Бранко Радун: Идеологија Светог Саве(2)

Поделите:

РАЗВОЈНИ ПУТ СВЕТОГ САВЕ

Улогу зачетника српске осамостаљене културе има Свети Сава (око 1175-1235), најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац српске цркве и националног програма тринаестог века. Још као младић, са световним именом Растко, напустио је управу Хумском облашћу, да би вероватно 1191. у Светој Гори примио монашки чин. Извори говоре да је био жељан молитвеног, аскетског и светог живота. То је оно за чим је читав свој живот жудео, ма где се налазио и ма шта радио и колико далеко доспео у на том путу. То је она оса око које се окреће његов живот и његов поглед на свет. И оно што га одређује и мотивише и у световним и у духовним пословима. Увек и свугде бити посвећен Богу1 и православној вери, служећи директно преко молитве и поста у пустињској аскези или посредно преко помагања свом народу у многим сферама живота.

https://vidovdan.org/aktuelno/branko-radun-ideologija-svetog-save1/

1 О Светом Сави је толико код нас писано, али је при том запостављен један важан аспект његовог деловања а то је да је он био образовани теолог православне цркве и сходно томе хришћански идеолог. То је кључна чињеница која нам може помоћи да разумемо идеологију и ставове Савине по појединим друштвеним и политичким питањима. Из његових најдубљих верских убеђења и религиозних идеја проистичу све остале, и историјске и политичке, и друштвене и културне… О томе код А. Јевтића, Из богословља Светог Саве, Свети Сава и Косовски Завет, Београд 1992.стр. 42 –173.

Мотивација која је Саву довела на Свету Гору је она иста која га је после водила натраг у Србију или на ходочасничка путовања по светим местима Истока. И химнографија и житија сложно говоре о неутаживој жељи младог Растка за моралним и чистим животом којим су живели монаси. Са правом Д. Богдановић одбацује политичку или неку другу мотивацију за монашење Растка. Он каже да “неуверљиво изгледају домишљања, једно време омиљена у српској историографији, да је Растков одлазак у Свету Гору и његово монашење планирао сам Немања из политичких разлога”.1 Пре ће бити да је било супротно. Немања је хтео из личних и политичких разлога да уз себе задржи најмлађег и најталентованијег сина. Исто тако је погрешно Светог Саву и његову културну и политичку делатност тумачити површним прагматизмом и реформизмом савремене елите2. Било би ненормално да је неко проводио године у молитви и у најтежем аскетском посту само ради имиџа или политичких мотива. То је појава вулгарне “модернизације”, када се на људе неког другог времена пројектују садашње тежње и поглед на свет. Али исто тако ни не искључујемо ни политичке и идеолошке мотиве, као значајне у неким другим делима оснивача српске културе.

Сава је примио расу (постао је искушеник) а замонашен је у Ватопеду, где је 1197. дочекао свог остарелог оца Немању, тада већ схимонаха Симеона. Са сопственим моралним и духовним угледом, али и очевим владарским, он је добио од византијског Цара Алексија Анђела (1195-1203) 1198. одобрење (златопечатни сигилиј), а касније и хрисовуљу којом се опустели манастирчић Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправан – независан манастир. Оснивање српског манастира у Светој Гори, огњишту православне културе и духовности, открива тежњу првих Немањића да створе један јак српски духовни и идејни центар. Они су тиме хтели да Србе јаче и дубље вежу за Традиције православног Истока, али и да створе основу за стварање самосталне српске цркве, културе и државности. Све, од државе, културе, црквеног живота је било у служби напретка Срба у хришћанском смислу. Хиландар је једна од кључних чињеница идеолошког програма “очева оснивача”.

