Бранко Радун: Патријарх и Црна Гора

Поделите:

Није лако бити српски Патријарх, још теже је бити патријарх после Патријарха Павла. Срби су Патријарха Павла већ канонизовали, па је ниво очекивања од првог човека СПЦ подигнут на максимално висок ниво. Но Патријарх Иринеј је показао да може да се носи и са високим очекивањима и са кризама са којима се суочавао. Kао човек који је дошао из сенке временом се показао као право решење за место Патријарха Српског. Успевао је да одржи брод црквени у немирном мору унутрашњих подела и спoљашњих напада. Нападан је са десна као сувише толерантан према католичанству, као екумениста, али и са лева од стране „случајних Срба“ као конзервативац и националиста. Нападан и неретко подцењен и од људи из СПЦ за ово или оно, али је прозиван и од НАТО лобиста као први човек СПЦ која је виђена као опасно блиска Русији. Некад су њиме били незадовољни они на власти а некад они у опозицији. Но он је временом стицао ауторитет какав нико није веровао да је могућ у почетку његовог патријарховања.

Патријарх Иринеј је најавио догађања у Црној Гори реченицом да се тамошњи статус СПЦ може поредити са статусом српске цркве под Турцима или са положајем Срба у НДХ. Kад је то изјавио 2018. изазвао је лавину реакција, углавном негативних – да је то непримерено претеривање. Но време је показало да је био у праву. Покушај отмице светиња СПЦ и укидања српске цркве у Црној Гори од стране власти у Подгорици, што је изазвало буђење православно-народног покрета отпора, је показатељ да је Патријарх био у праву. При том су његове мирољубиве поруке, али и јаке речи утицале на многе у Србији и Црној Гори да се освесте и да разумеју да се оваквом политиком репресије и гушења верских слобода народ гура у грађански рат.
Неки су наравно били незадовољни реакцијом СПЦ очекујући бржу и директнију подршку народу у Црној Гори који се подигао да својим животима брани светиње, док су други били става да је реакција Цркве мешање у унутрашње ствари Црне Горе. Свакако да је потребно да СПЦ буде носилац иницијативе да се статус Срба и СПЦ у Црној гори интернационализује кроз апеле светским лидерима и институцијама, али и правним поступцима на нивоу Европе и преко механизама ОЕБС-а за заштиту верских и мањинских права. Но овде долазимо до тог да се ми као друштво деценијама нисмо бавили стручно и професионално том темом па готово у сваком домену почињемо од нуле.

Овде не смемо ни подценити то што се унутар наше „елите“ створила јака некад титоистичка а сада глобалистичка и аутошовинистичка струја која води хистеричну кампању против Цркве и државе кад год и помисле да реагују у смислу борбе за националне интересе. Ти кругови држе јаке позиције на универзитету, у медијима и у култури, али их има и у политици јер имају јаку подршку за Запада да Србију држе заточену у авнојевским границама.

Патријарх Иринеј је упозорио власти у Црној Гори на молитвеном скупу подршке народу који се бори против антисрпског и антицрквеног закона да “не ударају на Божје и народне светиње. Јер црквена имања не служе само представницима цркве већ целом народу. А народ се у братској и светој Црној Гори неће смирити док се они који тамо одлучују не оставе тих злих намера”. Рекао је и да је народ тамо спреман да брани своје светиње, “не само речима, већ и животима. Ово зло у Црној Гори има и једно добро, пробудило је веру и код оних који нису знали да је имају!” Заиста како је процес расрбљавања одмакао далеко а почео је са успостављањем комунистичке власти 1944-те да би се наставио и интензивирао у другој фази власти Мила Ђукановића, мало ко је веровао да је овакво духовно и национално буђење народа могуће.

„Њихова је ствар шта ће бити. Нека буду Црногорци или остало што желе, али нека не прогоне Србе, нека оставе српски народ, а посебно српске светиње», рекао је патријарх Иринеј. Ово је врло значајан став јер су се против тог антицрквеног закона какав нису ни бољшевици доносили подигли не само они у Црној Гори који се декларишу као Срби већ и „етнички Црногорци“ који су до сада подржавали политику Мила Ђукановића. Оваквим изавама Патријарх настоји да не одбаци никог ко је против овог и оваквог насртаја на СПЦ и на Србе. Наиме, да би се успешно борили за угрожена права Срба и СПЦ потребно је проширити подршку и ван српског националног корпуса.
Све ово нам говори да можемо бити незадовољни овом или оном реакцијом врха СПЦ, можемо сматрати да је нека изјава преблага или преоштра или да је реакција закаснела, али ипак кад се све сагледа тешко је било очекивати да ће Патријарх и СПЦ другачије реаговати. Јасно је да су многи били погођени библијским сликама православних литија и протеста у Црној Гори и да су желели да се са наше стране уради нешто „одмах и сада“. Но морамо схватити и да Црква није држава која има инструменте бржег и ефикаснијег одговора. Исто тако они који познају саборно устројство Цркве знају да Патријарх није „православни Папа“ по овлашћењима већ тек нешто више од „првог међу једнаким епископима“ па стога и реакција мора ићи кроз синодску и саборску институцију.

Бранко Радун

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here