Ђед и његово доба

Поделите:

Скоро три деценије службе митрополита Амфилохија би из перспективе СПЦ требало прво оценити на основу стања које је затекао. „Виноград Господњи“ у Црној Гори не само да је био запарложен, него га је требало добрим делом поново засадити.

Тешко је писати о историјским личностима, пре него што о њима суд да сама историја. За блаженопочившег митрополита Амфилохија (1938–2020) знамо да је био историјска личност већ и по томе што је био инспиратор, покретач или непосредни учесник процеса који су обележили преко четири деценије његовог јавног деловања. У овом времену, у ишчекивању званичних биографија и житија, можда није лоше понудити неколико места за рефлексију над његовим животом и временом чији ће терет наш народ носити у деценијама које нам предстоје.
Будући митрополит рођен је на Божић од оца Ћира и мајке Милеве као Ристо Радовић 1938. године. Вероватно је у кругу породице стекао епски доживљај света и човекове улоге у њему, који ће бити чест пратилац његових наступа. Током његове ране младост, Црна Гора је предњачила у читавој Југославији по насиљу што над идеолошким неистомишљеницима (највише Голооточана у односу на број становника), што у борби да прва спроведе одумирање религије. Српска православна црква је, чини се из данашње перспективе, имала мање тешкоћа да обнови деловање у НР Хрватској, него у НР Црној Гори. Они којима ова тврдња делује претерано, могли би да се упознају са судбином митрополита цетињског Арсенија (митрополит од 1947–1961, једини цетињски владика од 1920. до данас који није био Црногорац), као илустративном за стање црквених прилика у најмањој југословенској републици.
Ристо Радовић студирао у Београду у време када се спроводила замисао да се на месту Његошеве заветне капеле на Ловћену подигне маузолеј по нацртима Ивана Мештровића. Ристо Радовић је спадао у најперспективније студенте богословског факултета те генерације. Стипендиран је за школовање у Швајцарској и Риму. Уз помоћ Св. Јустина и под његовим утицајем, отишао је на богословске студије у Грчку, где је докторирао тезом о оцу православног исихазма Св. Григорију Палами (савременику цара Душана) седамдесетих година двадесетог века. За време боравка у Грчкој одлучио је и да се замонаши.
Док је монах Амфилохије студирао у Грчкој, у СР Црној Гори су надлежне власти процењивале да свега око 10% становништва још увек верује у Бога. Оно што је од вере у Црној Гори преживело били су остаци традиционалног осећаја света, његошевске моралности и представа о чојству и јунаштву као не увек достижним идеалима. Црногорска епска традиција служила је истовремено као део литерарног канона у остатку Југославије, али и као основа за подсмевање црногорској заосталости у популарној култури, нарочито филмовима.
Амфилохије је, као врхунски образован богослов, постао један од радикалнијих гласова СПЦ осамдесетих година двадесетог века. Заједно са будућим епископима Иринејом, Атанасијем и Артемијем, убрајан је у тзв. „Јустиновце“. То је време када се назире кулминација југословенске кризе, али и отопљавање у односима државе и цркве. „Прва Петолетка“ подиже куполу на Храму Светог Саве, док апели Цркве у вези са положајем Срба на Kосову све чешће долазе до шире јавности. У време када Амфилохије Радовић постаје банатски епископ, стасава и вероватно најмање религиозна генерација младих људи на овим просторима. Тада атеизам нигде није имао јаче упориште него у Црној Гори, упркос напорима митрополита Данила Дајковића да одржи какву-такву инфраструктуру СПЦ у тој републици. Слабљење СПЦ у Црној Гори коинцидира са формирањем црногорских интелектуалних кругова који свој доживљај црногорства везују за ширу југословенску заједницу, а не више за српство. Том доживљају националног идентитета историја цркве је представљала део који се не да уклопити у жељени мозаик.
Амфилохије је постао митрополит цетињски 1991, у време када у црногорском друштву јачају две супротне тенденције. Једна тежи да ојача српске елементе црногорског идентитета, друга да их сасвим поништи. Иако су границе овог идеолошког сукоба често померане или биле замагљене, место православне Цркве у Црној Гори било је битно за оба табора. Kонтру СПЦ у Црној Гори требало је да направи „Црногорска православна црква“ (ЦПЦ), у чијем оснивачком одбору није било пуно активних православних верника. Додуше, није их почетком деведесетих било пуно ни на другим местима. Тадашња Митрополија Црногорско-приморска имала је око тридесет свештеника, што може да се тумачи не само као резултат репресије, него и одсуства реалне потребе за више свештенства. Мало ко је ишао у цркву, православни обреди су били ствар повремених обичаја, нарочито израз поштовања према преминулим члановима породице. Да држава није обнављала споменике културе, велико је питање да ли би прилози верника били довољни да их сачувају у прихватљивом стању.
