Branislav Jevtić: SRPSKI PISCI U PANICI

Podelite:

Ovo nije spinovano maslo nekog bota, kamo sreće, a za prvoaprilsku šalu ipak je suviše rano. Tim naučnika sa Tehnološkog instituta Masačusetsa (MIT) u SAD predstavili su javnosti Šeli, veštačku inteligenciju specijalizovanu za pisanje horor priča. Žanr strave i užasa kojim se ovaj program bavi dobio je ime po spisateljici Meri Šeli, autorki čuvenog romana Frankenštajn.

– Šeli je veštačka inteligencija sposobna za učenje, a odgajana je na jezivim pričama umesto uspavanki – objašnjava tim MIT.

No, taj frankenštajnovski sklepani um nije sablaznio srpsku inteligenciju, kao ni roboti Sofija, NASnet, Harmony i Sam. Naprotiv, oguglali na te brejnove, naši živi spomenici samo su odmahnuli glavom potpuno nezainteresovano. Međutim, pravi horor je nastupio kada se doznalo da je grupa srpskih genijalaca nedavno (a ko će kome nego svoj svome, mišljaše napredpomenuti), još nesvršenih studenata Fakulteta neprimenjenih nauka patentirala program još napredniji od Šeli. Taj program-kompilator pruža daleko više žanrovskih mogućnosti od uboge Šeli, i može se s pravom reći da je za tu MIT-sku mašinu ovo kvantni računar. Za to najnovije svetsko čudo nadenuše ime Agaton Krstić (nije moglo konciznije poput Šeli, nego u Srbalja sve mora da se zakomplikuje). Srpski genijalci navode u opisu svog izuma da to ime nisu slučajno odabrali, već inspirisani opusom Agate Kristi. Njihov program će kao nekadašnji napaćeni pisci u najam ko od šale po bilo kakvom nalogu moći da iznedre savršene trilere, drame potresnije od bilo čije životne svakodnevice, epsku fantastiku uverljiviju i od blokbastera u 6D, limunade što se lepe za nepca itd. Mladi naučnici nisu otkrivali mnogo o sistemu funkcionisanja tog programa, pre svega da im ne bi preotele kolege iz stranih kompanija licencu. Ono što se moglo zaključiti iz oskudnog oglašavanja da se Agaton Krstić podučavao najsavremenijim metodama kreativnog pisanja. Oslanjajući se na oprobani recept palimpsesta, kombinatorike, šablona, kalupa, klišea stekao je bazu, uslovno rečeno. Međutim, da bi izbegli zamke stereotipa, industrijalizacije romana, te opšte banalizacije koje nameću izdavači, producenti, kojekakvi konzorcijumi koji se komotno mogu podvesti pod jedan te isti šinjel monopola, nesvršeni studenti FNN-a uortačili su u izvesnu dihotomiju i roman i antiroman. Doskora suprotstavljeni tabori sada će koegzistirati. Najkompleksnije strukture romana otrcanih izliva emocija oplemeniće se najvulgarnijim i najizopačenijim izrazima koje ljudski um može zamisliti. Ta naizgled disharmonija konačno će postati preispoljna pounutrašnjenost tj. po prirodi data la grande bellezza. Mesta će biti koliko i za podilaženje ukusima i nastrojenjima savremenog čitaoca toliko i za one nezasite subverzivnog štiva ili angažovane književnosti. U tome i jeste čar što se krajnosti više neće čežnjivo posmatrati u mimohodu kao dve paralele i sanjati samo u nekoj tamo imaginarnoj tački susretanja dok se i zdravom vidu oči ne ukrste. Ono što je najvažnije od svega, zavladaće mir između zaraćenih strana. Slogu će pronaći i bogomdani i favorizovani i marginalizovani i autsajderi. Namireni, podmireni, izmireni, umireni biće svi. Srpski naučnici su našli solomonsko rešenje za sve one koji ćutaše ko nojevi visoko uzdignutih glava očiju većih od mozga. Prestaće podmetanja nogu, cenzurisanja, sabotiranja, opstruisanja igre i svake vrste uplitanja ljudskog faktora. Najobičnija matrica, rekle bi junoše sa Fakulteta neprimenjenih nauka, a mi bi možda trebalo da kriknemo kao Edvard Munk ili da reknemo arhaično, sad već, mala matrica za čoveka, ali velika za čovečanstvo. No, nije sve tako svetlo kako se čini pri prvom bljesku. Mladi naučnici su čuli sigurno za staru izreku lep kao lutka, i to se upravo može odnositi na njihovih ruku delo. Agaton Krstić može biti i ostati samo lutka. On će zauvek ostati svetlosnim godinama udaljen od poslednjeg izdanka boemske škole. Doduše, on neće bazdeti na brlju i jeftin duvan iz prvog bircuza i još jeftinije kelneruše skinute sa poslednjeg šanka. Neće tražiti žrtvu za gnjavažu dok riga po drugima ili u sebi. Neće se libiti da čak i pored groblja zapeva u zanosu na sav glas dok se i davnopočivšima ne posudaraju kosti. Neće uspeti da ucveli ni najrosnije srdašce svojim odlaskom kod druge ili pak u privremeni delirijum tremens. A kako i ne bi kad on nema led srcelomca već srce ledolomca. Čak i takav sa izgledom čiviluka od slonove kosti, on poseduje softversku prednost zvanu DUŠA. Agaton Krstić nikada neće napisati tako dirljivo delo poput Jadnika Viktora Igoa, neće nikoga raznežiti poput Jesenjina ni dovesti do perpetualne erekcije kao Mario Vargas Ljosa dok list za listom ciklično klizi između korica. Nije zalud Paganinijev 24. kaprićo nazvan Đavoljim trilerom, tako i vaš trikster program opet nije odmakao od hororca, da se svako dušom obremenjeno biće strese na samu pomisao. Sasvim je drugo nešto kada klavir padne nekome na glavu i kada neko padne na klavir. Jedno je tragedija, a drugo komedija (pri tom izostavljajući cepidlačenje u kom je slučaju veća šteta nastala). Komedija gde li je smarte? Komedija nije hiperprodukcija knjiga u Srbiji. To nipošto. Komedija nije što vlada sveopšta skribomanija. Pišu ljudi zato što im se piše. Pišu ljudi jer su – ljudi. Posebno pišu ljudi kada vlada nemaština i nezaposlenje. Piše narod nadaren za pisanje. A šta će drugo? A ko će nego mi? Zar robot jedan usisivaču nalik? Banalno je više busati se u grudi hipotetisanjem da smo mi od svekolikog doprinosa ljudskoj evoluciji nekakvi izumitelji viljuške za nabadanje, već da se s punim pravom možemo predstavljati pred celim svetom s perom u ruci (i to oni koji grickaju pero, koji se rastavljaju na kvarkove dok ne iznađu prikladnu reč); jer mi to i jesmo – pravi epigoni tj. pokoljenje rodonačelnika ere pismenosti koja pušta korenje još mnogo pre vinčanskog perioda. Od doba klijanja dođosmo tako do hiperprodukcije, odnosno doba bujanja. To je naša arhetipska zaostavština, a ne nusprodukt rđavog mentaliteta. Zlonamernici samo mogu, što po kuloarima, što javno, iznositi mišljenje da je sve to plod naše dokonosti. Žele anatemisati ovdašnji živalj kao nepopravljive lenštine koje ništa drugo ne znaju do za dokoličarenje. Tim istim dolćefarnjentistima dovoljno je samo ogledalo prineti, a za dublje objašnjenje glagola dokonati nisu kadri niti će ikada biti dok god izbegavaju da se nagnu ka svojim precima, kao da je bunar, a ne blagotvorno izvorište. Osloboditi se straha i probuditi nacionalni ponos je matrica spasa. A ne matrica: propalitet – mediokritet – kvalitet. Propalitet da propagira mediokritet i anestezira potrošačko-biračko telo, a kvalitet da skrajnjava i ignoriše dok ne iščezne kao par neispiljenih jaja pod najezdom klimoglavaca. Zbog istorodnog straha i pisci postadoše perca sa povetarca. Razlog za skribomaniju je najlakše naći kako u individualnoj tako i kolektivnoj nedoumici jesmo li ostvareni ili neostvareni. Mnogo je teže zagrebati po proćelavom već mozgu da li je nešto, i da li smo sami, ostvarivi ili neostvarivi. To nam valja izdokonati. Ne tragati isključivo za senzacijama kao što će nam popovati, koliko sutra, Agaton Krstić kako se spravlja bestseler, već se pokloniti i početi kao najplodniji pisac bedselera. Pružimo jedni drugima međuručje i kao koherentna grupa nastupimo u kolektivnom sportu zvanom život, a ne kao individue zadovoljne svojim sopstvom koje nije ništa drugo do društvo višestrukih ličnosti. Primer da se može, pokazala nam je upravo književna elita. Svekoliko spisateljstvo posta nikad ujedinjenije kao što već biva u Srba pred pretnjom više sile ili, ne daj Bože, svetskog rata. Složno okupi se i UKS i SKD i Krokodil i Žensko pismo i ono drugo, i čitav Vrvež sabra se pod jednu šljivu. Na taj svojevrsni soare ovog puta nisu dobili pozivnice skandal-majstori već skandal-dunsteri. Tako je, povikaše svi u glas koji nisu željni trenutne satisfakcije. Nikakva pompa, sterilnim jalovićima nek pomognu oni što pate od logoreje, rezervisane ekskluzivce unaprediti u modele za svršene studente Fakulteta primenjenih umetnosti, a ledolomcima prokrčiti korov da im se srce bar protegne put zvezda.

