Украјина као замка за Москву: Од „совјетског Вијетнама“ у Авганистану до украјинског понављања историје

Увод у стратешку замку

У историји геополитичких сукоба ретко се догађаји понављају тако драматично као са совјетском инвазијом на Авганистан 1979. и руском инвазијом на Украјину 2022. Оба случаја представљају стратешке замке постављене од стране Запада, намењене да исцрпе совјетску, односно руску моћ и убрзају њено слабљење или пад. Ова аналогија није само реторичка; она се заснива на истој стратешкој игри коју Англосаксонски центар моћи практикује вековима.

Идеја је једноставна: провоцирати сукоб који ривалску силу заглави у дуг, исцрпљујући рат без видљиве победе. То подразумева сложен приступ – подршку нападнутој страни да издржи ударе, стварање атмосфере у центру одлучивања ривалске силе да ће рат бити лак и брз, дипломатске поруке о немешању (бар привремено), обавештајне и пропагандне акције да се повећа шанса за улазак у замку, а пре тога акције одвраћања да би се замка припремила.

Но прави циљ није само војно и финансијско исцрпљивање противника, већ морално урушавање које изазива унутрашње поделе, хаос, па чак и друштвени слом. Поред војне подршке у наоружању и обуци, иде дипломатска, обавештајна и медијска подршка. По потреби се покрећу економске санкције и други облици невојног сукоба да се противник ослаби, баци на колена или присили на крај сукоба који одговара Западу.

Авганистанска замка: Како је Совјетски Савез упао у клопку

Совјетска инвазија на Авганистан почела је крајем 1979, под изговором заштите просовјетског режима у Кабулу од побуне. Међутим, то је била грешка коју је Запад, посебно САД под председником Картером, искористио да постави замку. Још у јулу 1979, шест месеци пре инвазије, ЦИА је почела да обезбеђује тајну помоћ муџахединима, побуњеницима који су се борили против просовјетског режима. Збигњев Бжежински, Картеров главни саветник и један од стратега америчке геополитике, отворено је признао да је ова помоћ имала за циљ да повећа вероватноћу совјетске интервенције, знајући да ће довести до дугог, исцрпљујућег рата. У интервјуу за Le Nouvel Observateur 1998. године, Бжежински је рекао: „Та тајна операција била је одлична идеја. Имала је ефекат да привуче Русе у авганистанску замку… Сада имамо прилику да СССР-у дамо његов Вијетнам рат.“

Рат је трајао готово десет година, од 1979. до 1989, коштајући Совјетски Савез преко 15.000 мртвих војника, 35.000 рањених и милијарде рубљи. Муџахедини, наоружани америчким Стингер ракетама и финансирани преко Пакистана, водили су герилски рат у планинама, чинећи окупацију неодрживом. Совјетски лидер Михаил Горбачов назвао је Авганистан „крварећом раном“ која је исцрпила економију и морал армије. Овај сукоб није само ослабио СССР војно – довео је до пада поверења у војску и систем.

Наравно да је претерано рећи да је авганистански рат сам довео до економског слабљења, па чак и до слома комунизма и СССР-а, али јесте био један од фактора који је убрзао процесе распада већ трулог система. Довео је до деморализације јер је Совјетски Савез гајио имиџ праведног борца за праведнији свет и слободу народа, а овде се показао као сила која војно интервенише у другој земљи. И тај рат је трајао без излазне стратегије осим напуштања Авганистана.

Ова „авганистанска замка“ није била случајност. Амерички званичници, не само Бжежински већ и заменик секретара за одбрану Валтер Слокомб, отворено су расправљали о идеји да „Совјете увуку у вијетнамску мочвару“ још у марту 1979. Резултат? СССР је изгубио не само рат, већ и морални кредибилитет у својој и светској јавности, што је био један од фактора који су убрзали распад СССР-а, док је Запад осигурао стратешку победу у Хладном рату.

