Бранко Радун: Идеологија Светог Саве(5)

Поделите:

ТЕОЛОШКА СУШТИНА ИДЕЈЕ ПОРЕТКА У СВЕТУ

У хиландарској повељи Симеона (Немање) се у почетку (аренги) каже да је Бог кроз историју установио садашњи поредак држава и односа снага. Подела светске власти потиче од времена градње вавилонске куле. Тиме се потврђује идеја хармоничне хијерархије1 и на небу и на и на земљи, као и поделе права, односно дужности. Бог утврди “Грке царевима, а Угре краљевима” народе раздели и сваком даде обичаје и законе. Ту видимо како се иако део православног Истока, на политичку ситуацију гледа реално и неидеолошки. Нема ту потцењивања неправославних народа или планирања крсташких ратова као на западу. Они мудро схватају реалност, па из тог и таквог схватања хришћанства добијамо једну трезвену политику, па и реал‑политику. Свети Сава и Немања су се надахњивали истинама и мудростима Византије, али су у њој, исто тако реално сагледавајући ствари, видели и противника њихове политичке и културне независности. Никада нису националне, у првоме реду духовне интересе, подређивали идеолошкој супремацији византијске елите, али и никад нису дошли у искушење да мењају своја религијска уверења зато јер су се политички и војно сукобили са матицом православља – Византијом. Грци јесу цареви, али им се не признају универзалистичке тежње, као што се ни не размишља о идеолошком империјализму папског Рима, јер је овај јеретички.

https://vidovdan.org/aktuelno/branko-radun-ideologija-svetog-save4/

Свети Сава не прихвата касновизантијску визију хијерархијског света на чијем је челу византијски цара, као ни причу о примату цариградског патријарха у православном свету. Он стоји на становишту црквене и политичке саборности света састављеног од независних држава и аутокефалних цркава. Уместо централизоване слике света византијских идеолога он је заступник полицентричног принципа, што је и хришћански и у складу са реалном ситуацијом. То и такво његово становиште не долази од утицаја запада, који не занемарујемо, већ више од утицаја библијске и светоотачке литературе, као и од домаћих српских схватања. Оснивачка повеља Хиландара се одлучно опредељује за идеју слободних народа и држава, али мудро не одриче почаст византијском цару, који је и имао чисто формални примат при оснивању српског манастира на грчкој земљи.

У аренги Хиландарске повеље, са нимало правног садржаја, долази до изражаја лична, психолошка и духовна мотивација (и тиме и најдубља правна заснованост) повеље. “Стваралачка улога повеље дасе објаснити јединством мотивације и идеје: српске повеље и владарска житија обједињени су на једном дубљем плану идентичношћу владарске идеологије: владар је у својој провиденцијалној улози оправдан тек посвећењем, тек потпуним подређивањем божанској вољи. Божанску харизму на себи владар доказује одговарајућим, богодоличним понашањем, богоугодним делима и послушношћу цркви, а највише способношћу да се одрекне свега и да се посвети духовним подвизима, у којима се испољава његова права, ‘бесмртна’ моћ”.2

Не само да су идеје и програм Немање и св. Саве формирале владарску и народну идеологију Срба у средњем веку, већ су и њихове личности остале живо присутне у животу државе и народа. Св. Сава својим ауторитетом и моштима оца мири завађену браћу. Он заснива државу на култу оснивача и на чудима3 која се дешавају. Њима се моле и владари и обични људи. Њиховим молитвама се побеђују непријатељи, али и исцељују људи. У српским владарским повељама често се позива на молитве св. Саве и св. Симеона као заступнике и посреднике краљева. Милутин, као и други владати, помиње да му је њихова помоћ омогућила да прошири државу4.

ХАРМОНИЈА ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ

За све време постојања византијског царства у њему је постојала борба између два погледа на свет и друштвено уређење, од којих је један имао корен у империјализму паганског Рима, а други у библијско-хришћанској традицији. Према првој идеологији византијском цару као наследнику римских бого-царева припада и неограничена власт у свету и у друштву, при том не само у световним већ и у духовним стварима. А Патријарх његове престонице – Цариграда, коме треба да се потчине све цркве, је директно потчињен цару. Према хришћанском учењу црква је богочовечанска институција и њом не може владати нека земаљска институција, па макар то био и хришћански владар. По том учењу црква и држава су самосталне и независне (“Цезарево цезару и Божије Богу”)5, али испреплетене јер обе сложно служе једној вери и идеологији. Када је држава постала хришћанска онда је идеја и пракса одвојености државе и цркве била замењена идејом симфоније државе и цркве. Сада се држава придружила цркви у служењу хришћанском Богу и његовим законима. То је теорија и пракса по којој црква и држава треба да су блиске, сагласне, да се узајамно помажу и да поштују независност ове друге.

Интересантно је како су се и папе и цареви6 позивали на апостола Петра, као на извор доминације у хришћанском свету. Ово је слично паганском становишту деификације владара, које је било владајућа идеологија касног Римског Царства, а и у много сировијем облику у блискоисточним деспотским државама. Култ личности, цара или папе7, се коси са хришћанским култом Бога. Ово се коси са хришћанским учењем да је Христ глава цркве. Западни папоцезаризам и источни цезаропапизам8 су у многоме нарушили оригинални хришћански дух слободне, саборне цркве и хришћанства као скромног служења другом, а не воље за моћ.

