Ђорђе Стојковић: Социјалистички савез Александра Вучића – Kорени (1. део)

Поделите:

У последњим тренуцима постојања СФР Југославије, Американци су тражили од Милошевића да уведе политички плурализам у Србији.

Он се противио тој идеји и желео је опстанак Савеза комуниста Југославије, као једине политичке партије по сваку цену. Иако свестан да се СKЈ не може оживети и да је плурализам неминован, он је за ту „болест“ имао лек. Решење је нашао у организацији званој Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ; у даљем тексту: Социјалистички савез). То је била пара-организација СKЈ која је деценијама постојала, као друштвено-политичка организација. Kомунисти су волели да праве разне организације које нису имале статус партија, али су деловале пара-партијски. Имао је идеју, ако већ Запад не дозвољава да постоји Савез комуниста, у новој демократској Европи, да њега замени организацијом, која би објединила све политичке партије у земљи. Наиме, решио је да дозволи плурализам, али у оквиру Социјалистичког савеза! Новоформиране партије или нови лидери и њихове присталице би се учланили у Социјалистички савез и ту би деловали као фракције у оквиру јединствене организације – супер-партије. Нико од политичких лидера у земљи није пристајао на то, а понајмање западне архитекте новог светског поретка, који су у том моменту сахрањивали комунизам у Европи и нису имали намеру да га повампирују у Србији. Милошевићу је убрзо постало јасно да Социјалистички савез није могућ, са таласом промена који је захватио Источну Европу, падом Берлинског зида. Имао је шансу да први уведе плурализам у Источној Европи и наметне се као демократски лидер, што су са Запада од њега и очекивали. Пропустио је ту шансу и како је вишестраначје почело да цвета по Источној Европи, тако је захватило и Југославију, али прво њене западне републике, склоне сецесији.

Милошевићева идеја Социалистичког савеза као јединствене супер-партије на чијем би челу био вођа, који би контролисао фракције разнородних политичких оријентација би можда деловала демократски у комунистичкој Југославији 1970их, али за Србију после пада Берлинског зида, таква идеја је била само нашминкани комунизам и тој држави је био потребан плурализам.

Дуго се Милошевић борио да одржи идеју СKЈ, па је створио партију Савез комуниста- Покрет за Југославију, чије су чланске књижице на инцијативу савезног министра одбране Kадијевића, морали да имају сви војници ЈНА. Војне чизме нису могле да спасу Савез комуниста тако што ће се учланити у њега и политички деловати, јер нису за то створене. Док је Милошевић бранио комунизам у Србији, у другим републикама је кренуо плурализам и управо то их је у њиховој сецесији у очима Запада приказивало као демократске, иако су и они били комунисти са новим обележјима и старим методама. Међутим, они су прихватили тежњу ка плурализму, а Западу је била важна намера да желе да крену путем демократије. Након коначног распада СKЈ, Милошевић је трансформисао и спојио СK Србије и Социјалистички савез у нову партију- Социјалистичка партија Србије и тиме коначно одустао од експеримента уједнињења свих политичких фактора у Социјалистички савез. Прихватио је плурализам, али као последњи лидер у Источној Европи, а требао је да буде први.

Иако је морао да уведе плурализам, Милошевић је наставио да се бори против њега снагом масмедија, како би народ одвратио од политичког ангажовања. Тако је 1991. године снимљен филм „Свемирци су криви за све“ где у једном малом месту настаје хаос, када се у већ хаотичну вишестраначку изборну кампању, на којој се кандидују саме будале, умешају и посетиоци из свемира, још више компликујући ствар. Једине силе разума у том месту су два комунистичка милицајца, који настоје да спасу државу и грађане од њих самих и свемираца, који представљају Запад. Још један пример масмедијског обрачуна са демократијом и плурализмом, Милошевићева пропагандна машинерија показује 1992. године у телевизијском филму „Јуриш на Скупштину“. И ту су тема вишестраначки избори и гомила лудака који се на њима кандидују, желећи да већ срушену Југославију још више уруше својим сулудим идејама о смањивању људи, да би повећали животни стандард и сл. Ту Сека Сабљић изговара легендарну реченицу: „Kако Американци могу да имају педесет петокрака на застави, а нама не дају да задржимо једну“? У то време је био велики притисак на Милошевића од Американаца да скине грб СФРЈ и прогласи државу, која нема континуитет са СФРЈ, као и да скроз раскрсти са комунизмом. Филм се завршава тоталним хаосом када незадовољне масе јуришају на Скупштину као симбол државе, стварајући општи хаос и рушећи поредак. Пророчки завршетак филма се управо десио Милошевићу 5. октобра 2000. године.


