Бранислав Јевтић: Завера Светог Себастијана

Поделите:

Претећи Мостарац, ни по чему налик легендарном голману летећем Мостарцу Енверу Марићу, може то бити тек као неуспео фонетски сурогат. А, да ли је можда по томе јер је претекао жив из рата? Можда зато што је претио да ће се осветити? Можда претекнути све који му се буду нашли на путу?… Једно је сигурно, сада је то душа у којој влада мир, пуним именом Владимир (очево Бошњак) Табашевић, добитник Нин-ове награде, и Мушкарац године, машала.
Фућка ми се за награде, ноншалантно се по добијању исте обрати свима Претећи Мостарац. Обашка, шта знам, онако, безвезе, па као пакао, ал све то више није важно. П. М. је одахнуо коначно, и може да се посвети од сад, по његовим речима, темама по слободном избору. Kанда сви заборависмо какав је то ламент у историји невиђен био када за претходну књигу не доби Нин-а. Kанда се јадиковање по друштвеним мрежама тако лако усекне ко што се и сузе кмекалице полижу чим се добије Оскар (Давичо) (не)популарности. Сад кад ју је, дакле, искукао, можемо заборавити његов П(л)акао.
Све би прошло, по обичају, непримећено, да се није сам одао. Не би био први у низи ниноваца због којих, и то мало читалаца, само потврђује да није требало ни те једне књиге у години да се лаћа. Међутим, он је морао и по остварењу циља да сврдла, као да то давно беше када није било довољно што је имао публицитет као нико, и то по свим најгледанијим емисијама, и то по више пута. Тај незапамћени третман исплатио се, али не као Моцарту синониму за гениј, већ за кладионицу. Дакле, н и ј е темпирао за gran prix.


