Бранислав Јевтић: СРПСКИ ПИСЦИ У ПАНИЦИ

Поделите:

Ово није спиновано масло неког бота, камо среће, а за првоаприлску шалу ипак је сувише рано. Тим научника са Технолошког института Масачусетса (МИТ) у САД представили су јавности Шели, вештачку интелигенцију специјализовану за писање хорор прича. Жанр страве и ужаса којим се овај програм бави добио је име по списатељици Мери Шели, ауторки чувеног романа Франкенштајн.

– Шели је вештачка интелигенција способна за учење, а одгајана је на језивим причама уместо успаванки – објашњава тим МИТ.

Но, тај франкенштајновски склепани ум није саблазнио српску интелигенцију, као ни роботи Софија, NASnет, Harmony и Saм. Напротив, огуглали на те брејнове, наши живи споменици само су одмахнули главом потпуно незаинтересовано. Међутим, прави хорор је наступио када се дознало да је група српских генијалаца недавно (а ко ће коме него свој своме, мишљаше напредпоменути), још несвршених студената Факултета непримењених наука патентирала програм још напреднији од Шели. Тај програм-компилатор пружа далеко више жанровских могућности од убоге Шели, и може се с правом рећи да је за ту МИТ-ску машину ово квантни рачунар. За то најновије светско чудо наденуше име Агатон Крстић (није могло концизније попут Шели, него у Србаља све мора да се закомпликује). Српски генијалци наводе у опису свог изума да то име нису случајно одабрали, већ инспирисани опусом Агате Кристи. Њихов програм ће као некадашњи напаћени писци у најам ко од шале по било каквом налогу моћи да изнедре савршене трилере, драме потресније од било чије животне свакодневице, епску фантастику уверљивију и од блокбастера у 6Д, лимунаде што се лепе за непца итд. Млади научници нису откривали много о систему функционисања тог програма, пре свега да им не би преотеле колеге из страних компанија лиценцу. Оно што се могло закључити из оскудног оглашавања да се Агатон Крстић подучавао најсавременијим методама креативног писања. Ослањајући се на опробани рецепт палимпсеста, комбинаторике, шаблона, калупа, клишеа стекао је базу, условно речено. Међутим, да би избегли замке стереотипа, индустријализације романа, те опште банализације које намећу издавачи, продуценти, којекакви конзорцијуми који се комотно могу подвести под један те исти шињел монопола, несвршени студенти ФНН-а уортачили су у извесну дихотомију и роман и антироман. Доскора супротстављени табори сада ће коегзистирати. Најкомплексније структуре романа отрцаних излива емоција оплемениће се највулгарнијим и најизопаченијим изразима које људски ум може замислити. Та наизглед дисхармонија коначно ће постати преиспољна поунутрашњеност тј. по природи дата la grande bellezza. Места ће бити колико и за подилажење укусима и настројењима савременог читаоца толико и за оне незасите субверзивног штива или ангажоване књижевности. У томе и јесте чар што се крајности више неће чежњиво посматрати у мимоходу као две паралеле и сањати само у некој тамо имагинарној тачки сусретања док се и здравом виду очи не укрсте. Оно што је најважније од свега, завладаће мир између зараћених страна. Слогу ће пронаћи и богомдани и фаворизовани и маргинализовани и аутсајдери. Намирени, подмирени, измирени, умирени биће сви. Српски научници су нашли соломонско решење за све оне који ћуташе ко нојеви високо уздигнутих глава очију већих од мозга. Престаће подметања ногу, цензурисања, саботирања, опструисања игре и сваке врсте уплитања људског фактора. Најобичнија матрица, рекле би јуноше са Факултета непримењених наука, а ми би можда требало да крикнемо као Едвард Мунк или да рекнемо архаично, сад већ, мала матрица за човека, али велика за човечанство. Но, није све тако светло како се чини при првом бљеску. Млади научници су чули сигурно за стару изреку леп као лутка, и то се управо може односити на њихових руку дело. Агатон Крстић може бити и остати само лутка. Он ће заувек остати светлосним годинама удаљен од последњег изданка боемске школе. Додуше, он неће баздети на брљу и јефтин дуван из првог бирцуза и још јефтиније келнеруше скинуте са последњег шанка. Неће тражити жртву за гњаважу док рига по другима или у себи. Неће се либити да чак и поред гробља запева у заносу на сав глас док се и давнопочившима не посударају кости. Неће успети да уцвели ни најросније срдашце својим одласком код друге или пак у привремени делиријум тременс. А како и не би кад он нема лед срцеломца већ срце ледоломца. Чак и такав са изгледом чивилука од слонове кости, он поседује софтверску предност звану ДУША. Агатон Крстић никада неће написати тако дирљиво дело попут Јадника Виктора Игоа, неће никога разнежити попут Јесењина ни довести до перпетуалне ерекције као Марио Варгас Љоса док лист за листом циклично клизи између корица. Није залуд Паганинијев 24. каприћо назван Ђавољим трилером, тако и ваш трикстер програм опет није одмакао од хорорца, да се свако душом обремењено биће стресе на саму помисао. Сасвим је друго нешто када клавир падне некоме на главу и када неко падне на клавир. Једно је трагедија, а друго комедија (при том изостављајући цепидлачење у ком је случају већа штета настала). Комедија где ли је смарте? Комедија није хиперпродукција књига у Србији. То нипошто. Комедија није што влада свеопшта скрибоманија. Пишу људи зато што им се пише. Пишу људи јер су – људи. Посебно пишу људи када влада немаштина и незапослење. Пише народ надарен за писање. А шта ће друго? А ко ће него ми? Зар робот један усисивачу налик? Банално је више бусати се у груди хипотетисањем да смо ми од свеколиког доприноса људској еволуцији некакви изумитељи виљушке за набадање, већ да се с пуним правом можемо представљати пред целим светом с пером у руци (и то они који грицкају перо, који се растављају на кваркове док не изнађу прикладну реч); јер ми то и јесмо – прави епигони тј. покољење родоначелника ере писмености која пушта корење још много пре винчанског периода. Од доба клијања дођосмо тако до хиперпродукције, односно доба бујања. То је наша архетипска заоставштина, а не нуспродукт рђавог менталитета. Злонамерници само могу, што по кулоарима, што јавно, износити мишљење да је све то плод наше доконости. Желе анатемисати овдашњи живаљ као непоправљиве ленштине које ништа друго не знају до за доколичарење. Тим истим долћефарњентистима довољно је само огледало принети, а за дубље објашњење глагола доконати нису кадри нити ће икада бити док год избегавају да се нагну ка својим прецима, као да је бунар, а не благотворно извориште. Ослободити се страха и пробудити национални понос је матрица спаса. А не матрица: пропалитет – медиокритет – квалитет. Пропалитет да пропагира медиокритет и анестезира потрошачко-бирачко тело, а квалитет да скрајњава и игнорише док не ишчезне као пар неиспиљених јаја под најездом климоглаваца. Због истородног страха и писци постадоше перца са поветарца. Разлог за скрибоманију је најлакше наћи како у индивидуалној тако и колективној недоумици јесмо ли остварени или неостварени. Много је теже загребати по проћелавом већ мозгу да ли је нешто, и да ли смо сами, оствариви или неоствариви. То нам ваља издоконати. Не трагати искључиво за сензацијама као што ће нам поповати, колико сутра, Агатон Крстић како се справља бестселер, већ се поклонити и почети као најплоднији писац бедселера. Пружимо једни другима међуручје и као кохерентна група наступимо у колективном спорту званом живот, а не као индивидуе задовољне својим сопством које није ништа друго до друштво вишеструких личности. Пример да се може, показала нам је управо књижевна елита. Свеколико списатељство поста никад уједињеније као што већ бива у Срба пред претњом више силе или, не дај Боже, светског рата. Сложно окупи се и УКС и СКД и Крокодил и Женско писмо и оно друго, и читав Врвеж сабра се под једну шљиву. На тај својеврсни соаре овог пута нису добили позивнице скандал-мајстори већ скандал-дунстери. Тако је, повикаше сви у глас који нису жељни тренутне сатисфакције. Никаква помпа, стерилним јаловићима нек помогну они што пате од логореје, резервисане ексклузивце унапредити у моделе за свршене студенте Факултета примењених уметности, а ледоломцима прокрчити коров да им се срце бар протегне пут звезда.

