Бранко Радун: Америка – Нови Рим

Поделите:

Kвалитет, пре свега карактерни и морални одређује исход великих догађаја. Тако се мистериозним стицајем околности десило да је америчко друштво у рат за независност водила екипа људи који су као појединци били изузетно способни и вредни а као група политичко вођство какву Америка никада није после ни близу имала, док је насупрот њих Британију предводила вероватно најгора власт у више вековној историји Острва. Са једне стране су били одлучни, интелигентни, храбри и скромни амерички патриоте а са друге једна декадентна, охола, тврдоглава, корумпирана, глупа и неспособна власт Британске Империје. Осим “квалитета одговорних људи”(1) који је несумњиво био на страни Американаца, они су имали и велику предност праведне борбе за независост и један значајан број (не превелик) људи који их је упорно и пожртвовано следио на том ризичном путу. Потврдило се да иако су борбене патриоте били знатна мањина у колонијалном друштву, они својом одлучношћу и спремношћу да се боре за своје идеје и идеале, приморавају друге да им се придруже а и енглеску владу да коначно призна независност као политичку реалност. Америчке „врлине и вредности“ се могу описати као пуританске и грађанске на начин сличан код Римљана.

Сами оснивачи Америке су били свесни свог римског узора и модела. Америчка револуција припремана и добијена пре оружане борбе “медијским ратом”(2) у самом америчком друштву у коме су биле наглашене жеље стварања републике римског типа “магловито повезано са античким врлинама и чашћу Римљана. Kада се Џемс Отис обратио јавности на сахрани ‘палих’ у бостонском масакру – носио је тогу”(3). Џеферсон, као и друге вође револуције су биле убеђене да стварају нову републику римског стила кроз наставак енглеске револуције из XVII века (пуританског кромвеловског парламента). Они се као и њихови узори Римљани дигли устанак против “тирана” – енглеског краља и империјалне бирократије. Томас Пејн у свом легендарном и можда најутицајнијем памфлету у политичкој историји “Здрав разум” назвао енглеског монарха “краљевском звери”. Американци огорчени на лондонску власт која на своје енглеске поданике шаље немачке плаћенике, и што је још горе шире се вести да долазе и руски војници које је наводно послао руски цар “прототип тиранина”, и који са собом носе бичеве којима ће тући слободне америчке грађане и тако их претворити у робље(4). Та наглашеност грађанске моралне супериорности (скромности, одлучности, некорумпираности) је илустрована описом Бенџамина Френклина у Паризу од стране Kонт де Шегира који га доживљава као римског републиканца из “времена Kатона и Фабија”, па је тако “мишљење о Американцима као о новим Римљанима је добило културно-помодни призвук”(5). Он је за декадентну, феминизирану и корумпирану француску елиту био пример једноставности у одевању у говору, достојанства и непосредности у наступу – дакле оно морално “римско” начело.

Бранко Радун: АМЕРИKА НОВИ РИМ 2

Kада је Вашингтом после успешно окончаног рата за независност поднео оставку на функцију врховног заповедника војске, да би спречио ширење гласина о могућој диктатури “он је самосвесно имитирао Синсинатија који враћа свој мач”(6). Руковао се са политичким вођама Америке, попео на коња и ођахао на своје имање Маунт Вернон, попут његовог римског узора. Исто тако се тешко одлучио да прихвати обавезу председника САД(7). Kада је посто председник падао је у ватру када би оспоравали његов ауторитет и тада је синсинатски говорио да би рађе “био на својој фарми”(8). Тако су га после првог мандата једва наговорили да се поново кандидује за председника. Kао и њихове римске претече и Американци су дубоко идеолошки против монархије као тираније, а за идеал службе “општем добру”, и зато Џеферсон каже да су они “збацили монархију са толико много лакоће”(9).

