Branko Radun: Velika Albanija, a glavni grad Bondstil

Podelite:

 

Decenijama su o projektu Velike Albanije upozoravali malobrojni. Na sve je to domaća liberalna kvazielita odgovarala sa nipodaštavanjem „to je teorija zavere“ ili „pa šta i drugi su imali velikonacionalne državne projekte pa su propali“. Danas je jasno da je projekat Velike Albanije verovatno u završnoj fazi i da to nije tek „paranoja srpskih desničara“.

Da ovo nije samo teza srpskih „diletanata desničara“ govore i izjave ozbiljnih srpskih istoričara Tako je naš istoričar Mile Bjelajac rekao da je „projekat podstaknut od turske Porte, na njega će se nasloniti Austrougarska, a kasnije i fašistička Italija i Treći rajh. Postoje dokumenta u Vašingtonu koja potvrđuju da su SAD 1940. znale da italijanska propaganda koristi ideju velike Albanije protiv Jugoslavije“. Većina istoričara u regionu slaže se da je projekat velike Albanije u toku. To potvrđuje i naš vodeći istoričar akademik Dragoljub Živojinović koji kaže da je „taj proces u toku odavno, on nije od juče. Za njega je glavno da ima podršku velikih sila. A Albanci danas imaju podršku SAD, pojedinih evropskih i muslimanskih zemalja. Srbija je u teškom položaju, a Makedonija je najranjivija“.

No ovaj projekat je tema „Platforme za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja“ koju je 1998. godine usvojila Albanska akademija nauka i umetnosti u Tirani. O tome je pisao Danijel Igrec u tekstu Danijel Igrec: „Danijel Igrec: „Velika Albanija“ – stvarnost koja se dešava“. Intelektualci su trasirali put političarima. Prvo su o tome javno govorili opozicionari i radikalniji alementi kod Albanaca „kao o svom nacionalnom cilju“ da bi odnedavno predvođeni Edijem Ramom to lansirali i njihovi lideri i iz Albanije i sa Kosova. Cilj im je bio da se tema „Velike Albanije“ i na međunarodnom planu učini legalnom i legitimnom. Posle prvog talasa blage ili nekakve kritike od strane EU i SAD to postaje nešto „sasvim normalno“. Doduše to niko od velikih sila ne podržava javno ali niko nije ozbiljno ni reagovao.

Mnogo značajnije od „priče o Velikoj Albaniji“ je to što se u realizaciji ovog projekta otišlo dosta daleko. Proglašenjem „nezavisnosti“ Kosova, Ohridskim sporazumom u Makedoniji kojim se na terenu ova zemlja deli na albanski i makedonski deo, ali i aspiracijama na delove Crne Gore i Grčke se prilično jasno ocrtavaju konture Velike Albanije i bez crtanja megalomanskih mapa. Posete albanskih zvaničnika „preševskoj dolini“ i činjenica da će u pograničnim opštinama gde Albanci imaju većinu sedeti i predstavnici Albanije govori da se njihove aspiracije ne završavaju prostorom „nezavisnog Kosova“. Vidno je i golim okom da se i na Kosovu (koje ima svoju zastavu za žutim zvezdicama) i na drugim prostorima gde su Albanci većina forsira albanska zastava. Na kraji ali ne i najmanje bitno je očito i da se Edi Rama od Zapada promoviše kao lider svih Albanaca te da on nastoji da preko njega idu pregovori u Makedoniji o makedonsko-albanskoj koaliciji („Tiranska platforma“) ili da on predstavlja i kosovske Albance u svetu. Njegov predlog da Albanija i „Kosovo“ imaju jednog predsednika, zajedničku spoljnu politiku ide zapravo tim pravcem.

Naravno kosovski Albanci ili Šiptari nisu spremni tako lako da prepuste liderstvo Tirani jer se oni smatraju najmlađom albanskom državom. Doduše projekat stvaranja „kosovske nacije“ za sada nema opipljive rezultate iako velike kulturološke i istorijske razlike između jednih i drugih nije mala te su i prisutni otpori „brzom ujedinjenju“. Pored toga prištinska politička elita nema interes da svoje pozicije žrtvuje tako lako i pri tome su ubeđeni da su oni ako ne „pijemont albanstva“ a ono barem ravnopravni sa Albanijom. NATO udar na Srbiju i povlačenje srpske vojske sa Kosova 1999. je omogućio stvaranje mita o „albanskom ustanku i vojnoj pobedi nad srpskim okupatorom“ u kome se neguje kult heroja OVK. Sve to „nemaju“ Albanci iz Albanije i stoga Priština nije sklona da se lako prikloni Tirani.

