Драган Коларевић: Улога моје породице у Првом светском рату

Поделите:

 

 

У књизи Милорада Радојчића „Војвода Мишић и његови Колубарци“, Београд 2014. на списку носилаца Албанске споменице (страна 392), под редним бројем 101, налази се име Обрада Коларевића мог деде.

Победници и побеђени

Родитељи су се развели док сам био јако мали, тако да сам са дедом Обрадом провео мало времена. Памтим његове дуге жуте бркове, шешир и радикалски гуњ. Деда је био Пашићев радикал, шест пута је побеђивао на изборима за кмета села Табановић. Сећам се, мада сам био јако мали, да су Табановци говорили: Обрад је радикал, а Светолик (мамин отац) је демократа, мада је тада постојала само Комунистичка партија.

Деда је говорио да је годину дана млађи од Тите (и да је Тита морао бити мобилисан) али он тада ништа није причао о томе шта је радио у Првом светском рату. Када Тита ништа не говори о рату, мора да је био на супротној страни, против нас и савезника. Да није тако причао би о себи у рату на сва уста. Он ћути, нико не сме да га пита.

Заборавите прошлост, окрените се будућности

Деда Обрад је умро 1977. Исте године, за шест месеци, умрли су бака Миленија, његова жена, и мој отац Спасоје. Троје за шест месеци.

Мало сам чуо од деде Обрада о породичној историји. Једнини је он знао све. Отац и мајка, као и готово сви из њихових генерација, нису говорили о прошлости, говорили су о будућности. И о ономе од чега се живи.

И ми смо заборавили на прошлост све док нас није сустигла, као праведна казна? За то плаћамо и плаћаћемо високу цену. Наши потомци такође.

Ипак, као да је користио последњу прилику, отац Спасоје ми је на очевом (дедином) и мајчином (бакином) гробу испричао да се дедин отац звао Недељко, да је умро у „Ваљевској болници“ од тифуса 1915. Недељков отац је био Алекса. Причао ми је да смо пореклом из источне Херцеговине. Славни предак био нам је четовођа Вуја. Гуслари су о Вуји певали. Дедина, Обрадова мајка била је Црногорка.

Србија и Француска

Детињство и дечаштво сам провео у селу Славковица. Ту ми је рођена мајка Стана, из фамилије Смиљанића, који су старином Васојевићи, али се не памти када су се доселили. По Смиљани, која је имала четири сина, три гране се презивају Смиљанићи, четврта Весићи, потомци Смиљаниног сина Весе.

Мамин отац Светолик је имао седам година када је почео Први светски рат. Његов отац Живојин Смиљанић прешао је Албанију. У књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци“, на страни 494 пише: „Смиљанић М. Живојин, рођен 1885. године у Славковици, као учесник Солунског фронта тешко рањен и упућен у болницу у Тулону, у Француској, где је умро 17. децембра 1916. године. Сахрањен на Централном гробљу у Тулону, гробно место 24.“ Можда су неки Срби волели Француску зато што у тој земљи почивају кости њихових очева и дедова.

Ратничак традиција

Живојинов отац Милутин био је дворски официр за владавине кнеза Михаила. Био је добар, благ и веома богат човек. Тако су га Славковчани запамтили. На споменику пише да је био четовођа из села Славковице, да је одликован за јунаштво у Српско-турским ратовима (1876 – 1878), умро је 1910. Споменик од белог венчачког мермера подигли су му 1912. супруга Стана, синови Велисав и Живојин. Велисав је такође прешао Албанију, Солунски фронт, и два пута био заробљен 1918. али је оба пута успео да побегне. Неки заробљени Славковчани, попут Живорада Весића, остали су у ропству још седам-осама година по свршетку рата, или дана примирја како кажу садашњи левичари. Породице су их одавно биле ожалиле када су се они одједном појавили живи и здрави.

Живојин је оставио петроро деце: синове Вујадина и Светолика, кћерке Лену, Драгу, Лепосаву…

Кајмакчалан

Отац мамине мајке, Светоликове супруге, нане Даринке, у књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци“, налази се на истом списку као и Живојин М. Смиљанић, на страни 493. Звао се Богић В. Максимовић. Осим имена нема других података.

Мој прадеда Богић Максимовић запамћен је као велики јунак, прешао је Албанију, погунуо је на Кајмакчалану. Доказ да је био велики јунак налази се на спомен чесми у Славковици: његово име је на првом месту, а следи 55 имена носилаца Албанске споменице, других одликовања, официра и војника из Славковице који су ратовали од 1912. до 1918. поређаних по азбучном реду. После имена Богића Максимовића следе имена и таквих величина као што је ђенерал др Добривоје Стојнић и Светозар-Дика Нешић редовин професор Грађевинског факултета у Београду, један од 1300 каплара, и других угледних Славковчана.

Богић је оставио четири кћерке и једног сина.

Статистика која не обавезује

У Славковици је у ратовима од 1912. до 1918. изгубило живот 157 људи. Од њих су 15 из фамилије Смиљанић. За једно село превише. У Табановићу је страдало 46 људи од тога троје су Коларевићи. Славковица је 1900. године имала 1046 становника, а 2011. године 575. Табановић је 1900. имао 311 становника, 2011. године 352.

Наравно, спискови су непотпуни. Несрећа је била толика да се ни евиденција страдалих није водила, није имао ко да мисли још и о томе, њих нема и неће их ни бити, требало је преживети и ратове и мир и гладне године… и пљачку ратних профитера…

То је оно што знам о мојој породици, о Коларевићима, Смиљанићима, Максимовићима… Моја деца не знају ни то. То је последица стања свести и морала у Србији, мало имамо заједничког чак и са најближима, појединци ту ништа не могу да промене…

Вероватно је много породица које у суштини имају сличну судбину. Мада нема потребе за бескрајним причама, ваља поставити питање: Да ли смо изневерили наше претке, имамо ли право да их заборавимо?

Или да мало ишчашим Толстоја – у Србији нема срећних породица, свака је несрећна на свој начин.

(У следећем тексту: Улога моје породице у Другом светском рату)

Драган Коларевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here