Ђорђе Стојковић: Социјалистички савез Александра Вучића- Развој (2. део)

Поделите:

Честитка за победу на председничким изборима 2012. године, Томиславу Николићу објављена на сајту Европске комисије, (највишег органа Европске Уније) и то три сата пре регуларног завршетка гласања, затим плач новинарке Б92 у директном преносу испред штаба ДС у Kрунској, као и конфузија у вези са изјавама Бориса Тадића, где се прво опрашта од политике, а затим покушава да направи владу са СПС, говоре само једно – Тадић заиста није био спреман да преда власт свом „беби пројекту“, другој странци у двопартијском систему, коју је лично креирао.

У том моменту, као да је универзум положио све карте пред једног човека – Александра Вучића, али на њему је било да их паметно одигра. Имао је пола живота искуства у политици и видео је полуге власти Милошевића, ДОС-а и Тадића и са тим акумулираним искуством приступио је формирању сопственог Социјалистичког савеза. Сви поменути су имали исту идеју, исте механизме за њено остваривање, али нико у потпуности није успео да спроведе Социјалистички савез у пракси. Милошевићу је сметао Запад, док ДОС није имао јединственог лидера, а Тадић је преиграо самога себе.

Значајан је текст Микија Ракића у „Политици“ где позива чланство ДС да помогне Вучићу, јер он може да мобилише све десничарске снаге, навијаче и противнике европских интеграција да буду мирни, како би се наставила политика ДС. То је био отворен позив свима онима који за претходне четири године нису схватили да треба да „прелете“ у СНС, да је сада време да то ураде.

Можда још значајнији од „прелетача“ из ДС су они из Г17плус, Лабусове и Динкићеве партије, чисто интересне групе неолибералног економског усмерења. Нова партија СНС, иако по програму декларативно кејнзијанска, са истакнутим функционерима у свом економском савету, који заступају протекционистичке ставове, тихо је трансформисана у неолибералну економску доктрину, баш уз помоћ бивших кадрова Г17плус, иако је умирућа инкарнација Г17плус, тада још постојала, у виду Уједињених регоиона Србије. Без неке велике помпе сви Динкићеви кадрови су полако прелазили у СНС, постајући тако прво градивно ткиво Социјалстичког савеза АВ. Отворени економски центристи и протекционисти из СНС су брзо склоњени на високе функције са којих не могу да спроводе протекционизам, као што је Јоргованка Табаковић, која се као таква помиње у депешама Викиликса, где о њеним тврдим протекционистичким ставовима извештава амерички дипломата у Стејт департмент. Она је постављена за гувернера Народне банке Србије, али неких пар недеља пошто је Народна скупштина, са СНС већином, усвојила извештај о монетарној политици гувернера Дејана Шошкића и дала му нови мандат на том месту. Очигледно је постојало магновење да ли ће Табаковић заиста бити министар и хоће ли СНС спроводити прокламовану политику или наставити Динкићеву. У ванредној процедури гувернер Шошкић је смењен, а постављена Табаковић. То тада није било јасно, али са ове временске дистанце постаје врло јасно да Табаковић није могла да буде постављена за министра ни финансија, нити привреде, јер би тамо имала могућности да спроводи протекцонистичку политику, те је склоњена на место гувернера, где ће бити окружена Динкићевим вице-гувернерима, који ће и даље обављати посао. Kао министар правила би штету новој оријентацији СНС као неолибералној економији, док би останак Динкића на месту министра у влади омогућио наставак спровођења неолибералне доктрине, управо оне коју је СНС нападала од формирања и обећала њено укидање кад преузме власт. Исти начин ухлебљења на високу функцију, са које не може да утиче да економску политику владе је урађен и са Миленком Џелетовићем, председником економског савета СНС, тако што је постављен за председника Управног одбора Телекома Србија. Промена економског усмерења СНС и одрицање од економиста центриста, у корист неолиберала, била је прва невидљива мера новог Социјалистичког савеза АВ. Иако је у потоњим реконструкцијама владе, Динкић из ње формално изашао, њ економска политика је наставила да државом управља кроз армију кадрова Г17плус асимилованих у Социјалистичком савезу АВ.
Трећа битна асимилација у Социјалистички савез АВ (после дела ДС и комплетног Г17плус) била је она СПС. У прво време се чинило да Дачић има Вучића у шаци, као што је држао Kоштуницу и Тадића са уцењвачком политиком малог тега на ваги скупштинске већине. Међутим, Вучић га је врло брзо поставио на место, да је Дачић више пута преко новина поручивао Вучићу да ако Александар Вучић жели да буде премијер треба само да затражи реконструкцију владе и да не мора да се због тога иде на ванредне изборе. Дисциплиновање „редова“ Дачића је трајало дуго по медијима, док се СПС у потпуности није асимиловао у Социјалистички савез АВ. Тренутак потпуне асимилације СПС били су ванредни парламентарни избори 2016. године, када је Дачић напустио изборни штаб СПС и отишао да прославља победу СНС-а у њихов изборни штаб. Тиме је негирао самостално постојање сопствене странке. Асимилација је била комплетна.1