Сава је неко време остао у Хиландару по очевој смрти (1199.) окупљајући тамо једно српско братство. После пада Цариграда 1204. у руке крсташа и немира на том простору, а и због сукоба око власти у самој Србији између Вукана и Стефана, Сава се враћа у отаџбину. Вратио се у Србију са очевим моштима, измирио браћу и остао у Студеници као архимандрит до 1217. Ту исто тако видимо на делу Савину “политичку аполитичност”, деловање у политици које није мотивисано првенствено политичким узроцима, већ једну моралну акцију којом се жели успоставити мир у напаћеној земљи. А после тога следи делатност која има за циљ јачање и учвршћивање вере и хришћанске моралности и обичајности у народу.

Одлази у Никеју 1219. где добија чин Архиепископа и статус аутокефалне цркве. Он је то сам изразио жељом да ће тако црква бити ближе народу и да ће то довести до тога да вера јаче заживи у српском роду. И био је у праву. То је његов првенствени циљ, а то што је то имало за последицу јачање државе је био један ефекат, који је опет посредно користан за морални прогрес народа. Колико можемо оценити он није ништа радио само ради једног ефекта. Све његове акције су имале вишеструке и трајне последице по цело друштво.

Организацију српске цркве је извео одмах по повратку из Никеје, на саборима српске земље и цркве, потискујући грчке и латинске епископе. Он тиме није показивао никаква антигрчка ни антилатинска осећања. Он је био ђак грчке Свете Горе и Византије. Шта више био је најузорнији ђак византијске цивилизације, он је њене духовне, културне и политичке установе мудро пресађивао у Србији. Али је био свестан да српска црква и српска духовност не могу имати напретка са страним владикама и са богослужењем на страном језику (грчки или латински). У његовом деловању није било, колико видимо, ни мало шовинизма или националне сујете. Покушавао је да у свему служи Бога и спасењу свог рода, како је то он доживљавао и људи његовог доба. Тако га је разумео и Никејски цар и патријарх, као једног искреног хришћанина и православног аскету посвећеног вери и свеопштем напретку своје заједнице. То не значи да они нису били свесни и политичких импликација овог чина и да су их потцењивали. Тиме су Никејци, ослабљени од борби са муслиманима, католицима и конкурентским грчким државицама, на западу православног света добијали једног верног и захвалног пријатеља и савезника.

Стварањем аутокефалне српске цркве је омогућено да се интегрише српски народ на темељу православне вере и источне културе. Национално уједињење није било само себи сврха, као што је то често случај код модерних националних покрета, већ је то било средство подизања нивоа хришћанског живота и духа код народа. Интеграцијом хришћанског и националног у једној разумној и здравој синтези је испуњење захтева хришћанског програма моралног и духовног препорода, али ништа мање и испуњење националних интереса. И колико видимо та синтеза није била идеолошка мешавина, већ мудро уклапање хришћанских начела и идеала у традиционални и свакодневни живот српског народа. Свети Сава је истовремено био универзално хришћански оријентисан и искрено предан националној идеји. Може се слободно рећи да је тиме национално уједињење доведено до свог највишег степена јер је засновано на једном духу и једној идеји. Редак је пример, ако не и јединствен у Европи, раног стварања самосвојне националне цркве и културе, и толико верне универзалној хришћанској традицији првог миленијума. Можемо се присетити да су народи западне Европе тек више векова касније добијали богослужење и књижевност на свом језику, своју црквену самосталност, своје свештенство и национални идентитет и то по цену крвавих ратова.

Црква је интегрисала народ и утицала на развој3 у свим областима живота. Православље је постало толико битно да представља темељ и суштина српске националне свести4, културе и начина живота. То је довело до спајања верског, националног и егзистенцијалног у једно несливено јединство. Јединствена црквена организације, јединство вере, обреда, погледа на свет и начина живота приближавају и уједињавају људе једног народа на моралним и духовним темељима, без обзира колико били географски или социјално удаљени. Један и јединствена вера повезује разне крајеве, превазилазећи регионализме5 и социјалне подвојености и супротстављености. Црква је свима нудила заједничке симболе и традиције”.6

