Бранко Радун: Идеологија Светог Саве(1)

Поделите:

УВОД

Свети Сава, заједно са оцем и братом, представља прекретницу у српској историји и култури. Он својим деловањем, беседама и оним што је написао даје јасну и целовиту визију српске културе и државности. Његово доба је доба образовања јединствене државе Немањића и кристализације српске средњевековне културе. Култура се осамостаљује, није више чисто копирање византијских узора. Стварају се дела која припадају старим обрасцима, али на нове српске теме. Ма колико се истицао у први план хришћански универзализам, јасно се овде осећа национални и народни карактер културе. Јавља се снажна самосвојност и специфичност српске културе коју највише показују самосвојне личности на челу са родоначелником Светим Савом. Дела, политичка, грађевинска, уметничка и књижевна јасно у себи носе печат оног народа и оне личности који су их створили. Ово је време када се врши српска редакција не само старословенског језика већ и целокупне византијске – православне и црквенословенске1 културе. Иза овог стоји релативно висок степен претходног културног развитка, али и нови креативан развој. Интензивира се превођење са грчког језика, али се стварају и нова оригинална дела. Све се то врши по манастирским центрима Рашке и у новом светогорском српском центру, манастиру Хиландару.

Епоха тринаестог века није прва епоха српске културе и државности. Ње не би било без оног претходног раздобља у коме су постављени темељи будуће средњевековне цивилизације. Тада је одређен смер и карактер будућег културног и политичког развитка српског народа. А оно што је нама овде посебно важно је то да је изграђен елементарни систем идејних појмова у својим главним одредницама и постављен духовно-идеолошки темељ будуће светосавске културе. У том периоду је припремљен пут, створени су обрасци, формиран језик, проширена хришћанска вера на цео народ… Ипак тек са делом Светог Саве и развојем независне српске цркве, државе и културе, стара култура добија ону садржину који ће је учинити активним и оригиналним чланом заједнице православних и словенских народа. А то би био и у најкраћем и идеолошки темељ оснивача српске државе.

Епоха првих Немањића је дакле не само нова већ и главна епоха у конституисању српске средњевековне цивилизације. Та етапа се завршава средином XII столећа. У току овог века српска држава и идеологија настоји и успева да ухвати корак са византијско-словенским узорима. Шта више, успева и да створи дела која представљају, по неким елементима, њен најчистији израз. Главни покретач идејног и културног развитка је стварање српских православних култова култова светородне династије. Српска култура и идеологија тог времена је била израз друштвене и националне самосталности, али у исто време и интегрисаности у духовној екумени православно-хришћанске цивилизације. До тада је све некако мутно и смешано у српској историји, од тада Срби крећу једним јасним путем. Путем који им је својим животом и делом зацртао Свети Сава.

У томе веку се формирају обрасци старе српске културе. Нормира се језик, профилише архитектура, формирају се главни културни центри немањићке Србије – Хиландар, Студеница, Жича, Милешева. У њима се византијска културна основа допуњава делима српске културе. У њима се остварује живи континуитет преднемањићке и немањићке православне културе и идеологије. У њима се ћирилометодијевска2 основа допуњава и надограђује делима српске, домаће културе. У томе је сва специфичност старе српске културе, и сва њена универзалност, и несумњив општехришћански идентитет. Улогу зачетника осамостаљене српске културе има Свети Сава, али и улогу најдоследнијег византинизатора3 српског народа. Привидно парадоксално, али једно без другог се не може разумети. Тек заједно они представљају целину идејне платформе првих Немањића.

Интересантно је запитати се који је мотив напора да се створи српска култура. То је битно, јер људи тада нису размишљали као ми данас. Тада се није стварала национална култура ради културе, национализма или нечег сличног. Светосавска култура је створена из жеље да се у Србији створи хришћанско друштво, то јест да се у конкретној реалности служи Богу и народу. Димитрије Богдановић каже да је мотив “те делатности, њен главни покретач, налази у стварању српских православних култова, култова светородне династије и аутокефалне цркве”. Светост владара и црквених поглавара је покренула људе немањићке епохе не дело стварања светосавске културе. Светост људи, заједно са делима који су из тога произилазила, је најзначајнији улог који је наш народ дао православној и европској цивилизацији тог времена. Преко првих Немањића, преко свете династије су Срби постали у хришћанском смислу прави народ – божији народ. Народ који има своје заступнике пред Богом, као мало који народ европске историје. То је теолошки темељ државне идеологије средњевековне Србије.

Самостална црква је пут ка самосвојној култури које је израз аутентичног и оригиналног доживљаја хришћанства у српском народу. Светосавље је у првом реду то, па тек онда и израз друштвене и националне самосталности и самосвести. Светост људи је знак зрелости једног хришћанског народа, а светост бројних владара је изузетак у историји хришћанских друштава. Колико је светост оснивача српске државе значила тадашњим људима и на пољу политике види се код Доментијана који за све успехе Стефанове државе захваљује искључиво светачким Немањиним моштима: “сви непријатељи отачества њихова, видљиви и невидљиви, падаху под његове ноге молитвама и благосиљањем њихова преподобна оца”. Тиме је српска култура и држава добиле највиши могући смисао у идеји “посвећене”, свете државе и свете културе.

