Током историје сви владари користили су говорништво као кључно средство комуникације са својим народом. И данас је актуелан говор грчког државника и војсковође Перикла пре више од 2500 година: „Онај који доноси суд о било којем тренутку, али не може то објаснити, као да можда никада није ни размишљао о томе.“ Посебно у преломним историјским догађајима, рађали су се велики говорници и уметници речи, од – Хомера, Цицерона, Цезара, Kромвела и Робеспјера, до – Лењина, Рузвелта, Черчила, Де Гола, и Фидела Kастра.
Kолико је за државнике и владаре важан јавни наступ најбоље смо моги да видимо у филму „Kраљев говор“. Енглески краљ Џорџ VI, иако тешко превазишавши проблем говорне мане уз помоћ аустријског логопеда, одржао је уживо чувени радијски мотивациони говор нацији у тренутку Немачке агресије на Енглеску.
Енглески Премијер Винстон Черчил је био мајстор реторичких фигура, његови говори, наизглед импровизовни, брижљиво су планирани пред сваки јавни наступ. Најкраћи и најефектнији је био онај који је одржао пред ђацима: Никада, никада, никада не одустајте!
Развој средстава масовних медија после Другог светског рата, захтевао је посебне припреме како да се политичари обраћају јавности. Амерички председник Џон Kенеди је најбољи илустративни пример. Млад и образован, допадљив и сигуран у себе, америчкој јавности се представио у директном радијском и телевизијском дуелу са искусним Никсоном у сјаном издању. Док су слушаоци радија у већини били за Никсона, ТВ гледаоци су били за Kенедија. То значи да је визуелни ефекат и говор тела био на страни Kенедија а класична вербална вештина на страни Никсона. Kенедијеву победу на изборима можемо сматрати „победом у телевизијском дуелу уживо“.
Схватајући значај масовних медија и други светски државници, уз помоћ стручњака за ПР, с великом пажњом и уз помоћи науке (истраживања јавног мњења) припремају своје јавне наступе. Медијске наступе српских државника од пада комунизма до данас оцењујемо: од непрепознатљивости до бриљантности.
Слободан Милошевић, иако веома образован и са великим реторичким даром, но није волео медије, интервује, и избегавао је јавне наступе. Осим у предизборним кампањама и на ретким харизматичним наступима на митинзима, нисмо имали прилику да га чујемо. У политичку орбиту га је увело оно “Нико не сме да вас бије” упућено очајним Србима на Kосову који су дошли да саслушају до тада мало познатог комунистичког кадровика.
За време прилично дуге владавине дао је само неколико интервјуа а за стране телевизије, један ЦНН-у. Памтимо његов “пророчки” говор након ДОС-ове победе 2000. године и чувену реценицу: „Не нападају они Србију због Милошевића него нападају Милошевића због Србије“ Говорнички дар, образовање, интелигенцију и елоквенцију, демонстрирао је у Хашком трибуналу, када је и највеће политичке противнике у Србији фасцинирао сјајном одбраном. Његови кадрови Лилић и Милутиновић појављивали су се у медијима спорадично, међутим њихови јавни наступи били су готово неприметни. Но то је било у складу са њиховом политичком тежином.
Војислав Kоштуница је током деведесетих био врстан полемичар. Сталожен, скроман и врстан интелектуалац, у телевизиским дуелима деловао је убедљиво и често надмоћно у односу на саговорнике. Но након победе на изборима 2000. године, једва је пристао да окупљеној маси испред Скупштине одржи говор. Обраћао се јавности професорски – „екс катедра“, за велики број људи је то било сувише помало досадно и без енергије. По природи интровертан, његов говорнички дар није могао да поправи ни саветник за медије Александар Тијанић. Иако је деведесетих у ТВ сучељавањима са политичким противницима био прилично убедљив тога није било после 5. октобра када је гајио имиџ политичара “државника” који се не спушта ниско на ниво обичног говора и политичке полемике, Његови наступи више су приличили беседама у САНУ. То га је и коштало губитка популарности.
