Branko Radun: Amerika – Novi Rim

Podelite:

Kvalitet, pre svega karakterni i moralni određuje ishod velikih događaja. Tako se misterioznim sticajem okolnosti desilo da je američko društvo u rat za nezavisnost vodila ekipa ljudi koji su kao pojedinci bili izuzetno sposobni i vredni a kao grupa političko vođstvo kakvu Amerika nikada nije posle ni blizu imala, dok je nasuprot njih Britaniju predvodila verovatno najgora vlast u više vekovnoj istoriji Ostrva. Sa jedne strane su bili odlučni, inteligentni, hrabri i skromni američki patriote a sa druge jedna dekadentna, ohola, tvrdoglava, korumpirana, glupa i nesposobna vlast Britanske Imperije. Osim “kvaliteta odgovornih ljudi”(1) koji je nesumnjivo bio na strani Amerikanaca, oni su imali i veliku prednost pravedne borbe za nezavisost i jedan značajan broj (ne prevelik) ljudi koji ih je uporno i požrtvovano sledio na tom rizičnom putu. Potvrdilo se da iako su borbene patriote bili znatna manjina u kolonijalnom društvu, oni svojom odlučnošću i spremnošću da se bore za svoje ideje i ideale, primoravaju druge da im se pridruže a i englesku vladu da konačno prizna nezavisnost kao političku realnost. Američke „vrline i vrednosti“ se mogu opisati kao puritanske i građanske na način sličan kod Rimljana.

Sami osnivači Amerike su bili svesni svog rimskog uzora i modela. Američka revolucija pripremana i dobijena pre oružane borbe “medijskim ratom”(2) u samom američkom društvu u kome su bile naglašene želje stvaranja republike rimskog tipa “maglovito povezano sa antičkim vrlinama i čašću Rimljana. Kada se Džems Otis obratio javnosti na sahrani ‘palih’ u bostonskom masakru – nosio je togu”(3). Džeferson, kao i druge vođe revolucije su bile ubeđene da stvaraju novu republiku rimskog stila kroz nastavak engleske revolucije iz XVII veka (puritanskog kromvelovskog parlamenta). Oni se kao i njihovi uzori Rimljani digli ustanak protiv “tirana” – engleskog kralja i imperijalne birokratije. Tomas Pejn u svom legendarnom i možda najuticajnijem pamfletu u političkoj istoriji “Zdrav razum” nazvao engleskog monarha “kraljevskom zveri”. Amerikanci ogorčeni na londonsku vlast koja na svoje engleske podanike šalje nemačke plaćenike, i što je još gore šire se vesti da dolaze i ruski vojnici koje je navodno poslao ruski car “prototip tiranina”, i koji sa sobom nose bičeve kojima će tući slobodne američke građane i tako ih pretvoriti u roblje(4). Ta naglašenost građanske moralne superiornosti (skromnosti, odlučnosti, nekorumpiranosti) je ilustrovana opisom Bendžamina Frenklina u Parizu od strane Kont de Šegira koji ga doživljava kao rimskog republikanca iz “vremena Katona i Fabija”, pa je tako “mišljenje o Amerikancima kao o novim Rimljanima je dobilo kulturno-pomodni prizvuk”(5). On je za dekadentnu, feminiziranu i korumpiranu francusku elitu bio primer jednostavnosti u odevanju u govoru, dostojanstva i neposrednosti u nastupu – dakle ono moralno “rimsko” načelo.

