Драга Мирсин Сибничанин: Вук се „црним на белом“ одрекао и српског народа, и српског језика и српске ћирилице…

Поделите:

Gorostas srpskoga naroda“: Vuk Stefanović Karadžić na svom izabranom pismu u Bečkom književnom dogovoru (1850)

Данас, када је после 64 годне од Новосадског договора (Матица српска, 1954) започето договором између Срба и Хрвата практично масовно замењивање назива „српски језик“ називом „српскохрватски језик и код стручњака и код српског народа и када је започет програмски процес замењивања „равноправн српске ћирилице“ такође „равноправном“, хрватском латиницом, којом је хваљена и у свету као „најсавршеније писмо“ вуковица замењена за непуне две деценије и прерворена од стопостотног до тада писма Срба у њихово мањинско писмо, многи су склони да бацају „дрвље и камење“ на српске сербокроатисте, а да, при том, и даље обасипамо Вука Стефановића Караџића, од многих званим посл 1868. године „оцем српског јеика, српске писмености и српске културе“ или „првим горостасом српскога народа“ који се по свим изборима у нашој историји и култури и данас неизбежно сврстава у „сто најзнаменитијих Срба“, када је не само „популистичка“, него и „интелектуалистзичка митоманија и вукоманинја“ стигла на широку позорницу и Вуковог сабора у Тршићу пре годину када је саопштено Вуково, прво, „одвођење Срба у Европу“, печатирано и из уста данашњег председника Србије, ми још и после 12 година од Усвајања Устава Републике Србије у коме је народ на референдуму вратио српском писму пуни суверенитет у свом српском језику, много је данашњих коментатора који и даље, у жестоком антисрпском и антићириличком и антиправославном набоју као у време комунистичке владавине, желе да „згроме“ и српски Устав, и одредбу из Члана 10. и српски народ коме је могло уопште пасти на памет да предлаже такве измене у Закону о службеној употреби језика и писма зато што је некоме (Министарству културе и српским пробуђеним лингвистима) смело пасти на памет да речени закон мор бити усаглашен с надредном му уставном обавезом…

Ух! Ух! Ух! Баш сам се задихао од своје мало дуже реченице, иако по правилима лингвистике имам права да цео текст, целу причу, целу песму или цео роман саставим у оквиру једне сложене реченице. Нешто ме тера да ишем обилате реченице, водећи рачуна да задовољим веома компликована правила данашњег Правописа српскога језика (преименованог од Правописа српскохрватског језика у коме се Матица српска поново „прославила“ решењем питања писма српскога језика двоазбучјем, исто као у време „српскохрватскога језика“. То што је то противно Уставу Републике Србије и различито од правописа у свим другим језицима Европе, па шта? Председник Матице српске учио је српски језик кад се он звао „српскохрватски“, стигао је с тим језиком до титуле доктора и има, изгледа аспирације да улети у Српску академију наука и уметности и то доврши своје докторско звање из „српскохрватског језика“ као „академик“ чувајући своје име Драган Станић и своје научно и песничко дело под другим именом Драган Негришорац.

Зато тај двоимени човек у једној столици каже, прочитах ових дана из књиге Драгољуба Збиљића и Дарка Ј. Ивановића „Ћирилицоцид“ који посведичише да им је тај председник Матице српске, у већ другом кругу владања на најважнијој столици у Матици српској, Драган Станић пред још два сведока запенушено издеклемовао: „Нама је историја дала два писма, и тако мора заувек да остане.“

Председник Матице српске не види да та његова таква „историја“ данас нам „даје“ не само два писма него и отимање најранијег и најсрпскијег дела Србије које зовемо ко зна од када „Косово и Метохија“, а белосветски отимачи га зову „држава Косово“. Таква историја је „дала Србима два писма“, што је за председника Матице српске Драгана Станића, потврда да „тако мора да остане“. Он би да окупаторска историја и над ћирилицом и над КиМ-ом „мора“ заувек да остане.

Елем, да се ми вратимо Вуку и његовом безименом договорном језику по Вуку из 1850. године или „заједничком језику“, како га је озваничио англиста и велики „заједничколингвистичар“ (ништа мање но академик Ранко Бугарски, још држећи пензионер с приличном пензијом и добрим „Академијиним додатком“ од тек непун две српске просечне пензије данас у Србији. Та „дарежљива“ Академија за академике попут Р. Бугарског, мами и др Станића, па му не пада на памет да из Матице тражи и он усаглашавање решења питања писма по народној обавези из Устава Србије. Шта га брига? Уставу сме да пркоси јер је код нас на снази у правној држави и даље влада умногоме познато законоправило Јосипа Броза („не држати се закона и Устава као пијан плот“. Тога се држе и у Српској академији наука па не дају да се уставна обавеза примени и на нова објављивања „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“ и одлучили су да то име „терају“ до краја, 50. тома. Шта њих брига што нико за 50 година, кад објаве 50. том, неће ни моћи да зна чији је био тај непостојећи у свету „српскохрватски језик“, кад је питање хоће ли и Срби и Хрвати преживети у својим земљама од среће што им је разбијена земља у којој су постојали!

