Бранко Радун: Tурски и глобалистички јаничари

Поделите:

Недавно је група интернет активиста и сајт видовдан.орг алармирали јавност због скандалозног „позитивног акспекта“ стравичне појаве „данка у крви“ у времену османске окупације Балканом. Наиме у уџбенику за историју за основце се нашла и прича о томе како ето „данак у крви“ и није био толико лош јер су хришћанска деца са Балкана и из Србије кроз јаничарску организацију могла да напредују и да дођу до самих друштвених врхова турске царевине. Није нам овде тема али да споменемо и да је тренд да се зле стране османлијске окупације релативизују и да се она приказује као некакво „мултикултурно и мултирелигиозно друштво високе толеранције“. У овој ревизији историје предњаче турски историчари али и они муслиманског порекла са Балкана, но забрињава што у томе имају подршку и неких англосаксонских интелектуалних кругова.

Свако нормалан је згрожен над злочинима азијатске империје па и са „данком у крви“ којим су се деца хришћанских поданика отимала и од њих стварали немилосрдни ратници ислама и робови турског султана. Нешто као данашњи фанатични ратници Исламске државе. Само замислимо да данас неко отима децу и да од њих ствара екстремисте који неретко постају непријатељи народа из којег су потекли. Историјско осећање за трагизам те ситуације најбоље илуструје песма „Јаничар“ у надахнутом извођењу Цунета Гојковића. Врхунац трагизма античког стила је сцена у којој јаничар схвати да је дигао руку са своју мајку која га је препознала. Легендарни рефрен песме „Сина мајци из наручја, отео је зулумћар, сада куне своју судбу што је јаничар” изазива јаке емоције код Србе јер је ефектно илуструје драму српске историјске судбине.
Феномен „јаничарства“ и конвертитства је присутан и у новијој српској историји. Ако га опишемо као појаву преласка у туђу веру или идеологију која доводи до фанатичне борба против народа из ког потиче можемо га пронаћи и у појавама које нису везане само за „данак у крви“. Тако су вође усташког покрета врло често људи који су пореклом православни Срби и који са патологијом католичких крсташа насрћу на народ својих предака. Слична појава су српски комунисте који се са готово истим антисрпским и антиправославним жаром боре против српске традиције, историје и цркве. Српска црква је у Другом светском рату је готово једнако страдала од комунистичких и од усташких злочинаца – бивших Срба.

Данас смо сведоци нове генерације „конвертита“ који то чине у име преласка са српске на глобалистичку парадигму. Тако „случајни Срби“ (како их назива Ћирјаковић) демонстрирају агресивни аутошовинизам. Тужно је видети како део наше омладине стасава кроз глобалистичку индоктринацију у генерацију без српске будућности, која са ниподаштавањем и неретко презиром говоре о својој држави и историји. Потпуно прихватају НАТО-вско виђење новије историје по којој су Срби геноцидан народ који је заслужио бомбардовање, одузимање Kосова и укидање Републике Српске. Они у својим кампањама омаловажавају значај повлачење признање Kосова, нападају Kустурицу јер се вратио у веру предака или нобеловца Хандкеа јер је деведесетих подржавао Србе.

Ови лобисти НАТО истине су себе крстили Другом Србијом а ките се перјем либерализма су само нови облик идеолошког конвертитства. Идентификују се са доминантном парадигмом – неолибералним глобализмом, а често су корисници западних фондова који финансирају кампање „денацификације Србије“. Имају јаке позиције у интелектуалној и културној елити па могу да прогоне интелектуалце који их разобличавају попут Ћирјаковића или Антонића. Њихове политичке позиције је некада артикулисао Чеда Јовановић, потом Саша Јанковић а данас Сергеј Трифуновић. Не само да имају своје медије и идеолошки нво сектор већ чак и своје „представнике“ у врху СПЦ. Фаворит за новог патријарха другосрбијанских левичара и либерала (врло често и атеиста) је епископ Григорије који је „млад и модеран“ и који промовише либерално „фенси“ православље наспрам конзервативних и мрачних снага са којима се „херојски бори“. Сви они заједно су велики баласт за српско друштво јер га идеолошким ратовима спречавају да се суочи са реалносћу и да се уједини у борби за тешким искушењима и изазовима.

 

Бранко Радун

Политика

Поделите:

1 коментар

  1. То су наследници комуноусташтва. Ништа ново. Најгори су они који верују у Запад и НАТО и сличне глупости које је време већ прегазило.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here