Branko Radun: AMERIKA NOVI RIM 2

Kada je Vašingtom posle uspešno okončanog rata za nezavisnost podneo ostavku na funkciju vrhovnog zapovednika vojske, da bi sprečio širenje glasina o mogućoj diktaturi “on je samosvesno imitirao Sinsinatija koji vraća svoj mač”(6). Rukovao se sa političkim vođama Amerike, popeo na konja i ođahao na svoje imanje Maunt Vernon, poput njegovog rimskog uzora. Isto tako se teško odlučio da prihvati obavezu predsednika SAD(7). Kada je posto predsednik padao je u vatru kada bi osporavali njegov autoritet i tada je sinsinatski govorio da bi rađe “bio na svojoj farmi”(8). Tako su ga posle prvog mandata jedva nagovorili da se ponovo kandiduje za predsednika. Kao i njihove rimske preteče i Amerikanci su duboko ideološki protiv monarhije kao tiranije, a za ideal službe “opštem dobru”, i zato Džeferson kaže da su oni “zbacili monarhiju sa toliko mnogo lakoće”(9).

Strah od diktature je jak koliko i strah od anarhije, i oni su vodili američko društvo van opasnih ekstrema u koje su mnogo lakše upadale evropske kontinentalne zemlje. Kada su francuski revolucionari 1792. proglasili ideološki “rat svim kraljevima”, to su američke vođe iako antimonarhisti sasvim prirodno shvatili kao avanturizam i bezumni ideološki(10) fanatizam koji dovodi do “septembarskih maskra”. Oni kao konzervativci rimskog stila nikad masi ne bi dopustili da u svoje ruke uzme revolucionarnu pravdu i da se vlast “valja po ulicama” u rulji(11) željnoj osvete i u “revolucionarnim komitetima”. Režim “terora” i je za njih negacija normalnog poretka i prave demokratije. Giljotiniranje kralja i kraljice, kao brojnih pripadnika aristokratije i sveštensva je moglo izazvati samo prezir i užas u očima američkih konzervativnih demokrata. Američkim revolucionarima je bila smešna retorika francuskih revolucionara, za koje su do vremena vladavine terora prema religiji(12) i političkim neistomišljenicima smatrali za svoje učenike, a od tada za ludake i anarhiste.

Vašington se trudio da vodi stabilnu i razumnu probritansku politiku, koja je bila u strateškom i dugoročnom interesu mlade nacije. Nju su napadali ideološki simpatizeri francuske revolucije, smatrajući jednostrano da Amerika mora da bude na strane pariske republike, a protiv monarhija, pa tako i protiv britanske. Nasuprot toga Vašington je bio pragmatično svestan da Amerika, da bi sebe sačuvala i razvila, mora slediti svoj put nezavisne i relativno miroljubive politike, izbeći na svaki način saveze i ratove koji bi ograničili njen napredak.

Kod Amerikanaca je i danas izuzetno jak „stari rimski strah“ od tiranije oligarhije ali i od tiranije većine, kao i od državne diktature. Strah od despotske vlasti u Americi traje vekovima i to je jedna od karakteristika američke političke tradicije. Kao brana protiv tiranije se formira ustav. Frenklin, jedan od tvoraca ustavnog poretka SAD je uveren da će ustav biti dugotrajan, iako u ovom svetu ništa nije izvesno osim “smrti i poreza”(13).

U tom smislu je bio i dugotrajan otpor formiranju centralne vlasti. I kad se ona formirala to se moglo desiti samo sa jakim ustavnim i drugim garancijama ograničavanja federalne vlade i podele vlasti na tri grane. Tomas Džeferson i njegove pristalice su bili protiv hamiltonovskog principa jake federalne vlade i dominacije krupnog kapitala u društvu jer to ugrožava ideale egalitarne “farmerske republike”. Taj strah je imao “veze sa Rimskom Republikom u kojoj je Ciceron učinio istu opasku”(14). Prava republika je građanska zajednica u kojoj glavnu reč imaju oni koji predstavljaju one koji imaju zemlju – posednike i farmere. A oni su po uverenju Džefersona i džefersonovaca ono najbolje u društvu, najvredniji i najpošteniji i najveće patriote. Oni su ljudi koji žive od svog rada (hard work)(15) , oni su odlučni i čvrsti (ideal tough gay) u odbrani svoje slobode i države. Džeferson oseća da moć kapitala, velikih špekulanata i industrijalaca podriva demokratsko društvo i stvara oligarhijsko. Dominacija “pohlepnih bankara” i urbane elite dovodi do podvojenosti u američkom društvu na farmersku i industrijsku. Američki farmeri imaju vekovnu tradiciju podozrivosti prema moći grada i velikog kapitala, a i mržnje prema bankarima(16) koji upravljaju ekonomijom i tokovima novca.