Опет ја, сироти, побегох од Вука…

Није ми лако да кажем и реч против тог „горостаса“ који нас одавно води(о) преко његовог избегличког станишта у Бечу у „Европу без алтернативе“. Како бих лако смео кад се могу суновратити због тога у Дунав и Саву „без алтернативе“, гоњен од оних који ће стати на страну српског „горостаса Вука“ коме су гроб доделили, чини ми се, или у некој српској цркви или пред њом, коју је за живота признавао колико „црвљиву шљиву“ јер му се она „тешко замерила“ што је он избацио старо српско слово за ј, па сироти Јовани, да не би баш били, као сви ми други и без тог имена, осмуђени овнови, уделио им је ново слово – латиничко слово Ј да их сачува од српског „овна“. Тако су Јовани добили писмо за замену свога писма, ад би, под претњом најоштрије новчане или и смртне казне у Првом светском рату и у НДХ-у морали само тако да се потписују (Jovan, никако Јован)! То писмо Срби су натерани да им се то писмо сасвим „услади“ милом после 1954. и у „миру“, па и данас у белосветском наметнутом „миру“ на Косову и Метохији Србима се пише то исто писмо.

Опет побегох од Вука…

Како да данас, том још увек неизбежном „српском горостасу“, смем и једну реч истине против и данас владајуће „митоманије“ и „вукоманије“. Али, шта ћу? Ако сам то на почетку овог текста обећао, у шта бих себе претворио ако не бих рекао ту истину о Вуку и његовом делу. Ево, рећи ћу само оно што већ пише у Књижевном договору у Бечу (по Вуковом, усвојеном од Аделунга, прилично добром правилу „читај како је написано“). Пошто је то и сам Вук тражио и добио од Срба, ево, ја ћу га прочитати баш како је он написао и потписао у Бечу у свом приватном договору с Хрватима у Бечу 1850. године, а читаоци нека то нађу у архивама и књигама, као што сам ја лако нашао, па нека сами прочитају да се увере, ако су, а имају права и то да буду, „неверне Томе“. Нека то сами прочитају „црно на бело“, јер и тада се најчешће писало на белој хартији црним словима. То је, касније, „изблеђивало“ мало па је црнило прелазило често у „плаветнило“, али се траг мастила ипак до данас сачувао. Није то богзна када било, пре 268 година. Слабији сам био ђак у математици, па ако је и сто година горе-доле, суштину договора то неће, свакако, променити.

Ево, најзад.

Тај „отац српског језика и ћирилице вуковице“ потписао је у Бечу 1850 године да је реч о језику без имена и језику с латиничким писмом, писмом које је он брзо научио и које се и данас зове „гајица“, тј. хрватско национално латиничко писмо које је недавно у свету тако регистровано као хрватско уз „хрватски језик“. А које би им друго писмо могло и бити кад су га они саставили за своје потребе. Неки српски лингвисти ту скоро лагаху како је то „српска латиница“ и чак и „латиничка вуковица“. Чак и противно самом Вуку приписаше је Вуку. А онда је приписаше и Даничићу који је један знак за латиничко đ за њихов двознак dj даровао Хрватима. Морао им се нечим одужити када је, по губитку посла у Србији, оберучке примљен за „тајника“ тадашње „југомилоснице“ хрватске ЈАЗУ у Загребу где им је озваничио „хрватски или српски језик“ помажући им да сачине почетну свеску Речника хрватског или српског језика, који су Хрвати много пре (још 1970. године ли беше?) завршили пре Срба и њиховог у САНУ поменутог, славног већ и пре завршетка, Речника српскохрватског народног и књижевног језика.језика.

И најзад и коначно:

Шта је потписао Вук у Бечу и којим писмом?

Вук Стефановић Караџић је с Даничићем, самовољно, без икакве консултације са српском државом, са српским писцима, са српским школованим језичарима и, не бренујући ич Српску православни цркву и њене најпре молбе па и анатеме, „црно на бело“ потписао у своје лично име на Књижевном договору у Бечу 28. ожујка п. н. 1850. ово:

да „nam je (нема ни реч о томе коме је то нам, на који се то народ или појединце из народа односи – Д. М. С.) književnost raskomadana, ne samo po bukvici nego još i po jeziku i po pravopisu“ (нема ни помена о томе о чијем је језику ту било речи и како се он зове, тј. чије је власништво, јер сваки други језик има својег власника а то је дотични народ: ту је, дакле, Вук потписао да тај језик нема имена, као што нема ни помена о томе о чијој је ту књижевности било речи – Д. М. С.), па се по следећим тачкама наводи (дајем срж) Договора):

  1. ne valja miješajući narečja graditi novo, kojega u narodu nema, nego da je bolje od narodnijeh narečja izabrati jedno, da bude književni jezik“ (опет нема: који, чији језик, тј. како се зове – Д. М. С.);

  2. да је: „najpravije i najbolje primiti južno narečje, da bude književno“;

  3. Našli smo za dobro i potrebno, da bi i književnici istočnoga vjerozakona pisali х (ваљда једино слово српске ћирилице у Договору – Д. М. С.) svuda svuda, gdje mu je po etimologiji mjesta, kao što oni vjerozakona zapadnoga oišu h, i kao što narod naš obadva vjerozakona na mnogo mjesta po južnijem krajevima govori (ни овде се не спомиње који је то народ „наш“, како се зове или зову – Д. М. С.);

  4. ту се наставља дуга реч о правилима у вези с претходним х, уз тврдњу да то „Svi smo priznali“ (односи се то, наравно, на те присутне ту приватне договараче – Д. М. С.);

  5. ту се упућује на правила у вези са r и шта се у вези с њим пише исперд, а шта у позадини, тј. иза тога r.

