Бранко Радун: Идеологија Светог Саве(3)

Поделите:

КЊИЖЕВНА И ДРУГА ДЕЛА

Да би могли да судимо о неком, морамо га познавати, неопходно је сазнати који су његови узори, који су му циљеви у животу. Један од начина да то спознамо је упознати се са литературом коју неко чита и са идејама које га одушевљавају. Св. Сава је пре одласка у Свету Гору био писмен и образован. Он се формирао на хришћанској књижевности, првенствено на житијима ране и византијске цркве. Биографи истичу његову заокупљеност књигом и то не као неко опште место житија. У његовој лектири, како се она препознају у делима које је за собом оставио, налазила су се у првом реду Јеванђеља, апостоли и псалтир, али и духовна литература попут “Лествице”1 Јована Синајског, беседа рановизантијских црквених отаца, пре свега Јована Златоустог. Боравак на Светој гори је проширио литературу оним књигама које су говорили о животу монаха2. Све ово говори да га је у првом реду занимала духовност православља у свим својим облицима. Монашка литература коју је волео говори о његовој жељи да се потпуно посвети Богу и да иде лествицом хришћанских врлина до мере која је једном човеку могућа. Прва дела која је написао су била посвећена испосничком и манастирском животу (Карејски типик и Хиландарски типик) и то је још већа потврде његове целовите посвећености хришћанском путу моралног усавршавања човекове личности и идејне важности подвижништва и врлине.

Карејски типик је у основи превод са неког стандардног грчког пустињачког, скитског типика. “Скит” је посебан облик монашког живота, где испосници у тешком молитвеном подвигу бораве ван манастирских зидина. Како каже Лазар Мирковић “по скитском уставу подвизавају се и Богу моле монаси усамљеници, који своје молитве врше у ћелији, а не у храму, док они монаси који живе заједнички у општежићу (заједници), врше своје молитве по пуном уставу богослужења”. То није класично пустињаштво јер у скиту живе два или три монаха. То је тежи и опаснији облик монашког усавршавања којим је ишао и Свети Сава. Њиме су ишли само јачи и упорнији монаси жељни самоспознаје и богоспознаје. То је радикалан и директан пут очишћења личности и усавршавања карактера за који је св. Сава веровао да је врло важан елеменат монашког живота. Морално савршенство је био његов лични и национални програм, а он се по њему постизао врлином и подвигом у свету и у манастиру и у пустињачком животу. Његова мисао има две речи: човеков труд на врлини и Божија благодат.

Из исте 1199. године је и Хиландарски типик који је превод и адаптација уводног дела грчког Евергетидског типика из Цариграда (манастира Свете Богородице “Евергетиде” (Добротворке)) У том манастиру је св. Сава више пута боравио и веома је поштовао уређење живота тамошњих монаха. Св. Сава је превео само неке делова њиховог типика, додајући са своје стране неке нове и друкчије одредбе прилагођене потребама Хиландара. Овде видимо како је он слободно и без догматизма преузимао из византијске баштине оно што му се чинило најбољим и то прилагођавао српским условима и народном менталитету. Има ту одступања од престрогих и механичких правила поста и богослужења, али се зато упадљиво истичу начела делатне љубави и братства. Св. Сава је имао разумевање за навике, обичаје и менталитет Срба, који словенски не воле претерану дисциплину, али су зато много више окренути врлинама добровољног заједништва и братства. То је креативна и мудра синтеза византијске духовности са српским, односно словенским менталитетом. Исти тај типик је св. Сава прописао и Студеници 1208: то је Студенички типик.

Црквено правним делима припада кодификација номоканонског права – Крмчија (од крмарења – управљања). То је зборник државних закона и црквених правила или канона, са тумачењима чувених византијских законодаваца и канониста. Крмчија је капитално дело из области права, и неслућен ауторитет у средњевековној српској држави. Мало је нејасно колико је у стварању овог дела учествовао први српски архиепископ, али је несумњиво да је њена коначна верзија настала трудом Светог Саве у Солуну 1220. када се враћао из Никеје са намером да организује српску цркву. Он је направио компилацију византијског права, каква није сачувана у грчкој рукописној традицији. Ту је карактеристично супротстављање у то време важећим погледима на односе цркве и државе. Крмчија по Д.Богдановићу “обнавља нека старија схватања, којима се инсистира на суверености божанског закона”. И на том месту је архиепископ Сава доследнији наследник и настављач светоотачке традиције Византије од тадашње идеологије примата Цара и Патријарха Цариградског у православљу.