У вези са идеологијом доминације византијског цара над црквом и над хришћанским светом је и идеја и покушај да се цариградски патријарх уздигне изнад осталих патријарха и помесних цркава. Доминацијом цариградског патријарха у православном свету би највише добио византијски цар, који би се преко “свог” патријарха мешао у унутрашње послове других народа и помесних цркава. На срећу, оно што је успело на западу, стицајем историјских околности није успело једној струји црквено-политичке елите византијског царства9.

И поред свих настојања многих царева и људи њима склоних у крилу цркве да ову потчине држави, можемо рећи да та идеја и идеологија није била владајућа, као друштвена теорија симфоније, која је одговарала учењу цркве и духу првобитног хришћанства. У темељу теорије симфоније је позитиван и стваралачки однос хришћанства према држави и личне припадности владара цркви и њеном моралу и обичајима. По томе су “свештенство и царство” две главне и неопходне институције људског друштва, које постоје по вољи божијој и стога имају суверену власт. “Обе су самосталне и независне један од друге и њихов однос није однос субординације, него однос координације. Иако они имају различит карактер, – свештенство – натприродни, божанствени, царство – природни, човечански – ипак они нису изоловани, нису потпуно одвојени један од другог, прво, пошто имају исти заједнички извор – вољу Божију, друго, пошто раде у истој сфери – човечанском друштву и, треће, пошто имају исти заједнички циљ – добро овог друштва. А за успешно постизање овог циља је неопходна сагласност међу њима, сагласност која је могућа само, када су обе организације потчињене истим нормама – канонима, који су дати од св. апостола и сачувани од св. отаца. Ова симфонија свештенства и царства у пракси се изражава у њиховој узајамној помоћи: свештенство моли Бога за милост према царству и води бригу о верском и моралном животу чланова царства, а царство пружа помоћ цркви снагом државне власти за потврду и остварење црквених одлука, за борбу са незнабошцима, јеретицима и шизматицима и за каритативну делатност цркве”.10

Неко би могао помислити да тражење цркве да се држава бори против јереси или неких других деструктивних појава у хришћанском друштву представља одступање од јудеохришћанске традиције. Старозаветни владари као и верско-народна елита под вековним окупацијама се штитили веру од свих искушења. Нема у јудеохришћанској традицији романтичног веровања да ће већина људи бити морални без претње законске санкције. Мојсијево законодавство је било и верско и световно законодавство којим се силом обичаја и закона одржавала верност Израиља божанским нормама. Црква за време док је била гоњена и игнорисана у Римском царству придобијала људе моралним примером и проповедима. Али то је било једино доступно средство тада “опозиционом” хришћанству. Како је хришћанство постало државна вера царства, а држава се трудила да постане хришћанска, у првом реду поштовањем канона цркве као државних закона, ситуација се мења. И држава постаје одговорна скоро колико и црква за опстанак и напредак хришћанске вере. Она се својим богатством, законима и репресивним мерама бори против онога што хришћани сматрају за неморално или што сабори прогласе за јеретичко. Овим се црква и хришћанство позитивно одређују према држави која их је вековима прогонила и понижавала. Истина је да је стварањем хришћанског поретка ослабио морални хероизам у хришћанском свету, али се многоструко повећао број хришћана. У Византији је дошло до синтезе јудеохришћанског законодавства са римском правном традицијом, и као да су се, на једном вишем нивоу, вратили мојсијевском схватању правоверног поретка иза кога стоји и власт и цела заједница11.

То и такво схватање закона и државе је свети Сава пренео у Србију. Када је приређивао црквено-грађански законик за цркву и државу српског народа он је имао јасну визију онога шта хоће и онога шта неће. Као доследан следбеник јудеохришћанске и монашке традиције и познавалац светих отаца св. Сава је одбацио све изворе у којима је било остатака “елинске злоби” у виду тоталитарних тенденција византијске државе. Он је одбацио византијску идеологију по којој је цар има божанске атрибуте и стога апсолутну власт у друштву и доминацију над црквом, јер се то противило учењу и канонима хришћанства12. Није св. Сава прихватио ни идеју доминантног положаја цариградског патријарха у православном свету, иако му је изражавао почаст. Он је могао бити само први по части, али не и власти. Овим је остао доследан идеји и пракси независности епископа, традицији стварања слободних и независних помесних цркава, и сабора као највишег ауторитета цркве. Пошто је српска црква била аутокефална, признавање ауторитета и власти цариградског патријарха над њом би било супротно духу и канонима цркве13.

Интересантно је приметити како је св. Сава захваљујући добром познавању канонског права, својој луцидности и развијеној интуицији избегао све замке историјске традиције у којој су се таложиле и непотребне и штетне ствари. Тако он у 47 глави номоканона даје “изводе из грађанског дела грчког Номоканона у XIV титула, али у целини испушта прву главу VIII титуле, где се, као што смо видели, путем фалсификата одредаба Јустинијановог Кодекса доказује првенство цариградског патријарха”.14 Осим ових и сличних списа св. Сава, као де је прозрео истину, није у свој Номоканон укључио ни западни фалсификат – “Дар Константинов” који је на пример у руској цркви одиграо важну улогу у формирању руске идеологије “Трећег Рима”.