Vašingtonovo predsednikovanje je bilo nekako “dvorsko”, a ne partijsko. On je oko sebe okupio sve struje i političke grupe, i leve i desne, i federaliste i antifederaliste, i farmere i industrijalce, i jug i sever… On je želeo da vlast predsednika bude iznad političkih podela i da u personalnom i političkom smislu bude rezultanta raznih grupa i interesa. On je želeo i u velikoj meri uspevao da uskladi grupne sa “opštim dobrom”.

Hamilton je verovatno imao jevrejsko poreklo, bio je iz porodice i sa prostora gde je darvinistička borba pa i kriminogeni milje piraterije bili realnost. Takav bekgraund je od njega napravio prototip čistog liberala. Stoga on kao pravi liberal vidi interes i samo interes. Čoveka po njemu pokreće samo interes i preko njega se ljudima upravlja. Hamilton je odrastao u siromaštvu i bez ideala, pa stoga sa prezirom gleda na one bogataše koji se zanose demokratskim idealima jednakosti ljudi – poput Džefersona. On je zato poput rimskim patricija za otvorenu i strogu vlast elite koja drži u potčinjenosti nemirnu i anarhičnu masu, ali i za manipulaciju javnim mnjenjem tako da mase budu uverene da se vlada po njihovim željama i interesima. Elita deluje u sopstvenom interesu i u tome nema ničeg spornog, a država treba da omogući i osigura njenu potpunu dominaciju u društvenom i političkom životu – dodelom “počasti i koristi”. Sve to da bi se sačuvala “nerazboritost demokratije na uzici”(17). To nikako ne znači da on nije bio liberal, već da se plašio “uspona masa” i anarhije izazvane njihovom revolucionarnom pravdom – kao u francuskoj revoluciji. Konzervativan, pragmatičan, strog, disciplinovan i posvećen službi moći svoje zemlje on predstavlja pravo otelotvorenje rimskog senatora ili katonovskog vođe.

Postoje brojne paralele između starog i novog Rima. Amerikanci i Rimljani se lako sele u potrazi za zemljom i novim prostorima. Oni su izuzetno mobilni kako prostorno tako i socijalno. Rimljani i Amerikanci od početka ponosni na to svoje građansko načelo koje je simbol slobode i prava koji uživa svaki odrastao član zajednice. Građanin je kod Rimljana i Amerikanaca pre svega onaj koji pripada verskom kultu i određenoj tradiciji, pa stoga to u početku američke epopeje ne mogu biti ni crni robovi ni Indijanci. Ubrzo se sa tog versko-kulturološkog prelazi na vlasnički i vojnički princip: svako ko poseduje zemljište i ko pripada miliciji je automatski građanin. Ideologija egalitarnog građanskog društva zasnovana na ideji “građanina” kao ravnopravnog sabrata unutar jedne verske zajednice, je slična onoj bliskosti komunista koji su jedne druge zvali “druže”. Francuski revolucionari, pa i boljševički (dok nisu zamenili sa “druže”) tom “građanine” davali nekakav prizvuk pun ponosa i zajedništva u izgradnji novog sveta.