У свом закључку без посебне тачке наглашавају да су то „za sad svršili“ (нема, наравно, опет ко је то ту у Бечу с ким „свршавао“, у чије име и с каквом одговорношћу, што, дакле, упућује да су два човека (од којих је један био родом из Тршића у Србији, а други рођен у Новом Саду) „свршавали“, како сами кажу, неки посао о неком и нечијем језику и књижевности, а све у радост и своју приватну жељу и прокламовану „sreću i napredak narodu svojemu“ (опет нема који је то народ, како се зове – Д. М. С.) с неким људима, вероватно с Хрватима (нема назнаке ни о томе). Најзад се надају да би сви књижевници (нема ни ту који и чији књижевници, којега народа – Д. М. С.) „na ove misli naše pristali, i po njima djela svoja pisali“ (END, KRAJ приватног Dogovora иза којег још пише:

U Beču, 28. ožujka p. n. 1850.

На самом крају папира су имена с потписима на хрватској тада новоствореној абецеди:

Ivan KUKULJEVIĆ

Dr. Dimitrije DEMETER

I. MAŽURANIĆ

Vuk Stef. KARADŽIĆ

Vinko PACEL

Franjo MIKLOŠIČ1

Stefan PEJAKOVIĆ

Gj. Đuro DANIČIĆ2

На овакав Књижевни договор у Бечу реченог датума после је све време до дана данашњега било мноштво интерпретација, јер је текст био такав да је свако могао да га интерпретира и чита како не пише, тј. како замишља и како хоће да пише. А моја маленкост се школовала по принципу усвојеног од Вука Караџића и не могу ништа друго у Договору да прочитам осим онога што пише „црно на бело“ када се то у потпуности преведе на Вуков(ски) српско(хрватски) језик који сам студирао и једини језик који најбоље знам у најкраћем и најтачнијем значењу у српском народу данас:

Прво, Вук се у Бечу 28. ожујка (кад је већ било мало отоплило, па је могао зрелије да размишља без страха од зиме у дому у Бечу) 1850. године са својим блиским сарадником, заступником и стручним брнитељем Ђуром Даничићем, одрекао имена српски језик и власништва над тим језиком, претворивши га, практично, у „заједнички језик“, како и данас најрадије тај језик зове веран „вуковац“ у томе чувени српски „лингвистичар“ који запенушено „бесни“ у ћириличкој Политици ових дана на лингвисту Милоша Ковачевића који му је доказао да пише о „заједничком језику“, а не зна тај језик), англиста по ближем усмерењу, академик Ранко Бугарски (нјвише звање користи у САНУ).

Друго, Вук се личним потписом на Договору у Бечу одрекао српске и своје ћирилице, прихвативши друго писмо – хрватску гајицу коју је издејствовала бечка владарска канцеларија како би Аустроугарска наставила њоме прогон српске азбуке започет посебно у 17, 18, 19. и 20. веку, посебно успешно у саслужењу са српским политичарима комунистичког усмерења и српским лингвистима познатим код нас и у свету под именом „сербокроатсити“ после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику у Матици српској 1954. године.

Треће, Вук се практично одрекао српског народа (а и венчао се у католичкој цркви по католичком вјерозакону) у овом договору где му није хтео ни име споменути. Чак су га и Руси пристали славити као што обично славе све оно што српске вође одлуче у име свог српскога народа. Осим разних бечких и немачких и других одликовања, и Русија му је доделила велику ленту па чак и леп и позамашан додатак пензији да би се издржавао кад није могао више да се договоара о безименом језику Срба.

А сироти кнез Михаило Обреновић, непосредно пред атентат на њега, указом је наредио скидање последње забране с Вукове правописне реформе да би она и данас владала (видимо како и у језику и у писму) „на ползу“ осиротелог у потпуности, и поред највећег изума у српској српскохрватској лингвисици деценијама пропагираног „богатства двоазбучја“ у књижевном језику, чега се никада није пихватио ниједан ни богатији ни сиромашнији од Срба народ у Европи.

Аферим, Вуче, аферим српским лингвистима који и данас шире митоманију и вукоманију, без и најмање критичке примедбе, у сиротом српском народу који више не зна има ли своје државне границе и где су му да би могао слободно и мирно да ради за свој хлеб са „девет кора“ и за хлеб државника, политичара, књижевника и лингвиста, и свих других данашњих српских академика и интелектуалне своје огромне „елите“!

Драга Мирсин Сибничанин3

25. августа 2018.

