Бранко Радун: Идеологија Светог Саве(5)

Поделите:

ТЕОЛОШКА СУШТИНА ИДЕЈЕ ПОРЕТКА У СВЕТУ

У хиландарској повељи Симеона (Немање) се у почетку (аренги) каже да је Бог кроз историју установио садашњи поредак држава и односа снага. Подела светске власти потиче од времена градње вавилонске куле. Тиме се потврђује идеја хармоничне хијерархије1 и на небу и на и на земљи, као и поделе права, односно дужности. Бог утврди “Грке царевима, а Угре краљевима” народе раздели и сваком даде обичаје и законе. Ту видимо како се иако део православног Истока, на политичку ситуацију гледа реално и неидеолошки. Нема ту потцењивања неправославних народа или планирања крсташких ратова као на западу. Они мудро схватају реалност, па из тог и таквог схватања хришћанства добијамо једну трезвену политику, па и реал‑политику. Свети Сава и Немања су се надахњивали истинама и мудростима Византије, али су у њој, исто тако реално сагледавајући ствари, видели и противника њихове политичке и културне независности. Никада нису националне, у првоме реду духовне интересе, подређивали идеолошкој супремацији византијске елите, али и никад нису дошли у искушење да мењају своја религијска уверења зато јер су се политички и војно сукобили са матицом православља – Византијом. Грци јесу цареви, али им се не признају универзалистичке тежње, као што се ни не размишља о идеолошком империјализму папског Рима, јер је овај јеретички.

https://vidovdan.org/aktuelno/branko-radun-ideologija-svetog-save4/

Свети Сава не прихвата касновизантијску визију хијерархијског света на чијем је челу византијски цара, као ни причу о примату цариградског патријарха у православном свету. Он стоји на становишту црквене и политичке саборности света састављеног од независних држава и аутокефалних цркава. Уместо централизоване слике света византијских идеолога он је заступник полицентричног принципа, што је и хришћански и у складу са реалном ситуацијом. То и такво његово становиште не долази од утицаја запада, који не занемарујемо, већ више од утицаја библијске и светоотачке литературе, као и од домаћих српских схватања. Оснивачка повеља Хиландара се одлучно опредељује за идеју слободних народа и држава, али мудро не одриче почаст византијском цару, који је и имао чисто формални примат при оснивању српског манастира на грчкој земљи.

У аренги Хиландарске повеље, са нимало правног садржаја, долази до изражаја лична, психолошка и духовна мотивација (и тиме и најдубља правна заснованост) повеље. “Стваралачка улога повеље дасе објаснити јединством мотивације и идеје: српске повеље и владарска житија обједињени су на једном дубљем плану идентичношћу владарске идеологије: владар је у својој провиденцијалној улози оправдан тек посвећењем, тек потпуним подређивањем божанској вољи. Божанску харизму на себи владар доказује одговарајућим, богодоличним понашањем, богоугодним делима и послушношћу цркви, а највише способношћу да се одрекне свега и да се посвети духовним подвизима, у којима се испољава његова права, ‘бесмртна’ моћ”.2

Не само да су идеје и програм Немање и св. Саве формирале владарску и народну идеологију Срба у средњем веку, већ су и њихове личности остале живо присутне у животу државе и народа. Св. Сава својим ауторитетом и моштима оца мири завађену браћу. Он заснива државу на култу оснивача и на чудима3 која се дешавају. Њима се моле и владари и обични људи. Њиховим молитвама се побеђују непријатељи, али и исцељују људи. У српским владарским повељама често се позива на молитве св. Саве и св. Симеона као заступнике и посреднике краљева. Милутин, као и други владати, помиње да му је њихова помоћ омогућила да прошири државу4.

ХАРМОНИЈА ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ

За све време постојања византијског царства у њему је постојала борба између два погледа на свет и друштвено уређење, од којих је један имао корен у империјализму паганског Рима, а други у библијско-хришћанској традицији. Према првој идеологији византијском цару као наследнику римских бого-царева припада и неограничена власт у свету и у друштву, при том не само у световним већ и у духовним стварима. А Патријарх његове престонице – Цариграда, коме треба да се потчине све цркве, је директно потчињен цару. Према хришћанском учењу црква је богочовечанска институција и њом не може владати нека земаљска институција, па макар то био и хришћански владар. По том учењу црква и држава су самосталне и независне (“Цезарево цезару и Божије Богу”)5, али испреплетене јер обе сложно служе једној вери и идеологији. Када је држава постала хришћанска онда је идеја и пракса одвојености државе и цркве била замењена идејом симфоније државе и цркве. Сада се држава придружила цркви у служењу хришћанском Богу и његовим законима. То је теорија и пракса по којој црква и држава треба да су блиске, сагласне, да се узајамно помажу и да поштују независност ове друге.

