Бранко Радун: Ко је створио и уништио Југославију

Поделите:

Популарна је теорија како смо ми сами створили југословенску државу која се на почетку пре једног века звала Краљевина СХС. Но нека новија истаживања говоре како су њеном стварању кумовале силе победнице а пре свега Лондон и Вашингтон. Један од наших најугледнијих историчара Драгољуб Живојиновић је открио како су Британци „гурали“ краљевску владу ка југословенском решењу и како су из државног и војног вођства потискивали оне којима се та идеја није свидела попут војводе Мишића. Краљевина Србија није могла да се „држи по страни од великих сила“, које су нам „биле више непријатељ, него пријатељ“, како то прецизно рече професор Живојиновић. По неким изворима (Драгиша Цветковић као извор наводи Николаја Велимировића који је био у функцији преводиоца) на кључном састанку Пашића и британског премијера Лојда Џорџа око судбине нове државе је она постављена на сто као дефинисан пројекат Лондона и Вашингтона. Инсистирање Пашића да се прво дефинише оно што је Србија па да се тек потом иде на уједињење са другима је арогантно инорисано.

Сличну причу о састанку два председника владе је описивао још један очевидац, то јест преводилац Др Воја Јањић. По овом извору Лојд Џорџ је био збуњен јер је Пашић „тражио“ територије које су значајно мање од будуће Југославије. Пашић је објашњавао да он тражи да се на међународној конференцији посебно призна територија увећане Србије а да се посебно признају границе нове југословенске државе. Да би се знало шта је чије и да би се тиме предупредиле будуће поделе и конфликти око унутрашњег разграничења. Но велике силе а пре свега Лондон нису имали разумевања за такве захтеве јер због својих интереса на Балкану нису желели да допусте унутрашње разграничење у новој држави. Стога без жеље да амнестирамо Пашића и Краља Александра у вези са авантуром званом прва Југославија закључујемо да су се мање питали око овога но што се нама до сада чинило. Уосталом као и око распада исте седам деценија касније.

Без обзира колико су поуздани овакви „мемоарски извори“ они ипак говоре једну истину – кључну улогу у формирању Југославије није имала Србија већ силе победнице. Иако је већина српске интелектуалне и политичке елите предвођена људи попут Краља Александра и Цвијића била заражена вирусом југословенства, а противници формирања нове словенске државне заједнице су били малобројни и изоловани (Јаша Томић и војвода Мишић) она не би угледала светлост дана да није одговарала геополитичким интересима Лондона и Вашингтона. Југославија им је била потребна као тампон зона да блокира потенцијални утицај Немачке или Русије на Балкану у будућности. Преко југословенске државе би се и српски елемент лакше контролисао да не „склизне“ ка русофилији којој је по мишљењу Запада трајно склон.

Какав однос заузети према творевини звана Југославија. Јасно је да прва није била српска а друга јесте била антисрпска што најбоље илуструју и трагичне по Србе последице распада ове експерименталне творевине. Истина је и да су се Срби у оба рата борили и страдали за ослобођење и уједињење и те жртве треба поштовати. Но исто тако је истина и да смо са две југословенске „немогуће државе“ изгубили читав век и неколико милиона душа. Но највећи губитак је идентитетски јер смо тада јасну српску прицу и српску државу заменили нечим мутним и противречним. Од тада губећи упорише у својој историји и традицији губимо и војне, политичке и све друге битке. Тако је девентаести век био успон српске државе и идеје а дведесети скоро па ништа до пад и пропаст. Уколико смогнемо снаге би хегеловски речено после века српске тезе и века југословенске антитезе би могао двадесети век бити нови српски век – век позитивне синтезе оног што је било позитивно у оба та века. То значи и превредновати вредности и оценити домете и значај југословенског искуства без глорификације или негације. Услов за то је и лечење од југословенског вируса који се сад очитује кроз југоносталгију али и надилажење хејтерског антијугословенства. То није мали задатак али је од изузетног значаја да би смо после века лутања кроз гробље идеологија дошли до „сунчане долине“ и проналаска свог места у савременом свету. Да би то успели неопходно је, да парафразирамо Черчилову мисао од 27.марта 41., да ми као народ „пронађемо своју душу“.

Бранко Радун, Политика

Поделите:

8 Коментари

  1. Слово…на почетку беше слово…. да подсетим “джуга” или “џуга” је израз за евреја…потоме је и презиме Сталина било Джугашвили (=мали еврејин)…. или преко “англијско” где је “Г=Џ) …..или од тога је “славјанска” реч за ЈУГ…. како је “југословенство” утерано србима као термин преко масонерије (масони су “премазани” јудеји…имају масонску библију…али нема крста, нема Исуса Спаса…само јудеосимволика…), значи “утеривање” је преко јудеохазарске масонске линије…..да се власи=срби (овце) не досете….
    Како су официјелни Бритиши чисти одабрани јудеожидови одувек, од постанка те творевине….отуда проблеми са њима око дефинисања простора након првог светског рата…односно направљено је према њиховим “принципима”, али је та мука у опхођењу са њима пренета у сербски језик или “немој да се правиш Енглез”…у смислу лагарије, дволичњаштва, преваре….
    Са њихове стране (јудаизма) они имају директна упутства од бога свога (халлелуИјах) у смислу: ОБМАНОМ ДЕЛАЈ ВОЈНУ против неевреја….
    Спасиба!

