Драга Мирсин Сибничанин: Пајин уметнички одговор на дуге лажи о Србима

Поделите:

… Или савремена белосветска „позадинска“ филозофија љубави и живота

Познато је да су у Француској (у време ранијих политика и власти у информатици, па и у науци и уметности владали неки лажови писци, лажни филозофи и научници „новолевичари“ (као што је био, на пример, Анри Леви (звали су га неки „филозоф који воли рат“) и слични „новолеваци“) безочно лагали о Србима, о њиховој култури и тиме појачавали оштрицу против Срба у наметнутим им ратовима деведесетих година 20. века који су утицали да се српски народ од истине да су с Јеврејима били највеће жртве 20. века у насилничкој историји претворе у „лоше момке“, „разбојнике“, „накот који је севап убијати и истребљивати“. Та таква лаж и неправда тек се у Паризу и целој Француској почела исправљати, макар у зачетку, после доласка њиховог младог а врло утицајног председника Макрона који се сетио да таквом српском народу „разбојника“ и „убица“ сигурно не би у Првом светском рату када је Србима било, ваљда, најтеже у целокупној историји, помогну и француска Влада и војска, као и други савезници и са Запада и са Истока да преживи ратне страхоте у 1915. и 1916. години.

Знате, кад се о таквом српском народу најмање две деценије причају безочне лажи и гадости, онда се јави отпор у неком уметнику који не може да се друкчије избори с лажима него на уметнички мало „слободнији“ начин – уметничким представљањем хумористичког „сексуалног чина“. То је заиста уметност која је израсла као одговор на све оно што се о Србима смишљено лагало да би се покрило њихово уништавање, бомбардовање или, у „најбољем случају“ – њихово протеривање с њихових вековних огњишта тамо где су Срби дали највеће жртве и у стварању заједничке Југославије и у планском разбијању те Југославије, чему су се Срби морало одбрамбено супротставити јер је то био уистину њихов заједнички дом у коме су њихове жртве, када се овлаш загребе по насилничкој историји, биле неупоредиво највеће и материјалне и духовне. Међу тим највећим жртвама српским били су и највећи песници, и највећи научници и највећи праведници и мислиоци.

Међу њима је, на пример, био и Димитрије Туцовић који је гласао пред Први светски рат против подизња ратних кредита за одбрану земље (јер није желео рат), а онда кад је рат избио вољом моћника, Туцовић је родољубиво отишао 1914. у тај наметнути нам рат и у њему погинуо, јер је увидео да се опирао рату у коме Србија није ни желела ни могла бити изазивач, а чак су данас смишљали подвалу да је то што су неки удружени српски и муслимански лични подвижници против ропства у Бисни и Херцеговини убили аустроугарског претендента на престо у земљи која је поробила народ у Босни и Херцеговини и сањала ширење на нове српске области. То би било као када би Србија, зато што су јој такође у атентату у Марсељу убили краља Југославије Александра, потегла, не дај Боже, рат против Француске зато што се то убиство краља догодило на њеној територији (у Марсељу).

Кад се тако негде много лаже о целом једном народу, онда је и судбински разумљив тај уметнички „грех“ који је у излог ставио лутке које имитирају „сексуални чин“ (спозади) што је донело ново доба у „коректности“ политике у правцу, ваљда беше, „ел-би-ти-џија“, или – како се то данас у свету „модерне коректности“ каже за то ширење отворене „поздинске филозофије живота“, на шта су и Србију смишљенао убацили модерни филозофи „коректности говора и слободе“. Ваљало би, стог, опростити онима што су те луке модерног времена ставили у тамо неки излог кад се то већ тако шири по целом данашњем „напредном“ свету. Ето, и неки Срби су пожурили да у томе ухвате макар зачеље ако већ нису били спремни да предводе.

Ту „савремену позадинску филозофију љубави и живота“ Патак Паја је исказивао, изгледа, на мало погрешном месту, или можда и на правом месту, у КИЦ-у, тамо где је Анри-Левијева филозофија „љубави за ратовање“ (како су му спочитавали) имала своје „жестоке“ филозофске наступе против стварне истине о страдањима у Југославији и узроцима тог страдања које је пренето и данас, под “присмотром света”, и на најсрпскији и најстрадалнији део територије српског народа и његове државе Србије (на КиМ).

Ако се и мени дозвољава слобода речи и “коректност модерног доба”, волео бих да ми се објави овај коментар о српском „модерном светском греху“ у Паризу.

Драга Мирсин Сибничанин

Поделите:

5 Коментари

    • Зато сам и писао овакав текст, с циљем да нас Бог спасе лажи, убијања на правди Бога и безмозговних будала. Хвала што сте погодили повод мог коментара!

      • Vidim da je akcenat na “umetničkoj provokaciji” koju mi, je l’, ne razumemo. Još bolja i još umetničkija bi provokacija bila da je Umetnik umesto diznijevskih likova uzeo naše kosovske: na primer Paja je Srb a Mini je Šćiptar pa Paja “trti” Šćiptara. Mislim da bi to zaista bilo em umetnički em provokativno. A, šta kažeš?

        • То Вам је, брате, простачко, а не уметничко, превише је приземно. А одговор на лажи о Србима као “најгорем народу на свету”, то је уметнички једино могући одговор. Уметнути нешто онима који безочно лажу! Као што сам ај, милош Обилић одговорио на лажи Вука Бранквића.

        • Нећемо то да радимо нашим Шћиптарима зато што су они у основи поштен народ, него су их југословнски нахјпре, па онда и белосветски злотвори гурнули на нас, не питајући превише цео Шћиптарски народ. Народ је такав каквог га пропагандом и лажима учиниш, као што су и против Срба водили чисту злочиначку пропаганду, па су нас са Шћиптарима завадили.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here