Скоро три деценије службе митрополита Амфилохија би из перспективе СПЦ требало прво оценити на основу стања које је затекао. „Виноград Господњи“ у Црној Гори не само да је био запарложен, него га је требало добрим делом поново засадити. Ако се узме да је Савезна комисија за верске заједнице седамдесетих година на основу истраживања процењивала да око 10% грађана Црне Горе уопште верује у Бога, број православних верника у крилу СПЦ је у најмању руку упетостручен, под условом да су у оквиру наведених 10% били искључиво православци, а не добрим делом муслимани — међу којима је продор атеизма био значајно мањи. Број свештених лица је у односу на 1991. више него ДВАДЕСЕТ пута већи, будући да „ђеда“ 2020. испраћа око 600 свештеника, монаха и монахиња. По броју манастира у којима је обновљен монашки живот, као и о броју верских објеката који су обновљени или сазидани, митрополит би лако могао да се нађе у самом врху највећих градитеља унутар СПЦ од 1990. до данас. Kао епископ је значајно модернизовао живот цркве, где посебно место заузима издавачки и медијски рад куће „Светигора“. Последњих година, верници СПЦ су у Црној Гори развили и завидну активност на друштвеним мрежама, коју је у значајној мери инспирисао сам митрополит. Са становишта критеријума важећег Устава СПЦ, побројаних у члану 108. овог документа, митрополит Амфилохије одлази као један од најуспешнијих епископа наше помесне цркве, коме би се тешко могао наћи раван.
За СПЦ је значајно и то што је, можда уз одређено закашњење, успео да покрене талас научних истраживања која су демонтирала конструкције на којима почива митологија тзв. Црногорске православне цркве. Она је цветала у сенци нашег историјског заборава и заблуде да ће истина сама од себе да победи. За почетак, данас је мало православних богослова или научника који се баве овом темом, којима може да се деси да тврде да је православна црква у Црној Гори пре 1918. у пуном смислу била аутокефална. Била је самостална у свом деловању, али није испуњавала данас важеће канонске услове за тај статус. Данас је позната ствар да је уједињавањем епархија у обновљену српску патријаршију 1920. председавао црногорски митрополит Митрофан Бан, као и да су сва три епископа цркве у Црној Гори потписала закључак којим се налаже уједињење са црквом у Србији, па чак и да је краљ Никола из егзила подржао обнову српске патријаршије. Преостаје наравно рад на томе да се из јавног живота аргументима потисну небулозне тврдње попут оне да је краљ Александар укинуо цркву у Црној Гори декретом.
Многа сазнања су дошла до јавности као последица реакција на нападе на канонску цркву у Црној Гори. Надамо се да ће наследници митрополита Амфилохија имати проактивни приступ на овом пољу и да ће успети да убеде значајан део оних који из националних побуда имају резерве према цркви у Црној Гори да су били жртве фалсификовања историје. Жеља митрополитова, да се обнови капела на Ловћену, вероватно неће моћи да се оствари, док се око тог питања не створи консензус. Њега не може да буде докле год се СПЦ у Црној Гори оспорава континуитет између 1219. и 1918. на том простору и док се њени захтеви у и даље значајном делу јавности доживљавају као „анти-црногорски“.
Митрополит је већ својом студиом о Григорију Палами показао да би могао да се нађе међу често цитираним ауторима на ту тему, чему ће допринети активност на превођењу његових дела са грчког језика, који ипак у довољној мери разуме релативно узак круг истраживача. За СПЦ, а и глобално православље, биће занимљиво питање да ли ће се митрополит Амфилохије пројавити као светац. У том случају, ауторитет његових богословских дела постаће далеко израженији унутар православног и уопште хришћанског света. Његово разумевање Паламизма, у којем се наслања на св. Јустина Ћелијског, постаће једна од тачака на коју ће се наслањати даљи развој православног богословља. За глобално православље би могао да буде важан и његов пример у одбрани канонског поретка, као значајна студија случаја. Уколико дође до „ђедове“ канонизације, постаће својеврсно упутство како би епископи требало да се поставе у сличној ситуацији, које се као искуство светих само од себе намеће.