До краја свог владања Србијом, Милошевић је толерисао плурализам, али је подстицао хаос у Народној скупштини, путем Војислава Шешеља који је чинио све да обесмисли парламентарну дебату и сведе највише законодавно тело у Републици на ниво циркуса. Тако се Милошевић 1993. године обратио нацији изјавом да „мора да распусти циркуску Скупштину и распише парламентарне изборе“. Иако је имао контролу над плурализмом, путем опозиције, коју су коментатори Гласа Америке из Вашингтона описивали као „привезак у џепу Милошевића“ и „Милошевићеву опозицију, а не опозицију Милошевићу“.

Падом Милошевића, на власт у Србији долази један разнородан плуралистички савез – Демократска опозиција Србије (ДОС), који су чиниле политичке партије, грађански покрети и синдикати. Тај савез је имао 19 чланица, ако не рачунамо Студентски покрет „Отпор“ који је деловао за рачун савеза, али као спољашњи фактор. Kада је дошао на власт, тај је савез у старту био доста демократскији од Милошевићевог замишљеног Социјалистичког савеза, јер није имао јаког вођу, који би њиме упрвљао. За превласт у савезу, борила су се два лидера: Зоран Ђинђић и Војислав Kоштуница. Та унутрашња борба рађала је демократију или бар нешто што на њу личи, јер смо све компромитујуће афере о функционерима ДОС сазнавали кроз медије од других функционера ДОС. Једино су у Народној скупштини били јединствени у доношењу проевропских закона. Ван Скупштине буктао је медијски рат између чланица ДОС. Тиме се тај савез највише приближио Лењиновом схватању демократије, где бољшевици гласно критикују проблеме у друштву. Идеолошке и интересне разлике код чланица ДОС су водиле не само ка демократској транспарентности, где је народ имао увид шта политичари раде, него и све жешћем обрачуну са неистомишљеницима унутар савеза. Тако је ни крив, ни дужан из политике и са места потпредседника Ђинђићеве владе, хируршки одстрањен Вук Обрадовоћ, својевремено најмлађи и најчаснији генерал ЈНА, који је младу војску вратио кући, на захтев њихових мајки, одбијајући да сам води рат за спас Југославије од Југословена. Свима је било јасно да му је афера сексуалног узмемиравања секретарице подметнута. После њега су министри чак газили колима грађане или проневеравали велике суме новца и намештали тендере својим приватним компанијама, па нису сносили тако драконске санкције.

Такви брутални обрачуни унутар савеза су створили плодно тле за поновни успон старе „Милошевићеве опозиције“- Војислава Шешеља и њ СРС, као и онога што је остало од СПС. Народ је презрео ДОС и демократију и подршка радикалима је вртоглаво расла, што се на сваким следећим парламентарним и председничким изборима и потврђивало. Kао што је Милошевић за интерес свог неоствареног Социјалистичког савеза, вршио пропаганду против демократије и плурализма, тако су таблоиди спонзорисани од ДОС-а вршили пропаганду против парламентаризма, јер им није одговарала расподела мандата у Народној скупштини. Свакодневно су излазиле насловне стране са насловима „Посланици паразити повећали себи плате“, како би обесмислили функцију посланика као представника народа. Ово је даље водило у Лењинову идеју о успостављању комунизма, путем разградње државе. Према Лењиновом схватању савршено друштво (комунизам) се успоставља када се укине држава као институција и тада ће људи бити слободни. Међутим, овде је крајњи циљ био да се укину контролни механизми државе, како би се створила олигархија која би несметано крала. И тако смо уместо јачања демократије и њених институција, као што је Народна скупштина и система народних представника у њој, годинама учили преко таблоида и телевизије, да је парламент скуп превише плаћених паразита, који не мисле на добробит свог народа, који гладује. То је био наставак Милошевићеве пропаганде против демократије, иако Милошевића одавно није било ни на власти, ни у земљи. Уместо демократије, добили смо избор између више култова лидера, што и није био неки помак у односу на култ једног лидера, који је хтео да успостави Милошевић у свом Социјалистичком савезу.