Građanin kao slobodan čovek je u američkoj i rimskoj ideologiji često bio vezan za slobodnog seljaka – farmera kao na moralni temelj republike. Slobodan seljak – “orač” zna po Katonovim rečima “šta je razlika između dobre i loše vlade” i on ima dovoljno moralne odlučnosti da se za nju bori. A Džeferson nastavlja misao rimskog vođe i mislioca: “Izloži problem oraču i profesoru. Prvi će ga često bolje rešiti nego drugi, jer nije zaveden veštačkim pravilima.”(18) Građansko društvo ima uporište u slobodnom seljaku koji misli svojom glavom, koji je razuman i praktičan, a pre svega patriota koji je spreman da se za svoju zemlju bori. Arhetip “orača” kao moralne veličine naspram urbanog čoveka koji postaje lako korumpirani mekušac. Vera u razum običnog čoveka je delo protestantske demokratizacije biblijskog autoriteta, a ideal čoveka koji svojim rukama radi i stvara na zemlji realne proizvode (ne kao bankari virtuelne) je izraz puritanske etike rada (Maks Veber). Republika stvorena u ratu protiv “ohole tiranije” je svoje istinsko i ideološko uporište našla u farmeru – vojniku i tako i u rimskom i u američkom slučaju predstavlja “ratničku demokratiju”.

Predsednik SAD Džejms Medison pre dva veka proročki govori kako se vođstvo u civilizaciji neizbežno, kao istorijska zakonitost, premešta na zapad sa Evrope na Ameriku koja će biti scena “poslednjeg čina… visoke invencije i čudesne umetnosti, koje zub vremena neće uništiti”(19). On je u mladim danima sa svojim drugarima napisao “Poemu o rastućoj slavi Amerike”. Medison je sledeći Bekona na vrh slavnih postavio “osnivače država, kao što su Romul, Sajrus i Cezar”(20). On je uostalom i tvorac one magične republikanske formule: “Mi, narod” po kojoj sasvim rimski (SPQR – Senatus Populus que Romanus) država predstavlja narod, tj. građanstvo.

Kao što su se mimo Evrope konstituisala dva centra moći – Amerika i Rusija, tako su se u Sredozemlju u helenističkom svetu dve ne-grčke sile borile za premoć – Rim i Kartagina. Kao što Grci nisu mogli do kraja da razumeju i definišu Rim, takav problem imaju i Evropljani sa Amerikom. Njihovo uređenje neki vide kao demokratsko, drugi ka imperijalno i oligarhijsko, a treći kao elitističko. Ali grčki istoričar rimskog uspona Polibije je u pravu i za stari i novi Rim – reč je o stabilnom sistemu koji kombinuje monarhijski, aristokratski i demokratski princip vladavine. Rimljani i Amerikanci su pre svega konzervativni i praktični ljudi, neskloni apstrakcijama, su naglasili jednu stvar “javni interes”, ili rimsko res publica. Time su objedinili lični, grupni i opšti interes jednim prostim ali efikasnim patriotskim osećanjem. Rimske i američke “legende” govore o mnogim ljudima koji su bili spremni da se bore i ginu za to “opšte dobro”. Ali i pored patetičnog preterivanja te priče govore o jednoj atmosferi jedinstva interesa i posvećenosti svojoj zajednici-državi. U oba slučaja to je priča o slobodnim seljacima – ratnicima koji su se prvo odbranili od spoljašnjih zavojevača i oslobodili “tirana”, da bi učeći na greškama izgrađivali državu i širili njenu teritoriju i moć. Oni su svoje institucije izgrađivali postepeno prema potrebama novog vremena i tako jačali moć države. Antički istoričar „uspona Rima“ Polibije je u pravu ravnoteža vlasti naroda, elite, i izvršne vlasti – konzula, a kod Amerikanaca predsednika koji su igrali ulogu „svrgnutog“ engleskog kralja. Američka institucija predsednika je u suštini kraljevska i imperijalna funkcija, od koje je bila samo jača vlast ruskog Cara(21) jer ujedinjuje funkcije šefa države i šefa vlade. Vezivno tkivo takvog društva je osećanje sopstvene superiornosti (“slobodnog građanina”) i privredno-vojne efikasnosti ih je učvrstila u uverenju da su predodređeni da dominiraju drugima (“da poštede pokorne i sruše ohole” kako kaže Vergilije), pa i celim svetom. Po pitanju rasprave da li da javne funkcije budu plaćene, Džeferson i Vašington slede “rimski princip”, tj. da narod plaća svoje zvaničnike.