Свети Сава стоји сигурно и утемељено на полазиштима двоглаве власти (симбол двоглави орао), духовне и световне, које треба да буду у сарадњи и љубави. То је хришћанска теорија независности и слободе цркве и државе, али и велике блискости склада у њиховом деловању на истом послу – очувања и напретка морално-духовног поретка у друштву. Црква и држава су истовремено одвојене, организационо и функционално, али су и усклађене јер их руководе иста начела исти канони и иста идеологија. Они су дакле и испреплетени и одвојени, да се теолошки изразимо они су у “несливеном јединству”. За народе истока “држава је као хришћанска заједница са једнаком и нераздељивом мисијом15” политичке и црквене елите. То је и биолошки и духовно остварено у лику два брата, од којих је једна био на челу цркве – св. Сава, а други на челу државе – Стефан. У томе што је православна црква била органски део српског друштва, што је била њена психа и савест, огледа се “утицај Византије, односно читавог стања и прилика, па и схватања у источној Европи, једном речју, огледао се утицај целине цивилизације која се у том делу света у то време стварала16.

У Крмчији се за разлику од византијских списа мало говори о владару, не даје му толики значај као што је имао на истоку. Владар је у хришћанско цивилизацији потчињен законима и канонима, о томе се говори у 46 глави Савиног Номоканона, за разлику од Византинаца који су често одступали од идеје и праксе хришћанске правне државе и враћали се паганској, деспотској и тоталитарној власти цара, као и култу личности. Он владару признаје законодавну улогу, али је она ограничена, опшом народним интересом, а затим допуштена је само у случајевима када у важећим законима постоји нека празнина или када се неки од закона постали неразумљиви. Владар је више чувар и учврститељ поретка, а никако самостални реформатор који мења законе по својој вољи.

Пошто је владар у хришћанској цивилизацији потчињен канонима цркве, који су свети и непромењиви, ствара се прва правна држава у историји. Први пут нема човека који је изнад закона. Тако и Муилутин Дубровчанима одговара да не може увести смртну казну, коју траже као казну за разбојнике, у Србији јер се при крунисању заклео да неће “пустити крв” ни једном припаднику свога народа. Овакве чињенице руше популарни мит о средњем веку као мрачном добу грубе силе, суровости и неправде.

Св. Сава узима оне тумаче канона и закона који стоје на јасним позицијама независности цркве од државног мешања. Забрањује да владар или властела бирају епископе. Са друге стране црква има дужност да врши моралну контролу над владаром и политичком елитом. Ограничава се право владара у погледу поделе црквених области и повећања ранга епископа. То иде дотле да се кажњава сваки епископ свргнућем ако је свој положај добио путем царског указа. Крмчија ограничава и судску власт владара, јер црквене кривице и парница спадају у искључиву надлежност црквених судова17. Клирик који би тражио пресуду световног суда губи свој чин без обзира на исход суђења. Забрањује се апелација владару на пресуду црквеног суда. Крмчија штити судски имунитет цркве и у многочему ограничава права цара на мешање у црквене послове. Исто тако говори се и о праву, шта више и о обавези представника цркве, да траже царску помоћ у циљу заштите сиромашних и оних који трпе неправду18. Постоји и институција црквеног азила, као и црквених адвоката. Право цркве да тражи помоћ државе ради помагања сиромашних и угрожених је у складу са хришћанским учењем о милосрђу и не угрожава нимало слободу њеног дејства. То је и темељ модерног социјалног старања државе о оним лицима који су због било ког разлога социјално угрожена.

Савина Крмчија доследно игнорише папистичке тенденције код цариградских патријарха, примењујући традиционални хришћански принцип19 о потпуној равноправности свих пет патријаршија и помесних цркава.

Он се не само у пракси више држао светих отаца византијске цркве од тадашњих Византинаца већ им је био доследно веран и у идеолошкој теорији. Византинци су почетком другог миленијума, створили параправославну идеологију којом су настојали да целом православном свету наметну цариградског Патријарха и византијског Цара20. То је био неприродни додатак на хришћанску традицију првог миленијума. Преводећи књиге које су се тицали црквеног устројства св. Сава је свесно изостављао панегирике патријарху и цару. Очистио је православну веру од наноса историјских сујета и пропалих империјалних тежњи. При том није улазио у никакве расправе и сукобе. Тиме је показао дубоку и суштинску верност Традицији хришћанства, у много већој мери но тадашња политичка и црквена елита Византије. Свети Сава је у сваком погледу органски духовни наследник и настављач Светих Отаца истока, и не може бити говора о томе да је он реформисао православну Цркву, као што је Лутер учинио са католичком. Св. Сава није реформисао хришћански поредак, он га је код Срба формирао на дубоким темељима.

Важност Савине Крмчије је то што је она била једини законик у Србији који је регулисао правни живот у цркви и држави. Тиме је превазиђен делимични паралелизам византијског световног и црквеног права, јер су тамо постојале и канонско и више световно право. Св. Сава је створио једну синтезу са становишта источнохришћанске светоотачке традиције, која је имала непроцењив значај и за српску цркву и за српску државу и националну традицију.