Интересантно је како су се и папе и цареви6 позивали на апостола Петра, као на извор доминације у хришћанском свету. Ово је слично паганском становишту деификације владара, које је било владајућа идеологија касног Римског Царства, а и у много сировијем облику у блискоисточним деспотским државама. Култ личности, цара или папе7, се коси са хришћанским култом Бога. Ово се коси са хришћанским учењем да је Христ глава цркве. Западни папоцезаризам и источни цезаропапизам8 су у многоме нарушили оригинални хришћански дух слободне, саборне цркве и хришћанства као скромног служења другом, а не воље за моћ.

У вези са идеологијом доминације византијског цара над црквом и над хришћанским светом је и идеја и покушај да се цариградски патријарх уздигне изнад осталих патријарха и помесних цркава. Доминацијом цариградског патријарха у православном свету би највише добио византијски цар, који би се преко “свог” патријарха мешао у унутрашње послове других народа и помесних цркава. На срећу, оно што је успело на западу, стицајем историјских околности није успело једној струји црквено-политичке елите византијског царства9.

И поред свих настојања многих царева и људи њима склоних у крилу цркве да ову потчине држави, можемо рећи да та идеја и идеологија није била владајућа, као друштвена теорија симфоније, која је одговарала учењу цркве и духу првобитног хришћанства. У темељу теорије симфоније је позитиван и стваралачки однос хришћанства према држави и личне припадности владара цркви и њеном моралу и обичајима. По томе су “свештенство и царство” две главне и неопходне институције људског друштва, које постоје по вољи божијој и стога имају суверену власт. “Обе су самосталне и независне један од друге и њихов однос није однос субординације, него однос координације. Иако они имају различит карактер, – свештенство – натприродни, божанствени, царство – природни, човечански – ипак они нису изоловани, нису потпуно одвојени један од другог, прво, пошто имају исти заједнички извор – вољу Божију, друго, пошто раде у истој сфери – човечанском друштву и, треће, пошто имају исти заједнички циљ – добро овог друштва. А за успешно постизање овог циља је неопходна сагласност међу њима, сагласност која је могућа само, када су обе организације потчињене истим нормама – канонима, који су дати од св. апостола и сачувани од св. отаца. Ова симфонија свештенства и царства у пракси се изражава у њиховој узајамној помоћи: свештенство моли Бога за милост према царству и води бригу о верском и моралном животу чланова царства, а царство пружа помоћ цркви снагом државне власти за потврду и остварење црквених одлука, за борбу са незнабошцима, јеретицима и шизматицима и за каритативну делатност цркве”.10

Неко би могао помислити да тражење цркве да се држава бори против јереси или неких других деструктивних појава у хришћанском друштву представља одступање од јудеохришћанске традиције. Старозаветни владари као и верско-народна елита под вековним окупацијама се штитили веру од свих искушења. Нема у јудеохришћанској традицији романтичног веровања да ће већина људи бити морални без претње законске санкције. Мојсијево законодавство је било и верско и световно законодавство којим се силом обичаја и закона одржавала верност Израиља божанским нормама. Црква за време док је била гоњена и игнорисана у Римском царству придобијала људе моралним примером и проповедима. Али то је било једино доступно средство тада “опозиционом” хришћанству. Како је хришћанство постало државна вера царства, а држава се трудила да постане хришћанска, у првом реду поштовањем канона цркве као државних закона, ситуација се мења. И држава постаје одговорна скоро колико и црква за опстанак и напредак хришћанске вере. Она се својим богатством, законима и репресивним мерама бори против онога што хришћани сматрају за неморално или што сабори прогласе за јеретичко. Овим се црква и хришћанство позитивно одређују према држави која их је вековима прогонила и понижавала. Истина је да је стварањем хришћанског поретка ослабио морални хероизам у хришћанском свету, али се многоструко повећао број хришћана. У Византији је дошло до синтезе јудеохришћанског законодавства са римском правном традицијом, и као да су се, на једном вишем нивоу, вратили мојсијевском схватању правоверног поретка иза кога стоји и власт и цела заједница11.