Američko vođstvo društvene revolucije je bilo od početka svesno antičkih to jest rimskih uzora, ali i razlike u odnosu na njih, jer je izbor i predstavništvo su srž ustavnog ustrojstva (Džejms Vilson)(22). Stil i arhitektura nove američke nacije odgovarala je “rimskim republikanskim principima”(23) u smislu opsesije klasicizmom antike i renesanse. Izgradnja klasičnih vila pripadnika američke elite isto tako podseća na patricijsku elitu Rima. Način života elite protkan voljom za moć i gomilanjem bogatstva ali sa određenim puritanskim kodeksom ponašanja i mišljenja je ono sto je osnovna nit „antičke Amerike“ i „Novog Rima“. Ova analogija je osnov i za razumevanje savremene američke politike, kako unutrašnje tako i spoljašnje.

________________

(1)Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Knjiga-komerc, Beograd, 2003. str. 125.
(2)Isto str.137.
(3)Isto str.142.
(4)Ovo je ilustracija kako je zapad vekovima gajio antiruska osećanja i predrasude koje su rusku carevinu predstavljale kao carstvo totalne tiranije sa milionima robova. A Amerika je osnovana kao “ostrvo slobode”, posle vođa “slobodnog sveta” (eufemizam za Zapad) naspram ruskog, a posle sovjetskog carstva ropstva. Aleksis De Tokvil vidi budućnost sveta pre skoro dva veka u Americi i Rusiji, kao antipodima slobode i ropstva. Takav odnos prema Rusiji je bio prisutan i u XIX veku kada je Rusija bila simbol zaostalosti i kmetstva, a u XX veku komunistički SSSR kao “carstvo zla” i porobljenih naroda. Tako se i pad Kine u komunističke ruke u američkoj antikomunističkoj histeriji predstavljao kao širenje boljševičke imperije koja dobija još stotine “miliona robova”.
(5)Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Knjiga-komerc, Beograd, 2003. str.157.
(6)Isto str.168.
(7)Isto str. 198.
(8)Isto str. 206.
(9)Isto str.168.
(10)Iako su svi zajedno osuđivali francuski revolucionarni teror, ipak su postojale razlike i u samom vrhu američke elite po pitanju odnosa prema Francuskoj Revoluciji. Tako je Adams smatrao Džefersona robom “ideologije” koja je kod njega bila omrznuta reč. A revolucionarnu ideologiju je komentarisao: “Kakva je ovo francuska koještarija? Za šta se ideologija zalagala.. da li to znači idiotizam? Nauku rastrojenog uma?” (216) On je stoga protiv demokratske vlasti masa a za čvrstu dominaciju elite – za vlast najboljih i najsposobnijih. I ako Amerika bude sledila ovaj put on je proročki uveren da će postati najmoćnija sila sa stanovništvom od preko 200 miliona ljudi.
(11)Tako je engleski mislioc Edmund Berk (“Refleksije revolucije u Francuskoj) iako liberal, ili baš zato što je liberal, smatrao da je francusku revoluciju vladavinu rulje i haosa. Destrukcija na svim frontovima vodi ka nesavladivim gubicima, ljudksim i materijalnim. Nagon da se sve staro ruši i sveti progonom starih elita je zapanjila anglosaksonske liberale. Strah od zavera je bio toliko veliki da su Engleskoj i Americi se primenjuju mere protiv malih i beznačajnih grupica jakobinskog tipa. Amerika se štiti već 1789. “zakonom o strancima i zaveri” kojima se ograničava sloboda štampe u slučaju ako se poziva na revoluciju i nasilne promene. Osim zabrane rvolucionarne propagande su i stranci, naročito Francuzi i Irci su bili pod prismotrom i ograničenog delovanja. To je bio sastavni deo atmosfere “paranoje te decenije”. (223?)