Већ, прва му прозна књига Тихо тече Мисисипи, о којој је вредно дискутовати колико и о реци невидљивог мастила, улази у ужи избор, а не измиче му ни награда, гле чуда, Мирко Kовач. Тада већ стиче свој клуб про-фанова који ће балити и ласкати му све дотле да ће на крају и претње слати било коме ко се дрзне да напише нешто негативно. То није спортски кад већ схвата компетитивно све, није ни џентлменски, а пре свега људски, да се не допушта критика каква год да је, јер она је плод запитаности, и самим тим, може бити само комплимент због посвећивања пажње делу. Само непросвећени хибрид може мислити да је самурај, а заборавља да осим части нужно је поседовати и неку вештину за то звање. Уз најбољу вољу можемо га окарактерисати тек као милитантног терористу који вреба из ужег избора, да му се није посрећило. По принципима пређашњих генерација књижевничке малавите застрашивањем и буразеровањем, П. М. се лако прикључио плејади годбротхера. Слично се сличном радује. Godbrothers, они исти који га иза леђа описују као џибера и психопату, јавно му пљескају, подржавају и друге потказују. Он не толерише ниједну критику као ниједан до сада, те му на његов тзв. разиграни језик нико не сме спочитати да је малчице стихијски, писан дезоријентисаним пером, или, не дај боже, о квалитету да сликовито изгледа, уместо на шпагети, а оно, на пертле Болоњезе. Дежурни пузавци и панегиричари помињаће делиријум у који нас уводи кроз Па као, док ми читаоци само милошћу неба не западосмо у нарколепсију после половине романа. Уместо бурне везе, вероватно је наша кривица што нас ухвати дремеж кад је П. М. исцедио клишетирану радњу. Руку на срце, бејаше занимљиво док год се распознавао Сартров утицај, али како некад није довољно похађати и испоштовати, штавише, норме и каноне креативног писања за стварање бестселера, на крају испашта, на жалост, заведена читалачка публика. Проблем није у коришћењу позајмица (компилаторство и палимпсест где, па, није заступљено) већ у лажи да је самосвојан, а све само да не буде тривијалан. Своје дело дефинише као Роршахову мрљу, коју свако може тумачити као сопствени неред, хаос и уфлеканост. У једном интервјуу, с поносом, изјављује да му је једина грешка због које се каје упис на Филозофски факултет. Вероватно је и то туђа кривица што му је судбина наметнула тај најтежи факултет, а не неки узалуднији, факултативнији или успутнији. У другом, пак, интервјуу, отешчала глава од рафинираних му мисли, спомену, на питање коју музику слуша, између осталог, и Ацу Лукаса. Можда би се П. М. побунио, грохотом насмејао, под изговором да је ироничан хтео бити, али, и да је истина, опет је треш-литерарно као и оличење треша што представља тај турбо-јодлер. Тако заблудео, на рубу пропасти, одважиће се на све или ништа. Опробани рецепт није уродио плодом. С обзиром на јаловост и свеопшту оскудацију, како излизане избегличке радње, дезавуисаних ликова, па до бушних џепова анегдота (ако одбацимо и ону једну са бабом партизанком и уринирању пушака ради одлеђивања, за коју можда неко и није чуо), П. М. је морао да посегне за тајним оружјем. Не, то није било очигледно присуство Павићевог духа (мада бих се могао заклети за пар реченица да сам их сретао код поменутог, бар толико пута као и у делу заблуделога), као ни резултат предозирања Башларом, већ с к а н д а л и з о в а њ е м. Он је знао унапред да ће тешко прича да пије воду све време тј. на целих 250 страница што је отприлике потребна дебљина књиге да би задовољила критеријуме издавача. Стога је прибегао саблажњујућој сцени силовања. То није био призор попут оног Андрићевог описа набијања на колац у На Дрини ћуприја. Овде није реч о опису већ о објекту силовања тј. жртви. Но, пре тога, осмотримо указује ли се још издалека претенциозност кроз наслов. Та фолија, сетимо ли се Флоберовог Искушења Светога Антонија, сувише је провидна да би ту својеврсну шварглу могао свачији желудац да поднесе. Тако (не)заведени узвишеношћу наслова и лирском извештаченошћу, ишчитаће до краја само они којима беше жао петсто динара што дадоше за књигу, или овакви као ја који су очајнички тражили бар неку надокнаду или контратежу за оно заривање до балчака. Рецензија би комотно могла да гласи: Kњига рађена по мотивима филма А. Џоли и Р. Шербеџије, да ту нешто не базди. Faction-fiction метод писања, наравно, да је за очекивати да ће бити његово образложење. Међутим, ако узмемо све податке из његове званично приложене биографије, и ако смо прочитали више од нарамка књига, извући ћемо закључак да је немогуће или крајње настрано да је готово све (чак и идентитет девојке) аутобиографски поткрепљено, а да само то силовање потпада под занатски волшебно произведен ефекат. Дакле, П. М. заиста живи тамо на реченом месту, унук је заиста економских имиграната, чврге и зврчке су му заиста приређивали другари у школи, затим, учитељица му је очево презиме изоставила намерно у дневнику, мајка му се преудала својевремено, из Мостара избегоше од сигурне смрти, у детињству отац му беше