На темељу воље да се остваре хришћански идеали и канони у практичном животу, се формира специфично српска култура средњевековне Србије. Црквени вид старословенске и старосрпске културе одређује круг и правац културног и политичког развоја код Срба све до модерног доба. Период пре светог Саве значи време рецепције византијске културе и хришћанске идеје. Када је реч о култури то је углавном рановизантијска хришћанска литература са својом идеологијом. Ван ње су остали световни4 и градски елементи византијске цивилизације. У том смислу можемо рећи да је старословенска култура много више хришћанска од византијске, јер је без баласта старе културе. Очито је опредељење св. Сава за истинску хришћанску културу и идеологију као “идеални лик византијске цивилизације” (Димитрије Богдановић). У том смислу је било лакше устројити ново друштво у једном младом народу, својеврсној tabuli rasa, него у Византији окованој културним и империјалним традицијама грчко-римске цивилизације.

Колико је српска култура оригинална у односу на византијску која јој је неспорно узор? То је погрешно постављено питање. Тешко је у модерном смислу говорити о оригиналности и о неоригиналности једне културе средњег века. Тада је оригиналност у савременом смислу и немогућа јер се тиме крше канони и показује сујета. Уметничка оригиналност по сваку цену модерног доба би у средњем веку била оцењена као чиста лудост. Ипак поред све скромности и верности узорима постоји специфичност немањићке културне продукције. Највише је изражена у житијној књижевности, где се може говорити о владарској хагиографији која је толико исторична да је можемо назвати и историографијом. Тиме она није мање канонска и мање православна. Напротив, што је више утемељена у живот и историју и њена је универзална порука разумљивија људима одређеног времена и простора. Можемо рећи да је српска средњевековна идеологија била “житијна”. Била је и по идејама и по естетици утемељена на житијима светих владара која су представљала и културни и идејни образац за тадашњег човека. Хагиографија је уопштено узев као књижевни жанр, и конкретно као животопис оснивача српске државе и културе живи и сликовити идејни програм средњовековног српског друштва.

Бранко Радун

………………………………………………..

https://vidovdan.org/aktuelno/branko-radun-ideologija-svetog-save2/

 

1 Иако су крштени у VII веку Срби су дефинитивно примили хришћанство у IX веку, (прецизније између 867. и 874.) углавном од словенских мисионара Доње Паноније, ученика Константина и Методија. Тако је српски народ добио хришћанску веру са истока и то на свом језику, што је било велико достигнуће и за много касније време на западу. То што су и свештеници латинске провенијенције и ћирилометодијевски мисионари били под влашћу византијског цара представља важну чињеницу генезе православно-словенске и српске културе. Константин (Ћирило) и Методије су и у Моравској имали велике проблеме са германским свештенством које се противило увођењу словенског језика као богослужбеног, а тиме и културног, са позиција да на западу може постојати само латински језик као језик цркве. Иако је папски Рим начелно подржавао “словенску браћу” по питању језика, та подршка је нестала после њихове смрти. После је католичка црква прогонила заостале глагољске и ћирилске традиције у приморју, Далмацији, Хрватској итд. Важност словенске цркве, народног свештенства и словенског богослужења је основа на којој је св. Сава градио српску цркву и српску културу. Без ћирилометодијевске цркве и културе немогуће је разумети и културни и идеолошки програм св. Саве. Он је само наставио и продубио оно што су они започели. Може се рећи да је св. Сава обновио ћирилометодијевску традицију народне и словенске цркве у времену када је Византија покушавала да се наметне црквено и да православну цркву међу Словенима погрчи. С тим у вези је упадљив недостатак словенских рукописа у другој половини дванаестог века. Мисли се да су старословенске књиге уништаване у периоду византијске реокупације Балкана.

2 Атанасије Јевтић, Свети Сава у токовима ћирилометодијевског предања, Свети Сава и Косовски Завет, Београд 1992. стр. 7 –19.

3 Димитрије Богдановић, Српска књижевност на путевима самосталног стварања, Историја српског народа, књига прва, Београд 1994. стр 328 и 331. “По тим особинама, српска књижевност средњег века припада цела својој епохи, заснована је на истоветним темељима и грађена у истом духу, са једнаким циљевима, у оквиру јединствене естетске филозофије византијског света”. Ми би смо само додали, да све ово важи и за целокупну српску културу и владајућу идеологију. Не може се ни по чему светосавска култура изместити ван хришћанске и православне културе. Шта више по својим особинама и идеалима она представља њен, вероватно најчистији израз.

4 Д. Богдановић, Почеци српске књижевности, Историја… стр 223. “Када је реч о литератури, то је перцепција претежно рановизантијске литература, уз то литературе црквене, ван чијег су оквира остали многи световни, нарочито историографски жанрови књижевности. Избор није случајан; у опредељивању за одређене врсте и дела византијске књижевности крије се опредељење за хришћанство као идеални лик ове цивилизације.”

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here