вгуста или kolovoza, да не заборавимо и срећну браћу Хрвате, koji više vole ovu lepu narodnu reč, сада у ЕУ, коначно слободнe и самe u svojoj državi)

1 Напомена Д. М. С.: ваљда је Franc, пише Franjo, а немам евра да идем до Беча да у архиви проверим да ли пише Вранс или Фрањо, па морам веровати цитираном Договору у књизи Slavka Vukomanovića, Jezik, društvo, nacija, Jugoslovenska revija, Beograd, 1987, стр. 159-160)

2 (Напомена Д. М. С.: Зашто је само Ивану Мажуранићу сиротом Ђури или Ђуру Даничићу скраћено име, само Бог зна. Можда зато што је Ђуро или Ђура водио записник, па је из „беса“ што му Хрвати још нису били прихватили његово đ уместо dj скратио себи име или је мислио да је он толика величина по којој је већ био свима познат и са скраћеним именом!?).

3 Шта сад могу да очекујем друго но жестоку паљбу по себи, пре свега од Срба и на ћирилици и на латиници, јер су Срби данас једини „двописмењаци“ (дупло боље описмењени од свих народа на свету, јер једини „имају два писма“ у свом језику, па могу и дупло снажније да ме гоне за ово своје доказивање оних који читају како је написано и ненаписано, а воле, посебно у „слободном новинарству“, да пишу како не мисле и како истину не знају…

Драга Мирсин Сибничанин

Поделите:

47 Коментари

  1. Вук је урадио шта је требало. Замислите да није било Вука? Он се водио својим осећајем за језик и “срби трију закона”. Шта је још требао да уради да мамлази нашег времена не могу да за.ебу? Шта је он могао томе Станићу? И сада, није Станић крив већ Вук! И само још да се Вука одрекнемо и да рватима дамо поклон – они би га здушно прихватили.

    • А шта то још од ћирилице да “дамо” Хрватима кад смо им дали да окупирају Србију са 90 одсто њихове латинице? Да полатиничимо још ових десет одсто ћирилице, па да одемо нетрагом којим су асимиловани Срби католици?

      • Ако мене питате, та латиница којом смо окупирани није ‘рватска. Њиова има gj за ђ. Е сад, и та таква, која “није њиова” је енормно метастазирала: ај’ рекламе, ај’ новине и тв, али да ће вам сваки чувар у гаражи, сваки ватрогасац, сваки касир, вулканизер..написати признаницу на латиници је превише. Да не генерализујем, али, као да људи невелике школе латининицом показују своју писменост.
        И још једаред: шта год је Вук радио, радио је сам, без средстава, без икога а насупрот Бечу. Све је било дотакнуто, свака мука и свако подметање али га ништа није могло одвратити од позива његовог. И све оне народне песме које је прикупио а које су наша лична карта су наше и само наше. И Речници (српског језика) и етнолошки и историјски списи и.. Замислите само да Вук то није сакупио и “на свијет издао” – ко би се сада радовао.

        • Сваки посебан састав латинице за потребе дотичног народа писмо је тога народа. Латиничко писмо које је саставио Људевит Гај комбинујући абецеду скрпљену из опште латинице уз убацивање и неких слова из чешке и пољске латинице јесте посебна варијанта латинице намењена за писање језика из реформе Вука Караџића не може ништа друго да буде него хрватско абецедно писмо. Оно је 1992. године регистровано уз хрватски језик. Вук Караџић предлагао је Вуку да ту абецеду побољша тако што би заменио чак 13 знакова укупно. Хрвати су такав предлог одбили, а прихватили су само једно Гајево слово кад је Ђуро Даничић отишао у Загреб за “тајника” ЈАЗУ и да им помогне у изради Рјечника хрватског или српског језика. Могао је Даничић, осим једног слова које су прихватили да састави и целу абецеду, али је она била намењена Хрватима, а не Србима, јер су они већ имали ћириличко писмо кад је Гај почео састављање латинице за Хрвате, а два писма за један народ нико у Европи нити је правио нити ће правити за свој језик. Јер два писма су баласт. Србима су касније уведена два писма с јасном намером да се српска ћирилица има чиме заменити. И та замена је после 1954. године до данас извршена по програму и плану комунистичке власти која је извршила отворену фаворизацију хрватске абецеде уместо српске ћирилице.

          • Man’ se Vuka, čoveče, Vukom aboliraš današnje latinicofile! Vuk je sve to radio sam na tuđem terenu “o svom ruvu i kruvu”. Nikakve Vukove krivice nema za zapostavljenost ćirilice, nikakvog dokaza osim podmetanja današnjih vukoklasta. Ko nema šta drugo a misli da još nije dovoljno (zasluženog?) ugleda stekao, baci se na Vuka! Da nije malo mnogo? A Vuk je jedini i jedino što nam croate i croatofili, montenegrini, makedonstvujušči..ne prisvajaju. Nisu još bacili oko? Daj im Ti ideju.