Кроз Савина писана дела и кроз његову духовну, просветну и политичку делатност провејава идеја равноправности и независности народа и држава, јер је то Божија воља. Сасвим се игнорише византијска хегемонистичке идеологија хијерархије држава на чијем је челу византијски цар.

Каква је политичка филозофија и идеологија Светог Саве и средњевековне Србије може се најбоље схватити оним што је он написао на почетку грађанског дела Номоканона21 (45.глава), Схоластиковог зборника у осамдесет седам глава са уводном декларацијом о симфоничном односу свештенства и царства, а то је, предговор шесте новеле цара Јустинијана. “Велики су и већи од свега другог што је дато људима дарови Божји, који су од вишњег човекољубља даровани: свештенство и царство (власт). Јер једно служи ономе што је божанствено, а друго влада и стара се о људском. Из једног истог почетка обоје происходећи, човечански живот украшавају. Јер ништа није толико од помоћи царевима као светитељско достојанство; и о њима самима се свагда Богу моле. Ако дакле, свештеници непорочни буду у свему и у Бога буду имали слободу, цареви ће право и подобно почети да украшавају предане им градове (тј. државу) и њихови поданици живеће у неком добром складу, све што је добро дарујући људском животу. Верујемо да ће овако бити ако се сачува поштовање свештених правила (канона) што их апостоли, праведно хваљени и поштовани самовици Божијег Слова предаше и свети оци сачуваше и изрекоше”.22 Из овога закључујемо да су држава и црква неопходне организације друштва, постоје по вољи Божијој и обе имају суверени карактер (С.Троицки). иако је црква божанска и духовна, а држава људска и материјална институција они нису изоловани и одвојене. Преклапају се и мешају у многим сферама. Имају исти извор ауторитета, сферу деловања и заједничке циљеве и интересе. За постизање овог циља потребна је сагласност воља, склад метода и “једномислије” умова. Хармонија је могућа само ако се и црква и држава придржавају исте идеје, истог морала и истих норми.

Из Номоканона Светог Саве се “наслућује једна диархична идеологија симфоније државе и цркве”.23 Сам избор из законских текстова Византије говори о специфичном погледу на положај српске државе у односу на Византију, али и на однос државе и цркве унутар ње, који се прилично разликује од тада владајућих погледа у Византији. То што држава и црква имају један небески извор ауторитета, исти спаситељски циљ, и иста врлинска средства, је знак да се држава оцрковила. Држава је постала црквена24, а цео народ је доживљен као црквена заједница.

Архиепископ Сава показује да је против сваког облика превласти политичке власти над црквом, али и против хегемонистичких претензија византијског цара и патријарха25 у православном свету. Аутор српске Крмчије је свесно избегавао оне византијске правне текстове у којима се ограничава слобода дејства владара као суверена у односу на друге владаре (Византијског цара) или цркве у оквиру њене мисије и јурисдикције26. На тај начин можемо закључити да и Крмчија потврђује да је идеолошки и политички идеал св. Саве била независна држава и независна црква. Јер само такви могу бити у слободној симфоничној (складној и врлинској) заједници која може донети народу спасење и напредак.

Неко би могао помислити да је тиме св. Сава урадио нешто слично савременом одвајању државе од цркве. То јесте одвајање, али не са позиције неповерења и нетрпељивости грађанске идеје и праксе према католичкој и протестантској вери, али и према целом хришћанском наслеђу, већ са позиције склада заснованог на слободи и равноправности. Када се западна култура и политика одвојила од хришћанства у целини, она се дистанцирала и од цркве, док је код Светог Саве независност цркве од државе услов да обоје истински и потпуно служе хришћанским врлинама и вредностима.

За друштвену и политичку стабилност је било битно и утврђивање јединства државе и цркве у православном исповедању вере. Не само од црквеног значаја већ и од идеолошког је Савин “чин обновљења свете истините вере православне” у Жичи 1221, који представља српску редакцију Синодика православља. Тим актом је утврђена и учвршћена ортодоксност српске цркве, државе и друштва. На самом почетку истински независног црквеног и политичког живота у српској цркви, држави и народу је утврђена и потврђена православност у служби ортодоксног веровања и начина живота, ограђена од јеретичких заблуда27 (католика и других јереси) и тако дефинисала светосавски национални идентитет и у позитивном (шта јесте) и у негативном смислу (шта није). Тако је православност постала конститутивни елемент српске државне идеје и идеологије, али и суштина националног идентитета28 који се постепено формирао на тим основама. Тако се и на том плану учврстио склад цркве и државе, јединство народа и вере.

