Бранко Радун: Добрица „отац Друге Србије“ и две фракције исте елитe

Поделите:

Пре десетак година сам написао текст о односу другосрбијанаца према Добрици Ћосићу. Повод је била тужба НВО-глобалиста против тзв. „оца нације“ Добрице Ћосића. Много тога што је написано и данас је актуелно. Како је то тада таблоид помало непристојно рекао „тужиле бабе деду“ (што је можда и дубља истина о овој теми) јер је у време НАТО бомбардовања написао нешто лоше о Албанцима. После тог и таквог „тужићемо вас све“ наступа, домаћа јавност се поделила на оне који би да бране онемоћалог писца и оне који у његовој изјави виде непристојан и политички некоректан национализам и шовинизам.

Осим што се оваквим тужбама селективно ограничава слобода мисли и речи (јер не можемо замислити да би они исто тако третирали сличну реченицу у којој би „талог Балкана“ уместо Албанаца били Срби) многима је одмах упало у очи да је тужба подигнута у оквиру тренутне кампање „сви у НАТО“ јер је потребно да се нагласи српска кривица и невиност војне алијансе за рат из 1999. године. Таргетиран је писац који је на волшебан начин проглашен за „оца нације“, и као такав од дежурних денацификатора и НАТО лобиста био виђен као неко кога треба прикуцати на стуб срама. Дакле, ово није био обрачун са остарелим писцем који је узгред буди речено стари пацифиста, левичар и интернационалиста, већ са остацима српског национализма који још вреба из прикрајака и тако спречава Србију да без „националне бриге и памети“ уђе у Евроутопију. Сматрају ови борци против српског национализма и борци за наметање ставова натовске пропаганде да је стари писац као „отац нације“ добра мета. Прво, стар је и неће се много бранити (чак су и његови ученици времешни), а довољно је велико „име“ да ће да одјекне.

Може се рећи да нису погрешили, јер ако на симболичној равни отму писцу „прстен моћи“ који му је незаслужено давао титулу „оца нације“, они могу ту моћ да искористе против „великосрпскога национализма“. Верујемо да су они и знали да Добрица и није никакав националиста и десничар али им је одлична мета да управо то нападну. Добрица као заклети левичарски дисидент са својим глобалистичким погледом на свет заправо је по много чему претеча другосрбијанаца и њихових кампања против српског национализма. Пре би смо могли рећи узимајући у обзир његов „свјетоназор“ да је он отац друге Србије но „отац нације“. Стога се дрски напади НАТО лобиста из цивилног сектора на времешнога писца могу сматрати и симболичким едипалним оцеубиством. Без обзира да ли су свесни тога или не.

Уз то, није небитно ни што се на значају даје некоме ко заправо никада и није био нити српски нити икакав националиста. Добрица је био комунистички интернационалиста да би после прешао у модернији глобализам, онај социјалдемократски и евроатлантски. Он је и даље остао убеђени левичар, интернационалиста, пацифиста и глобалиста. Што се тиче Косова које је по њему „баласт кога се треба решити“ на неки начин је био близак и Ђинђићу, што је осетљива тема за оне који би да се представе као једини прави наследници „покојног премијера“. Добрица је око Косова заступао дефетистичке ставове каквих би се и Чеда Јовановић постидео, за шта је очекивао осуду са патриотске стране. Ако је неко нападао „митоманију“ око Косова онда је то био Добрица Ћосић, и ако је неко заслужио захвалницу „другосрбијанаца“ својом осудом и оних који су барем вербално одбијали да прихвате проглашење независног Косова, онда је то стари писац. Стога га је и изненадио и заболео напад са те стране. У суштини – његове стране. Са патриотске стране није ни могао доћи, јер су патриоте заћутале, или се баве својим јадом.