Украјина 2022: Поновљена стратешка грешка Москве

Украјина 2022. показује понављање авганистанске грешке за Москву. Више од четрдесет година касније, Русија под Владимиром Путином суочава се са сличном замком. Инвазија која је почела 24. фебруара 2022. требало је да буде „специјална војна операција“ која ће брзо свргнути украјинску владу и „денацификовати“ земљу. Уместо тога, претворила се у дуг, исцрпљујући рат који односи више од милион живота и кошта стотине, ако не и хиљаде милијарди долара, рачунајући и санкције. Америка је учинила све да до тог рата дође у тренутку када су веровали да су Украјинци спремни да се одбране од руског напада. Исто тако је украјини претио и унутршњи хаос због велике корупције и сиромаштва што је исто тако ратним операцијама отишло у други план. 

Као што су у Авганистану подржавали исламске екстремисте у њиховом светом рату против Москве, тако и сада Америка подржава украјинске националисте и неонацистичке екстремисте у рату са Русијом. Запад, предвођен Англосаксонцима, на за њих врло јефтин начин исцрпљује руске ресурсе, гура санкције и настоји да изолује Москву.

Амерички програм обуке украјинске војске почео је 2015. под Обамом, а Трамп га је изузетно проширио, четири године замајавајући Путина и купујући време да се украјинска војска наоружа и обучи да издржи напад руске војске. За амерички естаблишмент то је веома јефтин и безбедан начин да се ослаби и изолује Русија јер „гину Руси, а не гину Американци“. Као што су амерички политичари поручили Украјини, најважније је „убијање што више Руса“.

Руски губици су мањи од украјинских, али су ипак огромни – десет пута већи него у Авганистану. Рат је коштао Русију хиљаду милијарди долара, санкције и велики војни издаци ослабили су економију, што доводи до раста незадовољства ратом код руске елите, али и млађе и образованије популације. Многи од њих су напустили Русију.

Нарочито је проблем за Кремљ што сам рат, због потцењивања Украјине, није био темељно припремљен ни војно, ни психолошки, ни идеолошки. Заиста се веровало да ће се рат завршити ако не за неколико дана, а оно за неколико недеља. Русија је у принципу збуњена тим ратом који је тешко објаснити јавности јер се боре људи који говоре истим језиком, исте вере и чији су преци вековима живели у истој држави. Стога то има елементе грађанског рата који по дефиницији ствара отпоре, а касније и поделе.

Владајући наратив је био да ће се рат брзо завршити променом „неонацистичког режима у Кијеву“, користећи совјетску реторику и симболику, да би касније прешло на то да Русија „ослобађа Донбас“. Али се и даље говори о подршци једним Украјинцима против других, а не о Русима у Донбасу. То је све одјек совјетских времена и наратива из којих очигледно не може да се извуче власт у Кремљу.

Када Путин назива распад СССР-а „највећом геополитичком катастрофом“, он говори да је он, у суштини, а и руски естаблишмент у највећој мери, и даље ментално у совјетском времену. Он је, опет на том жаљу за СССР-ом, кренуо да промени власт у Кијеву која јесте постала отворено антируска (и против Руса у Украјини и против Русије), али упада у нову геополитичку замку Англосаксонаца јер ризикује нову катастрофу.

До сада је то довело до великих војних губитака, огромне економске штете, избацивања Русије из Европе, слабљења утицаја на Кавказу, Средњој Азији, Балкану и у Сирији. Велики одлив капитала из Русије и одлив мозгова исто су стратешки губитак који се тешко може преценити.

Принцип обе замке и последице

Обе замке – авганистанска и украјинска – раде по истом принципу: Запад не интервенише директно, већ подржава локалне снаге да увуку у сукоб ривала а касније да исцрпу противничку силу у рату који ова не може брзо добити. То за последицу има деморализацију војске и друштва, слабљење ауторитета централне власти и може бити један од фактора који доводи до хаоса у „смутном времену“.

Да је реч о замци сведочи и то што су санкције већ биле спремне, као и улазак Финске и Шведске у НАТО у време хистерије од могућег „руског напада“ на те земље или на читаву Европу. У том смислу је Украјина пројектована као нови Авганистан или нови руски Вијетнам. Тако је Путин, покушавајући да преокрене историју али на „совјетском“ моделу и стилу, заправо довео до јачања Америке у Европи и ширења НАТО-а.

