob (Pravednici, Alber Kami), Beogradska trilogija (Emigranti, Slavomir Mrožek), Amerika, drugi deo (Amerika, Franc Kafka) i Vrat od stakla (Višnjik, A. P. Čehov).

Ljubiša Ristić (iskreni – jedino – trockista) živeće u svom zasebnom San Marinu, KPGT-u, miliona vrednom zemljištu koje mu je ostavila u amanet Baba Jula. Zajedničko svima je što nemaju osećaj sramote zbog toga što su sale poluprazne, a nekreativni i plitkoumni, kao da im je dedovina, ne prestaju da rasteruju narod predstvama jakim kao bolnička hrana, kao da smo neki zalađen narod koga pozorište očajnički privlači zbog svoje jednolične svakodnevice. Drugu krajnost predstavlja zajapurena pilad koja su i producenti, i pisci i reditelji, tako da druge mogu da terorišu do mile volje eksperimentisanjem. Vrhunac svega je s početka sezone kada iz neba pa u rebra na Bitefu iskrsnu razne skaredne kvaziumetničke predstave koje mogu biti samo na nivou pigalovskog performansa. Na šalter blagajne uzalud će pohrliti plebs, jer će se snobovi bežičnim vezama bez problema dočepati karata. Diskretni šarm buržoazije doneće taze javni blam ispred gologuzije. Eventualno će braća Hrvati i Slovenci počastiti nekom friškom izvedbom antifašističkog pamfleta publiku u transu; paradoksalno, u zemlji u kojoj reč nacizam pamte samo žrtve davno upokojene, dok njihovi potomci blagotelećeg pogleda usijaće dlanove u ekstazi.

Od 8.000 glumaca, koliko su izmrestile brojne akademije, stotinak će zadržati angažman. Svaka čast onima koje harizma uvrsti u taj broj, ali, većinski prostor zauzeće ipak talog od laktaša i gurane dece. Nepravedno bi bilo nazvati ih tatinom decom, kada svi potičemo od nekog tate. Uzgred, taj pogrdan izraz se odnosi na nečasno poreklo taticinog nasleđa. Možda – Institut za majku i dete? Elem, dok god se zaplašeni novinari primaju na žvaku političara kako žive u suterenu u prigradskom naselju, a ne zagrebu gde im dečica studiraju, biće ovako, tj. nikako. Pošten tata ima svako pravo detetu da priušti ekskurziju, ali ovima je malo, pa hoće bez svog troška, o državni budžet da proputuju (valjda im je to veći gušt). Opet, projektovanom decom nazvati ih, nepromišljeno bi bilo, jer bilo je toliko talenata za nešto uzvišeno, pa su ih roditelji silom upućivali na neke životne smernice što kao zatvor delovaše na njine krhke duše. Nazovimo ih – beneficirana deca, kao neka predodređena paščad koja neće ni u čemu oskudevati, već će sve što požele, i postizati; ali, od milošte, tepaćemo im – benefikusi. Oni će upisivati Dramske umetnosti, i još pre svršetka studija, stupaće bez problema na daske koje život znače, bez obzira sa koliko ih raspolažu u glavi. Ostalima itekako treba zameriti, ako ništa, zbog pasivnosti, jer, kada je već vučje vreme nastupilo, molim, sami stvarajte trupe, tekstova bar ima napretek. Jedino što vam treba za to su kohones.