Наравно да је такво настојање морало изазвати отпор оних који су губили положаје и привилегије овим “реформама”. Дошло је до сукоба са охридским архиепископом јер је он губио своју власт над деловима православне цркве међу Србима. Грчка империјална аристократија и црквени великодостојници су са висине гледали на Словене као на варваре које су они цивилизовали. Многи међу њима су сматрали да ови не могу сами да воде своје политичке и црквене послове, да су им и даље потребни тутори. Сукоб са охридским архиепископом није добио тежину раскола јер је Свети Сава већ имао духовни ауторитет у православном свету нарочито у Светој Гори, у Цариграду и Никеји. Као и чињеницом да је он мудром и доследном политиком и широком дипломатском акцијом на међународном црквеном плану – посетама источним патријаршијама (1229-30, 1234-35) успео да неутралише противнике српске самосталне цркве. И тако је протест охридског архиепископа остао усамљен. Он је увек показивао љубав према Грцима које је увек помагао када је могао. Као и његови немањићки наследници који су градили задужбине широм Балкана и Свете Земље нико их није могао оптужити да гаје антигрчка осећања. Српски национализам је у свом правом виду увек широкогруд, отворен, стваралачки и врлински.

Да стварање Српске Православне Цркве није био израз жеље св. Саве да влада у тој сфери и да се она инструментализује у политичке сврхе показује прво његово одбијање да он носи чин архиепископа, а затим и предан рад на подизању нивоа црквености у Србији. Он је цркву устројио много озбиљније и активније него што је био до тада случај. Развијена је делатност великих манастира, активирани су нови епископски центри, старање о мисионарском раду је стављено у дужност протопоповима. Правно је црква добила нови степен са зборником црквеног права који је компилација св. Саве (Номоканон или Крмчија7) којим је кодификовано византијско право у области црквеног живота. А то је тада обухватало и брак и приватно право. Тиме Србија добија чврст правни поредак и постаје уређена и правна држава. Са црквено-нардним саборима се јаче испољава и демократски и слободарски дух народа. Сава Немањић је том законодавном делатношћу више но било чим другим учинио Србију интегралним делом европске културе, баштинећи и примењујући миленијумско наслеђе грчко-римског права. Он је на тај начин више но било ко други учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације. Шта више, доследним спровођењем закона српска земља је у наредном периоду постала узорно уређена и стабилна, као мало која у Европи тога доба. И ова општецивилизацијска делатност је имала за мотив да се уређењем приватног и друштвеног живота учврсти и укорени хришћански морални поредак. По хришћанском схватању добро уређена држава је средство које држи људе даље од греха и порока. Увођење законитости и правног реда утиче на дух и морал једне заједнице и спасење њених чланова што је био главни циљ Светог Саве. Сава је правну државу доживео као сотериолошки и есхатолошки осмишљену и укорењену творевину. Истински хришћанска визија државе и закона даје обома такав узвишен смисао и вредност какву им никада не могу дати модерне материјалистичке и кратковиде идеологије.

Бранко Радун

1 Д. Богдановић Предговор књиге: Свети Сава: Сабрани списи

2 Станоје Станојевић, Свети Сава, По њему је св. Сава од “верског фанатика постао пропагатор социјалног морала” (стр. 34 – 35), и “револуционар који је рушио свесно и енергично освештане традиције и изводио радикалне реформе” (стр. 59, 115). То мишљење преузима и Милош Црњански (Свети Сава) и он св. Саву види као социјалног реформатора и револуционара, па додаје де је њему “више ного до догмата стало до државе и реда” стр. 142.

3 Сима Ћирковић, Работници, Војници, Духовници, стр. 395

4 Исто, стр. 394

5 Исто, стр. 393

6 Исто, стр. 393

7 Исто, стр. 374, и Димитри Оболенски, Византијски Комонвелт стр 314-321. Светосавска Крмчија је столећима остао главни извор црквеног права у словенским земљама”.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here