Допринос св. Саве политичкој теорији и пракси хришћанске идеологије29 је јасно и недвосмислено дефинисање државе као органско-духовне заједнице вере и народа. Идеал је једна вера, један народ и једна држава. А унутар ње мора да постоји саборно јединство духовне и световне власти30 које служе истом циљу. Николај Велимировић је тај политички идеал Светог Саве описао као кола која вуку два вола, складно у једном правцу. Заједништво цркве и државе на једном послу и на једном програму није била само лепа теорија симфоније као што је често била у самој Византији, већ најчешће пракса у немањићкој држави. Саборско устројство31 цркве и државе су били успешан модел који су следили сви Немањићи, а и вековима после дело српско друштво. Идејна и егзистенцијална основа на којима је грађен светосавски концепт “несливеног јединства” цркве32 и државе је искрена вера у богодарованост црквене и световне власти. У аренгама својих повеља Немањићи су образлагали ово своје темељно уверење33 уз које је ишла и мисао о спасилачкој улози владара у хришћанском друштву.

Сабори имају значајну улогу у средњевековном српском друштву. У немањићкој Србији је сабор добио другачију функцију у односу на претходни период када се на народно-племенским саборима бирао краљ. Био је ограничен краљевском влашћу и византијским законодавством. св. Сава је организовао црквене саборе који су се бавили црквеним питањима. Арсенија је као свог наследника поставио на црквеном сабору. У време Немање Сабор расправља о најкрупнијим верским питањима, што је тада било и политичко и културно питање. Извори о Немањином сабору говоре о “распри”, о сукобу мишљења и о договору владара са представницима сталежа. Можемо говорити да је било и опозиционих ставова, иако не у савременом политичком смислу. Слабљење значаја сабора је била последица уређења државе по узору на Византију34, где су владар35 и закон кључне политичке институције. И поред тога што је Цар Душан копирао законодавство Византије, задржана је институција сабора.

Када Стефан моли брата Саву да остане у земљи измученој грађанским ратом, да јој помогне да се опорави, св. Сава ту чини и оно што чини Немања – дарује законе земљи. То му и Стефан говори. “јер на то те и посла Бог, као што ја замишљам да недовршено од оца пречасног ти испуниш… него те молим… да штогод добро узакониш међу… свим људима отачаства својега” (Стефан Првовенчани, Сабрани Списи, 58). Св. Сава “предаваше о суђењу обичаја (владања) људи… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи”.36 Створити правну државу на основу хришћанских закона је божанско дело у коме учествују и Бог и човек (владар, елита и народ) заједно. Увести хришћански поредак, хришћанске каноне као основне правне акте у живот земље највише је формално-правно допринело складном функционисању цркве и државе, културе и политике.

Хармонија државе и цркве, дело Немање и синова, у практичној политици значила је и заједничко труд на давању ‘књига законских’. Архиепископ Сава је саветовао епископе да се држе закона и да суде према њима, он је обилазио отачаство и свима саветовао и налагао “да држе уставе законске и службе црквене”. Учитељ народа и отачаства, св. Сава се обраћао речима поучним и мудрим, подсећајући их да се повинују законима и добрим обичајима, и да помишљају на дан када ће сваки човек доћи пред Бога и његов суд. Нема речи о некој реформи устаљеног поретка, о некој и социјалној револуцији као што то неки подмећу св. Сави37. Он је био светац а не револуционар. Према до сада познатим изворима, може се закључити само да је он утврђивао традиционални поредак заснован на канонима Светих Отаца и византијских законодаваца. Св. Сава је био човек поретка и реда, и то поретка који је био апсолутно веран византијским правним и друштвеним традицијама. А ако је и био некакав револуционар он би се једино могао назвати “конзервативним револуционаром”, као оним који обнавља и утврђује поредак и законитост у смислу верности “освешталим традицијама”.38 Он се са социјалном бригом обраћа моћницима у држави речима да се не уздају у богатство и да “буду дарежљиви према свима39 и да никог не злостављају и да владају онима испод себе као себи равнима40. Војнике упозорава да избегавају насиље и неправедно грабљење и да буду задовољни платом41. Све људе моли да се клону разврата, неверства, хомосексуализма, содомије и осталих перверзија42. “Поучаваше оне који су били у супружанству да целомудрено и у девичанству чисто пребивају”.43 Овде је укратко истакнут социјални програм44 којим се не циља на револуцију и спољашњу друштвену реформу већ пре свега унутрашњу реформу човековог живота (покајање) у коме се чине добра дела, а као ватре клони порока и греха, без обзира да ли је он лични или друштвени. Једино се може говорити да је св.Сава револуционар у духовно-моралном смислу јер у свом народу подиже устанак против греха и порока, а бори се за власт правде и врлине.

Николај Велимировић, најзначајнији црквени и светосавски мислиоц у двадесетом веку, дефинише политички идеал Светог Саве као Теодулију. Теодул или Христодул значи Божји или Христов слуга. Он каже да је светосавска идеологија идеологија служења Бога и цркве и државе и духа и тела. Већ смо рекли да он пореди друштвено устројство са воловском запрегом. Два вола која вуку су црква и држава и они морају ићи заједно у једном правцу, а не једно на једну а друго на другу страну. Тад кола не иду нигде. Служење Бога од стране духовне, политичке и културне елите кроз врлински живот је једини начин да се народна кола покрену у правом правцу.

