Dragan Milosavljević: Srbija u fliperu velesila

Podelite:

 

 

Ako Srbija i dalje bude ropski pokorno sledila politiku tuđih geostateških interesa, kao što je odnedavno odabir Kosova i za lomljenje ruke između Trampa i Mekelove, ili ćutke proguta preteću provalu migranata , kada Erdoganu dojade amričke kaznene sankcije, a Muti nam brže bolje uputi svoje , ako uporno Srbija bude nastavila da žmuri u ubrzanom hodu na stazi bezdržavlja, onda će se dobrovoljno odreći suverenosti I same sebe kao države. A takva strategija ovih dana upravo doživljava svoju kulminaciju.

Pod motom da je kucnuo „pravi, najpovoljniji trenutak za korekciju granica sa Albancima“, vladajuća nomenklatura besomučnom propagandom gura projekat prepuštanja OVK-u, u stvari NATO-u, najvećeg dela Kosova i Metohije, uz samo delimičnu, dekorativnu kompenzaciju na severu.

Američki stratezi su pak, u međuvremenu, bacili oko i na preševsku dolinu, svojevrsnu „ključaonicu“ za ulazak njihovih „krstaša“ iz Azije u Evropu – sve to u korist proširenja NATO kalifata koji, pod imenom nekakve „velike Albanije“, raste na pragu dezorijentisane EU, a u ulozi kerbera na ovom ključnom pravcu.

Da se naslutiti, iz najava Stiva Benona, ideologa Trampove izborne pobede, zaduženog da prekraja EU iz neoliberalne u konzervativnu po meri Trampovih planova, izvestan zaokret u dosadašnjoj taktici SAD.

Kroz Benonov intervju agenciji Srna, lansirana je ponuda nove administracije SAD da se na „kreativnom“ presecanju kosovskog čvora, sic , završi započeto komadanje države Srbije, kao i najava da Beograd, u planovima nove administracije SAD, dobija na značaju.

Ali se, „ne lipši magarče“, ne otkriva suština nove fleksibilnosti – reklo bi se, zapravo, nagodbe u okviru trijumvirata velesila, nekakve moguće „balkanske Jalte“, koju, na mah, usvaja i veliča vladajuća nomenklatura, pridruženi akademici, analitičari, kao i deo onih elektronskih medija koji samo glume opoziciju Vučiću.

Sve to ih ne ometa da se, međutim, i dalje nepokolebljivo zalažu za politiku predaje Kosova, na koju su se i sami obavezali oktobra 2000, prenevši potom tu štafetu Vučiću. Zapad je hteo, radi definitivnog „slamanja kičme“ i morala Srbiji, da celu završnicu kapitulacije odrade baš oni koji su bili nosioci otpora NATO-u. Da „nered na Balkanu počiste baš oni koji su ga i stvorili“, kako je Klintonova otvoreno saopštila Tadiću pred kamerama, a prilikom posete Beogradu 2008.

Ovu je poruku Srbija, izgleda, svesno prečula, poverovavši 2012. Tomi i Vučiću da će odbraniti okupiranu teritoriju. Međutim, bez te izborne „blanko menice“, naprednjaci danas ne bi bili na vlasti kao „patriotska“ verzija kompradora, zadužena da do kraja devalvira svaki mogući otpor okupatoru. Njima se, lažno i pro forma, u vidu raznih oni koji su suštinski garant daljeg nastavka Vučićeve politike. Ne nužno – i o(p)stanka njega samog, koga bi rado odmenili na berićetnom poslu pljačkaške tranzicije.

I ta, vešto komponovana konfuzija u javnosti – da li uopšte braniti domovinu , koju je kao zapadni zaverenički projekat zakotrljao još 9 marta 1991 „kralj trgova“ , verolomni dvojnik „čiča“ Draže, a „po planu nemačkog ministra Kinkela i dalje određuje sudbinu nacije koja se planski našla na stazi leminga.