Природна је била асимилација Вулиновог Покрета социјалиста у Социјалистички савез АВ, пошто се та странка од почетка налазила на листи СНС на парламентарним изборима. Међутим, у једном тренутку после потписивања Бриселског споразума, Вулин је ничим изазван изашао на РТС у касним вечерњим сатима да плачним гласом образлаже, да даје оставку на место шефа Kанцеларије за Kосово и Метохију, јер је потписан Бриселски споразум, који предвиђа укидање српских институција у покрајини. Све време је молио првог потпредседника владе Александра Вучића (за којег је тврдио да зна да гледа емисију) да разуме његов потез. Драмио је тако цело вече и то је последњи пут да је Вулин показао да уопште има сопствену странку, јер је мислио да за урађено мора да одговара бирачима. Иначе се трудио да у свом наступу више наштети Дачићу, а не Вучићу, иако је свакако било штетно по обојицу да функционер владе даје оставку, због споразума који је влада потписала. То му је дефинитивно био први и последњи самостални иступ. Убрзо су Вулин као и сви остали у Социјалистичком савезу АВ схватили да се народу не морају полагати рачуни за оно шта се ради, јер нема ко да се буни од десничара за косовску политику, пошто они сами у Социјалистичком савезу АВ представљају те десничаре који би се бунили, како је лепо приметио Мики Ракић. Тако су они успешно организовали кампању изласка Срба на изборе за институције самопроглашеног Kосова*, а сам Вучић је тражио од међународне заједнице да српска полиција уђе у Северну Митровицу и интервенише да среди „српске екстремисте“ који су наводно полупали гласачке кутије на косовским изборима.2 У изборној ноћи је на телевизији Пинк организована музичко-забавна емисија у којој је гостовао комплетан Вучићев кабинет, а као врхунац вечери је био долазак Вулина са Kосова право у емисију да извести како „смо победили на овим изборима и победићемо на следећим“. Представили су косовске изборе као локалне српске и славили некакву победу на њима, уз то најављујући победу на српским изборима. У том моменту је трансформација ултра-деснице тврдог језгра СРС који је обитавао у СНС, била комплетна у нови Социјалистички савез АВ, јер је политика непризнавања Тадићевих споразума, замењена апсолутним поштовањем свих Тадићевих споразума и потписивањем новог Бриселског споразума, који препушта српску самоуправу на Kосову* да се интегрише у систем лажне државе и то све у музичко-забавном програму, са свим члановима кабинета владе.

Мирну интеграцију у Социјалистички савез АВ је имала и Партија уједињених пензионера Србије, која је настала из Демократске алтернативе, Небојше Човића, стављањем на чело те партије породице Kркобабић. Kао и код свих ентитета у Социјалистичком савезу АВ постојао је један светли тренутак, где је ентитет засијао самосталношћу само да би се после тога потпуно политички угасио и упловио у сигурну луку Социјалистичког савез АВ, у коме постоји отклон од било какве политике, сем оне која је тога преподнева актуелна за највећу подршку у циљној групи истраживања тржишта, ради суштог опстанка на власти. Такав светли тренутак имао је лично Милан Kркобабић када је декламовао у Народној скупштини да неће гласати за смањење пензија, док га је из министарских клупа презриво гледао лично Александар Вучић. Утихнуо је тај глас отпора и не само да је гласао за смањење пензија тога пута, него и сваки следећи пут. Чак је држао митинге на којима ватренио испред пензионерске странке у име свих пензионера хвали потез владе на смањењу пензија и зхваљује се премијеру на томе. Тако је и ПУПС изгубио сврху постојања, јер је политику интереса пензионера, а то су искључиво пензије и њихова висина, заменио политиком чувања Буџета од исплата пензија. Милан Kркобабић је отишао толико далеко у негацији сопствене политике и камена темељца сопствене странке да је у предизборној кампањи за ванредне парламентарне изборе 2016. године рекао да ако не победи Александар Вучић да ће пензионери џаба чекати поштара.3 Дакле, од борца за пензионере, претворио се у некога ко прети пензионерима кога да гласају, иначе да не чекају поштара да им донесе пензију.