По томе што се сам замонашио и мимо жеље родитеља, што је године провео у манастиру и аскези и на крају што су његова дела најчешће писана за монахе можемо рећи да су манастири били главна брига св. Саве. Он пише о уређењу манастирског живота, манастирске уставе, бави се оснивањем и утврђивањем манастирских братстава. Манастири су организовани као чврсте заједнице духовног живота и привређивања, у којима су се људи одрицали своје имовине и своје воље заклињући се на девичанство, сиромаштво и безусловно послушање. Међусобни односи су под надзором игумана односно духовника, при чему се на првом месту пазило да се негује дух пријатељства, солидарности и љубави. Строга подела рада и хијерархија нам говоре да то није била анархична заједница већ скоро војнички уређена породица у којој је свако знао своје место. Свака функција је била “служба” а сваки рад је био “послушање” па ни власт игумана није могла да буде неограничена и деспотска. Он се морао о свему договарати са старцима. Игуман није била доживотна функција. Схватана је као дужност, а не толико као част. Тиме је постигнута равнотежа између слободе с једне, и реда и хијерархијског устројства са друге стране. Игумана бирају краљ и архиепископ чиме се потврђује висок статус монаштва какав је изградио “свети отац” српске цркве. За св. Саву је манастир архетип уређења и породице и друштва. Манастирски дух и врлински живот је темељ друштвеног и културног програма Немањића. Манастирски начин живота је по својим основним принципима3, постао узор за уређење целог друштва.

Да је св. Сава често мислио на свој народ и на своју отаџбину, иако је као монах годинама проводио ван “света”, сведоче његове многобројне активности који су имали мотив у бризи према свом народу. У Писму игуману Спиридону, упућеног са путовања у Свету Земљу се изражава тај дубоко емотиван и присан однос св. Саве према својој отаџбини. “Са пуно осећаја и чежње према отаџбини у далеком свету и бриге за ствари у отаџбини, пише св. Сава ово писмо Спиридону, извештава га о себи и својој пратњи, како су поболели на путу, како су се поклонили св. местима, куда су намеравали још да путују, и уз писмо шаље му дарове: крстић, појасац, убрусац и камичак. Крстић и појасац полагао је св. Сава на гроб Христов, и отуда ови дарови добијају већу вредност. Убрусац је можда св. Сава нашао у Јордану” (Владимир Ћоровић, Списи св. Саве 187-189. Из увода Л.Мирковића, Списи светог Саве, стр 20).

Житије Симеона (Немање) пише у уводу Студеничког типика 1208. Житије светог Симеона је житије ктитора Студенице и писано је по свим правилима овог жанра византијске књижевности. Животи светаца су један од основних прозних жанрова Византије и православног света и назива се још “хагиографија” – животопис светога. Она служе да се створи или шири поштовање и култ одређеног лица које је достигло морално и егзистенцијално савршенство. То је жива успомена, и више од тога – духовна веза са том личношћу. Служба светом је служба Богу јер је тај човек најдоследније ишао хришћанским путем испуњавања јеванђељских заповести. Житија су нужна и природна допуна и органски наставак Библије. Она су опис конкретног живота човека који је достигао јеванђељске врлине и идеале. Свети човек је живи доказ да се може у сваком времену живети и умрети хришћански. Он собом, својим животом, речима и делима показује пут осталим хришћанима који га следе на путу моралног и људског преображаја. Житија су уз Библију једна савршена школа врлине, и потврда каквим снагама располаже личност која се потпуно предала вршењу заповести Христових. То је надахнуће за све малодушне и малаксале хришћане да се раздрмају, и за грешнике да се покају. Многострук је смисао и функција житија у хришћанском свету. За нас на овом месту је најважније то да су житија, а нарочито владарска немањићка, сликовит и веома прецизан идејни и политички програм. То је јасан приказ једна целовите и свестране идеологије. Осим ових наведених они су и историјски извор првог реда када се у њима описује живот неке историјске личности.