1 Однос духовног и материјалног, вечног и пролазног је комплексан и тешко може да се изрази неком формулом или моделом. На западу су тај однос упростили и дошли скоро до манихејског супротстављања неба и земље. У источној култури је однос материјалног и духовног је привидно противречно и хијерархијски и супротстављен и складан. То је значило да је у природи човека и творевине да тежи ка божанском и небеском, али да је реалност пуна греха и зла која чини тај однос пун противречности и патње. Д. Богдановић, Српска књижевност…, стр 330, “Но, за разлику од дуалистичког система који је на Западу, на плану хришћанске уметности, кроз средњи век почивао на принципијелној опозицији ових полова стварности, византијски систем је у својој бити монистичко спајање супротности. Византијска поетика се заснива на идеји целине, поетског тоталитета, а то даље, значи да се уметнички израз ни начелно не супротставља ‘суштини’ ствари, апсолутноме, него је у позитивном односу са том апсолутном суштином као њен више или мање приближан и веродостојан израз. Уметничко дело је ‘слика’ (икона), те у његовом остварењу – када је право учествује божански творац саме стварности”. Тако је и православна идеологија монистичка и јер покушава да кроз свеобухватну хармонију у врлини споји све супротности и противречности. Та идеологија је тотална, али не и тоталитарна. Она је политичка ‘икона’ небеског устројства.

2 Димитрије Богдановић, Српска књижевност на путевима самосталног стварања, Историја српског народа, књига прва, стр 334-335, СКЗ, Београд 1994.

3 Чуда су конститутивне елемент Савине политике. Он је молио Бога да прослави Симеона јер је сматрао то веома важним за духовно и политичко стање народа. Ауторитет власти је утемељен на светости владара, а ова се најчеће потврђује чудима. Чуда су директан доказ огромне благодати коју има династија и народ. То је најјачи доказ легитимитета власти и смисла државе.

4 Ми можемо да лично верујемо у свеце заштитнике или не, али морамо признати да је вера у Бога и вера у помоћ коју средњевековна Србија добија од својих “светих оснивача” реална чињеница која одређује многе поступке. То је идеја и доживљај које покрећу људе, које их чине храбријим и упорнијим, и стога заслужује пажњу и веома важно место. Наука не може да проучава нематеријални свет, али може да види дела и ефекте вере човека у тај свет. Просветитељска идеолошка једностраност и необјективна антирелигиозност су нанеле штету и науци и религији. Посао науке није да се бори против религије или како то просветитељи кажу “сујеверја” већ да се ограничи на њену појавну – феноменолошку страну. Тај просветитељски и вулгарноматеријалистички поглед је одавно разграђен и напуштен у самим наукама које се баве материјалном реалношћу. Од квантне физике и теорије релативности преко нових тенденција у биологији и мултидимензионалних модела реалности у математици до истраживања парапсихолошких појава итд. је скоро напуштена просветитељска и грубо материјалистичка слика света. Није у реду да се историја једна од последњих ослобађа старих “окова”.

5 То је рекао Исус Христос оснивач цркве (Мат. 22,21) представницима јеврејских струја када су га питали да ли признаје паганску државу или да ли намерава да се бори против ње. Тиме се оградио од два екстремна и погрешна пута – глорификације државе и служењу поретку као и деструктивном бунтовничком (револуционарном) начелу. Представнику Римске Империје Понтију Пилату Христос је рекао да “Царство моје није од овога света… царство моје није одавде” (Јов. 18,36). У првим вековима је хришћанске ере црква била прогањана и игнорисана од стране државе, а она је према држави имала став пасивног социјлно-духовног отпора.

6 Сергије Тројицки, Црквено-политичка идеологија светосавске Крмчије и властареве Синтагме, Глас САН CCXII, Београд 1953. стр. 156. “Пошто је Бог уручио нама власт царства, … заповедио је нама преко најглавнијег од апостола Петра пасти најверније стадо”. Из Еклоге Лава Исавра и Константина Копронима, царева иконобораца, следи да цареви имају претензије над црквом као и папе. Лав Исавр је рекао: “Ја сам цар и свештеник”, а Исак II Анђео: “Цареви могу радити све, пошто на земљи не постоји никаква разлика у погледу власти Бога и цара”.

7 Изгледа да је идеологија папства извршила посредно и утицај на византијске цареве да они себи приграбе директно, или посредно преко цариградског патријарха, власт над свим православним хришћанима. Једна од паралела је идеја цариградског патријарха Полијевкта да обред помазивање цара има ефекат сличан индулгенцији, верујући да помазање поништава све претходне цареве грехове, па чак и убиство. Види С. Тројицки, Црквено-политичка идеологија…” стр. 159.

8 Користимо ову синтагму и паралелу папоцезаризам-цезаропапизам, иако смо свесни да је то једна вештачка конструкција која није потпуно историјски објективна. На западу папска власт довела до устројства цркве на другим основама, и можемо рећи до стварања једне нове културе и једног другачијег хришћанства. На истоку никад потпуно и никад трајно није победила споља државна власт над црквом, што сведочи и пример Светог Саве. На истоку је ипак државна идеологија византијског цара била нешто спољашње у хришћанству и нешто споља наметано, док је култ личности папе увек била и остала оса католичке цркве и идеологије.