То и такво схватање закона и државе је свети Сава пренео у Србију. Када је приређивао црквено-грађански законик за цркву и државу српског народа он је имао јасну визију онога шта хоће и онога шта неће. Као доследан следбеник јудеохришћанске и монашке традиције и познавалац светих отаца св. Сава је одбацио све изворе у којима је било остатака “елинске злоби” у виду тоталитарних тенденција византијске државе. Он је одбацио византијску идеологију по којој је цар има божанске атрибуте и стога апсолутну власт у друштву и доминацију над црквом, јер се то противило учењу и канонима хришћанства12. Није св. Сава прихватио ни идеју доминантног положаја цариградског патријарха у православном свету, иако му је изражавао почаст. Он је могао бити само први по части, али не и власти. Овим је остао доследан идеји и пракси независности епископа, традицији стварања слободних и независних помесних цркава, и сабора као највишег ауторитета цркве. Пошто је српска црква била аутокефална, признавање ауторитета и власти цариградског патријарха над њом би било супротно духу и канонима цркве13.

Интересантно је приметити како је св. Сава захваљујући добром познавању канонског права, својој луцидности и развијеној интуицији избегао све замке историјске традиције у којој су се таложиле и непотребне и штетне ствари. Тако он у 47 глави номоканона даје “изводе из грађанског дела грчког Номоканона у XIV титула, али у целини испушта прву главу VIII титуле, где се, као што смо видели, путем фалсификата одредаба Јустинијановог Кодекса доказује првенство цариградског патријарха”.14 Осим ових и сличних списа св. Сава, као де је прозрео истину, није у свој Номоканон укључио ни западни фалсификат – “Дар Константинов” који је на пример у руској цркви одиграо важну улогу у формирању руске идеологије “Трећег Рима”.

Свети Сава стоји сигурно и утемељено на полазиштима двоглаве власти (симбол двоглави орао), духовне и световне, које треба да буду у сарадњи и љубави. То је хришћанска теорија независности и слободе цркве и државе, али и велике блискости склада у њиховом деловању на истом послу – очувања и напретка морално-духовног поретка у друштву. Црква и држава су истовремено одвојене, организационо и функционално, али су и усклађене јер их руководе иста начела исти канони и иста идеологија. Они су дакле и испреплетени и одвојени, да се теолошки изразимо они су у “несливеном јединству”. За народе истока “држава је као хришћанска заједница са једнаком и нераздељивом мисијом15” политичке и црквене елите. То је и биолошки и духовно остварено у лику два брата, од којих је једна био на челу цркве – св. Сава, а други на челу државе – Стефан. У томе што је православна црква била органски део српског друштва, што је била њена психа и савест, огледа се “утицај Византије, односно читавог стања и прилика, па и схватања у источној Европи, једном речју, огледао се утицај целине цивилизације која се у том делу света у то време стварала16.

У Крмчији се за разлику од византијских списа мало говори о владару, не даје му толики значај као што је имао на истоку. Владар је у хришћанско цивилизацији потчињен законима и канонима, о томе се говори у 46 глави Савиног Номоканона, за разлику од Византинаца који су често одступали од идеје и праксе хришћанске правне државе и враћали се паганској, деспотској и тоталитарној власти цара, као и култу личности. Он владару признаје законодавну улогу, али је она ограничена, опшом народним интересом, а затим допуштена је само у случајевима када у важећим законима постоји нека празнина или када се неки од закона постали неразумљиви. Владар је више чувар и учврститељ поретка, а никако самостални реформатор који мења законе по својој вољи.

Пошто је владар у хришћанској цивилизацији потчињен канонима цркве, који су свети и непромењиви, ствара се прва правна држава у историји. Први пут нема човека који је изнад закона. Тако и Муилутин Дубровчанима одговара да не може увести смртну казну, коју траже као казну за разбојнике, у Србији јер се при крунисању заклео да неће “пустити крв” ни једном припаднику свога народа. Овакве чињенице руше популарни мит о средњем веку као мрачном добу грубе силе, суровости и неправде.