Као што смо рекли, Житије светог Симеона је леп примерак византијско-православног жанра житија. Постоји тежња да се српска средњевековна житија издвоје из корпуса византијско-православних житија што нема никакве основе. Они су писани по свим стандардима тог жанра и стила. Постоје извесне историјске и националне специфичности, као и у случају житија других народа, али то не даје никаквог основа да се немањићка житија издвоје из корпуса православних житија византијског типа. Неки иду дотле да их супротстављају класичним житијима “као нешто битно другачије”, и увек наводно “световније, лаичкије”.4 Специфичан личан тон, историчан садржај житија јесу важни, али не доводе у питање њихово смештање у корпус православних житија5. Мора се истаћи да Житије светог Симеона од св. Саве није изузетак из тог жанра житија ни по форми ни по идејама и поетици текста”.6 Овде као и другде монах Сава се потпуно подредио канонима православне цркве. Житије је писано као што се пишу житија, усредсређена на морални лик Симеонов и на све оно што је довело до тога да он достигне ниво светости. Житија су органски наставак библијских и литургијских “свештених” књига. Тако је кроз култ и Симеон постао органски део јудеохришћанског духовног организма а Срби се конституисали као библијски народ попут старозаветних Јевреја.

Житија нису обичне биографије у којима се налази мноштво неповезаних података, они су дела у којима су чињенице илустрација нечије врлине или греха. Биографски подаци се дају само ако показују основну намеру писца, да покажу како доброта тријумфује у животу или вечности. Тако је у Житију Симеоновом св. Сава занемарио неке друге чињенице а навео оне попут “одрицања престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, основне јеванђељске поуке и темеља сваке, а поготову монашке духовности”.7 Из самог житија који има беседнички увод, са похвалама светоме, и описом живота и смрти који је “обележеном снажним поучним и проповедничким тоном”8 се може видети мотивација и намера писца. Дело је слављење светости и врлине и има за циљ да кроз поштовање светог човек буде надахнут и покренут да врши хришћанске врлине у свом животу. Свако житије, а нарочито ово, је идеолошка матрица, надахнуће истим циљевима и вредностима једне заједнице окупљене око култа светог владара. Врлина човека и народа, у хришћанском и црквеном смислу схваћена, је не апстрактни већ конкретан циљ Симеоновог најмлађег сина и његов програм кога се држао у личним и у друштвеним и политичким односима. Све је томе водило и све је служило том циљу. Идеја и поруке житија су темељ друштвене идеологије Немањића.

Вредност Житија светог Симеона је у томе што је то зачетак наше српске књижевности. И то такав почетак који је по свом језику, једноставности, интимности и вредности ретко када достигнут код нас. Одмерена прича без развијене реторичности у које је лако западала византијска књижевност, “сва у смењивању слика и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности”.9 За њу Милан Кашанин каже да је “непосредна као усмена прича и интимна као дневник” и закључује да “ниједан наш стари животопис није тако мало свечан и тако мало реторичан, није тако срдачан и човечан као Немањин животопис који је саставио св. Сава”.10 Најбитније је да је он “превео” хришћанске истине и поглед на свет на једноставан народни језик. Тиме су Срби могли дубље и особеније него други народи да доживе хришћанске врлине и вредности. Светосавље – идеологија светог Саве би се могла дефинисати као оригинално српски доживљај хришћанства.

Оно што је за нас важно код стила у писању код св. Саве није уметничка вредност, већ је чињеница да “личан тон” знак важности и искрености писца. То је знак колико је Житије његовог оца за њега било лично и идејно важно. Култ Симеона Мироточивог је основ и културног и идеолошког програма. На њему као из “светог корена” израста и света династија и вера у српску богоизабраност.

Да би утврдили оно што је мотивисало Светог Саву да учини оно што је учинио потребно је приступити анализи свега што је написао. Вероватно је св. Сава аутор Немањине оснивачке Хиландарске повеље која даје “аутобиографске” елементе Немањиног живота. Стефан је аутор друге Хиландарске повеље из 1200-02. У аренги и нарацији повеље изложио живот хиландарског ктитора св. Симеона. Ту је присутан мотив раја којима су надахнута и друга дела старе српске књижевности и уметности који открива духовну и психолошку реалност аутора Стефана, оца Немање и Саве. Важна и стваралачка и идеолошка улога повеље, њиховог увода (аренге) и нарације у настанку владарских житија је специфичност српске хагиографије11. Повеља као правни акт је садржавала на почетку аренгу и нарације која је нешто попут посланице, са елементима исповедништва и аутобиографије. У њој се изражавала најдубља повезаност личне вере у Бога Сведржитеља као носиоца и јединог извора суверености са политичким погледима12 св. Саве. Специфична важност српских средњевековних аренги у повељама се огледа у њиховој важности за оне који су их писали. Оне су идеолошка и психолошка исповест српских владара. Зато су важне у процесу стварања слике о идеологији немањићког друштва. Оне су теолошки и психолошки темељ “идеологије” св. Саве и његовог погледа на свет као и осталих припадника светородне династије.