Niko ih od dece loših alhemičara neće žaliti, ni Miša iz Žikine dinastije, ni Boba iz Boljeg života, ni babino unuče Đuričko. Milan Kalinić sa kričavim glasom poput uškopljenog galeba ispašće mačo-zavodnik, Ivana Mihić pevačica, kao i ostali mezimci. Potez veka Nacionalnog servisa bilo je ukidanje emisije Autoportet mladog umetnika, jer bi izbio Treći svetski rat uskoro, kolika je invazija benefikusa jurišala ka studiju. 400 nagrada u 365 dana je malo za ovakvu glumačku velesilu. Jedino što fali, toga i nema: kastinga. A kad nema toga, stvaranjem loše selekcije, kako u umetnosti, tako i u politici, besmisleno je očekivati dobro delo. U seriji Čizmaši brat Tamare Dragičević bio je dovoljan da uz uže ode i june. Kada je o filmu reč, tu je tek grabež (pri tom ne mislim na D. Kovačevića kome Italijani nikada neće oprostiti jednu scenu suptilno pozajmljenu). Uostalom, čovek pošteno zarađuje držeći svoju pogrebnu službu. Jedino nam fali Oskar. Ali, zato nikad nismo kuburili sa oskarima u ovom našem malom akvarijumu, gde je skučeno i za te ribe poznate po proždrljivosti i halapljivosti, a kamoli za sitnu ribu pljuckavicu. Svetski priznatog šanera Kustu ne treba pominjati, ali kako da zanemarimo Milorada Milinkovića koji se na jednoj strani predstavlja kao vrli erudita, a ovamo je stvorio filmove Mrtav ladan (toliko mučan za glumljenje koliko je petparački da nije važno to što je kopija Hičkokove Nevolje sa Harijem, a taj pa jedne priče iz 1001. noći), Potera za Srećkom (ruska komedija Sportloto – 82), Čitulja za Eskobara itd. Međutim, pošto je filmu i u svetu odzvonilo, osvrnućemo se još samo na naše zlatne malinare: za najdosadniji film – Kozje uši; za najgluplji scenario – Šejtanov ratnik, zaslugom Stevana Filipovića, uz to profesora na FDU. Mada je seriozniji od njega profesor Stevan Koprivica kome na čast ide Pevaj brate (i za pojas zadeni). Toliko kuknjave oko produkcije, za tako oskudnu kreativnost. (Kada nema konkursa ni kastinga za Kreativnu industriju u Vladinom sektoru, šta očekivati.) Normalno je očekivati samo bleferaj, stereotipsko štancanje i klišee. Ršumov sin neće imati grižu savesti što mu je Ničije dete kliše. Doduše, za kliše nad klišeima vodi jedan afirmisani pisac. Još su u crtanoj seriji Simsonovi, u jednoj parodičnoj epizodi (kada su poželeli da kopiraju mašineriju zvanu Nil Gejmen) tražeći noseći lik, smislili vampira, mada su stresući se vrlo brzo ga prežvrljali pošto su se setili da motiv vampira postoji u bar zilion knjiga. Sram neka je pisca za taj rukobris, sram nek je urednika, izdavača, žirija koji mu je još i uglednu nagradu dao, kao što nek je sram one koji su do kraja iščitali knjigu (ali time što su bacili novac, prašta im se). Taj i takve utvare nad Balkanom poput serijskih ubica rešetaju po svim kanalima. Taj izliv kanalizacije nezaustavljivo preti i za ubuduće. Posebno, kada znate ko će vam u izvesnoj perspektivi držati sve pod svojim. Niko drugi do još jedan književnik, kome je Kusta prilepio recenziju (koju je, verovatno slučajno, preuzeo od recenzije koja je glasila za jedan italijanski film). Taj Guzonjin sin, ili da mu tepamo Muhamed Ali možda, zato što je s dovoljno godina za vojsku, pre početka rata ostavio kućni prag i prepustio da ginu ili osakaćeni se vraćaju svom domu trećepozivci iz Srbije umesto njega. Njegov Padron povešće za sobom i čitav sarajski lobi, zauzeće najvažnije fotelje, kao i kuće i lokale na prestižnim mestima. Imaće desetinu plata mesečno po raznim upravnim odborima, kao i po izdavačkim kućama kao fantomski urednik, i kolumnista u gotovo svim eminentnim časopisima, nikom se pravdajući, biće lobista, kao žiri nagrada vedriće i oblačiti, i oko sebe imati svitu ulizica. On će glumiti antiratnog heroja, dok će malopre pomenuti dubl-partner igrati ratnog patriotu (a prvi će napustiti prebivalište u provinciji na prvu povoljnu ponudu od Šiptara); zatim, u svoj svojoj dvoličnosti, navodno, kritikuje vlast, istu onu koja mu je sponzorisala obilato postavljanje nekolikih knjiga na pozornicu. Ali, šta se tu može, kada je Sveti Vratolomej krsna slava koju, izgleda, praznuje cela nacija. Lakše je žirafu naučiti da kaki na noši nego gedžu dozvati u pamet.

Po svemu sudeći, previše smo se zaigrali tako što smo dibidus suspendovali nevericu za momenat koji sačinjava veru u fikciju. Stanje svesti potrebno za pozorište preraslo je u histerijino pozorje. A, od toga nema lažnijeg i štetnijeg koncepta. Razdvojiti za početak scenu za koju je nužno imati pozorišnu veru i stvarne prilike, ali tako da stoje uporedo i naša imaginativna i realna percepcija. Emisije Ja (oduz)imam talenat prepraviti u Ja prihvatam talenat. A za benefikuse konačno i kategorično uzviknuti: Sezame zatvori se.

Ako se na izneto neko ljuti, moj odbrambeni stav neće biti kruti: najlakše je kritikovati kritičara. Ne! Samo ću parafrazirati na seoski način: „Svi s vezu, ja bez vezu“.

Branislav Jevtić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here