склон физичком насиљу према мајци… Али, да ли заиста ми читаоци сносимо кривицу ако методом дедукције нисмо схватили да је мајка била силована (Заблуда Светог Себастијана, 49. стр.) од стране југословенске што ће рећи српске војске, јер опште је познато да су пре и с почетка рата град држали савезнички Хрватска и БиХ – војска, опкољени, понављам, ЈНА и евентуално српским паравојним формацијама. Ако је заиста тако, ја испред свих му се извињавам, (иако не знам о коме се ради). Али, ако је неистина да му је мајка силована, онда дугује јавно извињење свима онима који за то нису ни могли бити криви. Сасвим је јасно осећање озлојеђености које је могао претрпети, али за личне трауме се не искаљује над недужнима. Kњижевни морал ипак постоји, меритум јавности ће потврдити сваки. Разумљиво је што је завидео туђој срећи и осећао се као изопштена личност од малена. Међутим, разумети треба и Србију источно од Дрине. Она није тражила рат, нити се водио на њеној територији. Упрос томе, она је претрпела неизмерну штету, на силу. Деца у основној школи, па и у средњој су то итекако осећала, али нису најјасније сагледавала ситуацију, и самим тим развијала емпатију, као и обратно. Они су све били, само не обесни хулигани из Паклене поморанџе. Тај осећај терета може бити и оправдан, јер немало је случаја да су најпромућурнији испали они који су на време тј. пре рата све распродали од имовине и у кругу двојке се настанили, запослили, и чак лоби и кланове формирали, а да нису ратовали за свој кућни праг, за разлику од толиких мобилисаних Срба (на силу или милу, не рачунајући добровољце и патриоте који су без мобилизације сами се пријављивали) који су тамо положили животе или се вратили убогаљени физички, али психички свакако. Завидан ко је, тај жуди и да му завиде. Сажаљење иска свако, али предњаче особе које су биле злостављане. Отац му беше остао да војује за хрватску страну. Да ли је и за то крива учитељица? Време у Србији иде корак напред, а два назад. Можда је учитељица сада негде у неком клубу и гледа као у бога Марка Томаша, такође из Мостара (барем у последње време, и то кад није у Београду). Тог другоразредног песника за чије подријетло се ниједна обожаватељка не пита (пре би ти ископала очи, уз хистерично Националисто), који плаћа новинаре диљем екс-Југе да пишу о њему хвалоспеве. Да величају све што није, а заташкавају што јесте. У доба када је проза на издисају, а поезија одавно музејског карактера, изгледа да је самообмана најпријашнија, чим се одржавају у заблуди да се он финансира од тога. Свака песмарица се може одштампати за скромну своту новца, сваки се новинар може подмазати. Али, да се толико размиле по најугледнијим медијима, нешто базди. По Скадарлији изводе тираде противу фашизма, као да је то икада с ове стране постојало. Kамуфлирани тако у пацифисте из својих духовно-уметничких провинција широм региона сливају се у Београд без икаквих проблема сви. Њихова пуца Скадарлијом, а на прву реч екавице тамо се губи глава. Тамо нема ничег екавског, титлује се, ако се не цензурише. Тамо се кола каменују, па што не би коју и силовали, хипотетички. Овде се, без оног хипотетички, аутомобили са њиховим таблицама слободно крећу, а жене, и то треба споменути, долазе драге воље, понекад и мимо знања сународника. То се зове колонизација, ако ћемо ствар назвати правим именом. П. М. једном приликом избацио беше слику са Мухаремом Баздуљом. Тај елемент који је присутнији по трибинама и телевизијским студијима од било ког експерта, говори само о српском менталитету, који воли на милу. Њега не мора нико наводити на нешто на силу. Елем, испод слике загрљених колега, коментар је гласио: нас двојица избеглица (у неважно ком контексту, јер је довољан помен избеглица, па да буде трагикомично). То никако не може бити истина, јер један П. М. је избегао управо од таквих, а овај може бити само упадица, или инсајдер модерним речником. Али, ту слободу нико не ускраћује П. М.–у да тако мисли, као што му нико не замера на потписаном делу. Замера се жирију за Нин-ову награду. Kуд се деде књижевни морал? Не замера се П. М.–у што се светио можда за чврге, можда учитељици, можда мајци (презупчио едиповац јбг), можда и Србији (његово је право) о којој мисли да га је изневерила матерински, кињила маћехински, и да му није дала прибежиште, уточиште, ухљебљење… па и награду о којој је реч. Он мисли да се домогао слободе, да ће моћи сада опуштено да пише о скулптурама од воде… а не зна да је неко, пре њега, већ описао вајање скулптуре, и то од ваздуха. Ни то му се не замера, јер како би, па, могао да зна за њега, кад тај неко доскора није знао ни значење речи feedback.
Ово је тек летимичан осврт на Нин-ову награду или заграду или, правилније запету, у нади да неће остати три тачке, већ да ће се једном коначно ставити тачка на негативну селекцију.

Бранислав Јевтић је књижевник, аутор 6 романа (Г тачка најпознатији), и две књиге приповедака, превођен на италијански…

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here