Драган Милосављевић: Јаја на око, или кајгана Вучићева

Поделите:

Воштана маска (лажне) ведрине и (неоправданог) оптимизма, са којом се Вучић свакодневно излази на ТВ екране тешко да може прикрити прави смисао његовог „визионарског „пресецања косовског чвора„. А то је порука председника јавности да у о вом тренутку постоји фактор који ће боље очувати Србију и Србе него СПЦ.

Дакако, следи закључак за који се намеће. У питању је његова председничка реал политичка видовитост којој народ није дорастао. А ни црква. Или, прецизније, једини компас у завршним преговорима, наводно са Приштином, уствари са Вашигнтоном, биће већ договорено у Бриселу. То је добрано већ реализован садражај политике око коначне судбине фамозне столице у ОУН косовских Албанаца.

Чак ни бирачима из напредњачке партијскје војске, оних сигурних 25 до 30 одсто, тешко да ће лагодно пасти, а без преходног убедљивог медијског плашења „грађанским ратом„ и „потпуном пропашћу државе„ то самопорицање косовског завета да ће све глатко прогутати и погурати на наговештеној референдумској сцени.

Онда када на политку “стани крени” одрицања од Косова „у име будћности наше деце„ треба да буде ствљен потпис. Народа, само фомално политичара, обавезујући дакле и за историју и потомке.

Текст на Новом Стандарду, потписан са Весна Пешић, који руку на срце одудара врцавошћу и живим стилским фигурама од њеног уобичајеног деценијског стила нелибералног „поповања“ тврди да, он , Вучић за то „нема муда„ Рецимо пристојније кохонес. Да потпише обећано.

Међутим, утисак је да би салва увреда и тешких квалификација на рачун председника, од стране Пешићке, или колективног аутора, како год, требало да председника, повређене сујете, ипак натера на акцију. Да му „обезбеди“ прилику да докаже супротно. Како ем има „муда“ и то још оналика. Како је уосталом својевремено освануло на насловници „Инфомера“.

Весна Пешић: Чини ми се да Вучић нема муда да реши Косово

А време, руку на срце, не ради за њега. Јер договор се мора фомализовати и то што пре. Без даљег одлагања. То је и став друге Србије, и окружења госпође Пешић које је, руку на срце и започело предају покрајине још после октобарског пуча. За демо(н)крате био би обављен од стране другог неугодан посао пуштања низ воду Косова, a са потписом „освешћених“ радикала. Прави и дуго очекивани знак за „уједињавање„ опозиције.

Али и сигуран пут коначног повратка на политчку сцену, на влaст, опет у седло са бисагама где још има преосталог еспапа. Али била би то и слатка освета за „патње“ у опозцији још од 2012. и за сушу на рачунима ових промотера транзиције људождерског капитализма. Какаве ли случаjности готово свих свих редом „унука номеклатуре Брозовог комунизма„. Уосталом, о свему томе ће одлучи првенствено, као и до сада, страни фактор кроз процену да ли су им напредњаци потребни и за фазу после капитулације. Ако нису онда је гопођа Пешић у једноме макар у праву. Вучић, маневрише веома вешто и максимално одлажe да покаже карте. Ако већ не може већ до у бесконачност.

Но, није он од оних гаврана који ће на прву провокацију лисице тек тако да испусте сира. Јасно је то и ауторки књиге „Можеш ти то Весна„ па се зато латила потраге за јајима ове лукаве птице као могуће слабе тачке.

И то баш током дуел АВ са њима никад прихваћеном православном црквом и њеним „смрадом тамјана„ Али није једина. Рекло би се преко ноћи готово цела аналитика друге и парапатриотске, треће Србије, напрасно се уписује у светосавље.

Али поједни аналтичари неочекивани судар АВ са Патијархом, која га је доскора воздизао као спасиоца Косова, „лава на бранику“, ипак гледају и на као једну од могућих, а до сада тако бројних фалс флег операција преседника. И верних му саветника и деливери јунитс.

Са јасном поделом улога од стране режисера комплетне српке драме ко се „жртвује за народ који га не разуме“ И према сценарију одлази на крају али поносан, мада несхваћен. Али и вероватно обезбеђен доживотно и потомци му.

А ко опет остаје на бранику и даље вековни пастир „ стаду „ на стази леминга У сваком случају одлагања више нема а а ни неутралности. Још мање и седења на две столице у две врло удаљене глобалне карауле. Једне на истоку друге на западу. Дошао је крај глуматања буридановских дилема. Остаје само она, једино нама интригатна, али не и пресудна јер чини се на шинама смо тобогана за ништавило. То је даља судбина јаја. Да ли на око, или као кајгана. Са, или без сира . .

Драган Милосављевић

Поделите:

1 коментар

  1. Gospodinu Vucicu nedostaje skromnost i postovanje prema 80% Naaarodom, kao odlucnost i borba 523 godine Predaka , koji su konacno oslobodili Kosovo I metohiju. Nijedna drzava ne poklanja deo svoje zemlje od 900 godina, dostojansstvo pa i velika prirodna bogatstva. Da li ce mladi Srbi biti ponosni da kazu da nemare za svoju Otadbinu, i da su je poklonili za nista. Ovaj gospodin mora da shvati da je on sluga svog Naroda i da se tako ponasa.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here