Бранко Радун: Срби, Јевреји и нови фарисеји

Поделите:

Пре нешто више од два миленијума су Јевреји били у ситуацији сличној у којој су данас Срби. Под велким притиском тадашње „западне“ културе који је био и војни и политички али и идеолошки су различите групације јеврејског друштва различито реаговале. Није била само у питању војна окупација „хеленистичких“ сила већ је био угрожен и национално-религијски идентитет јеврејског народа. Пред изазовом радијације тадашњег запада су припадници елите Садукеји мање више поклекнули – верујући да чине добро себи и свом народу ако сарађују са доминантним силама и идеологијама свог времена. Њима је било довољно да се очува форма (политичка или религиозна) док се културни садржај „хеленизовао“. Они су се касније претопили у хеленизовано и романизовано становништво Блиског Истока.

Друга групација су чинили фарисеји – рекли би данас верско-идеолошки „покрет“ који је инсистирао на ригидном и механичком очувању јеврејске библијске традиције и на јеврејском национализму. Они су пред изазовом свеприсутне хеленизације или би данас рекли европеизације изашли са компромисом – прављењем од живе библијске традиције националистичку идеологију која користи идеолошка и стилска достигнућа хеленизма све са циљем очувања јеврејског идентитета. То је била одбрамбена, па чак и грчевита реакција пред изазовом могућег нестанка свог народа у вртлогу „античке глобализације“. Зилоти би били као милитантна фракција фарисејског покрета – они су желели војним устанком против Рима да успоставе јеврејско царство и библијски поредак. Било је ту још неких верских покрета који су промовисали бекство из градова и утицаја „модерног света“ да би се традиција и обичају сачували у чистоти али су они били маргинални.

Слично је данас и код Срба. Имамо „садукеје“ који су припадници прозападне елите и који формално остају припадници свог народа али себе виде као европејце или „грађане света“ (док су у пракси најчешће малограђани). Њима није претерано стало до своје земље, а о народу, вери и традицији и да не говоримо. Чак и кад себе виде као припаднике српског народа они веру и традицију доживљавају као фолклор а идентификују се са тренутно доминатном идеологијом (комунизам, југословенство или либерализам). Неки од њих (друга Србија) иду тако далеко да имају негативан однос према свом народу и његовој цркви и традицији. Као илустрација тог односа може послужити Пекићева „Земља чуда“. Косово је за њих баласт коге се некако морамо решити да упловили у мирну луку европејске земље дембелије.

Жељко Ињац: Месијанска очекивања грешних Србаља

Друга фракција наше елите је „фарисејска“ у смислу покушаја прављења компромиса између православне и националне традиције с једне и европеизације и глобализације са друге стране. Постоје бројни идеолошки хибриди „српског а европског национализма“ све у зависности из које епохе и државе су јој узори. Имамо тако десничаре који су из XИX или XX века, оне који су инспирисани француским конзервативцима или германским десничарима.

Могућа је и подела на проевропске и антиевропске „патриоте“. Постоји и подела на православне и на секуларне конзервативце која је некада блага а некада врло оштра. Некима од њих је један сегмент традиције кључни – попут ћирилице и на њега су неумерено фокусирани. „Косово“ је важан елемент идеологије српске деснице али се оно доживљава врло различито – широка лепеза од реалполитичке борбе за територију и ресурсе до мистичног видовданског опредељање. Некада је то „косово“ толико различито у поимању ових група да заправо то није исти појам. Стога овде имамо прилично шаролику и конфузну идејну сцену која неодољиво подсећа на монтипајтоновско филмско „Брајаново житије“ у којем важи оно српско – „два Јевреја три странке“. При свему томе је много више вербалне спремности за напор да се достигну национални циљеви но реалне решености на борбу.

Где је ту наш обичан човек? Најчешће је или неопредељен или се приклања једној или другој политичко-идеолошкој струји. Зависи и од околности – кад је колико толико нормално и подношљиво онда доминирају „садукеји“ или модернистичка струја а кад је угрожен опстанак онда у први план долазе „фарисеји“ патриотске и етатистичке оријентације. Уместо закључка једно подсећање – јеврејски Садукеји и Фарисеји су били противници Исуса Христа и хришћана који су уместо „модернизације традиције“ и „окамењене традиције“ нудили духом оживљавање традиције. Зато су им и били непријатељи.

Бранко Радун, Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here