    • Где пише у Договору да је тај језик прављен за “србе трију закона”? Ви знате за кога је правио језик, а још нисте научили да се Србе бар пишете великим словом! Вас ни Вук није успео да описмени…

      • Браво! Нико ме није прокљувио а ти јеси! Мајсторе! А Вук би ме, сирома’, описменио ал’ није знао за компјутер и куцачке грешке. Што се тиче “Срба трију закона” или “Срби сви и свуда” је тада једина одредница, Вуку да смо захвални, којом се народ српског етничког простора дефинише. Да је ту био јасан говори што их то жуља и дан-дањи.
        пс. Кад већ помињеш Србе у контексту лекције мени, онда да то, Србе, ставиш под наводнике – у супротном, Велики Мајстор је фулао падеж.

        • Извиниете, могуће је да сте заиста само превидом Србе написали малим словом у куцању. Верујем Вам. И мени се слично догоди у журби. Предлажем Вам да нађете текст Договора у Бечу и нађите да ли је Вук ту једном споменуо Србе, српски језик, српску ћирилицу и видећете са је он прихватио ту “квакичасту” латиницу. Тако је, у ствари, Вук био творац “двоазбучја” које је непријатељима Срба успело да “обогате” касније Србе са 90:10 у латиници према ћирилици у Србији данас.

      • Браво! Нико ме није прокљувио а ти јеси! Мајсторе! А Вук би ме, сирома’, описменио ал’ није знао за компјутер и куцачке грешке. Што се тиче “Срба трију закона” или “Срби сви и свуда” је тада једина одредница, Вуку да смо захвални, којом се народ српског етничког простора дефинише. Да је ту био јасан говори што их то жуља и дан-дањи.
        пс. Кад већ помињеш Србе у контексту лекције мени, онда да то, Србе, ставиш под наводнике – у супротном, Велики Мајстор је фулао падеж.

    • Не би ме изненадило ако “двоазбучје” имају Курди. Јер, увек се удара на језик и писмо онога народа коме се не жели никакво добро. Они који су Србима наметнули двоазбучје ради затирања/замењиавња ћирилице (комунисти) доказано су желели уништавање српскога народа. У време комуниста био је погром Срба, па није ни чидно што је и последица комунистта погром српског језика, српске ћирилице и Срба.

  2. А шта уопште ми треба да дајемо Хрватима? Они су узели сами оно што им је одговарало (у језику, пре свега), а то што ми “арчимо” нашу ћирилицу, има ту безброј криваца са свих или на свим странама. Да ли се може кривити Вук? По овоме што смо прочитали из пера госпође Драге,
    изгледа да може. И ја сам неки, да не кажем тзв. проф. српскохрватсгог језика и, чак, замислите,
    југословенске књ. Цео радни век сам причао ученицима о Вуку, позитивно, наравно, сада одједном и менE тера да се поколебам и да овако стар и пензионисан, помислим да је Драга у праву. Волео бих мало озбиљнију полемику на ову тему. Молим госпођу Драгу за неку литературу
    да се и остатак неуког света доведе к знању.

    • Драги пензионисани проф. дуго српскохрватског језика, па пред пензионисање, ипак проф. српског језика. Српски лингвисти су толико били “заћорени” у српскохрватски језик, да су с великим опирањем прихватили “српски језик”, и то само зато што су Хрвати били укинули “хрватскосрпски језик” и вратили своје име свом језику. Хрвати су, наравно, одмах из Правописа хрватскога језика језика избацили српску ћирилицу, а Срби је и данас држе у Правопису српскога језика као алтернативно писмо, чиме и даље настављају затирање српске ћирилице које ни у Србији нема више од десетак процената. Срби и данас у САНУ објављују Речник српскохрватског књижевног и народног језика.
      Предлажем Вам да нађете текст Књижевног договора у Бечу 28. ожујка 185. у коме је Вук у том приватном договору с Хрватима под присмотром Франца Миклошича, Словенца у служби АУ Монархије, који је “надгледао” договарање и сам се на Договору потпиасао. Текст је, видећете, написан само хрватском латиницом (гајицом), а нигде се у тексту не спомињу ни Срби, ни српски језик ни српска ћирилица а и Даничић и Вук су се потписали истом том хрватском латиницом. Дакле, ни слова о ћириличким словима. То је тако када неко, под “присмотром” Беча, ради у своју корист преко приватног окупљања два Србина да приватно потпишу Договор без овлашћења Србије и српског народа.
      Професоре, и сам сам предавао српскохрватски језик, а на студијама ни ја нисам ништа чуо од професора о историјау прогона, забрањивања уредбама и законима српске ћирилице и коначно о планском њеном замењивању суровом фаворизацијом латинице после 1954. године. Онда сам морао сам да детаљнније проучавам оно што су нам наши професори прећуткивали и крили. Тада сам схватио како се то догодило, уз велику пропаганду “богатства двоазбучја” и суровог замењивања српске ћирилице уз објашњење да је “свеједно којим ћемо писмом писати свој језик”. Хрватима то није било свеједно и они су сачували сто одсто своје “квакичасте” латинице, а Срби су за 64 године изгубили 90 одсто свога савршеног писма за српски језик. Ако све ово растумачите схватићете како се догодило да Срби напусте у толиком проценту своје лепо и читко и за очи лакше писмо, и по страним истраживачима предности ћирилице над латиницом.