Св. Сава узима оне тумаче канона и закона који стоје на јасним позицијама независности цркве од државног мешања. Забрањује да владар или властела бирају епископе. Са друге стране црква има дужност да врши моралну контролу над владаром и политичком елитом. Ограничава се право владара у погледу поделе црквених области и повећања ранга епископа. То иде дотле да се кажњава сваки епископ свргнућем ако је свој положај добио путем царског указа. Крмчија ограничава и судску власт владара, јер црквене кривице и парница спадају у искључиву надлежност црквених судова17. Клирик који би тражио пресуду световног суда губи свој чин без обзира на исход суђења. Забрањује се апелација владару на пресуду црквеног суда. Крмчија штити судски имунитет цркве и у многочему ограничава права цара на мешање у црквене послове. Исто тако говори се и о праву, шта више и о обавези представника цркве, да траже царску помоћ у циљу заштите сиромашних и оних који трпе неправду18. Постоји и институција црквеног азила, као и црквених адвоката. Право цркве да тражи помоћ државе ради помагања сиромашних и угрожених је у складу са хришћанским учењем о милосрђу и не угрожава нимало слободу њеног дејства. То је и темељ модерног социјалног старања државе о оним лицима који су због било ког разлога социјално угрожена.

Савина Крмчија доследно игнорише папистичке тенденције код цариградских патријарха, примењујући традиционални хришћански принцип19 о потпуној равноправности свих пет патријаршија и помесних цркава.

Он се не само у пракси више држао светих отаца византијске цркве од тадашњих Византинаца већ им је био доследно веран и у идеолошкој теорији. Византинци су почетком другог миленијума, створили параправославну идеологију којом су настојали да целом православном свету наметну цариградског Патријарха и византијског Цара20. То је био неприродни додатак на хришћанску традицију првог миленијума. Преводећи књиге које су се тицали црквеног устројства св. Сава је свесно изостављао панегирике патријарху и цару. Очистио је православну веру од наноса историјских сујета и пропалих империјалних тежњи. При том није улазио у никакве расправе и сукобе. Тиме је показао дубоку и суштинску верност Традицији хришћанства, у много већој мери но тадашња политичка и црквена елита Византије. Свети Сава је у сваком погледу органски духовни наследник и настављач Светих Отаца истока, и не може бити говора о томе да је он реформисао православну Цркву, као што је Лутер учинио са католичком. Св. Сава није реформисао хришћански поредак, он га је код Срба формирао на дубоким темељима.

Важност Савине Крмчије је то што је она била једини законик у Србији који је регулисао правни живот у цркви и држави. Тиме је превазиђен делимични паралелизам византијског световног и црквеног права, јер су тамо постојале и канонско и више световно право. Св. Сава је створио једну синтезу са становишта источнохришћанске светоотачке традиције, која је имала непроцењив значај и за српску цркву и за српску државу и националну традицију.

Кроз Савина писана дела и кроз његову духовну, просветну и политичку делатност провејава идеја равноправности и независности народа и држава, јер је то Божија воља. Сасвим се игнорише византијска хегемонистичке идеологија хијерархије држава на чијем је челу византијски цар.

Каква је политичка филозофија и идеологија Светог Саве и средњевековне Србије може се најбоље схватити оним што је он написао на почетку грађанског дела Номоканона21 (45.глава), Схоластиковог зборника у осамдесет седам глава са уводном декларацијом о симфоничном односу свештенства и царства, а то је, предговор шесте новеле цара Јустинијана. “Велики су и већи од свега другог што је дато људима дарови Божји, који су од вишњег човекољубља даровани: свештенство и царство (власт). Јер једно служи ономе што је божанствено, а друго влада и стара се о људском. Из једног истог почетка обоје происходећи, човечански живот украшавају. Јер ништа није толико од помоћи царевима као светитељско достојанство; и о њима самима се свагда Богу моле. Ако дакле, свештеници непорочни буду у свему и у Бога буду имали слободу, цареви ће право и подобно почети да украшавају предане им градове (тј. државу) и њихови поданици живеће у неком добром складу, све што је добро дарујући људском животу. Верујемо да ће овако бити ако се сачува поштовање свештених правила (канона) што их апостоли, праведно хваљени и поштовани самовици Божијег Слова предаше и свети оци сачуваше и изрекоше”.22 Из овога закључујемо да су држава и црква неопходне организације друштва, постоје по вољи Божијој и обе имају суверени карактер (С.Троицки). иако је црква божанска и духовна, а држава људска и материјална институција они нису изоловани и одвојене. Преклапају се и мешају у многим сферама. Имају исти извор ауторитета, сферу деловања и заједничке циљеве и интересе. За постизање овог циља потребна је сагласност воља, склад метода и “једномислије” умова. Хармонија је могућа само ако се и црква и држава придржавају исте идеје, истог морала и истих норми.