У Служби светом Симеону, Светог Саве, које је класично култно, литургијско дело се потпуно подређује канонима византијских “служби”. То је збир литургијских песама, молитви и обредних структура у одређеном поретку. Оне су уз житија органски наставак библијских13 и литургијских “свештених” књига. Њиме се служи Богу или светоме. То је одавање поште и прослављање онога коме је посвећена служба. То није само једноставна “глорификација” и подсећање (комеморација) као на западу, већ вишедимензионалан вид испољавања човековог религиозног бића. Служење је остваривање односа сарадње (синергије) божанског и људског, и то благодатним дејством самог Бога. Служење је и пут и циљ хришћанског живота, простор у ком се, привидно антиномично, остварује истинска слобода и човечност. Служба је све то и још више, заједно са морално поучним моментима, које заједно чине дубок егзистенцијалан доживљај заједнице са Богом и са људима. Створити једну спасоносну духовну, мистеријску, молитвену, и практично врлинску заједницу је био примарни циљ Светог Саве. Све остало, од просвете, уметности до политике и дипломатије је требало да служи циљу стварања од српског народа једне органско-духовне заједнице – Цркве. И служба светом Симеону треба да буде народна молитвена жртва којом се јача и потврђује припадност једној заједници идеје и живота. При томе је кључно да се око култа св. Симеона (а после и св. Саве) формира доживљај нације као култне и еклесијалне заједнице.

Верујемо да је кроз ово све речено јасно да српска национална култура Светог Саве није неко ново или другачије хришћанство већ оригинално српско доживљавање универзалних хришћанских врлина и вредности, то је истински европско-хришћанска култура на српском простору и на српски начин. Нема говора да неке специфичности светосавља могу бити повод да га одвајамо од православља. То нити је објективна чињеница нити је осећање припадника светосавске културе. Напротив тиме што је више српско, што је више укорењено у народне обичаје и идеале хришћанство је дубље и истинитије. Тек је синтезом народног и општехришћанског Растко-Сава (прво је народно, а друго хришћанско име) довео Србе до тога да буду истинска хришћанска нација и да могу тек тиме допринети обогаћивању опште ризнице врлина и вредности европске цивилизације. Сви ти неспоразуми долазе од тога што се светосавској националној култури намећу савремене дефиниције нације и културе, које имају вредност у свету модерних западних нација.

Неки су били склони да св. Саву прикажу само као вештог политичара. Црњански га види као социјалног реформатора, који је по њему велик и узвишен као дипломата и организатор, а неразумљив и мрачан као монах испосник14. Не разуме да су те две стране елементи једне те исте личности и једног те истог живота. “Људима двадесетог века је тешко да то себи представе, али је то истина: Немањићи су искрено и озбиљно веровали у Бога”.15 Он даље каже да су Немањићи невероватно и искрено побожни. У њима постоји нека “дубока и свечана озбиљност”. “У тој династији, од почетка до краја, током два столећа, није било ни једног неозбиљног човека, као што је и њихова религија била сасвим озбиљна, тако да су тиме, као краљеви-светитељи заувек дали тон духовном животу српског православља”.16

Одомаћено у старијој историографији је мишљење да је борба за остварење аутокефалности Српске Православне Цркве има примарно политички значај, као остварење и гаранција српске политичке самосталности. Ако је политичка самосталност била значајна за оснивача српске цркве, а јесте, она је то била највише као средство несметаног развоја и учвршћивања хришћанских врлина, вредности и обичаја у српском друштву. Несумњиво је да је црквена аутокефалност имала велике и трајне друштвене и политичке последице, и да тај фактор не треба занемарити. Али се не треба заборавити оно што је најважније: да је аутокефалност основни принцип уређења Православне цркве и услов напретка вере и духовности на одређеном простору. То је св. Сава у житију сам изрекао пред византијским царем у Никеји речима “Православна вера расте и множи се” оцртавајући визију православне Србије – “један нам је недостатак што немамо свога архиепископа у нашој земљи да освећује”.