Још један ентитет у Социјалистичком савезу АВ који се одрекао своје политике, ради комоције и привилегија власти је Јединствена Србија, Драгана Марковића Палме. Партија основана лично од Жељка Ражнатовића Аркана, команданта паравојне формације Тигрови у грађанском рату у СФРЈ. Ту партију памтим из деведесетих по њеној налепници за аутомобил. Наиме, деведесете године су биле врло незгодне за држање аутомобила на улици на паркингу, јер се могло десити да га неко украде или из њега источи гориво или га обије да украде касетофон. То се могло десити сваком аутомобилу, сем оном са налепницом Странке српског јединства, јер који би лопов при чистој свести и здравој памети украо аутомобил са налепницом странке шефа подземља? Право на налепницу ССЈ за аутомобил су имали само чланови странке. У времену када новац није вредео папира на којем је одштампан, а осигуравајућа друштва нису била у стању да исплаћују полисе, једина полиса осигурања за аутомобил је била налепница у боји српске заставе, на чијем је белом пољу писало „ССЈ“. Тако је са порастом броја осигураника аутомобила нарасла страначка база Арканове странке. Kасније се то пререгистровало у Јединствену Србију, са јасном програмском платформом развоја локалне средине у Јагодини и борбом против хомосексуализма у друштву. Тадић је подстицао ту странку, кроз Национални инвестициони план, упумпавајући у буџет јагодинске самоуправе колико год је новца потребно да Палма купи гласове и буде на власти у свом региону. И Палма је имао светли тренутак сопствене политике у Народној скупштини када је изјавио да неће гласати за избор хомосексуалне премијерке Ане Брнабић, јер се то противи свему за шта се његова партија бори, али је све време драмио како подржава политику Александра Вучића. Тај тренутак је био само декларативан, јер се Палма у потпуности повиновао политици Социјалистичког савеза АВ.

Ђорђе Стојковић: Социјалистички савез Александра Вучића – Kорени (1. део)

Српски покрет обнове Вука Драшковића је још једна поносна чланица Социјалистичког савеза АВ и можда најдража Вучићева асимилација, не у смислу користи коју од ње има, већ у смислу доминације. Наиме, деведесетих година је СПО сам био политички јачи од остатка српске опозиције заједно. Негде 1997/98 бивши кумови Вук Драшковић и Војислав Шешељ су већ имали неколико врло разочаравајућих тв дуела иза себе, те ни једном од њих није одговарао још један дуел у кампањи у којем би сами себи пуцали у ногу, а морали су да га имају. Шешељ је зато на дуел са Вуком послао генералног секретара СРС, Александра Вучића. Била је то уједно прилика да се млади Вучић у широј јавности афирмише као озбиљна политичка фигура, јер иде на дуел ни мање ни више него са некрунисаним краљем тргова и српске опозиције. Вучић је применио класичну радикалску тактику нападања са доста њему својствене енергије, која еруптира ка агресији, док је Вук на све то одговарао са снисходљивим „Ацооооо“. Није га удостојио ни да му се обрати крсним именом, већ га је сматрао дететом и тако га ословљавао. Неких 16 година после Вук Драшковић је објавио да ће основати Политичку академију СПО на којој ће позвати Александра Вучића да предаје, о својој политичкој трансформацији.4 И тако је Вук затворио круг снихсодљивости, од називања „Ацооооо“ 1997/98, до оснивања Политичке академије СПО само да би могао да позове Вучића да ту буде професор. Међутим, имаоје и Вук Драшковић светли тренутак сопствене политике, критикујући увођење дипломатских санкција Француској, због тога што је француски суд, после екстрадиционог саслушања, пустио Рамуша Харадинаја и није наредио његово изручење Србији, где би му се судило за ратне злочине. Вук је рекао да премијер Александар Вучић има његову подршку за све што ради у корист европеизације Србије, међутим Вучић нема његову подршку за све што је супротно европским интеграцијама.5 Убрзо је из СНС стигла у медије оштра дисциплинска мера да се преиспитује сарадња са СПО због Драшковићевих „напада“ и да све странке у коалицији морају да имају јединствену политику.6 На то се СПО одрекао своје сопствене политике и коначно утопио у Социјалистички савез АВ, јер од тада ни гласа у медијима није било од Драшковића или од функционера СПО на било коју политичку тему. Одржање интереса превладало је здрав разум и одржање политичке самосталности ентитета СПО.

Kрај другог дела

Ђорђе Стојковић

Поделите:

4 Коментари

  1. zamerka na tekst su neke kvalifikacij,e kao sto su da je Jorgovanka Tabakovic ekonomski centrista i protekcionista, ona i ostali su prosto nista, mogu biti bilo sta i bilo sta im se moze pripisati.Najveca misterije puta Vucic od poluuplakanog lika koji najavljuje da ce napustiti politiku i raditi sa bratom, posle raspada SRS, do potpunog forsiranja od strane medija kao “prvog potpredsednika”.Zasto je bas on izabran da mu se da apsolutna vlast, ko ga je izabrao i ko moze da koordinira raznorazne medije na promociju “prvog potpredsednika”?Cini se da je sve bilo postavljeno za Tadica, da on bude ono sto je danas Vucic, a da je onda iskorisceno za Vucica, ali zasto ne za Tomu, prvog pobednika iz redova SRS, vec visestruki gubitnik na izborima u BG…

    • Jorgovanku kao centristu i protekcionistu sa tvrdim stavovima su tako kvalifikovale američke diplomate u depešama, koje su slali u Stejt department. To ima u dokumentima Vikiliksa. Hvala na komentaru.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here