Sve to, zajedno sa prinudnim iseljavanjem građanske, mlade , intelektualne Srbije u beli svet , tbuhom za kruhom , objašnjava odsustvo kritične mese delotvornih patriota. I nekavog preokreta nabolje. Jer, samo sa njima u krvotoku države, institucija, skupšine , u popravci privrede, istinskom ekonomskom rastu bez rbovskih pelena , Srbija bi bila sposobna da popravi šteteu načinjenu lažnih doktora na komilu i trazinccionih manpulanata. Da preuzme pozitivna iskustva povratka ka državnosti. Ona, koja forsira Orban i grupa zemanja „Višegradske grupe“ nad kojima neoleberalni koncept „ duboke države „ uveliko gubi kontrolu.

Dakle u Srbiji nema onih najkvalitenijih i naprogresivnijih ovog vremena , razjureni su proteklih decenija, koji bi evetualno iznedrili vladu nacionalnog spasa i drugačiji parlament I to je na neki način razumnjiv i prihvatljiv odgovor dilemi jednog inostranog dobronamernog istoričara, prijatelja.

On se nad ovim prizorom odumiranja suverenosti i volje da se odbrani integritet vajka kako „ne postoji u istoriji primer naroda koji se sa toliko kuraži i miliona poginulih žrtvovao za odbranu slobode, ali i koji je ispoljio toliki, neshvatljiv manjak građanske hrabrosti da je očuva u miru“.

Iz vlasti, u međuvremenu, danonoćno halabuču i na SPC, koja nije saglasna sa podelom Kosova, sugerišući da zapravo treba ludo da se radujemo najnovijoj inicijativi, po kojoj za jako mnogo od svoga dobijamo bar nešto više od ništa. No, to je sasvim u skladu sa očekivanjima predsednika koji je, već ranije, nagovestio svu genijalnost ove jedine „dobitničke“ formule za, po njemu, jedinog predodređenog gubitnika – Srbiju.

I tako se Srbija, nekritički i nemušto, prepušta, po ko zna koji put, a bez ikakvog uvida u sadržaj i krajnje posledice, tekućoj nanovijoj zakulisnoj arbitraži najjačih svetskih igračam koji su, reklo bi se izađli iz senke i od Brisela, završnici, konačno preuzeli nadležnost za buduću sudbinu okupirane srpske teritorije Kosova i Metohije. Ali i Srbije u celini.

Moskva se, doduše, „intimno“ ne slaže sa tom najnovijom „kreacijom“ kompromisne otimačine za malu naknadu, koje se prvi setio Titov hroničar sa Galeba, „otac nacije“ Ćosić. To smo, kao utehu, uz zvuke truba u Guči, saznali od Zaharove. Ali i na državnoj televiziji, što svakako ima određenu težinu podrške Moskve predsedniku.

Moskva će, međutim, „poštovati odluku srpskih vlasti“, to jest Aleksandra Vučića. A znamo kakva je ta odluka, jedino ne znamo kojom će tačno referendumskom podvalom biti uvaljena kao „većinska volja“ srpskog naroda.

Ako zanemarimo nijanse koje to „mačke bolje love miševe, crne ili bele ili šarene“, na scenu su izašli arbitri nekave najnovije „Jalte“. Ovoga puta su to, sve redom, kapitalističke zemlje par excellence.

Već se u rezultatima razgovora Trampa i Putina u Helsinkiju nazreo taj zaokret od „ključnog“ posredovanja EU oko Kosova, definisavši tako najavu kraja vremenske klopke za lobotomiju srpske javnosti o nekakvom „putu u EU“. Sada je makar jasno da će to, kao sledeći korak, biti isključivo put u NATO I da će na tome i ostati.Bliže o tome na adresu akademika Dušana Kovačevića.