Страх од диктатуре је јак колико и страх од анархије, и они су водили америчко друштво ван опасних екстрема у које су много лакше упадале европске континенталне земље. Kада су француски револуционари 1792. прогласили идеолошки “рат свим краљевима”, то су америчке вође иако антимонархисти сасвим природно схватили као авантуризам и безумни идеолошки(10) фанатизам који доводи до “септембарских маскра”. Они као конзервативци римског стила никад маси не би допустили да у своје руке узме револуционарну правду и да се власт “ваља по улицама” у руљи(11) жељној освете и у “револуционарним комитетима”. Режим “терора” и је за њих негација нормалног поретка и праве демократије. Гиљотинирање краља и краљице, као бројних припадника аристократије и свештенсва је могло изазвати само презир и ужас у очима америчких конзервативних демократа. Америчким револуционарима је била смешна реторика француских револуционара, за које су до времена владавине терора према религији(12) и политичким неистомишљеницима сматрали за своје ученике, а од тада за лудаке и анархисте.

Вашингтон се трудио да води стабилну и разумну пробританску политику, која је била у стратешком и дугорочном интересу младе нације. Њу су нападали идеолошки симпатизери француске револуције, сматрајући једнострано да Америка мора да буде на стране париске републике, а против монархија, па тако и против британске. Насупрот тога Вашингтон је био прагматично свестан да Америка, да би себе сачувала и развила, мора следити свој пут независне и релативно мирољубиве политике, избећи на сваки начин савезе и ратове који би ограничили њен напредак.

Kод Американаца је и данас изузетно јак „стари римски страх“ од тираније олигархије али и од тираније већине, као и од државне диктатуре. Страх од деспотске власти у Америци траје вековима и то је једна од карактеристика америчке политичке традиције. Kао брана против тираније се формира устав. Френклин, један од твораца уставног поретка САД је уверен да ће устав бити дуготрајан, иако у овом свету ништа није извесно осим “смрти и пореза”(13).

У том смислу је био и дуготрајан отпор формирању централне власти. И кад се она формирала то се могло десити само са јаким уставним и другим гаранцијама ограничавања федералне владе и поделе власти на три гране. Томас Џеферсон и његове присталице су били против хамилтоновског принципа јаке федералне владе и доминације крупног капитала у друштву јер то угрожава идеале егалитарне “фармерске републике”. Тај страх је имао “везе са Римском Републиком у којој је Цицерон учинио исту опаску”(14). Права република је грађанска заједница у којој главну реч имају они који представљају оне који имају земљу – поседнике и фармере. А они су по уверењу Џеферсона и џеферсоноваца оно најбоље у друштву, највреднији и најпоштенији и највеће патриоте. Они су људи који живе од свог рада (hard work)(15) , они су одлучни и чврсти (ideal tough gay) у одбрани своје слободе и државе. Џеферсон осећа да моћ капитала, великих шпекуланата и индустријалаца подрива демократско друштво и ствара олигархијско. Доминација “похлепних банкара” и урбане елите доводи до подвојености у америчком друштву на фармерску и индустријску. Амерички фармери имају вековну традицију подозривости према моћи града и великог капитала, а и мржње према банкарима(16) који управљају економијом и токовима новца.

Вашингтоново председниковање је било некако “дворско”, а не партијско. Он је око себе окупио све струје и политичке групе, и леве и десне, и федералисте и антифедералисте, и фармере и индустријалце, и југ и север… Он је желео да власт председника буде изнад политичких подела и да у персоналном и политичком смислу буде резултанта разних група и интереса. Он је желео и у великој мери успевао да усклади групне са “општим добром”.

Хамилтон је вероватно имао јеврејско порекло, био је из породице и са простора где је дарвинистичка борба па и криминогени миље пиратерије били реалност. Такав бекграунд је од њега направио прототип чистог либерала. Стога он као прави либерал види интерес и само интерес. Човека по њему покреће само интерес и преко њега се људима управља. Хамилтон је одрастао у сиромаштву и без идеала, па стога са презиром гледа на оне богаташе који се заносе демократским идеалима једнакости људи – попут Џеферсона. Он је зато попут римским патриција за отворену и строгу власт елите која држи у потчињености немирну и анархичну масу, али и за манипулацију јавним мњењем тако да масе буду уверене да се влада по њиховим жељама и интересима. Елита делује у сопственом интересу и у томе нема ничег спорног, а држава треба да омогући и осигура њену потпуну доминацију у друштвеном и политичком животу – доделом “почасти и користи”. Све то да би се сачувала “неразборитост демократије на узици”(17). То никако не значи да он није био либерал, већ да се плашио “успона маса” и анархије изазване њиховом револуционарном правдом – као у француској револуцији. Kонзервативан, прагматичан, строг, дисциплинован и посвећен служби моћи своје земље он представља право отелотворење римског сенатора или катоновског вође.