Srpski genijalci, što znaju sad već i u MIT-u, ne miruju, te spremaju novi projekat. Ovog puta nameračili su se na sferu muzike. U poslednjem obraćanju javnosti vođa tima sa FNN-a ukazao je na dugogodišnji problem plagijata u toj oblasti, te je najavio razračunavanje sa krivotvorcima, kvaziaranžerima i ostalim smutljivcima da im se bliži kraj u vidu muzičkog forenzičara, opet, naravno, neljudskog dizajna, ali kako je apostrofirao – ne i nehumanog izdanja supervizora. Posebno je naglasio da se više neće gledati kroz prste onima što gledaju da prođu kroz trepćuće svetlo.

Izreka na mladima svet ostaje u novije doba bi se mogla preformulisati u: na mladima svet opstaje. Zato, ipak, uključimo rotaciono svetlo, poučeni barem apokaliptičnim piscima Terminatora, Matriksa, Avatara etc.

Nadajmo se da će tvorac Sofije zadržati mudrost, da se NASnet neće pretvoriti u MASnet, da će Harmony ostati na nivou gume na naduvavanje, da će Sam ostati samo virtuelni kandidat za predsednika, Šeli da neće stvoriti još grdnijeg Frankenštajna. Nadajmo se da Agaton, kako smo ga krstili po ugledu na lik iz Nušićeve komedije Pokojnik, ne samo što neće svoju vajnu obitelj izdašno opskrbiti, nego da nam sve(t) ne prigrabi u svoju korist.

Branislav Jevtić

Podelite:

2 Komentari

  1. Dok je ovakvih tekstova, nije nam potreban nikakav ni Agaton Krstić ni Frankeštajn Drobeljarević.
    Što bi rekla moja pokojna baba: “Ni u kola, ni u sonice”!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here