Branko Radun: Dobrica „otac Druge Srbije“ i dve frakcije iste elite

Podelite:

Pre desetak godina sam napisao tekst o odnosu drugosrbijanaca prema Dobrici Ćosiću. Povod je bila tužba NVO-globalista protiv tzv. „oca nacije“ Dobrice Ćosića. Mnogo toga što je napisano i danas je aktuelno. Kako je to tada tabloid pomalo nepristojno rekao „tužile babe dedu“ (što je možda i dublja istina o ovoj temi) jer je u vreme NATO bombardovanja napisao nešto loše o Albancima. Posle tog i takvog „tužićemo vas sve“ nastupa, domaća javnost se podelila na one koji bi da brane onemoćalog pisca i one koji u njegovoj izjavi vide nepristojan i politički nekorektan nacionalizam i šovinizam.

Osim što se ovakvim tužbama selektivno ograničava sloboda misli i reči (jer ne možemo zamisliti da bi oni isto tako tretirali sličnu rečenicu u kojoj bi „talog Balkana“ umesto Albanaca bili Srbi) mnogima je odmah upalo u oči da je tužba podignuta u okviru trenutne kampanje „svi u NATO“ jer je potrebno da se naglasi srpska krivica i nevinost vojne alijanse za rat iz 1999. godine. Targetiran je pisac koji je na volšeban način proglašen za „oca nacije“, i kao takav od dežurnih denacifikatora i NATO lobista bio viđen kao neko koga treba prikucati na stub srama. Dakle, ovo nije bio obračun sa ostarelim piscem koji je uzgred budi rečeno stari pacifista, levičar i internacionalista, već sa ostacima srpskog nacionalizma koji još vreba iz prikrajaka i tako sprečava Srbiju da bez „nacionalne brige i pameti“ uđe u Evroutopiju. Smatraju ovi borci protiv srpskog nacionalizma i borci za nametanje stavova natovske propagande da je stari pisac kao „otac nacije“ dobra meta. Prvo, star je i neće se mnogo braniti (čak su i njegovi učenici vremešni), a dovoljno je veliko „ime“ da će da odjekne.

Može se reći da nisu pogrešili, jer ako na simboličnoj ravni otmu piscu „prsten moći“ koji mu je nezasluženo davao titulu „oca nacije“, oni mogu tu moć da iskoriste protiv „velikosrpskoga nacionalizma“. Verujemo da su oni i znali da Dobrica i nije nikakav nacionalista i desničar ali im je odlična meta da upravo to napadnu. Dobrica kao zakleti levičarski disident sa svojim globalističkim pogledom na svet zapravo je po mnogo čemu preteča drugosrbijanaca i njihovih kampanja protiv srpskog nacionalizma. Pre bi smo mogli reći uzimajući u obzir njegov „svjetonazor“ da je on otac druge Srbije no „otac nacije“. Stoga se drski napadi NATO lobista iz civilnog sektora na vremešnoga pisca mogu smatrati i simboličkim edipalnim oceubistvom. Bez obzira da li su svesni toga ili ne.

Uz to, nije nebitno ni što se na značaju daje nekome ko zapravo nikada i nije bio niti srpski niti ikakav nacionalista. Dobrica je bio komunistički internacionalista da bi posle prešao u moderniji globalizam, onaj socijaldemokratski i evroatlantski. On je i dalje ostao ubeđeni levičar, internacionalista, pacifista i globalista. Što se tiče Kosova koje je po njemu „balast koga se treba rešiti“ na neki način je bio blizak i Đinđiću, što je osetljiva tema za one koji bi da se predstave kao jedini pravi naslednici „pokojnog premijera“. Dobrica je oko Kosova zastupao defetističke stavove kakvih bi se i Čeda Jovanović postideo, za šta je očekivao osudu sa patriotske strane. Ako je neko napadao „mitomaniju“ oko Kosova onda je to bio Dobrica Ćosić, i ako je neko zaslužio zahvalnicu „drugosrbijanaca“ svojom osudom i onih koji su barem verbalno odbijali da prihvate proglašenje nezavisnog Kosova, onda je to stari pisac. Stoga ga je i iznenadio i zaboleo napad sa te strane. U suštini – njegove strane. Sa patriotske strane nije ni mogao doći, jer su patriote zaćutale, ili se bave svojim jadom.