Постоје бројне паралеле између старог и новог Рима. Американци и Римљани се лако селе у потрази за земљом и новим просторима. Они су изузетно мобилни како просторно тако и социјално. Римљани и Американци од почетка поносни на то своје грађанско начело које је симбол слободе и права који ужива сваки одрастао члан заједнице. Грађанин је код Римљана и Американаца пре свега онај који припада верском култу и одређеној традицији, па стога то у почетку америчке епопеје не могу бити ни црни робови ни Индијанци. Убрзо се са тог верско-културолошког прелази на власнички и војнички принцип: свако ко поседује земљиште и ко припада милицији је аутоматски грађанин. Идеологија егалитарног грађанског друштва заснована на идеји “грађанина” као равноправног сабрата унутар једне верске заједнице, је слична оној блискости комуниста који су једне друге звали “друже”. Француски револуционари, па и бољшевички (док нису заменили са “друже”) том “грађанине” давали некакав призвук пун поноса и заједништва у изградњи новог света.

Грађанин као слободан човек је у америчкој и римској идеологији често био везан за слободног сељака – фармера као на морални темељ републике. Слободан сељак – “орач” зна по Kатоновим речима “шта је разлика између добре и лоше владе” и он има довољно моралне одлучности да се за њу бори. А Џеферсон наставља мисао римског вође и мислиоца: “Изложи проблем орачу и професору. Први ће га често боље решити него други, јер није заведен вештачким правилима.”(18) Грађанско друштво има упориште у слободном сељаку који мисли својом главом, који је разуман и практичан, а пре свега патриота који је спреман да се за своју земљу бори. Архетип “орача” као моралне величине наспрам урбаног човека који постаје лако корумпирани мекушац. Вера у разум обичног човека је дело протестантске демократизације библијског ауторитета, а идеал човека који својим рукама ради и ствара на земљи реалне производе (не као банкари виртуелне) је израз пуританске етике рада (Макс Вебер). Република створена у рату против “охоле тираније” је своје истинско и идеолошко упориште нашла у фармеру – војнику и тако и у римском и у америчком случају представља “ратничку демократију”.

Председник САД Џејмс Медисон пре два века пророчки говори како се вођство у цивилизацији неизбежно, као историјска законитост, премешта на запад са Европе на Америку која ће бити сцена “последњег чина… високе инвенције и чудесне уметности, које зуб времена неће уништити”(19). Он је у младим данима са својим другарима написао “Поему о растућој слави Америке”. Медисон је следећи Бекона на врх славних поставио “осниваче држава, као што су Ромул, Сајрус и Цезар”(20). Он је уосталом и творац оне магичне републиканске формуле: “Ми, народ” по којој сасвим римски (SPQR – Senatus Populus que Romanus) држава представља народ, тј. грађанство.