9 С. Тројицки, Црквено-политичка идеологија…, Аутор на више места (164-169 стр.) наводи које је све атрибуте себи покуашао приписати цариградски патријрх, по угледу на римског папу. То је ипак био пролазан историјски феномен. Наиме и док су постојале папистичке тенденције код византијских царева и патријарха, постојали су и друге струје, и јаки отпори овим намерама. Ипак је доминантна била идеја и пракса симфоније државе и цркве. Ту биполарност између идеје доминације над црквом и теорије симфоније најбоље изразава највећи византијски владар и законодавац Јустинијан, који је први дефинисао теорију симфоније и био истоврмено доследан представник идеја власти цара у цркви.

10 Исто, стр. 171.

11 У причи Христовој (Лука 14) се говори како је Господар (Бог) послао слуге да зову људе на гозбу (Царство Небеско) али да су многи то одбили изговарајући се другим обавезама. Онда господар рече слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа” (Лк. 10, 42). Ово је став који су многи на западу и истоку користили као оправдање коришћења државне силе у заштити хришћанског поретка.

12 С. Тројицки, Црквено-политичка идеологија… . стр. 175.

13 Исто, стр. 175. “И ми видимо да св. Сава за разлику од бугарске и руске цркве, није укључио у свој Номоканон ни један рад из канонских византијских извора, који су признавали унитарну идеологију цезаропапизма или теорију источног папизма и одлучно стао на терен диархичке теорије симфоније, у којој је извршио и неке исправке”. У тексту Номоканона нема утицаја оних правних аката (Еклоге, Епананоге, Валсамонових тумачења, ни трагова тумачења канона Димитрија Хомјатијана) који су били на позицијама тоталне власти цара у друштву и доминације цариградског патријарха у источнохришћанском свету.

14 Исто. стр. 176.

15 С. Ћирковић, Работници…, стр. 395.

16 Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Сарајево 1964, стр. 78-79.

17 С. Тројицки Црквено-политичка идеологија… стр. 180..

18 Исто, стр. 182.

19 У време оснивања Цркве од стране Исуса Христа постојала је равноправност апостола, у следећем веку њихових наследника епископа и митрополита, а на крају и патријарха (папа). Власт једног човека над црквом није првенствено организационо питање већ задире у саму суштину вере. То је својеврсно свргавање са власти Христа који је “глава телу Цркве”(Кол. 1,18; Еф. 5, 23). Исто тако то је и нарушавање светог принципа саборности кроз који делује Свети Дух. Исто тако уздизање једног човека изнад Сабора и Светих Отаца значи уздизање човека на ниво бошанства (формално је “Божији намесник”) јер су ови израз богонадахнутости и божанске светости (“Диван је Бог у својим светима” II Сол. 1,10). Тако се дух саборности на западу деформисао у централизовану институцију и бирократизацију свести која жели да се тоталитарно наметне хришћанском свету али и целом човечанству. Папа је тако први реформатор, протестант и револуционар хришћанског поретка. На западу је црква (а и цела култура са њом) од духовног организма на чијем је челу Богочовек постала централизована организација и ауторитарна идеологија на чијем је челу обоготворени човек.

20 “Уместо да се поведе за постојећим номоканонским кодексима, у којима су извесни коментари нарушавали првобитну идеју о симфонији политичког и црквеног елемента, подређујући црквени елемент политичком, Сава је одабрао текстове који су у односу на актуелне идеје и односе у Византији (‘цезаропапизам’, доминација државе над црквом) представљали повратак старом, аутентичном односу, што значи изворно православној, рановизантијској политичкој филозофији”. Д. Богдановић, Политичка филозофија…, стр.133.

21 Номоканон или Крмчија се сматрају не смо за српску редакцију Светог Саве, већ и за самосталну кодификацију византијског законодавства, јер у сачуваним рукописима нема таквог номоканонског зборника. Д. Богдановић, Преображај српске цркве, стр 322.

 Исто, стр 323.

22 Д. Богдановић, Политичка филозофија…, стр.134.

23 С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, стр 267. по Димитрију Богдановићу “Политичка филозофија…”

24 Ф.М.Достојевски је инсистирао на томе да држава постане попут цркве, као на друштвеном идеалу православног истока, вероватно не знајући колико је томе била блиска идеја и пракса првих Немањића. Уместо да се држава преобрази у моралну и духовну заједницу, црква се на западу претворила у државу, у организацију, институцију, бирократију и идеологију. По Достојевском је етатизација цркве и схоластичка бирократизација религије и свеприсутна воља за моћ главни проблем западне и модерне цивилизације.

25 Д. Богдановић, Преображај… , стр 323, СКЗ.

26 Исто, стр 323. Осим поштовања идеала слободне државе и цркве Сава је имао и другачији однос према политичком идеалу и визији владара од тадашњег погледан на цара у Византији којим је цар аутоматски посвећењем добијао божанске атрибуте. “У Савину крмчију није ушла ни харизматска теорија политичке власти, нарочито заступљена и разрађена у византијској правној науци Савиног доба. Нема ни Еклоге царева иконобораца из 726. ни Епананоге Василија Македонца из 879-886, којима се правдало потчињавање цркве држави. …На унутрашњем плану, уз то Сава је својим избором византијских правних текстова у однос између цркве и државе уградио тезу о супремацији канонског права као услов за ‘симфонију’ цркве и државе, као и тезу о потчињености владара законима. ‘Цар’ тј. владар уопште, има строго условљену управну и законодавну власт. Држава нема права да се меша у битни делокруг црквене власти (избор и постављање епископа), док црква има право моралног надзора над владаром. Црква има широке судске имунитете, али има и активан однос према држави: епископ има право интервенције у корист сиромаха и неправедно прогоњених”.

