Бранко Радун: Ненад Поповић “проруски министар” на молитвеном доручку

Поделите:

Србија се традиционално налази у позицији балансирања између великих сила. И данас су то као и некада силе запада и истока. Од поделе на источну и западну римску империју која је ишла нашим престорима, преко поделе цркава пре једног мијелнијума до границе између оријентално Османске и западне Хабзбуршке империје или на новију поделу сфере утицаја Русије и Европе. Данас је то подела на западни утицај Америке и ЕУ са једне и источни – Русије и Kине са друге стране. Наравно баланс полази од реалности од чињенице да је доминантна сила Европе и Балкана америчка империја која овај простор види као своју сферу утицаја (иако је америчка политика гадљива на овакву терминологију). Друге силе запада и истока покушавају да у сенци америчког хегемона остваре и утицај и своје партикуларне интересе.
Свака политика Србије која жели да буде реалистична полази о тренутног односа снага и настоји да погоди фин однос реалног и могућег или жељеног. Имали смо велике проблеме кад смо игнорисали баланс и могуће користи од њега. Пример једностране политике је постпетокотобарска власт која је окренула леђа Русији и потпуно се предала у руке Запада. Та политика је одвела земљу у ћорсокак пораза и слабости. Тек најава проглашења косовске независности почетком 2008. је била окидаћ да се Русија „позове у помоћ“. Од тада је прошло десетак година и доста смо научили да треба да фино подесимо еквидистанцу према силама не само према старим већ и према и ново-старим играчима попут Kине и Турске.
У складу са тим се и формирају владе коју чине како они који су прозападно оријентисани тако и они који имају добре односе и са Русијом (или Kином). Тако за потпуно прозападног играча важи Зорана Михајловић док са друге стране неки чланови владајуће коалиције попут Дачића имају имиџ оних којима „акције у Русији“ добро стоје. Сам Вучић је онај који својим изјавама, деловањем, али и избором партнера пажљиво „дозира“ геополитичке оријентације у влади.
Но имамо и неке чудне политичке појаве где је тешко одредити геополитичку оријентацију. За то је очигледно потребна посебна експертиза. Таква појава је руски бизнисмен у српској влади Ненад Поповић. Он као бизнисмен из Русије је квалификован чак од неких чланова владе и неких медија да је учествовао у пропалим приватизацијама. Са једне стране као бизнисмен руског бекграунда и као бивши функционер ДСС који се бавио економиијом агресивним ПР-ом у који доста улаже настоји да стиче имиџ проруског министра и конзервативца (однос према мигрантима, Русији, Kосову и сл.). Но за сада није успео да у то убеди патриотки оријентисане гласаче. Са друге стране он је у нашој јавности углавном и у време ДСС и садашњег министровања познат по јапијевском пословном имиџу човека који се бави некаквим економским темама и иновацијама.
Оно што још више буни посматраче је његова проамеричка оријентација јер је он уз пронатовски оријентисаног Вука Драшковића вероватно најчешћи гост америчких молитвених доручака у Вашингтону. А јасно је да Американци не би били то што јесу једина супер сила да угошћавају своје ривале и противнике. Дакле не можете бити противник америчких интереса на Балкану, противник уласка у НАТО и ЕУ и заговорник приближавања Русији а да истовремено добијате позиве на молитвене доручке председника и да тамо остварујете озбиљне контакте са припадницима политичког, војног и обавештајног естаблишмента.
Неко ће се запитати која је онда права геополитичка оријентација руског бизнисмена и српског министра Ненада Поповића? Све по мало. Човек који има јак бизнис у Русији који мора да штити и развија постаје министар у Србији и тиме ојачају и његове бизнис позиције. Проруском реториком се добија у јавности утисак проруског политичара који је од пословног човека преко ноћи постао десничарски политичар. У перспективи таква кампања га може позиционирати на десници иако му је странка за сада, најблаже речено, на врло ниском нивоу подршке. Исто тако лобирањем на молитвеним доручцима и ван њих се добија „разумевање“ са друге стране. Но све је то легитимно кад имате велики бизнис и желите да га заштитите и на истоку и на западу. И други би слично радили да су у прилици. Но питање је да ли од политике коју народ зове „ој чаршијо на све четри стране“ има иоле видљиве користи за земљу. На жалост не нема.

Политика

Поделите:

3 Коментари

  1. Opet Radun i ostali balanseri. Videli smo kako se svako oslanjanje Srbije na Rusiju zavrsava: kao i 1915 – potpunim slomom Srbije. Isto takav rezultat daje nekakvo balansiranje ko I 90tih godina gde se kola slome na nama i otvori se bojno polje na nasim teritorijama I narodima. Vreme je pokazalo da je partizanski I ustaski pristup bio pogresan a da su cetnici bili u pravu. Ulazak u NATO je jedini garant da ce Srbija preziveti bez komadanja i unistenja.

  2. Birajte vi opet pogresne puteve pa se onda ne cudite predstojecoj propasti Srbije. Mi smo bioloski stari i novi geopoliticki lom na nasim prostorima necemo preziveti. No dobro, ako propadnemo to je zato sto smo propasti bili skloni. Bar ce za zivi svet i ekologiju biti dobro kad se Srbija pretvori u pustu livadu (pod uslovom da se sledeca avantura ne zavrsi Cernobiljem u Srbiji).

  3. Poslednjih 30 godina Srbija je primer kako jedan narod i zemlja mogu da stradaju kad ih vode autisticne “elite” nedorasle istorijskom trenutku. Kako se situacija razvija bojim se da Srpska prica nece biti sa Happy Endingom. Od uspesne price is prethodnih vekova koju su nam nasi preci ostavili, nasa trenutna “elita” nas vodi u sudbinu nestalih naroda Tribala, Huna i Polabskih Slovena ili naroda bez drzave kao sto su Kurdi i Palestinci.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here