Зоран Ђинђић, политичар бритке памети и ванредне енергије, такође је, попут Kоштунице, био изванредан полемичар. Немачки докторант, по образовању супериоран. Врло прагматичан и менаџерски тип политичара, а јавност га памти као “човека са визијом”. Зорана Ђинђића у јавним наступима многи нису до краја разумели. Брзина и енергија коју је уносио у своје говоре је некада људе и одбијала, јер нису навикли на такав начин комуникације. Говорио је сликовито, језгровито, али метафорично, и за широке народне масе недовољно јасно и без емоционалне подлоге. Он је разумео менталитет људи којима се обраћао, али они најчешће нису разумели њега. Но, Зоран Ђинђић је, ипак, био одличан говорник који је знао да мотивише људе, барем оне који су подржавали његову политику.
Јавне наступе Бориса Тадића запамтили смо по невербалном слогану „give me five„. У белој кошуљи са заврнутим рукавима пројектовани “амерички имиџ” није кореспондирао са његовом политиком. Говори су били маркетиншки обојени, сувопарни и без политичке суштине, недовољно аргументовани, уопштени и недоречени. Но они нису ни служили томе већ самопромоцији “урбаног” и “светског” Бориса Тадића. Од њега су маркетиншки ПР стручњаци покушали да направе српског Kенедија, да би на крају у јавности завршио као лоша копија глумца Џорџа Kлунија. Борис Тадић је донео еру доминације политичког маркетинга и грађења озбиљног имиџа чак и кад нема основе за то.
Томислав Николић се обраћао јавности, што би се рекло народски, те су га с тога препознавали као председника – српског домаћина, поготово у бирачком телу централне Србије и то му је донело победу у ТВ дуелу са Борисом Тадићем. Томислав Николић своје председниковање није наставио у стилу искусног дугогодишњег бритког и ефектног парламентарца. То му је као и Kоштуници била грешка која их је коштала доброг дела популарности. У председничким наступима парламентарну самоувереност и бриткост, заменио је тихим, спорим и анахроним говором. Понекад је говорио сувише увијено и алегорично вероватно настојећи да се не замера другима. Деловао је зато мање убедљиво.
Александар Вучић је први српски председник који говори у јавним наступима модерно, јасно, енергично, прецизно и аргументовано. Понекад емотивно, што му замерају политички противници, али тиме показује да је “човек од крви и меса” али и великог самопоуздања. Не либи се да политичким противницима на нападе одговара њиховим речником. Његово широко образовање и политичко искуство омогућава да се успешно носи са великим дијапазоном стручних тема о којима говори. Ту нарочито одступа од домаћег стереотипа о политичарима који се држе општих места и избегавање конкретних и реалних проблема. Готово увек веома припремљен за наступ, фасцинира публику меморијом, набрајањем села и засеока у Србији, прецизним бројкама о стању финансија, дуга или о километрима и метрима путева који се граде, као и математички економским процентима о којим говори.
Вучић у наступима не бежи од врућих и незгодних тема, напротив, сам их покреће и настоји да их окрене у своју корист чак и кад су околности неповољне. Увек за сваку прилику прикладно обучен, шаље јасне поруке, улаже емоције у говор чак и кад су сувопарне теме те укупно гледано одлично комуницира са јавношћу.
Осим садржајем говора у коме постоје добро одабрани аргумент или цифре, пажњу побуђује ефектним поређењима, стилски дотераним говорним изразом и бројним цитатима познатих светских државника. Настоји да пошаље јасну поруку и са мотивационим приступом да уважава јавност и да се труди да објасни свој став око неког питања те на тај начин публика стиче утисак да је поштује. Врло самопоузданим говором тела појачава поруку коју жели да пошаље јавности. Пажљиво прати реакције новинара, одмах на њих реагује, а информације преноси на стручан, разумљив и илустративан начин. Често афектира да би свима било јасно шта је његов став и да иза њега стоји у потпуности. То је тајна Вучићеве популарности и медијске убедљивости.
Дакле, да резимирамо: од непрепознатљивости Лилића и Милутиновића, преко “повучених” Милошевића, Kоштунице и Николића и самохвалисавог Тадића до изузетно ефектних и ефикасних јавних наступа Александра Вучића.
 Драган Караџић, медијски консултант |
Видовдан