Довео је Русију у врло незгодну позицију у којој је и наставак рата и срамотан мир исто тако ризичан по државу и његову власт. Непромишљена војна авантура и стратешка грешка већ је коштала доста Русију, али је може коштати много више.

Потврде из медија и анализе замке

Да теза о украјинској замци није егзотична теорија потврђује не само стање на терену већ и ставови људи укључених у овај рат. „Путин је упао у исту замку“, рекао је Брус Ридл, ЦИА ветеран који је осамдесетих помагао муџахединима да исцрве Црвену армију. „Руси су подценили Авганистанце онда, а Путин је подценио Украјинце сада.“ Ридл није сам.

У априлу 2022, док су руски тенкови одступали од Кијева, Washington Post је објавио текст под насловом „У Путиновој украјинској мочвари, одјеци совјетског неуспеха у Авганистану“. У њему Милтон Берден, још један ветеран тајних операција, упозорава: „Покушавајући да окрене историју, он је можда само понавља.“ Берден је био у Пакистану када су Стингери рушили совјетске летелице. У марту 2022. Jacobin је упозорио да се у Вашингтону већ говори о „претварању Украјине у нови Авганистан за Русију“. Јуна 2025. Peoples World је објавио наслов: „Русија је можда упала у ‘украјинску замку’ коју је поставила Америка.“ Чланак цитира изворе из обавештајне заједнице који кажу да је план био јасан још 2014. – не директна интервенција, већ бескрајна подршка оружјем, обуком и санкцијама док Русија буде испровоцирана на интервенцију, а онда исцрпљена у сукобу са Украјином иза које стоји цео Запад.

У том духу пише и The Strategist: „Путин није научио из историје“, наводи се у августу 2022. „Запео је у рату исцрпљивања, баш као Совјетски Савез у Авганистану.“ У међувремену, на LSE блогу EUROPP, аналитичар објашњава: „Ово је друга украјинска замка. Русија је запета у дугој побуни, њихов нови Вијетнам након Авганистана.“На друштвеним мрежама прича је још директнија. „Украјина је НАТО-ова замка за Русију, попут Авганистана“, твитује @Lubb_Azaad у октобру 2023. „Американци дају Руси entity новог Авганистана – место где ће исцрвити“, додаје @Fieldnotes01  у јануару исте године. На Реддиту, у треду „Да ли ће Украјина постати руски Авганистан?“, корисници деле бројке: „Губици у Бахмуту већи него за читаву деценију у Авганистану.“ Други додају: „Путин не може да се повуче – то би био крај режима.“

Тинк-танкови су још оштрији. У фебруару 2023. Brookings објављује Ридлов текст „Да ли Украјина може бити Путинов Авганистан?“ Други аналитичари говоре како је Украјина „руска мочвара“ у којој су се заглибили. Eurasian Times у јулу 2025. иде корак даље: „Украјина је Авганистан 2.0 за Русију. Живо блато које мења руску судбину.“

Мински споразуми као куповину времена да се намести мамац

Чак су, присетимо се тога, водећи људи Украјине, Немачке и Француске – Порошенко, Оланд и Меркелова – признали да су споразуми у Минску око Украјине били лажна обећања Запада да би преварили Путина и добили године које су искористили да трансформишу украјинску војску из застарелог совјетског типа у модернији западни, који ће бити довољно флексибилан и жилав да издржи нападе руске војске. Они су били оптужени у време ратне хистерије да су проруски настројени (што у Украјини може бити смртна пресуда), па су се оправдали признањем које компромитује дипломатију Европе и Запада јер се отворено признаје да нису ни намеравали да поштују споразуме, већ само да добију на времену и обману Путина.

А то време је било кључно да би замка била направљена и у њу стављен мамац у виду „неозбиљног стендап комичара“ Зеленског, који је био идеалан као слаб противник „опасном КГБ официру“ Путину. Све то, па и много друго – као на пример „лабораторије које је у близини границе са Русијом финансирао Пентагон“, или „хиперсоничне ракете које су дошле у Европу и које могу за неколико минута долетети до Москве“, или „најављеног напада на Доњецк од стране украјинске војске“ – служило је да превагне одлука о уласку у рат из кога се сада тешко извући без историјске штете.