No sve ovo ne sprečava Albance da se integrišu svim sferama te da se ispod žita stvara Velika Albanija. U oblasti obaveštajnog rada postoji koordinacija albanskih službi i paraslužbi koje su isprepletene sa zapadnim obaveštajnim strukturama i narkokartelima. Druga važna činjenica je da je Albanija u NATO-u, da je Crna gora sa značajnom albanskom manjinom ušla u NATO, da će Makedonija verovatno po hitnom postupku ući u ovu vojnu megastrukturu. Na Kosovu je velika američka vojna baza Bondstil pa tamo u „natovskoj tvorevini“ i nije bitno formalno članstvo. Teško je naglasiti značaj Bondstila, ne samo u sferi vojnoj i bezbednosnoj već i u političkoj, osim da kažemo da će on biti glavni grad Velike Albanije

Tako će gotovo svi Albanci biti u jednoj „armiji“ (ista obuka i uniforme, komandni kadar unifikovan, međusobna saradnja…) je je NATO odavno prestao biti običan vojni savez već je postao vojna i bezbednosna megakorporacija koja integriše i usisava male vojske i stvara „nadvojsku“. Pored toga NATO u poslednje vreme nastupa i sa političko-ideološkom agendom što sve zajedno Albancima realno daje osećaj da se kroz formalne i neformalne natointegracije stvara jedna velikoalbanska vojna sila.

Pored vojnih i bezbednosnih integracija pod kišobranom američkih i zapadnih obaveštajnih službi i NATO pakta se na terenu dešavaju i ekonomske integracije albanskog etničkog prostora u jedinstveno tržište. Naime ugovorima pograničnih albanskih opština o malograničnom prometu se olakšava bescarinski promet albanskih roba, zatim dogovorima albanskih tajkuna o međusobnom povezivanju i na kraju kampanjom „kupujmo albansko“ se zaokruđuje ova faza ekonomskih integracija. Na tom fonu je i prošlogodišnja izjava Edi Rame da ako se ne ubrzaju evrointegracije, koje Albanci doživljavaju kao šansu da na „mek“ način dođu do velikoalbanske ekonomske i političke integracije, oni će „biti primorani“ na direktan način ujediniti taj prostor aktiviranjem i formalno projekta Velike Albanije. Ova arogantna izjava upućena Briselu govori da Rama ima podršku Vašingtonu ali i to kako se shvataju evrointegracije u albanskim glavama.

Pored toga se Albanci i medijski integrišu da bi stvorili jedinstveno medijsko nebo. O tome je pisao Dragan Karadžić u tekstu „Stvaranje medijske Velike Albanije“ gde posebno potencira značaj tajkuna Veli Velije koji je još devedesetih otvorio prvu privatnu TV u Albaniji ALSAT koja ima svoje „podružnice“ u Makedoniji i Kosovu. On u tekstu kaže da je „Odavno osmišljena medijska strategija Albanaca i to sa jedinim ciljem- stvaranje velikoalbanskog medijskog prostora, nastavljena je aktivno na Kosovu nakon 2000. godine. Kao osnivači medija pojavljuju se političari – Veton Suroji osnivač televizije “Kohavision” i vlasnik lista “Koha Ditore” i Bažet Pacoli vlasnik lista “Lajm”. Zajednička strategija svih televizija je emitovanje putem satelita kako bi programi bili dostupni gledaocima u svim zemljama na Balkanu gde žive Albanci. U medijskoj sferi je vidljiva koordinacija, naročito oko vitalnih pitanja i kriznih situacija, većine albanskih medija bez obzira u kojoj se državi nalazili“. Tako se stvara i medijska integracija svih prostora gde žive Albanci što je jedan od uslova za uspešne integracije i u drugim sferama. Kada se sve ovo uzme u obzir vidimo da je projekat Velika Albanija daleko odmakao od „projekta“, a to da li će i kad to biti i „ozvaničeno“ i nije ključno pitanje.

Branko Radun, Vidovdan

 

 

Podelite:

2 Komentari

  1. Dok je Srbiji na čelu njeni Mesija KaliNero, sa realpatriotskim savjetnicima, unutrašnjopilitičkim i geopolitičkim analitičarima Raunom i Andjelkovićem ova ne može propasti.
    Ovaj dvojac uvek i na vreme, a na smenu, upozorava srpskog vojskovodu Hanibala i Mesiju KaliNera na sve pravce neprijateljskih napada i udarce koji će uslediti. To se može figurativno opisati kao nekadašnji strip o Mirku i Slavku, tako da isto u najnovijoj verziji glasi: Hanibale, pazi metak, a ovaj odgovara: Hvala Brane (Drago) spasio si mi život.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here