Carigradski patrijarh Vartolomej juri veliki novac u Ukrajini

Podelite:

Od početka tzv. ukrajinske crkvene krize mnogi analitičari su se pitali: Koji je glavni cilj ili motiv Konstantinopolja da se tako nehrišćanski i nekanonski poneo u Ukrajini? Da li je to bila samo proba nametanja neke vrste istočnog papizma, ili je to samo zbog toga što se Konstantinopolj ustvari nalazi pod uticajem zapadnih političkih sila, pa samo deluje u tom njihovom zapadnom interesu? Motivi su izgleda čini se ipak višestruki. I neopapistički i politički, ali i čisto materijalni.

U poslednje vreme se posebno projavio taj poslednji motiv – novac. Prema „Vestima Ukrajine“ i drugim ukrajinskim izvorima, Carigradska Patrijaršija zahteva čak celih 28 miliona dolara mesečno od raskolničke “Pravoslavne Crkve Ukrajine” (PCU). Ovu novu i objedinjeno raskolničku PCU nekanonski je stvorio upravo Fanar i to na zahtev antiruske ukrajinske vlade. Sve je odrađeno i uz podršku američkog Stejt Departmenta što je nedavno otvoreno priznao i “jerarh” tzv. PCU – Makarije Meletić.

Podsećamo da je bivši ukrajinski predsednik Petar Porošenko već obećao Patrijarhu Vartolomeju vlasništvo koje bi Vaseljenska Patrijaršija posedovala u Ukrajini, i to u obliku čak dvadeset podvorja – stavropigija, odnosno crkvene imovine koju bi Konstantinopolj, mimo tzv. PCU, posedovao kao imovinu Carigradske Patrijaršije, i od koje bi sam Carigrad sakupljao novac.

I sada, od maja meseca ove godine, prema „Vestima Ukrajine“, predstavnik Carigrada mitropolit Galski Emanuil, već je počeo tražiti da se taj posao, dogovoren pod prethodnim predsednikom Ukrajine Porošenkom, ispuni. Mitropolit Emanuil je sudeći po ukrajinskim izvorima insistirao na tome da Rostislav Pavlenko i Andrej Juraša, najbiži saradnici bivšeg predsednika Ukrajine Porošenka, organizuju sastanak sa tzv. mitropolitom Epifanijem, prvojerarhom raskolničke PCU, i novim predsednikom Ukrajine Vladimirom Zelenskim.

Kako prenose ukrajinski mediji, cilj ovog sastanka bi bio da se osigura da novi predsednik Ukrajine ispoštuje sporazum bivšeg predsednika Porošenka i Patrijarha Vartolomeja, i da novi predsednik Zelenski prenese željena punomoćja na Fanar. Zelenski je međutim do sada bio dosta nezainteresovan za pitanja oko tzv. PCU, posebno jer je stvaranje nove raskolničke strukture u Ukrajini smatrano projektom njegovog protivnika Porošenka i raskolničkog sveštenstva koje je išlo tako daleko da je često tvrdilo da će svako ko glasa za Zelenskog, a ne glasa za Porošenka, “izgoreti u paklu“.

Prema „Vestima Ukrajine“, Patrijarh Vartolomej zahteva od njegovog samozvanca „mitropolita“ Epifanija Dumenka i tzv. PCU, tzv. monumentalnu “desetinu”, posebno iz svojih 7100 parohija. Fanar navodno očekuje od 4000 do 20.000 dolara mesečno po parohiji. To znači da, čak i ako uzmemo najmanju moguću “desetinu”, i kažemo da se od svake crkvene parohije očekuje da plati “samo” 4000 dolara, onda to znači da će tzv. PCU morati isplatiti Carigradu ukupno 28 miliona dolara svakog meseca!

Međutim, mali pogled na digitron i nešto malo matematike je sve što je potrebno da bi se ovaj broj shvatio ne samo kao smešan nego i potpuno nerealan za Ukrajinu. Treba samo znati da je minimalna zarada u Ukrajini oko 160 američkih dolara mesečno, pa da bi se shvatilo kako se od tako siromašnih parohija ne može očekivati da to sebi priušte.

