Драган Коларевић: УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Поделите:

 

 

Мој отац Спасоје (1930) за времо Другог светског рата био је ђак пешак на релацији Табановић – Ваљево. Један од професора био је Фрања, једа од 50 хиљада Словенаца које су нацисти протерали у Србију.

Фрања је био велики Југословен. После Првог светског рата његова породица је треало да остатне у Италији, али су тражили да се преселе у нову краљевину, желели су да живе у истој држави са браћом Србима.

Братство Словенаца и Срба

Отац ми је причао да му је Фрања предавао историју и географију. Имао је сина Васју са којим се мој отац играо. Професор Фрања је дошао на идеју да мој отац станује код њих у Ваљеву. На ту одлуку утицало је и то што је деда, Обрад Коларевић, био носилац Албанске споменице. Бити споменичар, било је опасно. Деду је, како су ми причали даљни рођаци, хтео да стреља Драгојло Дудић због наводне сарадње са окупатором. Деди је, по тим причама, главу сачувао млади предратни комуниста Тика Марић, кога је, пре рата, деда спасао да га жандари не убију због дељења летака и ширења пропаганде.

Сарадници окупатора

Како се времена мењају. Данас су птомци оних који су стрељали по Србији, због наводне сарадње са окупатором, највернији сарадници савремених, софистицираних „окупатора“, тиме се поносе, то им у друштву диже цену. Потомци оних који су стрељали по Србији због сарадње са окупаторима сада прогањају свакога ко се супротстави окупатори. Још не стрељају.

Две породице су се спријатељиле и помагале у тешким, опсаним и гладним ратним годинама.

Братство у новим увјетима

Пријатељство је настављено и после Другог светског рата. С обзиром да су се моји родитељи развели када сам имао четири-пет година, ја сам жвиео са мајком у Славковици, нисам запамтио наше породичне пријатеље, али сам знао да имам пријатеље у Словенији самим тим што се презивам Коларевић.

Како су године одмицале главни човек за везу између две породице постао је мој стриц Славко. Редовно је одлазио у пријатељске посете у Словенију, они су одседали код стрица када су долазили у Београд. Та породична окупљања била су емотивна, искрена, братска. Били су више него родбина, били су своји. Својта.

Фрањин син Васја, друг мога оца, завршио је медицину, радио је у болници у Новој Горици, био је угледни хирург, директор, постао је председник лекарске асоцијације на нивоу Југославије. Био је и политичар, потпредседник словеначке скупштине. Васја је написао низ књига.

Југославија се распала, рат је разделио људе и народе, стриц је умро, пријатества су се гасила.

Везу између две породице сада као глани човек одржава мој брат од стрица Предраг.

Васја Клавора (1936) је обајвио недано, на словеначком језику, књигу о Ваљевском крају, Мионици, Табановићу, помиње и Коларевиће.

Драган Коларевић: Улога моје породице у Првом светском рату

Равногорац, Словенац, Колубарац

Васјин отац Фрања, био је резервни официр војске краљевине Југославије. Када је протеран у Србију, и уточиште нашао у Ваљеву, ступио је у контакт са равногорцима, Југословенском војском у отаџбини. Одлазио је на Равну гору, имао је сусрерт са генералом Михајловићем. Стриц Славко Коларевић (1926) је био посилни Нешка Недића. У августу 1944. тај честити официр, после одлуке краља да смени Дражу, а Тита постави за минстра војске у отаџбини, све голобраде младиће је пустио да, како знају, сачувају живу главу…

Стриц, после краћег времена, добровољно одлази у партизане, постаје митраљезац. Дан пре ослобођења Београда, био је рањен у Сарајевској улици. Остао је непокретан, ноге су му биле одузете. Божјом вољом, осећај му се вратио и у јануару 1945. из болничке постеље, недовољно опорављен, као добровољац, одлази на Сремски фронт. Успео је да буде још једном рањен пред Загребом. Ипак, стигао је до Кагенфурта.

Када је завршен Други светски рата, Фрањина породица вратила се из Србије у Словенију. У њиховом родном месту дочекао их је официр југословенске војске Славко Коларевић.

И о томе пише у књизи Васје Клаворе.

Добио сам жељу да о томе направим телвизијску емисију. Али кога то интересује у Србији…

Тако ја имам пријатеље Словенце које никада нисам упознао. Велике пријатеље. То су, можда, најбоља пријатељства.

Драган Коларевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here