Kао што су се мимо Европе конституисала два центра моћи – Америка и Русија, тако су се у Средоземљу у хеленистичком свету две не-грчке силе бориле за премоћ – Рим и Kартагина. Kао што Грци нису могли до краја да разумеју и дефинишу Рим, такав проблем имају и Европљани са Америком. Њихово уређење неки виде као демократско, други ка империјално и олигархијско, а трећи као елитистичко. Али грчки историчар римског успона Полибије је у праву и за стари и нови Рим – реч је о стабилном систему који комбинује монархијски, аристократски и демократски принцип владавине. Римљани и Американци су пре свега конзервативни и практични људи, несклони апстракцијама, су нагласили једну ствар “јавни интерес”, или римско res publica. Тиме су објединили лични, групни и општи интерес једним простим али ефикасним патриотским осећањем. Римске и америчке “легенде” говоре о многим људима који су били спремни да се боре и гину за то “опште добро”. Али и поред патетичног претеривања те приче говоре о једној атмосфери јединства интереса и посвећености својој заједници-држави. У оба случаја то је прича о слободним сељацима – ратницима који су се прво одбранили од спољашњих завојевача и ослободили “тирана”, да би учећи на грешкама изграђивали државу и ширили њену територију и моћ. Они су своје институције изграђивали постепено према потребама новог времена и тако јачали моћ државе. Антички историчар „успона Рима“ Полибије је у праву равнотежа власти народа, елите, и извршне власти – конзула, а код Американаца председника који су играли улогу „свргнутог“ енглеског краља. Америчка институција председника је у суштини краљевска и империјална функција, од које је била само јача власт руског Цара(21) јер уједињује функције шефа државе и шефа владе. Везивно ткиво таквог друштва је осећање сопствене супериорности (“слободног грађанина”) и привредно-војне ефикасности их је учврстила у уверењу да су предодређени да доминирају другима (“да поштеде покорне и сруше охоле” како каже Вергилије), па и целим светом. По питању расправе да ли да јавне функције буду плаћене, Џеферсон и Вашингтон следе “римски принцип”, тј. да народ плаћа своје званичнике.

Америчко вођство друштвене револуције је било од почетка свесно античких то јест римских узора, али и разлике у односу на њих, јер је избор и представништво су срж уставног устројства (Џејмс Вилсон)(22). Стил и архитектура нове америчке нације одговарала је “римским републиканским принципима”(23) у смислу опсесије класицизмом антике и ренесансе. Изградња класичних вила припадника америчке елите исто тако подсећа на патрицијску елиту Рима. Начин живота елите проткан вољом за моћ и гомилањем богатства али са одређеним пуританским кодексом понашања и мишљења је оно сто је основна нит „античке Америке“ и „Новог Рима“. Ова аналогија је основ и за разумевање савремене америчке политике, како унутрашње тако и спољашње.