      • Аустро-угарска ТАДА није постојала…можда сте узели превелики залет у покушају да “оцрните” и за много шта окривите једног човека, јер се ето оженио у католичкој цркви :))

        • Мислите није била Аустроугарска него само Аустрија и Угарска. Па то је лако наћи у историји да ли је у Вуково време била склопљена Аустроугарска или је била још само Угарска. Али, свеједно. Тадашња Царевина Угарска је била довољно снажна и имала је на окупу више словенских земаља и њен однос према ћирилици био је исти у Аустријској царевини тога доба. А и када је склопљена Аустроугарска, овај први део Аустро је био много моћнији у тој Аустроугарској и он је водио главну реч. Угарски део тада није био ништа наклоњенији Србима и њиховој ћирилици. У ствари, Угарска је била за нијансу блажа према Србима, па им је ипак дозволила да у Будимпешти буде основана 1826. Матица српска на српском језику и на ћирилици. Нисмо уопште узели “превелики залет”. Постоје и данас уредбе и закони којима је била више пута забрањивана српска ћирилица и наметана латиница. То је истражено и доказано, човече, можете то наћи у многим већ објављеним истраживањима и књигама.

        • П. С.
          Довољно Вам је да се у проблем српске азбуке и њеног прогањања кроз векове упутите и у најновијој књизи “Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис”, Центар академске речи, Шабац, 2018. а у оквиру рада првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (Нови Сад, 2001) имате објављених 20-ак књига у којима је то питање детаљно истражено. Ако о нечему желите да нешто знате, морате да читате књиге од оних који су велики део живота потрошили на та истраживања. Није нам циљ био никога да “оцрнимо”. Само смо предочили оно шта пише у приватном договору Вука и Ђуре Даничића с хрватским лингвистима и књижевницима у Бечу 1850. године. Ако не верујете овоме што је речено, ко Вас спречава да нађете тај Договор и да га сами прочитате? Каква Вам је то паушална оцена: “много сте се залетели”. Ви као да замишљате неку “трку” на Олимпијским играма!

          • П. С. Нисмо навели превидом аутора поменуте Вам књиге Издаја српске ћирилице…”. Аутор те најновије књиге о прогону ћирилице је Немања Видић (није реч о познатом фудбалеру).

        • Нисам ни споменуо где се и с ким Вук венчао. То је његова лична, а не моја ствар. Ја сам написао да Вук Караџић у потписаном приватном договору с Хрватима у Бечу 1850. године није споменуо ни једанпут: српски народ, српски језик и српску ћирилицу,а да су се и он, као и сви остали приватни договарачи на тексту договора потписали гајицом, тј. хрватским латиничким писмом. То значи да се Вук, ако је мислио да се договара о српском језику, сагласио да се тај језик пише (и) другим писмом, а не његовом реформисаном ћирилицом.

  3. Извињавам се што се некњижевно мушко име Драго провукло као Драга па сам господина Драга ословио са госпођа Драга.

  4. je pravi naziv za “narod” na cijem jeziku je utemeljena Vukova “reforma”.Mi smo skloni da sadasnjost projektujemo u proslost, pa da svako pojavljivanje reci “srpski” vezemo u kontinuitet sa danasnjicom.Taj “narod” nije imao nacionalnu svest.Srpska nacionalna svest se gradila oko crkve koja je i uoblicila Kosovski mit i koja je shvatala politicko-identitetski smisao jezika (otuda tolika buka oko slova “j”).Tu svest je posedovalo i srpsko gradjanstvo (Vuk se i bori protiv “jezika iz gradova”)u AU koje je, kao i “Hrvati”, bilo u poziciji da se za sebe bori kroz politiku i kulturu.Ova svest kao da nije postojala kod Srba van gradova, van AU, pa je ujedinjenje Srba, pod dominacijom “juznih krajeva” dovelo do opadanja te politicko-kulturne svesti, sto je, uz otsecanje od crkve Vukovom jezickom “reformom”, dovelo do sadasnjeg stanja, kada izgleda da vise ne znamo sta je drzava i cemu sluzi.

  5. Пре неколико година био је објављен научни рад једног хрватског научника који је најдетаљније истраживао рад Вука Караџића у Бечу. Из једног дела тог научног рада, око 40 стр., се може јасно закључити да је Вук много више штете него користи направио за Српски језик и Српски народ. Јернеј Копитар, германизовани Словенац, који је радио за Бечко Редарство, био је пословођа Вуку у правом смислу те речи. Издавао му је План рада и усмеравао све активности. Аустрија је имала велику потребу да удаљава Српски језик и писмо од Старословенског односно Црквенословенског, јер тиме духовно удаљава православне Србе од православних Руса лакше управља Словенским светом. Познато је да је Вукова реформа једва прогурана политички, иако су многи народни прваци, укључујући и Патријарха били против. Занимљиво је да је Вуков блиски сарадник Ђуро Даничић променио своје име и презиме кад је прешао да ради у Загребу. По рођењу се звао Ђорђе Поповић.