На начин како је архиепископ Сава градио српску цркву, ми можемо видети да постоји један план и програм и велика одлучност да се он спроведе. Ту није било болећивости према никоме. Он је да би створио снажну и самосталну цркву морао основати нове епархије, јер није могао градити цркву на само једној, оној у Расу. Нити је ван своје јурисдикције могао оставити епископије са српским становништвом и у српској држави на чијем су челу Грци, под влашћу охридске архиепископије. Исто тако православна црква коју је св. Сава градио и учвршћивао није могла толерисати мисионарско и друго деловање католичких бискупија у приморју и на самој српској територији. Можемо само да се дивимо како је успео да потисне утицај приморских католичких бискупија на залеђе оснивањем нових епископија на том простору и потискивањем грчке црквене хијерархије без сукоба и насиља, осим ако не рачунамо на јалове и усамљене протесте охридског архиепископа17. Српска архиепископија је обухватила све територије које су биле у саставу српске државе. На тај начин су поштовани канони којима се говори да устројство цркве треба да прати државно-политичко устројство.

Тиме је учињено више ствари одједном. Огроман је значај стварања мреже епископија, манастира, храмова за христијанизацију народа. То је исто тако подигло степен културе у нашем народу, јер је то време почетка општег процвата у свим областима културне делатности. Померањем, барем формално и организацијски сфере православне цркве на југ и запад18 је омогућило да се српски народ обједини на темељима православне вере и источномедитеранске библијско-хришћанско-византијске цивилизације. Тамо где је народ био укорењен у традицију католичке цркве оне су остале недирнуте. Ни једна њена дијецеза није укинута нити је у ком седишту латинских бискупа био постављен који православни епископ. Због тог одлучног става у корист православне вере, али и мудре толеранције према католичанству није било протеста и немира са те стране19.

Са друге стране грчки епископи на српским територијама (рашки, призренски, липјански) су смењени што милом што под притиском и тако замењени српским архијерејима. Тиме је одлучно демонстрирана воља да црква треба да буде српска по језику и духу20. Црква, по св. Сави, треба да служи народу и његовом спасењу, а не да народ служи црквеној хијерархији што је често био случај када је црквена хијерархија била састављена од странаца. Циљ првог архиепископа СПЦ је био да се створи народна и српска црква јер само таква може најбоље служити спасењу свога народа. У погледу стварања српске цркве и српске културе био је доследни настављач ћирилометодијевске традиције народно-словенске цркве на овим просторима, што су неки други црквено-политички кругови у Византији у следећим вековима покушавали или да потисну или да потпуно негирају. И на том плану је истински наследник оног бољег и старијег дела византијске традиције и културе. Стварао је народну цркву која је на том пољу била верна библијским традицијама народне вере, духу хришћанске цркве првих времена, као и идејама и канонима рановизантијских светих отаца. И на крају се Сава показује као настављач, и у многом и креативни обновитељ, идеје и праксе ћирилометодијевске словенско-народне цркве и културе. Сматрамо де је у анализи културног и националног програма “очева оснивача” запостављен утицај претходне традиције која је још живела на нашим просторима и није била потпуно угушена од католичко-латинског и византијско-хеленистичког верског и културног хегемонизма.

Сава Немањић је оставио својим наследницима народну, српску цркву која је била добро организована са довољним бројем епископа, свештеника и монаха, са већим бројем манастира, храмова и других богомоља. Оставио је за собом уређену цркву свим потребним законима и књигама. Колико је год био значајно добијање аутокефалности цркве, толико је било, ако не и више је значајан и начин на који је њен оснивач дигао ниво црквености, моралности и духовности у српском хришћанском народу. Организовање уређеног црквеног живота није било пресудно само по духовност и обичаје средњевековног друштва, већ и по развој српске културе и идеологије. Она је пресудно утицала на поглед на свет и свест немањићке и постнемањићке Србије и целог српског народа у вековима који су следили.

Први Немањићи као и њихови наследници су се борили да се изборе и да очувају и политичку и црквену самосталност. Нису хтели да грчку културу замене српском, већ да створе позитивну синтезу у слободној средини. Желели су да од Срба створе један истински религиозну нацију у хришћанском и свечовечанском смислу21. У том погледу су наследници и доследни настављачи идеје словенског хришћанства свете браће Ћирила и Методија, крститеља и просветитеља словенских народа из деветог века.

Бранко Радун

…………………………………………………………………………………….

1 Лествица је била јако читана у манастирима и на српском двору. Јасно је цитира Стефан Првовенчани, а у делу св. Саве је приметан њен јак егзистенцијални и идејни утицај. О томе Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд 1968.