Из Номоканона Светог Саве се “наслућује једна диархична идеологија симфоније државе и цркве”.23 Сам избор из законских текстова Византије говори о специфичном погледу на положај српске државе у односу на Византију, али и на однос државе и цркве унутар ње, који се прилично разликује од тада владајућих погледа у Византији. То што држава и црква имају један небески извор ауторитета, исти спаситељски циљ, и иста врлинска средства, је знак да се држава оцрковила. Држава је постала црквена24, а цео народ је доживљен као црквена заједница.

Архиепископ Сава показује да је против сваког облика превласти политичке власти над црквом, али и против хегемонистичких претензија византијског цара и патријарха25 у православном свету. Аутор српске Крмчије је свесно избегавао оне византијске правне текстове у којима се ограничава слобода дејства владара као суверена у односу на друге владаре (Византијског цара) или цркве у оквиру њене мисије и јурисдикције26. На тај начин можемо закључити да и Крмчија потврђује да је идеолошки и политички идеал св. Саве била независна држава и независна црква. Јер само такви могу бити у слободној симфоничној (складној и врлинској) заједници која може донети народу спасење и напредак.

Неко би могао помислити да је тиме св. Сава урадио нешто слично савременом одвајању државе од цркве. То јесте одвајање, али не са позиције неповерења и нетрпељивости грађанске идеје и праксе према католичкој и протестантској вери, али и према целом хришћанском наслеђу, већ са позиције склада заснованог на слободи и равноправности. Када се западна култура и политика одвојила од хришћанства у целини, она се дистанцирала и од цркве, док је код Светог Саве независност цркве од државе услов да обоје истински и потпуно служе хришћанским врлинама и вредностима.

За друштвену и политичку стабилност је било битно и утврђивање јединства државе и цркве у православном исповедању вере. Не само од црквеног значаја већ и од идеолошког је Савин “чин обновљења свете истините вере православне” у Жичи 1221, који представља српску редакцију Синодика православља. Тим актом је утврђена и учвршћена ортодоксност српске цркве, државе и друштва. На самом почетку истински независног црквеног и политичког живота у српској цркви, држави и народу је утврђена и потврђена православност у служби ортодоксног веровања и начина живота, ограђена од јеретичких заблуда27 (католика и других јереси) и тако дефинисала светосавски национални идентитет и у позитивном (шта јесте) и у негативном смислу (шта није). Тако је православност постала конститутивни елемент српске државне идеје и идеологије, али и суштина националног идентитета28 који се постепено формирао на тим основама. Тако се и на том плану учврстио склад цркве и државе, јединство народа и вере.

Допринос св. Саве политичкој теорији и пракси хришћанске идеологије29 је јасно и недвосмислено дефинисање државе као органско-духовне заједнице вере и народа. Идеал је једна вера, један народ и једна држава. А унутар ње мора да постоји саборно јединство духовне и световне власти30 које служе истом циљу. Николај Велимировић је тај политички идеал Светог Саве описао као кола која вуку два вола, складно у једном правцу. Заједништво цркве и државе на једном послу и на једном програму није била само лепа теорија симфоније као што је често била у самој Византији, већ најчешће пракса у немањићкој држави. Саборско устројство31 цркве и државе су били успешан модел који су следили сви Немањићи, а и вековима после дело српско друштво. Идејна и егзистенцијална основа на којима је грађен светосавски концепт “несливеног јединства” цркве32 и државе је искрена вера у богодарованост црквене и световне власти. У аренгама својих повеља Немањићи су образлагали ово своје темељно уверење33 уз које је ишла и мисао о спасилачкој улози владара у хришћанском друштву.