  6. To je bilo praceno stalnim politickim gubicima.Tako su Hrvati kroz politicku i pravnu delatnost, sasvim moderno, zaokruzivali svoje teritorije, kulturni identitet i nacionalnu svest, dok su Srbi gubili ono sto su sticali ratovima.Sa “vucicom” (Vukova cirilica) postoji jos jedan problem, ona je sameravana gajici, sa ciljem, da se kroz specificnu srpsku cirilicu, odvoji od cirilice koja je upotrebljavana u crkvi i koja je bila bliza ruskoj i bugarskoj.Time je Srbija, cini se zauvek, okrenuta zapadnim “jugoslovenima”, a pristajanje (ne radi se ni o nametanju, ni o prevari, vec pristanku srpske kulturne i politicke elite, a taj pristanak nije nesto slucajno, vec zakonita posledica voluntarizma nastalog posle Vukove “reforme”, usled otsecanja jezika od institucija kontinuiteta (crkve), cime se otvorio ogroman prostor za individualizam i voluntarizam kulturnih radnika, obrazovanih prvenstveno na Zapadu)na “latinicenje” bilo “sudjeno” vec samom “vucicom”.

    • Тачно. Хрвати су се много боље и корисније од Срба објединили и проширили на Вуковој језичкој реформи, а плус им је што су, уз подршку Беча, саставили, какво-такво, своје латиничко писмо за исти језик, које је касније искоришћено за лакше полатничавање Срба, што је био стари програмски циљ прогонитеља и забранитеља ћирилице и касније је то писмо послужило комунистичкој убрзаној фаворизацији латинице и затирању ћирилице у Срба, нарочито после 1954. године.

  7. Можда има у овом тексту нешто и претеривања у критици Вука, али да ни Вук није био непогрешив, овде је чињенично показано. Добро је предочена “митоманија”,”вукоманија” и да се Вук мор мало објективније него до сада сврставати у оне који не знају да погреше. Хоћу рећи да је и Вук само човек, с добрим намерама, али и са људским грешкама.

  8. Нисам претеривао. Објаснио сам само оно што пише или не пише у Књижевном договору у Бечу 1850. И објаснио сам шта тамо неважно има и шта важно нема.

  9. Možda je za Vuka to tačno ali vi nemate nikakve šanse. Vuk je bio neko sa izvanrednim osećajem za jezik a takođe i izvanrednim osećajem za politički trenutak, dok ste vi lingvistički ignoranti i političke ovce.

    • odnosno AU i katolicka crkva su imali izvanredan osecaj za politicki trenutak, Vuk nije ni znao znacenje reci politika, a sto se tice lingvisticke naobrazbe, ona je bila sa cuvenog Trsickog univerziteta.Recnik mu je kao recnik nekog indijanskog plemena, ako ostavimo po strani da i nije njegov, dok su mu se knjizevne kritike svodile na rasprave o tome da li cena njive u romanu odgovara realnoj ceni.Od pasnjaka do naucenjaka i nazad.

    • Моја маленкост и не пледира да постане нови Вук. Нема потребе да се плашите да ћу Вама сметати да и даље српски језик пишете писмом којим се и Вук потписао на Књижевном договору у Бечу. Ово није напад на вас научнике.Останите Ви и даље у снопу “митоманије” и “вукоманије”. Ја Ћурчића нимало не ометам да остане са својим знањем, са својим писмом и да чува и даље своју жељу и за личном “славоманијом”.

  10. Zaista se prisiljavam voditi bilo kakvu polemiku sa vama, nedojebanim pseudolingvistima, ljudima koji o lingvistici, ne samo da ne znaju ništa, nego jezik ni ne osećaju, doživljavaju ga kao sistem znakova, sa primesom mistike, a na političkom planu potpunim ovcama koje su se primili da međ` Srbljem sprovode duboko antisrpske stavke, fore i fazone! Zaista mi je mrsko da sa vama uopšte razgovaram jer osećam da se na taj način prljam, da mi nakon svake napisane reči treba topli tuš da sperem kal koji samim opštenjem sa vama pada svuda po meni.
    Zato redukujem teme maksimalno i, evo, svešću je sad samo na jedno pitanje. Jedno pitanje sa vaše strane, jedan nazovi argument koji vi stalno potežete, i mislite da je to neki jak argument za vašu priču, a to je pitanje kako to da samo srpski jezik ima dva pisma?
    To nije tačno, nije srpski jezik jedini koji poznaje dva pisma, i to smo već apsolvirali. Istina, pojava je dosta retka ali nije tačno da samo srpski jezik poznaje dva pisma. Ima još primera.
    Međutim, sve da je ta tvrdnja i tačna, šta ona dokazuje? Dokazuje ono što smo i pre znali: svaki jezik, to jest istorija svakog jezika, priča je za sebe. Srpski jezik, njegova geneza i razvoj, originalan je i neponovljiv. Francuski, ili engleski, imaju svoje specifičnosti i one ne liče na srpski. I vice versa. Istorijska je datost da je srpski jezik “zaradio” dva pisma. I šta sad? Vi biste da prepravite istoriju?