  2. У ЈУГОСЛАВИЈИ, ПОСЕБНО КОМУНИСТИЧКОЈ, РАЗБИЈЕН ЈЕ У ВЕЛИКОЈ МЕРИ СРПСКИ ЋИРИЛИЧКО ПРАВОСЛАВНИ ИДЕНТИТЕТ

    Тешко је икоме да оспори чињеницу да су се сви други народи, па и они који су од Срба отцепљени, одродили или само преименовали уз извесну мржњу или макар нетрпељивост према другом делу Срба (онима који су остали Срби) у Југославији све више хомогенизовали и као национи изградили, једино је код Срба било супротно. Они су у Југославији све више губили свој идентитет, посебно онај идентитет на ћириличко-православној традицији и међусобно су се и идеолошки неприродно (наравно, штетно) разбијали и коначно међусобно у великој мери разбили. Данас се, на пример, све више показују те последице које су зачете у Југославији, а то је разбијање Срба на два писма, иод којих је туђд писмо одиграло, а тек данас игра велику улогу у све јаснијој и очигледнијој нетрпељивости полатиничених Срба према онима који, наравно, не могу да одвоје свој идентитет без ћириличко-правеславне везаности. Ево и на овом сајту — Видовдану који негује и држи се потребе за слободу у различитим мишљењима, имамо све чешће ратоборност, нетрпељивост па и мржњу првенствено у коментарисању аутора текстова посвећених ћириличком српском писму. Све је очигледније да тај сукоб данас између Срба полатиничених у Југославији и ћириличара постаје све опаснији. Тај сукоб без и8какве сумње готово стопостотно је последица антисрпског и антићириличког деловања за све време трајања Југославије, с тим што је тај прогон ћирилице и полатиничавање Срба била очигледан смисао и циљ нарочито у комунистичкој Југославији који је трајао дуже него онај у Краљевини Југославији, када се, ипак, држало до некакве равноправности ћирилице Ии православља макар у оквиру дела Краљевине на коме су живели Срби.

  3. У ЈУГОСЛАВИЈИ, ПОСЕБНО КОМУНИСТИЧКОЈ, РАЗБИЈЕН ЈЕ У ВЕЛИКОЈ МЕРИ СРПСКИ ЋИРИЛИЧКО ПРАВОСЛАВНИ ИДЕНТИТЕТ

    1.
    Тешко је икоме да оспори чињеницу да су се сви други народи, па и они који су од Срба отцепљени, одродили или само преименовали уз извесну мржњу или макар нетрпељивост према другом делу Срба (онима који су остали Срби) у Југославији све више хомогенизовали и као национи изградили, једино је код Срба било супротно. Они су у Југославији све више губили свој идентитет, посебно онај идентитет на ћириличко-православној традицији и међусобно су се и идеолошки неприродно (наравно, штетно) разбијали и коначно међусобно у великој мери разбили. Данас се, на пример, све више показују те последице које су зачете у Југославији, а то је разбијање Срба на два писма, иод којих је туђд писмо одиграло, а тек данас игра велику улогу у све јаснијој и очигледнијој нетрпељивости полатиничених Срба према онима који, наравно, не могу да одвоје свој идентитет без ћириличко-правеславне везаности. Ево и на овом сајту — Видовдану који негује и држи се потребе за слободу у различитим мишљењима, имамо све чешће ратоборност, нетрпељивост па и мржњу првенствено у коментарисању аутора текстова посвећених ћириличком српском писму. Све је очигледније да тај сукоб данас између Срба полатиничених у Југославији и ћириличара постаје све опаснији.

  4. 2.
    Тај сукоб, без икакве сумње, готово стопостотно је последица антисрпског и антићириличког деловања за све време трајања Југославије, с тим што је тај прогон ћирилице и полатиничавање Срба била очигледан смисао и циљ нарочито у комунистичкој Југославији који је трајао дуже него онај у Краљевини Југославији, када се, ипак, држало до некакве равноправности ћирилице Ии православља макар у оквиру дела Краљевине на коме су живели Срби.

    • 1. део мог коментара, ваљда због дужине, није одштампан а био је, по мом мишљењу и добар и сасвим коректан, па сумњам да бих га поново тако одмерено срочиио кад бих га поново писао.

  5. Ovu drugu Jugoslaviju, srpski narod je izneo na svojim plećima, dajući doprinos u 95 posto učešća. Ta sloboda koja je najviše srpskom krvlju izvojevana, trajala je pola veka. Jugo nostalgija i dalje vlada i na ulici kada sretnete čoveka u srednjoj dobi života, od njih 5 najmanje 3 će reći da je bio bolje i ostao žal za tim vremenima.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here