Сабори имају значајну улогу у средњевековном српском друштву. У немањићкој Србији је сабор добио другачију функцију у односу на претходни период када се на народно-племенским саборима бирао краљ. Био је ограничен краљевском влашћу и византијским законодавством. св. Сава је организовао црквене саборе који су се бавили црквеним питањима. Арсенија је као свог наследника поставио на црквеном сабору. У време Немање Сабор расправља о најкрупнијим верским питањима, што је тада било и политичко и културно питање. Извори о Немањином сабору говоре о “распри”, о сукобу мишљења и о договору владара са представницима сталежа. Можемо говорити да је било и опозиционих ставова, иако не у савременом политичком смислу. Слабљење значаја сабора је била последица уређења државе по узору на Византију34, где су владар35 и закон кључне политичке институције. И поред тога што је Цар Душан копирао законодавство Византије, задржана је институција сабора.

Када Стефан моли брата Саву да остане у земљи измученој грађанским ратом, да јој помогне да се опорави, св. Сава ту чини и оно што чини Немања – дарује законе земљи. То му и Стефан говори. “јер на то те и посла Бог, као што ја замишљам да недовршено од оца пречасног ти испуниш… него те молим… да штогод добро узакониш међу… свим људима отачаства својега” (Стефан Првовенчани, Сабрани Списи, 58). Св. Сава “предаваше о суђењу обичаја (владања) људи… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи”.36 Створити правну државу на основу хришћанских закона је божанско дело у коме учествују и Бог и човек (владар, елита и народ) заједно. Увести хришћански поредак, хришћанске каноне као основне правне акте у живот земље највише је формално-правно допринело складном функционисању цркве и државе, културе и политике.

Хармонија државе и цркве, дело Немање и синова, у практичној политици значила је и заједничко труд на давању ‘књига законских’. Архиепископ Сава је саветовао епископе да се држе закона и да суде према њима, он је обилазио отачаство и свима саветовао и налагао “да држе уставе законске и службе црквене”. Учитељ народа и отачаства, св. Сава се обраћао речима поучним и мудрим, подсећајући их да се повинују законима и добрим обичајима, и да помишљају на дан када ће сваки човек доћи пред Бога и његов суд. Нема речи о некој реформи устаљеног поретка, о некој и социјалној револуцији као што то неки подмећу св. Сави37. Он је био светац а не револуционар. Према до сада познатим изворима, може се закључити само да је он утврђивао традиционални поредак заснован на канонима Светих Отаца и византијских законодаваца. Св. Сава је био човек поретка и реда, и то поретка који је био апсолутно веран византијским правним и друштвеним традицијама. А ако је и био некакав револуционар он би се једино могао назвати “конзервативним револуционаром”, као оним који обнавља и утврђује поредак и законитост у смислу верности “освешталим традицијама”.38 Он се са социјалном бригом обраћа моћницима у држави речима да се не уздају у богатство и да “буду дарежљиви према свима39 и да никог не злостављају и да владају онима испод себе као себи равнима40. Војнике упозорава да избегавају насиље и неправедно грабљење и да буду задовољни платом41. Све људе моли да се клону разврата, неверства, хомосексуализма, содомије и осталих перверзија42. “Поучаваше оне који су били у супружанству да целомудрено и у девичанству чисто пребивају”.43 Овде је укратко истакнут социјални програм44 којим се не циља на револуцију и спољашњу друштвену реформу већ пре свега унутрашњу реформу човековог живота (покајање) у коме се чине добра дела, а као ватре клони порока и греха, без обзира да ли је он лични или друштвени. Једино се може говорити да је св.Сава револуционар у духовно-моралном смислу јер у свом народу подиже устанак против греха и порока, а бори се за власт правде и врлине.

Николај Велимировић, најзначајнији црквени и светосавски мислиоц у двадесетом веку, дефинише политички идеал Светог Саве као Теодулију. Теодул или Христодул значи Божји или Христов слуга. Он каже да је светосавска идеологија идеологија служења Бога и цркве и државе и духа и тела. Већ смо рекли да он пореди друштвено устројство са воловском запрегом. Два вола која вуку су црква и држава и они морају ићи заједно у једном правцу, а не једно на једну а друго на другу страну. Тад кола не иду нигде. Служење Бога од стране духовне, политичке и културне елите кроз врлински живот је једини начин да се народна кола покрену у правом правцу.

1 Однос духовног и материјалног, вечног и пролазног је комплексан и тешко може да се изрази неком формулом или моделом. На западу су тај однос упростили и дошли скоро до манихејског супротстављања неба и земље. У источној култури је однос материјалног и духовног је привидно противречно и хијерархијски и супротстављен и складан.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here