(12)Džordž Vašington vidi veliko zlo u revolucionarnom sekularizmu i antireligioznosti režima što je negacija njegovog stava da su “vera i moral nezamenjiv oslonac” (213) demokratskom društvu i napretku. Amerika ne može opstati bez fundamenta – vere koja izgrađuje njen temelj – pristojnog religioznog građanina. Amerika je zbog svoje vere i svog položaja po Vašingtonu posebna, izabrana i blagoslovena zemlja. Oni shvataju da se ustavni poredak ne temelji sam na sebi, već na religijskom moralu građana i elite iz kog je izrastao i koji ga zato poštuju i brane. On je nastao evolucijom američke tradicije i istorijskog iskustva izato odgovara američkom društvu. Vitalnost i trajnost američkog poretka mnogi vide u tom relativnom sladu tradicije i ideologije, religije i sistema. (str. 214.)
(13)Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Knjiga-komerc, Beograd, 2003. str.184.
(14)Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Knjiga-komerc, Beograd, 2003. str. 201.
(15)Amerika, u skladu sa starijim zapadnim tradicijama, je sklona da veruje da je prava imovina zemlja i da je realan fizički i konkretni rad jedini pravi rad. Dok su trgovina i finansije, pa i organizacija, smatrane za čist parazitizam. Sholastička tradicija mišljenja je vekovima pokuašavala da istakne značaj manulenog rada i rada koji donosi konkretne proizvode, naspram trgovine i finansija koje prodaju “vreme” dakle nešto Božije i apstraktno, pa stoga i nerealno i nepošteno (R.H. Toni “Religija i uspon kapitalizma”). Otuda i paranoja (koja ima i realnog osnova) o zaveri tajnih finansijskih centara da bi se opljačkala sva nacionalna dobra i dominiralo nad celim društvom. Postoji vekovna tradicija napada na bankare koji izrabljuju poštene farmere, zantlije i radnike. Gaji se nekada realna a nekad “paranoidna sumnjičavost prema moči novca” koja datira iz kolonijalnog perioda. Ovo je poznata “zabluda o fizičkom radu” o dualizmu realnog proizvodnog rada i parazitskog (220). Ova teorija je bila prisutna ideološki u XIX veku a “Marks i njegovi sledbenici su postale njegove žrtve”.(200) R.H. Toni zato Marksa naziva “poslednjim sholastičarem”. Tako gušenje “parazita” – finasija, menadžmenta, trgovine vodi ka siromaštvu, kao što preterana dominacija istih vodi društvenim nepravdama i unutrašnjim sukobima. Osmivači Amerike su bili stoga podozrivi prema moči finansijskog kapitala, a sasvim dovoljno mudri da ga ne guše. I to je jedan od faktora uspeha SAD. Upornost straha od finansijske moći pobija široko rasprostranjen mit da je amerika “otporna na ideologiju” (220), kao sa druge strane preterane nade u tu istu finansijsku moć kao lek za sve (npr. MMF-a) probleme sveta.
(16)Država se zadužila u ratu za nezvisnost, pa je štampala menice kojima je padala vrednost. Neki su otkupili menice po niskoj ceni jer su znali da će ih vlada otkupiti po nominalnoj. Tada se u Americi prvi put govori o zaveri zlih bankara, bogatih i političkih moćnika federalne vlasti (205). Finansijska i politička moć se doživljava kao “oktopodu nalik neljudsko stvorenje udruženog sa bankama”. (str. 205)
(17)Isto str. 203.
(18)Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Knjiga-komerc, Beograd, 2003. str.170.
(19)Isto str.174.
(20)Isto str.174.
(21)Isto str.179.
(22)Isto str.182.
(23)Isto str. 227.

Branko Radun

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here