Српски генијалци, што знају сад већ и у МИТ-у, не мирују, те спремају нови пројекат. Овог пута намерачили су се на сферу музике. У последњем обраћању јавности вођа тима са ФНН-а указао је на дугогодишњи проблем плагијата у тој области, те је најавио разрачунавање са кривотворцима, квазиаранжерима и осталим смутљивцима да им се ближи крај у виду музичког форензичара, опет, наравно, нељудског дизајна, али како је апострофирао – не и нехуманог издања супервизора. Посебно је нагласио да се више неће гледати кроз прсте онима што гледају да прођу кроз трепћуће светло.

Изрека на младима свет остаје у новије доба би се могла преформулисати у: на младима свет опстаје. Зато, ипак, укључимо ротационо светло, поучени барем апокалиптичним писцима Терминатора, Матрикса, Аватара etc.

Надајмо се да ће творац Софије задржати мудрост, да се NASnет неће претворити у MASnет, да ће Harmony остати на нивоу гуме на надувавање, да ће Sам остати само виртуелни кандидат за председника, Шели да неће створити још грднијег Франкенштајна. Надајмо се да Агатон, како смо га крстили по угледу на лик из Нушићеве комедије Покојник, не само што неће своју вајну обитељ издашно опскрбити, него да нам све(т) не приграби у своју корист.

Бранислав Јевтић

Поделите:

2 Коментари

  1. Док је оваквих текстова, није нам потребан никакав ни Агатон Крстић ни Франкештајн Дробељаревић.
    Што би рекла моја покојна баба: “Ни у кола, ни у сонице”!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here