Mi naravno verujemo da „drugosrbijanci“ nisu toliko politički nepismeni da ne vide da zapravo napadaju čoveka koji im je bliži po stavovima (naročito u vezi s Kosovom, četničkim pokretom, pravoslavljem i nacionalizmom) čak od mnogih pripadnika proevropskog establišmenta. Odnos prema srpskoj „mitomaniji“ i prema „tribalnom, varvarskom Balkanu“ je kod Ćosića drugosrbijanski, ili je pak njihov blizak ćosićevskom, dakle pun negativnih i, zašto ne reći, zapadnjačkih rasističkih stereotipa prema Balkanu. No, na stranu strukturalne idejne bliskosti između „oca nacije“ i dece titoizma, koje imaju koren u jednostranoj interpretaciji „prosvetiteljske ideje“ u koju sujeverno veruju zajedno sa starim piscem. Oni su, kao što smo rekli, u kampanji „svi za NATO“ ciljali zapravo „patriotski simbol“. No, osim sukoba „malih razlika“, tu je očigledno po sredi i ozbiljnija politička pozadina akcije „uhapsimo pisca zbog onog što je napisao“, jer se u njihovom taboru ne troši uzalud municija. To je bila kampanja da se na marginu gurne patriotizam a da se nacionalizam proglasi za nešto nenormalno i kriminalno.

Napadi na Dobricu od strane liberala i drugosrbijanaca kao što smo rekli ne znači nikako da je Dobrica zaista patriota i nacionalista, a još manje da su on i njegovi ljudi bili iole spremni da se odlučnije bore za nacionalne interese. Oni su udarili na tzv. oca nacije ne samo zbog tog njegovog atributa koji nikako ne stoji vež i zbog određenih razlika među njima.

 

Naime naša „elita“ ima dve frakcije – prvo su modernisti koji se predstavljaju kao liberali a drugo su etatisti koji se predstavljaju kao patriote. Predstavnik prve je Latinka Perović i njena drugosrbijanska ekipa uz ekstremiste iz nvo sektora a predstavnici druge frakcije su Dobrica i njegov širi ili uži “krug“. Prva se prodaje Srbima kao nešto moderno a to danas znači liberalno, demokratsko i globalističko a druga se upakovala u celofan patriotizma a pomalo i konzervativizma. No obe su zapravo deo iste levičarske i jugoslovenske priče koja je Srbe zavela na Goleš planinu.

Liberali su protiv bilo kakvog nacionalnog i patriotskog osećaja de samo spominjanje Srbije ili prikazivanje srpske trobojke u retuširanom i politički korektnom „srbijanskom nacionalizmu“ izaziva nervozne reakcije u pronatovski orijentisanim strukturama civilnog sektora. Oni kao da kažu: „svesni smo mi da je taj patriotizam i nacionalizam simuliran, ali on može da dovede do neželjenih posledica ako ga javnost shvati ozbiljno“. Proces denacifikacije je skoro dovršen i sad im nije potreban neko da im tu mrsi konce, i time onemogućava implantiranje pro-natovskih stavova o srpskoj krivici za sve i svašta, počevši od „legendarne krivice“ za Prvi svetski rat.

Tako se nesrećna Srbija često nalazi u poziciji da bira između lažnih alternativa, u ovom slučaju između jalovog patriotizma Dobrice i njima sličnih i otvorene kolaboracije kvaziliberala i drugosrbijanaca. To su dva tima ali im je isti osnivač i vlasnik. Kako god da izaberemo ili na koju god stranu se stavimo, sirota mala Srbija je očigledan gubitnik. Nema izlaza iz istorijskoga ćorsokaka dokle god titoizam i njegova čeda dominiraju javnim mnjenjem Srbije, dokle god se ne izađe iz vladajuće paradigme koja potiskuje i marginalizuje autentičnu Srbiju i njenu tradiciju.

Branko Radun

Podelite:

3 Komentari

  1. A što se D. Ćosića tiče, čovek je veliki pisac koji je dao tolstojevsku srpsku sliku srpske narodne tragedije — od mnogo genocidnih radnji nad njima do njihovog samouništavanja preka bahatih vođa, posebno komunista, prevaranata, lažova i egoista, otimača od naroda i ukletih bezbožnika…

  2. I treće: sa slike s Brozom, po izrazu lica J. B. Tita vidi se ad ag Ćosićeva priča uopšte ne zanima i skrenutog pogleda gadi se na onoga ko mu govori, pa ma šta i ma o čemu da mu govori. Nažalost, ne znam koliko smo u tome odmakli dalje od Broza i njegove vladavine.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here