O nama se, dakle, ponovo pogađaju partneri jasnih geostrateških ambicija ka maksimalnom profitu i proširenju interesnih zona. I zato oni vode računa isključivo o sopstvenim interesima.Ništa novo, ali Srbi kao da vole da zaboravljaju i ponavljaju lekcije iz istorije koje nisu dobro spremili i pložili. Od 27 marta pa nadalje.

Tramp je, stoga, samo korekcija jedne neuspele politike pokušaja svetske dominacije Klintonovih zauvek. Posle poraza na Bliskom istoku, nova administracija nastoji da nešto nadoknadi na Balkanu, gde SAD još uvek dominiraju.

Tako je stateški uvek bilo, jeste i biće. Inače ne bi SFRJ bila složno razmontirana na Savetu bezbednosti, igrama oko veta, kada je izgubila funciju u proračunima tada premoćnog Zapada. Takva ista logika primenjena je i ranije, prilikom njenog (privremenog) obnavljanja u Jalti, u dogovoru SAD i SSSR, a uz asistenciju Čerčila. Malo se toga suštinski promenilo u toj metodologiji cenjkanja velikih preko grbače malih.

U novom nadmetanju, više nego ikada do sad, u pregovaračkom fliperu oko Balkana, naš predsednik lansiran je isključivo u ulozi obične zakotrljane kuglice kojoj takmičari određuju smer i dužinu opstanka u igri.

Gvozdenom logikom ta kuglica izložena je, na kraju, nestanku u rupi političke beznačajnosti. O tome bi mogao bliže Boris Tadić: o neprekidnom „šamaranju“ i šutiranju u donji deo leđa.Tako se , uostalom, isčitava i najanovija poruka „muti“ svom „štićeniku“ oko njegvih planova o „ komprmisu „ I evo, u septembru nova seansa, očekuje se Vučićeva „šetnja“ od, za sada neimenovanog, visokog Trampovog predstavnika do Putina i Sija.

Svestan da su mu papazjanija i sukobi različitih interesa poslednja šansa da ipak ostane u igri, Vučić izjavljuje da se problem Kosova, ali sada i juga Srbije, može rešavati samo „posredovanjem“, čitaj usaglašavanjem interesa velikih sila.A ima li u tekućem dilu velesila nešto i za državu Srbiju, ili samo za njenog predsednika i svitu, pitanje je sad.?

Vučić se vešto kotrlja u uslovima konsenzusa da je svima od koristi u rasprodaji „ preostalog dragocenog escajga“ Srbije. A da svaki od igrača geostrateškog flipera ponaosob, baš od njega očekuje najviše, „bingo“.I tako, bez ikakve kritike u medjima „prijatelja „ uspeva da opstane, u funkciji „koketiranja“, od jednog do drugog obećanja.. Uza sve to, pride ide i nezadrživa amputacija materice iz koje je porođena srpska državnost.

Laviranje Vučića od jednog degažmana do narednog, više je nego ponižavajuće i mučno. Jer, radi se o novim i novim nastavcima jedne te iste NATO igre, koncipirane tako da mi „u publici“, nemi posmatrači, budemo jedini pravi i stalni gubitnici. I to – uz prećutnu saglasnost. Jer dok „mora da gubi Kosovo“ na parče, pošto je l’ te, iaovako tamo više „nemamo ni metar“, dotle ima uslova da se održi i on, i nomenklatura. Već puna kao brod.

To su pravila igre, koja, budimo pošteni, nije osmislio predsednik, već je posle „ demokeata“ i sam uveo u praksu. Kao ideologiju podaništva neoliberalizmu, odnosno globalnom, tranzicionom satanizmu kada potpisuje šablonske ugovore sa šegrtima. „Elitama“ kompradora bez kojih kocke u opstanak njihove sopstvene nacije i države nema niti je ikada bilo. Sve su to stvari poznate i već viđene, ali, reklo bi se, nikada ovako sramno i ponižavajuće kao danas u Srbiji.

Dragan Milosavljević

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here