Dragan Kolarević: Uloga moje porodice u Prvom svetskom ratu

Podelite:

 

 

U knjizi Milorada Radojčića „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci“, Beograd 2014. na spisku nosilaca Albanske spomenice (strana 392), pod rednim brojem 101, nalazi se ime Obrada Kolarevića mog dede.

Pobednici i pobeđeni

Roditelji su se razveli dok sam bio jako mali, tako da sam sa dedom Obradom proveo malo vremena. Pamtim njegove duge žute brkove, šešir i radikalski gunj. Deda je bio Pašićev radikal, šest puta je pobeđivao na izborima za kmeta sela Tabanović. Sećam se, mada sam bio jako mali, da su Tabanovci govorili: Obrad je radikal, a Svetolik (mamin otac) je demokrata, mada je tada postojala samo Komunistička partija.

Deda je govorio da je godinu dana mlađi od Tite (i da je Tita morao biti mobilisan) ali on tada ništa nije pričao o tome šta je radio u Prvom svetskom ratu. Kada Tita ništa ne govori o ratu, mora da je bio na suprotnoj strani, protiv nas i saveznika. Da nije tako pričao bi o sebi u ratu na sva usta. On ćuti, niko ne sme da ga pita.

Zaboravite prošlost, okrenite se budućnosti

Deda Obrad je umro 1977. Iste godine, za šest meseci, umrli su baka Milenija, njegova žena, i moj otac Spasoje. Troje za šest meseci.

Malo sam čuo od dede Obrada o porodičnoj istoriji. Jednini je on znao sve. Otac i majka, kao i gotovo svi iz njihovih generacija, nisu govorili o prošlosti, govorili su o budućnosti. I o onome od čega se živi.

I mi smo zaboravili na prošlost sve dok nas nije sustigla, kao pravedna kazna? Za to plaćamo i plaćaćemo visoku cenu. Naši potomci takođe.

Ipak, kao da je koristio poslednju priliku, otac Spasoje mi je na očevom (dedinom) i majčinom (bakinom) grobu ispričao da se dedin otac zvao Nedeljko, da je umro u „Valjevskoj bolnici“ od tifusa 1915. Nedeljkov otac je bio Aleksa. Pričao mi je da smo poreklom iz istočne Hercegovine. Slavni predak bio nam je četovođa Vuja. Guslari su o Vuji pevali. Dedina, Obradova majka bila je Crnogorka.

Srbija i Francuska

Detinjstvo i dečaštvo sam proveo u selu Slavkovica. Tu mi je rođena majka Stana, iz familije Smiljanića, koji su starinom Vasojevići, ali se ne pamti kada su se doselili. Po Smiljani, koja je imala četiri sina, tri grane se prezivaju Smiljanići, četvrta Vesići, potomci Smiljaninog sina Vese.

Mamin otac Svetolik je imao sedam godina kada je počeo Prvi svetski rat. Njegov otac Živojin Smiljanić prešao je Albaniju. U knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci“, na strani 494 piše: „Smiljanić M. Živojin, rođen 1885. godine u Slavkovici, kao učesnik Solunskog fronta teško ranjen i upućen u bolnicu u Tulonu, u Francuskoj, gde je umro 17. decembra 1916. godine. Sahranjen na Centralnom groblju u Tulonu, grobno mesto 24.“ Možda su neki Srbi voleli Francusku zato što u toj zemlji počivaju kosti njihovih očeva i dedova.

Ratničak tradicija

Živojinov otac Milutin bio je dvorski oficir za vladavine kneza Mihaila. Bio je dobar, blag i veoma bogat čovek. Tako su ga Slavkovčani zapamtili. Na spomeniku piše da je bio četovođa iz sela Slavkovice, da je odlikovan za junaštvo u Srpsko-turskim ratovima (1876 – 1878), umro je 1910. Spomenik od belog venčačkog mermera podigli su mu 1912. supruga Stana, sinovi Velisav i Živojin. Velisav je takođe prešao Albaniju, Solunski front, i dva puta bio zarobljen 1918. ali je oba puta uspeo da pobegne. Neki zarobljeni Slavkovčani, poput Živorada Vesića, ostali su u ropstvu još sedam-osama godina po svršetku rata, ili dana primirja kako kažu sadašnji levičari. Porodice su ih odavno bile ožalile kada su se oni odjednom pojavili živi i zdravi.

Živojin je ostavio petroro dece: sinove Vujadina i Svetolika, kćerke Lenu, Dragu, Leposavu…

Kajmakčalan

Otac mamine majke, Svetolikove supruge, nane Darinke, u knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci“, nalazi se na istom spisku kao i Živojin M. Smiljanić, na strani 493. Zvao se Bogić V. Maksimović. Osim imena nema drugih podataka.

Moj pradeda Bogić Maksimović zapamćen je kao veliki junak, prešao je Albaniju, pogunuo je na Kajmakčalanu. Dokaz da je bio veliki junak nalazi se na spomen česmi u Slavkovici: njegovo ime je na prvom mestu, a sledi 55 imena nosilaca Albanske spomenice, drugih odlikovanja, oficira i vojnika iz Slavkovice koji su ratovali od 1912. do 1918. poređanih po azbučnom redu. Posle imena Bogića Maksimovića slede imena i takvih veličina kao što je đeneral dr Dobrivoje Stojnić i Svetozar-Dika Nešić redovin profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu, jedan od 1300 kaplara, i drugih uglednih Slavkovčana.

Bogić je ostavio četiri kćerke i jednog sina.

Statistika koja ne obavezuje

U Slavkovici je u ratovima od 1912. do 1918. izgubilo život 157 ljudi. Od njih su 15 iz familije Smiljanić. Za jedno selo previše. U Tabanoviću je stradalo 46 ljudi od toga troje su Kolarevići. Slavkovica je 1900. godine imala 1046 stanovnika, a 2011. godine 575. Tabanović je 1900. imao 311 stanovnika, 2011. godine 352.

Naravno, spiskovi su nepotpuni. Nesreća je bila tolika da se ni evidencija stradalih nije vodila, nije imao ko da misli još i o tome, njih nema i neće ih ni biti, trebalo je preživeti i ratove i mir i gladne godine… i pljačku ratnih profitera…

To je ono što znam o mojoj porodici, o Kolarevićima, Smiljanićima, Maksimovićima… Moja deca ne znaju ni to. To je posledica stanja svesti i morala u Srbiji, malo imamo zajedničkog čak i sa najbližima, pojedinci tu ništa ne mogu da promene…

Verovatno je mnogo porodica koje u suštini imaju sličnu sudbinu. Mada nema potrebe za beskrajnim pričama, valja postaviti pitanje: Da li smo izneverili naše pretke, imamo li pravo da ih zaboravimo?

Ili da malo iščašim Tolstoja – u Srbiji nema srećnih porodica, svaka je nesrećna na svoj način.

(U sledećem tekstu: Uloga moje porodice u Drugom svetskom ratu)

Dragan Kolarević

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here