Драган Милосављевић: Б(в)реме кукавичлука

Поделите:

 

 

Не пpoђе дан, а да се кукавица, врховни заповедник у крлетки овог времена, не огласи, орочавајући, преко зупачаника невидљивих оку, свеколикој јавности наше задатке и њихово време испуњењења. Али и кукумавчи и о мукама које њу, вазда у погону, држе доживотно прикованом на вратима објављивања задате будућности.

Наслућујемо, ипак, претешки су тегови грдних обавеза окачени кукавици руком искусног мајстора за кукање.Који је гоне даноноћно. Али име му се, том маjстору, да ли случајно, никада не помиње.

А ваљало би знати ко је тај који нам заправо одмерава судбину. Чини нас, до у бескрај, учесницима игроказа сталног ишчекивања уприличеног као својеврсни perpetuum mobile подчињјавања кукавичлуку. .

У том надређеном поретку, вечито будни послушачи зомбији, које вазда кукавица подсећа ко су, шта су, и у чијем систему живе, а припадају му и душом, али и органима, ћуте. И трпе. И раде.И само чекају још једну нову порцију диринџења. Али не могу, у свету који су узурпирали творци кукавица, ништа да промене у ходу прецизно баждарене суморне судбине робова времена.

И тако – из дана у дан, из сата у сат. Ма, на пола сата , Кукавица кука и над собом и својим свакодневним одрицањерм од животних радости, а све зарад нас и нашег добра .Они који пате од несанице слушају све до зоре. Па од зоре надаље.

Али објављује и „сигурну будућност“ наше деце. Али – само ако схвате радости рада по диктату и беспоговорној послушности. О чему, мало-мало, прецизно Бобавештава шта као награда, али само кроз зној и рад и следи у испуњењу задатог времена чија је сатница смештена у лошу бесконачност.

Нема кукавици, у том „сизифовском“ рвању са обавезама, ни дана предаха. Па ни брчкања на мору. Нема лешкарења коме је обичан народ склон ако му се иоле дозволи. Не, јер ако затаји програмирање времена кукавичлука, може да се из магије покорног послушања одједном прене васколико српство. А где би то одвело, ни Бог, који је, чини се, на Србе заборавио, то не зна.

Бивало је то већ у историји када су Срби, ненадано, због кварова на клатну историје, искакали из задате им судбине. Па, како неки тврде, и изазивали скоро па пропаст машинерије на којој је устројена будућност света мајстора кукавичлука.

Повремено, кукавица своје делање представља као најуспешнији модел доживотне посвећености народу. Али, гле малера, уруши се потпорни зид овог (пре)великог обећања. И то на клизиштима која, ето, никако да умире потпорни зидови које гради туђа рука, а за наше паре. По трећи пут за пет месеци.

Не дај Боже да су у истом стању као у Грделици и зидови целог „коридора“ државе, институције, полиција. И војска.У којој управо као да мењајау неке потпорне стубове. У плану је и солидан бедем. Код Прешева.Тамо је у току „дубинска сондажа“ мајстора за разграничење колонијалним лењиром.

Биће да се баш у наше време, кукавичје, пројектује, а да нас нико не бренује, на нашем прагу, парцелисање нове ере трговинских и пратећих споразума између великих зидара. Сада вишеглавог неоколонијализма. И то као капитализма разних нијанси и понуда, што је, у односу на ово време, какав такав избор. И то..на Балкану , где да се одвајкада испипава и ломи рука за свемоћ. Или пристаје на нагодбу равнотеже снага. Бивало је то већ толико пута увек када су се као и сада у лагумима разних ложа цртале границе .

Откукано је јавности да оно у Грделици, што се збило, то отклизавање, да се то, ето, „ипак и очекивало“. Да ли то важи и за ово што се најављује , око дефинитивног „проклизавања“ Косова?Све мање по коцепту ЕУ, Намчке, али све више нлалик новој Јалти измедју тренутно најачих . Спремних да тргују али не и да ратују ђусобно.

А гласник будућег „компромиса“ кукавица и као да се спрема и обраћа сада већ новим мајсторима не би ли их задивио својом доследношћу у навијености и послушности. Сваком прoграму и времену . А покудаma се оглашава народу. Већ збуwеном поготово од кад их је гoсподар овог време назвао кукумавкама , неспремним ду буду делатници.Да се yа нешто изборе и заложе. Дакле више није актуелно оно из Бiрсела да ће , „први пут у историји без изгубљене главе и испаљеног метка“, „ Срби за ништа добити – макар нешто“. Не зна се још шта. До сада тога није бивало на Балкану

.

Док игроказ траје, временом смештеном у магичном кругу препуштања симулакруму господари оглашавање кукавице.И заиста, такорећи претворени у уво и око, преживљавамо, програмирану (без)гласност Слушамо покорно,, беспомоћно… погнути, пресамићени, како доликује тамо где је кукавица искључиви господар времена.

Или ће се ,можда већ напролеће маја , после најаве изборног коперниканксог обрта у Бриселу после европских избора , на чему ради контра Сорош , Стив Бенон а за потребе Трампа и долоска бројних нових Орбана у Стразбур и Брисел , а одласк бабе „Мути“ која нуди ЕУ као кућу од чоколаде , али са заложеном фурном , зачути аларм .Неког новог а старог европског времена.

Што би значило да је добра програмираних кукавичлука и капитуланства пред формататом клитонизма , орчењеним од САД до Балкана ипак пред сметилиштем одслужених механизама.Као је већ једниом и бивало ло са Хитлером и његовим савезницима .Јавним и тајним. . Уосталом да се испоставио као добар мајстор „ краја историје“ у корист неолиберализма и глобализма, неонацизма , Фукујама би био запамћен као пророк. Овако, само је још једна орочена па изанђала кукавица..

Драган Милосављевић

Поделите:

3 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here