    • Врло поштовани Ћурчићу, могло би Вам користити да Вам се каже истина о Вашем врло оскудном знању о овој проблематици о којој људи овде расправљају с много мање или бе икакве злурадости у односу на Вас.. Потпуно је непоновљива појава да се на наш начин у време комунизма лукаво уведе “богатство двоазбучја” са нескривеним циљем у ужим круговима да се преко обмане о “богатству двоазбучја” спроведе замена српске савршене азбуке (ћирилице) “квакичастом” хрватском абецедом. Ви се хвалите великим познавањем лингвистике, а Ваши су коментари овде и другде превише оскудни у стилу и језику. Нажалост, не бих да трошим време на Ваше оскудно образовање из српског језика и лингвистике, јер бих имао губљење драгоценог времена да Вам доказујем на примерима да сте веома неписмени. Ако ми платите, навешћу Вам примере у којима показујете да Ви нисте стигли ни до почетка у студирању српског језика. Ваше знање из српског језика је врло оскудно знање стечено у некој школи где српски језик није имао одговарајући фонд часова.
      Џабе се хвалите. Морали бисте још много година да учите српски језик па да наставите разговор с овим људима који у овом разговору учествују. А и политички сте, тако делујете, на строгој линији комунистичке партије која је спровела највеће затирање српске азбуке у историји до сада.

    • А Ви бисте да насилна историја, као што је окупација и забрана ћирилице и њено истискивање из српског језика кроз два писма буде непрекидно на снази. Значи, за Вас, ако је нека држава и народ окупиран, не треба да се мења таква “историја” и не треба никада да се ослободи? Ви сте за вечно робовање једног народа ако му је једном историја “дала” окупацију. Има нешто много волесно и(ли) зло у Вашој глави коју Вам је “дала” таква историја.

  11. Поштовани Ћурчићу. Овом својом реченицом све сте рекли о себи, о својој високој култури и стручности из лингвистике: “Zaista se prisiljavam voditi bilo kakvu polemiku sa vama, nedojebanim pseudolingvistima.” Ето доказа да ни латиница ништа не може помоћи дрским и неодоученим људима из основне културе и понашања. Драго нам је што сте, као толики простак, решили да с нама не разговарате. ХВАЛА ВАМ што сте схватили, ваљда, да Вама толико “великим научницима” и “културним радницима” стварно није место у овом разговору.

      • o slavjanoserbskom treba meni da uputis, a ne autoru ili ostalim komentatorima i mogu ti reci da je to jedna od retkih duhovitih stvari koje si rekao, bas me nasmejala, za razliku od one patetike sa “osecam se prljavo” iako si ti, barem u mom slucaju, prvi poceo sa vredjanjem i prljavstinom (ja sam vredjao onog cobana).Elem, za slavjanoserbski ti fale slova, poj’o Vuk!

  12. Нешто за размишљање за ћириличне амебе:
    1) Писмо не чини језик, него од његових интрумената. Написати неку глупост на ћирилици не мијења суштину те глупости.
    2) Аделунгово правило није нико усвојио до неписмени Вук и Срби
    3) По последњем попису никад није било више неписмених Срба
    4) Вук је био шпијун и то је детаљно записано и Аустријским архивима.
    5) Кинези би по Аделунгово и Вуку требали да буду најпримитивнији народ због сложености писма, али је истина супротна, јер комплексност развија мозак а не једноставност.
    6) Глупост и неистина написана на оба наша писма остају то што јесу, независно које писмо користите, што говори да писмо не мијења смисао и садржину, него дискурс и филозофија тог језика!
    7) Венцловић и Мркаљ су понаособ много заслужних за све што се данас приписује Караџићу, јер су прије неписменог Вука написали све што је Вук касније укоричио и печатао у својим књигама, али тог Стефановића Венцловића и Мркаља данас нико не помиње, још мање их читају и пјевају!?

    8) Вучић је по мени исто што је некад Караџић био – издајник и империјални слуга који треба да спроведе наређено: реформу/продужи свађу српског расцјепа!

  13. Господине Драга,
    Хвала Вам за изванредан, чак храбар, чланак на ову изузетно важну тему. Хвала Вам и за стрпљење којим сте одговорили извесном Ћурчићу. Није он само Вас покушао вређати и омаловажавати. Исто је много пута чинио када би дугогодишњи прегаоци заштите Ћирилице, Драгољуб Збиљић, 13 кљига, и Немања Видић, 2 књиге, нешто написали у вези спашавања јединог Српског писма.
    Поздрав свима!

  14. Jeste Vuk bio izdajnik nego sta. Ma i Sveti Sava, ubaceni agent osniva tu nekakvu Srpsku crkvu i odvaja nas od Majcice Rusije. I svi knjizevnici, umetnici, industrijalci, ko god je radio na razvoju Srpske nacije, jezika i kulture su gomila izdajnika. Lepo smo mi trebali da budemo vazali Ruskih tirana i ko god ne prica samo na ruskom da mu se uopste zabrani da govori.

    • Латинички Srbenda зна понешто од оног што неће, а ништа не каже од оног шта хоће и о ономе што мисли да је добро. Чланак о Вуку има(о) је задатак да предочи истину о ономе што се садржи у Вуковом приватном договору у Бечу 1850. године с Хрватима неименованом језику, народу као власнику тога језика и другом, не српском писму којим се Вук потписао, па га је тиме прихватио за писмо тога неименованог језика. И ту нема места спрдњи и иронији коју Srbenda истиче у свом промашају теме о којој је реч.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here