Ми наравно верујемо да „другосрбијанци“ нису толико политички неписмени да не виде да заправо нападају човека који им је ближи по ставовима (нарочито у вези с Косовом, четничким покретом, православљем и национализмом) чак од многих припадника проевропског естаблишмента. Однос према српској „митоманији“ и према „трибалном, варварском Балкану“ је код Ћосића другосрбијански, или је пак њихов близак ћосићевском, дакле пун негативних и, зашто не рећи, западњачких расистичких стереотипа према Балкану. Но, на страну структуралне идејне блискости између „оца нације“ и деце титоизма, које имају корен у једностраној интерпретацији „просветитељске идеје“ у коју сујеверно верују заједно са старим писцем. Они су, као што смо рекли, у кампањи „сви за НАТО“ циљали заправо „патриотски симбол“. Но, осим сукоба „малих разлика“, ту је очигледно по среди и озбиљнија политичка позадина акције „ухапсимо писца због оног што је написао“, јер се у њиховом табору не троши узалуд муниција. То је била кампања да се на маргину гурне патриотизам а да се национализам прогласи за нешто ненормално и криминално.

Напади на Добрицу од стране либерала и другосрбијанаца као што смо рекли не значи никако да је Добрица заиста патриота и националиста, а још мање да су он и његови људи били иоле спремни да се одлучније боре за националне интересе. Они су ударили на тзв. оца нације не само због тог његовог атрибута који никако не стоји веж и због одређених разлика међу њима.

 

Наиме наша „елита“ има две фракције – прво су модернисти који се представљају као либерали а друго су етатисти који се представљају као патриоте. Представник прве је Латинка Перовић и њена другосрбијанска екипа уз екстремисте из нво сектора а представници друге фракције су Добрица и његов шири или ужи “круг“. Прва се продаје Србима као нешто модерно а то данас значи либерално, демократско и глобалистичко а друга се упаковала у целофан патриотизма а помало и конзервативизма. Но обе су заправо део исте левичарске и југословенске приче која је Србе завела на Голеш планину.

Либерали су против било каквог националног и патриотског осећаја де само спомињање Србије или приказивање српске тробојке у ретушираном и политички коректном „србијанском национализму“ изазива нервозне реакције у пронатовски оријентисаним структурама цивилног сектора. Они као да кажу: „свесни смо ми да је тај патриотизам и национализам симулиран, али он може да доведе до нежељених последица ако га јавност схвати озбиљно“. Процес денацификације је скоро довршен и сад им није потребан неко да им ту мрси конце, и тиме онемогућава имплантирање про-натовских ставова о српској кривици за све и свашта, почевши од „легендарне кривице“ за Први светски рат.

Тако се несрећна Србија често налази у позицији да бира између лажних алтернатива, у овом случају између јаловог патриотизма Добрице и њима сличних и отворене колаборације квазилиберала и другосрбијанаца. То су два тима али им је исти оснивач и власник. Како год да изаберемо или на коју год страну се ставимо, сирота мала Србија је очигледан губитник. Нема излаза из историјскога ћорсокака докле год титоизам и његова чеда доминирају јавним мњењем Србије, докле год се не изађе из владајуће парадигме која потискује и маргинализује аутентичну Србију и њену традицију.

Бранко Радун

Поделите:

3 Коментари

  1. Свака част! Права оцена и кратка анализа српског полома и разлозима нашег тапкања у месту, или, што је још теже, клизања ка горем.

  2. А што се Д. Ћосића тиче, човек је велики писац који је дао толстојевску српску слику српске народне трагедије — од много геноцидних радњи над њима до њиховог самоуништавања прека бахатих вођа, посебно комуниста, превараната, лажова и егоиста, отимача од народа и уклетих безбожника…

  3. И треће: са слике с Брозом, по изразу лица Ј. Б. Тита види се ад аг Ћосићева прича уопште не занима и скренутог погледа гади се на онога ко му говори, па ма шта и ма о чему да му говори. Нажалост, не знам колико смо у томе одмакли даље од Броза и његове владавине.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here