2 Д. Богдановић, Српска књижевност на путевима самосталног стварања, Историја српског народа, књига прва, Београд 1994. стр 332-333. “Смисао за организовање манастирског и литургијског живота говори без двоумљења о Савином широком познавању литургијске и монашке књижевности у грчким типицима и нарочито великим химнографским зборницима као што су октоиси, триоди и минеји, где су већ доказани узори и непосредни књижевни извори оних текстова које је Сава написао. Ту су и разни молитвеници са акатистима и канонима чији је утицај на Саву очигледан. Однос светог Саве према књижевности огледа се у његовим типицима (манастирским уставима), где је читању књига и библиотеци дато важно место у духовном животу монаха… “

3 Принципи устројства манастира су: строга и правична хијерархија, братски дух и хармонични односи, ред и дисциплина, беспоговорна и добровољна послушност без и унутрашњег супротстављања, ауторитет игумана и духовно искусних монаха, тренинг у врлинама, посвећеност датој служби, комбинација рада и молитве. Склад инидивидуалних потреба и интереса заједнице, у смислу заједничког служења врлини и духу.

4 Овај “приступ” има М.Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, стр.124-131.

5 Присуство “толико” историје у српским житијима је природно јер је реч о животописима владара и архиепископа. И у другим житијима светих владара (од цара Константина до Јована Ватаца или Владимира кнеза Кијевског и његових потомака) има доста историјског што је природно, за разлику од житија пустињака и аскета у којима их скори и нема. Оно што је специфичност српских житија је њихова заокупљеност идејама свете династије, “отачаства” и народног изабрања. Оне нуде једну библијску визију света и филозофију историје што их никако не одваја од православних житија, већ их чини изузетним представницима тог жанра.

6 Д. Богдановић Предговор у књизи: Свети Сава: Сабрани списи.

7 Исто

8 Исто

9 Исто

10 М.Кашанин, Српска књижевност…, Београд, 1975, стр 128

11 С.Станојевић, Студије, В 192-229

12 Д. Богдановић, Српска књижевност…, стр 332. “Неће бити случајно, на пример, што у добром делу средњевековне српске хагиографије XIII – XIV века, а поготову у аренгама српских повеља, има толико топле емоционалности и темпераментне експресије; неће бити мање законита и значајна особеност српске књижевности у средњем веку, она нарочито историософска заокупљеност старозаветном библијском идејом народнога месијанизма и наглашено присуство владарске идеологије у главним књижевним жанровима; или, пак, онај изузетно снажан утицај псалтира на поетику српске књижевности, снажнији него у византијској литератури”. Као специфичности српске културе и књижевности Богдановић управо наводи основне идеје целовите српске средњевековне идеологије: света династија, свети краљ као идеал, старозаветни узори, библијски дух и псалтирска перцепција света као и богоизабраност народа представљају и идејну и стилску целину.

13 Тако и Симеон постаје органски део јудеохришћанске Традиције, а преко њега Срби библијски народ.

14 Милош Црњански, Свети Сава, изабрани одломци, Глас Цркве. Шабац 1988. стр 26.

15 Марко С.Марковић, Слободна црква и слободна култура, Catena Mundi, том први, Београд 1992. стр.116.

16 Исто, стр.116.

17 Д. Богдановић, Преображај српске цркве, Историја… , стр 320-321.

18 Треба рећи да су нове приморске дијецезе: Хумска са средиштем на Стону, која је контролисала западне српске области према латинским дијецезама Дубровачке надбискупије, и зетска, на Превлаци која је поривала целу Зету према дијецезама Барске надбискупије. Нове епархије нису основане на туђем простору него у земљи која је била део српске државе и где је осим католичког живео и већински православни српски народ. Црквени живот, до тада у сфери словенско православне ћирилометодијевске традиције наставља и на виши степен подиже св. Сава.

19 У вези са тим је вероватно и била чињеница да је папство послало круну Стефану пар година пре овога. Папство је било и благонаклоно према добијању црквене самосталности верујући да је простор за њено деловање међу Србима олакшан или да су византинске позиције на Балкану ослабљене. Тако је поправљен однос са католичком црквом и српска држава је била на неки начин међународно призната. Иако се поставља питање колико је међу источним народима била значајна круна добијена од папе. Нарочито међу балканским владарима који су често носили дворске чинове Византије.

20 Д. Богдановић, Преображај…, стр 320. Одлучно успостављање српске црквене хијерархије била и обнова ћирилометодијевске традиције. “Осим тога, словенска традиција управо у тим, југоисточним крајевима Србије била угрожена хеленизацијом, чији је главни експонент био грчки епископат. Хитно ослобођење словенског, српског свештенства на том подручју, отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве, постављало се зато као један од првих задатака и услова за …интегрисање ових крајева унутар српске државе”.

21 Марко С.Марковић, Слободна црква…, стр.117.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here