27 Исто, стр 324. Упадљиво је Савино настојање да српску цркву обезбеди од свих искушења хетеродоксије, од верског застрањења. Он хоће да међу Србима утврди и ‘обнови’ ‘праву веру’ чији је израз и “доказ” његов чин исповедања вере, а подробно изложеним тријадолошко-христолошким веровањима источноправославне цркве.

28 У вези тога се може поставити питање да ли су само припадници Српске Православне Цркве Срби? На неки начин то је тако. Али идеја светосавља као духа српског народа није била искључива, и није одбацивала оне који су мењали веру. Они који су одбацивали веру, пре или касније су одбацивали и српски национални идентитет. То што више скоро и нема муслимана и католика који се осећају као Срби посредно показује да је утемељење српства на светосављу историјски истинито. Сасвим је други проблем модерни отпад већине Срба од врлина и вредности светосавске културе и традиције.

29 С. Марјановић-Душанић, Владарска… , стр 242. (Л. Мирковић, Животи краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила, стр 153, Београд 1938.) “Специфичност односа између духовне и световне власти у средњевековној Србији – њихова симфонија, за коју је Сава толико учинио – дошла је до изражаја и у начину којим се, према Данилу, краљ обраћа духовном поглавару (‘пастир добри Богом дарованог ти стада’). То су исте оне речи којима се у житијној књижевности карактерише световни владар, посебно његов идеални прототип – Симеон Немања”

30 Б. Ђурђев, Улога цркве… , стр. 74. “…улога цркве произилази из самог карактера црквене организације у самој српској држави и из везивања цркве са државом које је произашло из унутрашњег развитка, а то повезивање није баш исто као у Византији, оно је шта више, јаче и простије”. Ово јаче и простије везивање цркве и државе у средњевековној Србији је последица бескомпромисно хришћанског опредељења Светог Саве и Немањића али и историјских околности у којима су деловали. У српском народу без миленијумске традиције као у Византији, се радило од почетка па су се могли темељитије и потпуније остварити идеали светоотачке идеологије.

31 Исто, стр. 74. Он тврди да су сабори имали ограничену улогу, јер црква својим утицајем није допуштала да властела оствари своје егоистичке (личне и сталешке) циљеве као у неким западним друштвима. “Црква је у српској средњевековној држави била противтежа племству које је носило елементе дезинтеграције државе, локалистичке тенденције.”

32 Хармонија у односима цркве и државе је много значајнија него што се то може учинити модерном човеку, јер је црква тада обухватала сву културу, просвету и науку. У том смислу је то значило и хармонију идеологије и науке, политике и културе, елите и народа.

33 С. Марјановић-Душанић, Владарска… , стр 268. СКЗ Београд 1997

34 Н.Радојчић, цитирано по Бранислав Ђурђев, Улога цркве…, стр. 73.”Црта развитка кретала се сада у правцу смањивања његове (саборске) моћи и дизања владарске моћи.” Он каже да сабор није био само “гледалац”, тиме жели да нагласи да је погрешно рећи да је српски сабор сличан угарском сабору. Он каже да се државни сабор за време турског ропства постао народно, демократско представништво. И Ђока Слијепчевић у Историји Српске Цркве усваја тај став. А Васо Чубриловић у раду “Српска Православна Црква под Турцима”, Зборник Филозофског факултета, књига V-1, Београд 1966, на стр. 168 каже да “демократизација српске цркве за време Турака дошла је најбоље до изражаја управо у томе што је некадању феудалну класу у управљању црквом заменио народ”.

35Исто, стр. 73-74. “Али, иако је у јачању владареве моћи неоспоран утицај Византије и при томе саображавање српских правних установа византијским, ипак је такав процес зависио од односа стварних снага у српском друштву”.

36 М. Башић, Старе српске биографије, Београд 1924, стр 30.

37 Станоје Станојевић, Свети Сава, Београд 1935. У горњој напомени о Станојевићу смо већ навели његовог Саву “пропагатора социјалног морала” (стр. 34 – 35), и “револуционара који је рушио свесно и енергично освештане традиције и изводио радикалне реформе” (стр. 59, 115).

38 Исто. Додуше он на другом месту (стр. 51.) говори нешто друго и потврђује наш став речима да је: “После тога Сава сазвао у Жичи сабор, на коме је изнео основне принципе православног хришћанства и тражио да се они озаконе. Том приликом је бачено проклетство на све јереси.”

39 Теодосије, Житија, Житије Светог Саве, Београд 1988, стр 230.

40 Исто, стр 230.

41 Исто, стр 230.

42 Исто, стр 231.

43 Исто, стр 231.

44 Исто, стр 213. “Пролажаше и обилажаше целу земљу својега народа, вером православља утврђујући и учећи, и предавајући им врлине и добре обичаје, водећи све исповедањем ка покајању

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here