Што се политичког деловања блаженопочившег митрополита тиче, ту ће оцене сигурно варирати у ширем спектру. Победио је у најважнијој политичкој борби свог живота, против најјачег непријатеља којег би неко могао да замисли у Црној Гори (а да је тај неко из Црне Горе). У том смислу вероватно одлази као победник. Шта ће његови наследници урадити са том победом, вероватно неће утицати на оцену овог митрополитовог успеха. Тај успех није дошао преко ноћи, већ је последица дугог стварања активистичке базе која релативно брзо може да се организује у некој колективној акцији уз спремност да се суочи с последицама у виду државне репресије. Оставио је и доста материјала за рад будућих епископа цетињских, где би за даљи развој канонске цркве у Црној Гори посебно могла да се нагласи свест да је СПЦ данас црква и етничких Срба и етничких Црногораца. Ово често промиче посматрачима из Србије, будући да не схватају да је плашење етничких Црногораца србовањем било главна полуга њихове мобилизације за идеје Ђукановића, ДПС и две Црногорске православне цркве (оне Дедеићеве и оне Лајовићеве).
За неке будуће политикологе биће занимљива студија случаја демократизације Црне Горе, где је по први пут дошло до тога да православна Црква активно учествује у обарању режима. Најближа томе била је до сада подршка СПЦ обарању Милошевића, која нити је била неподељена (сетимо се епископа Филарета), нити је била толико отворена, као Амфилохијева у Црној Гори. Овај пример излази из оквира доминантног става у студијама демократизације, да православна црква углавном делује као посматрач у рушењу ауторитарних режима.
Неки кругови му замерају подршку Милу Ђукановићу у доласку на власт, однос према референдуму и попису у Црној Гори, но са друге стране, велико је питање како ће те моменте оцењивати будући историчари. Можда ће се то њима чинити као највише што се у датој ситуацији могло добити, а можда као израз немогућности да се сагледа целокупна ситуација. Чињеница је да митрополит није створио режим Мила Ђукановића и да кривце треба тражити на другом месту. Митрополит је имао способност да се бави политиком, али је у томе повремено вукао потезе који нису доносили политичку корист. Орден који је доделио Војиславу Шешељу по повратку из Хага један је од свежијих примера.
Митрополитове изјаве ређе су у Београду наилазиле на добар пријем, него у Црној Гори. Оне из доба ратова на простору бивше Југославије одликује рефлекс „војничког православља“, какав је карактеристичан за Његоша, косовски мит и многе култове хришћанских ратника и мученика. У њима се често могао видети за православну цркву карактеристичан приступ давању изјава, а то је да је битно изнети мишљење, без пуно обазирања на то како ће га прихватити онај који га чује. То није чудно за верску традицију у којима житија светаца обилују примерима „изобличавања“ лажног учења или нехришћанског понашања. Списак таквих изјава био би подужи. И оне ће такође пролазити сито будућих интерпретација, какве уосталом следују свим историјским личностима. Да ли ће оне остати у првом плану, или ће их будући догађаји предати забораву, нико не може да предвиди.
Има оних који му замерају да је пропустио да оштрије критикује економску девастацију Црне Горе од стране режима за који је, опет, гласала већина грађана Црне Горе. Можда ће се на ову тему више дискутовати у будућности, па се тиме померити лествица очекивања од СПЦ. Сиромашење друштва често води урушавању хришћанске врлине, па би ово могла да буде област којом ће се бавити његови наследници. Свакако се ради о области којој Црква, која историјски претендује да буде глас друштвене савести, мора више да се посвети. Ауторитет Цркве јача и претпоставка да она представља острво врлине у свету који је не може достићи. Изобличавање власти која економски уништава свој народ није нешто што треба избегавати у име норми секуларности.
Неким посматрачима ће се вероватно неки његови поступци учинити као контрадикторни. Његова осуда парада припадника сексуалних мањина у Србији и Црној Гори спада међу најоштрије које су се појавиле у нашој јавности. Истовремено, ради се о епископу који је дао благослов за крштење трансродне особе, што би, имајући у виду богословско оправдање оваквог поступања које је понудио блаженопочивши патријарх Павле, могло да постане предмет богословских студија у будућности.
Оно што ипак представља највеће дело митрополита Амфилохија је повратак емотивног набоја који се везује за институцију Цркве, а који наговештава титула „ђед“ уз име владике. Тај јужнословенски назив који сугерише дубоку фамилијарност (користи се често нпр. у Бугарској) повезан је са осећањем значајног дела јавности у Црној Гори да су владике Амфилохије и Јоаникије помогли народу Црне Горе да се поново повеже са црногорском прошлошћу. У њој су смисао грчевитој одбрани брда и крша од напада оних из плодних равница једино могли да дају вера да се гине за светиње и да се брани право на слободан живот. Заиста — тешко је писати о историјским личностима, пре него што о њима суд да сама историја, али било би лепо да се овај аспект сачува као порука за будуће нараштаје преноси Сведок онлајн.

Драган Шљивић, политиколог, доктор студија религије, Универзитет у Ерфурту

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here