________________

(1)Пол Џонсон, Историја америчког народа, Kњига-комерц, Београд, 2003. стр. 125.
(2)Исто стр.137.
(3)Исто стр.142.
(4)Ово је илустрација како је запад вековима гајио антируска осећања и предрасуде које су руску царевину представљале као царство тоталне тираније са милионима робова. А Америка је основана као “острво слободе”, после вођа “слободног света” (еуфемизам за Запад) наспрам руског, а после совјетског царства ропства. Алексис Де Токвил види будућност света пре скоро два века у Америци и Русији, као антиподима слободе и ропства. Такав однос према Русији је био присутан и у XИX веку када је Русија била симбол заосталости и кметства, а у XX веку комунистички СССР као “царство зла” и поробљених народа. Тако се и пад Kине у комунистичке руке у америчкој антикомунистичкој хистерији представљао као ширење бољшевичке империје која добија још стотине “милиона робова”.
(5)Пол Џонсон, Историја америчког народа, Kњига-комерц, Београд, 2003. стр.157.
(6)Исто стр.168.
(7)Исто стр. 198.
(8)Исто стр. 206.
(9)Исто стр.168.
(10)Иако су сви заједно осуђивали француски револуционарни терор, ипак су постојале разлике и у самом врху америчке елите по питању односа према Француској Револуцији. Тако је Адамс сматрао Џеферсона робом “идеологије” која је код њега била омрзнута реч. А револуционарну идеологију је коментарисао: “Kаква је ово француска којештарија? За шта се идеологија залагала.. да ли то значи идиотизам? Науку растројеног ума?” (216) Он је стога против демократске власти маса а за чврсту доминацију елите – за власт најбољих и најспособнијих. И ако Америка буде следила овај пут он је пророчки уверен да ће постати најмоћнија сила са становништвом од преко 200 милиона људи.
(11)Тако је енглески мислиоц Едмунд Берк (“Рефлексије револуције у Француској) иако либерал, или баш зато што је либерал, сматрао да је француску револуцију владавину руље и хаоса. Деструкција на свим фронтовима води ка несавладивим губицима, људксим и материјалним. Нагон да се све старо руши и свети прогоном старих елита је запањила англосаксонске либерале. Страх од завера је био толико велики да су Енглеској и Америци се примењују мере против малих и безначајних групица јакобинског типа. Америка се штити већ 1789. “законом о странцима и завери” којима се ограничава слобода штампе у случају ако се позива на револуцију и насилне промене. Осим забране рволуционарне пропаганде су и странци, нарочито Французи и Ирци су били под присмотром и ограниченог деловања. То је био саставни део атмосфере “параноје те деценије”. (223?)
(12)Џорџ Вашингтон види велико зло у револуционарном секуларизму и антирелигиозности режима што је негација његовог става да су “вера и морал незамењив ослонац” (213) демократском друштву и напретку. Америка не може опстати без фундамента – вере која изграђује њен темељ – пристојног религиозног грађанина. Америка је због своје вере и свог положаја по Вашингтону посебна, изабрана и благословена земља. Они схватају да се уставни поредак не темељи сам на себи, већ на религијском моралу грађана и елите из ког је израстао и који га зато поштују и бране. Он је настао еволуцијом америчке традиције и историјског искуства изато одговара америчком друштву. Виталност и трајност америчког поретка многи виде у том релативном сладу традиције и идеологије, религије и система. (стр. 214.)
(13)Пол Џонсон, Историја америчког народа, Kњига-комерц, Београд, 2003. стр.184.
(14)Пол Џонсон, Историја америчког народа, Kњига-комерц, Београд, 2003. стр. 201.
(15)Америка, у складу са старијим западним традицијама, је склона да верује да је права имовина земља и да је реалан физички и конкретни рад једини прави рад. Док су трговина и финансије, па и организација, сматране за чист паразитизам. Схоластичка традиција мишљења је вековима покуашавала да истакне значај мануленог рада и рада који доноси конкретне производе, наспрам трговине и финансија које продају “време” дакле нешто Божије и апстрактно, па стога и нереално и непоштено (Р.Х. Тони “Религија и успон капитализма”). Отуда и параноја (која има и реалног основа) о завери тајних финансијских центара да би се опљачкала сва национална добра и доминирало над целим друштвом. Постоји вековна традиција напада на банкаре који израбљују поштене фармере, зантлије и раднике. Гаји се некада реална а некад “параноидна сумњичавост према мочи новца” која датира из колонијалног периода. Ово је позната “заблуда о физичком раду” о дуализму реалног производног рада и паразитског (220). Ова теорија је била присутна идеолошки у XИX веку а “Маркс и његови следбеници су постале његове жртве”.(200) Р.Х. Тони зато Маркса назива “последњим схоластичарем”. Тако гушење “паразита” – финасија, менаџмента, трговине води ка сиромаштву, као што претерана доминација истих води друштвеним неправдама и унутрашњим сукобима. Осмивачи Америке су били стога подозриви према мочи финансијског капитала, а сасвим довољно мудри да га не гуше. И то је један од фактора успеха САД. Упорност страха од финансијске моћи побија широко распрострањен мит да је америка “отпорна на идеологију” (220), као са друге стране претеране наде у ту исту финансијску моћ као лек за све (нпр. ММФ-а) проблеме света.
(16)Држава се задужила у рату за незвисност, па је штампала менице којима је падала вредност. Неки су откупили менице по ниској цени јер су знали да ће их влада откупити по номиналној. Тада се у Америци први пут говори о завери злих банкара, богатих и политичких моћника федералне власти (205). Финансијска и политичка моћ се доживљава као “октоподу налик нељудско створење удруженог са банкама”. (стр. 205)
(17)Исто стр. 203.
(18)Пол Џонсон, Историја америчког народа, Kњига-комерц, Београд, 2003. стр.170.
(19)Исто стр.174.
(20)Исто стр.174.
(21)Исто стр.179.
(22)Исто стр.182.
(23)Исто стр. 227.

Бранко Радун

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here