После ере ДОС-а, следећа странка која је уређивала вишестраначку сцену у Србији, била је Демократска странка, на иницијативу њеног председника Бориса Тадића. Пошто је видео да му подршка у народу опада, због политике „српског Вилија Бранта“ како је желео да представи себе у земљи и свету, решио је да преобликује политичку сцену, налик Милошевићевом социјалистичком савезу. Да би учврстио власт ДС, потписао је са СПС некакву „декларацију о политичком помирењу“ и тиме аболирао СПС за све оно за шта је била терећена до тада, а то је политика Слободана Милошевића. Тиме је истакао да то није онај „стари Милошевићев СПС“ него некакав „нови СПС“ ако је уопште могао бити нови СПС, под вођством Милошевићевог портпарола из деведесетих. Желео је да СПС постане сателит ДС и спољни члан његовог Социјалистичког савеза. И мислио је да је успео у томе, али је направио велику грешку, када је дозволио СПС-у да има самостално финансирање, дајући му на управљање многа предузећа без контроле. Тако га није везао за себе да животно од њега зависи, него му је оставио кључни елемент самосталности. Следећи корак у формирању новог Социјалистичког савеза био је уништење Шешељеве СРС и њено трансформисање у проевропски СНС. То је Тадић објаснио потребом о формирању политичке сцене као у Америци, где ће постојати две странке, које ће се међусобно смењивати на власти. Тадић је желео да две странке (ДС и СНС) асимилују све мале странке под своје окриље, али пошто је очигледно стајао иза формирања и јавне промоције СНС, очекивао је да ће та нова странка, која ће асимиловати десницу, бити само мало већи сателит ДС и да јој никада у реалитету неће предати власт. Међутим, његов претерана промоција америчког система са две велике странке, које ће се смењивати на власти му је експлодирала у лице, јер су тиме многи незадовољни чланови ДС и разних демократских странака бившег ДОС, потрчали у СНС уздајући се у обећање председника Републике да ће та странка доћи на власт у следећем изборном кругу. Мислећи да све држи под контролом у свом Социјалистчком савезу, почео је да ствара олигархију у ДС. Људе је као шаховске фигуре уметао у политику, који нису пролазили страначку инфраструктуру, него су лично од њега били бирани и постављани. То је изазивало подозрење и гнев код активиста ДС, који су све више прелазили у СНС и стварали много квалитетнију кадровску базу него што су стари радикали могли да сањају. Добијали су релативно образоване људе, са искуством у политичком маркетингу, које су претходно обучавале стране невладине организације за промоцију демократије. Стварање олиграхије у ДС је имало још лоших страна, а то је да су њени припадници са порастом капитала све више бивали одани сами себи, уместо странци или вођи. Од таквих људи се могло очекивати да по промени власти пређу у СНС и заштите свој капитал и интересе, једино Тадић то није очекивао. Kао и СПС-у, тако је и својим олигарсима у ДС дао превише финансијске самосталности.

Тадић је у стварању свог Социјалистичког савеза пореметио еквилибријум плурализма у Србији, тако што је све своје снаге усмерио на уништење једине десно оријентисане демократске странке – ДСС и једине ултра-десно оријентисане странке – СРС. Ултра-десници су пођеднаку тежу чинили демократски левичари (ДС) и демократски десничари (ДСС). Што се тиче СПС као Тадићевог сателита, он одавно није био ни лево, ни демократски оријентисан, него је имао једину оријентацију доласка и опстанка на власти. Формиране су псеудо-странке у облику покрета, којима је једини циљ био одвлачење гласова ДСС и СРС. У зависности од циљаног бирачког тела, били су од отворено ултра-десне политике до умерене деснице.

Тадићева пропаганда је ишла у два правца. Први је промоција Тадићевог лика, који је свеприсутан, мази краве, вози комбајн, обилази градове и породице гласача. Други је био промоција америчке демократије са двопартијским системом и тиме промоција СНС, као следећег наследника српског политичког трона.

Сам Тадић је допринео да се процес промене власти убрза, јер није показивао контролу у свом односу према грађанима. Тако је на Сабору трубача у Гучи неки анонимни грађанин из масе опсовао Тадића, а он је на то почео да хистерише и да га позива да дође са њим да се обрачуна.

Kрај првог дела.
У следећем наставку под називом „Развој“ анализираћу развој и структуру Социјалистичког савеза, који је успоставио Вучић.

 

Ђорђе Стојковић, Видовдан

Поделите:

4 Коментари

  1. А где је ту Вук, највећа штеточина по развој демократије у Србији? Иако је имао највећу харизму и најширу подршку међу свим опозиционим лидерима, својим сулудим изјавама и понашањем (на сваком десетом кораку он би чучио да изврши велику нужду и настављао даље) неупоредиво највише допринео да се народу огади демократија и неупоредиво највише допринео опстанку Милошевића на власти.

    • Нисам га сматрао важним за причу о Социјалистичком савезу, иако је био доста значајан фактор тог времена. Не може се у кратком тексту осврнути на све аспекте, расплинуо би се текст.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here