Počasni raskolnički Patrijarh Filaret (Denisenko), koji se trenutno bori protiv tzv. PCU, čiji je on i dalje “počasni patrijarh”, citiran je u članku na ukrajinskom jeziku za „Vesti Ukrajine“. Filaret takođe potvrđuje one novčane cifre koje je Fanar tražio, ali na osnovu toga, očigledno i pokušava da opravda svoj mikro-raskol od raskolnika, unutar već raskoljene tzv. PCU. Filaretovi motivi nisu nužno altruistički, jer je dobro poznata činjenica da on odbija da raspusti svoju raskolničku “Kijevsku Patrijaršiju”, kako to traži nekanonski i za Pravoslavlje tragični Tomos iz Konstantinopolja. Zapravo radi se o tome da su neki od „Filaretovih“ hramova i manastira među onima koje treba preneti na Fanar. Ta imovina navodno uključuje Kijevski Manastir sv. Teofanije i Manijavski Skit pod raskolničkom “Kijevskom Patrijaršijom”, kao i čuvenu i istorijsku Lavovsku crkvu, povezanu sa svetim jerarhom Petrom Mogilom, i crkvu Svetog Andrija, legendarnu znamenitost Kijeva izgrađenu na brdu gde je po predanju, Sveti apostol Andrej prorokovao nastanak velikog hrišćanskog grada koji će jednog dana tu biti izgrađen.

Postoje u isto vreme i hramovi kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovskog Patrijarhata među onima koji po dogovoru Vartolomej-Porošenko treba kriminalno i razbojnički “prebaciti” Fanaru u ruke. Posebno prelepi Florov ženski Manastir sa velelepnim i velikim glavnom hramom. No, postavlja se pitanje kako je Porošenko uopšte nameravao da prebaci monaške zajednice kanonske UPC Moskovske Patrijaršije, kao što je to na primer Florov Manastir; da li bi on ili Zelenski poslali naoružane vojnike da isele divne pravoslavne monahinje u njemu?

Sama ideja da jedna od najpoznatijih znamenitosti Kijeva, kao što je crkva Svetog Andreja, koja se po dogovoru Vartolomej-Porošenko, od strane raskolnika potencijalno moža pokloniti Fanaru, takođe je više nego šokantna. Postavlja se pitanje kako bi to uopšte ukrajinski nacionalisti i navodni patrioti Ukrajine dali takvu crkvu Grcima? To bi bilo slično kao da Ruska Vlada ili Ruska Crkva, katedralu Svetog Vasilija Blaženog u centru Moskve, daju na upotrebu nekoj inostranoj a ne Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Posedujući veoma malo svoje imovine ili prihoda iz svoje nadležnosti u današnjoj Turskoj, Carigradska Patrijaršija gotovo u potpunosti zavisi od finansiranja koja joj dolaze iz inostranstva. Tako se sticanje novih velelpnih hramova i Manastira u Ukrajini može za Carigrad pokazati veoma unosnim, posebno ako su to glavne hodočasničke i opšteturističke atrakcije.

U svakom slučaju, jasno je da u pitanju nisu samo crkveni problemi i geopolitički interesi, već je u igri i veliki novac koji Carigrad svojim antikanonskim upadom na teritoriju Moskovske Patrijaršije u Ukrajini, želi prigrliti za sebe. Naravno, koristeću za tu priliku i prozapadnu vladu Ukrajine, koja je uvek nacional-šovinstički naelektrisana za odvajanjem od svega što je rusko. Pa makar ih to koštalo i milione dolara. Ali, da li će i ukrajinski raskolnici i državne vlasti ukrajine smeti ići toliko daleko da se zamere vrlo jakoj nacionalnoj obojenosti modernih Ukrajinaca? Čini se da toliko daleko neće smeti da idu čak ni oni, jer bi to bilo političko samoubistvo i vrlo opasno i po goli život vladajuće vrhuške u Kijevu. A to je već najava totalnog i potpunog brodoloma osnovnih namera Carigrada u svojoj neopapističkoj, nehrišćanskoj, proraskolničkoj i sramotnoj avanturi u Ukrajini.

Dragomir Petrović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here