Драгољуб Збиљић: Без ћирилице Срби су на губитничком путу

Поделите:

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је у процепу: нападају га за покушај (о)чувања српске ћирилице, а он је у заблуди да је могуће повећање процента ћирилице и њено (о)чување без враћања једноазбучја у српски правопис у коме је темељ за спас ћирилице

Срамотно решење питања писма у српском правопису 1993-2010: нема живоат српској ћирилици без правописне реформе

У вези са српским језиком, српском ћирилицом и Србима у области културе историјски је у минулим свим вековима потврђена истина: темељ Српства, српског идентитета и српске културе је српска азбука. Без њеног очувања (и то у стопостотном опсегу у оквиру језика Срба, баш као што је, на пример, у стопостотном опсегу хрватска гајица у оквиру хрватског језика) Срби се упућују на путеве на којима су се изгубили Срби католици као део српскога народа. Само је преко ћирилице могуће очување Срба, српског језика и српског идентитета. То су добро знали сви завојевачи Срба од 11. века до данас. То су, стицајем околности – нарочито после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику – заборавили многи Срби и зато су данас они сами себи довољни за наставак помора ћирилице, тј. за њено докусуривање.

Свака част министру Владану Вукосављевићу што је то у приличној мери схватио. И чини се да је он данас на великом удару, чак под претњом смене с положаја министра од “другосрбијанаца”, од србокумуниста, од сербокроатиста и поборнуика Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954) из лукавог периода највеће обмане у Срба зване „богатство двоазбучја“. Чак је и министар Вукосављевић, нажалост, у канџама тог „богатства двоазбучја“ јер је присиљен да и он спомиње да се „знатан део Срба служи и другим писмом – латиницом“. Али, министар није стигао да прочита књиге с доказима о томе зашто данас има „знатан део Срба који пишу латиницом“. Он није стигао да прочита књиге које му је првооснована “Ћирилица” поклонила, па не схвата да је после 1954. године примењена нарочито успешно смишљена формула за помор ћирилице и без њеног строгог забрањивања законима из претходних периода историје. Зато је министар био принуђен да прихвати обрнут начин спасавања ћирилице од онога који је једини могућ. Примио је савете од лингвиста у српским институцијама да се ћирилица спасава преко „постепеног повећавања процента ћирилице“ у поређењу с плански масовно убаченом у језик Срба навике на хрватску латиницу“, посебно после споменутог Новосадског договора. А то је пут без успеха за повратак ћирилице.

За ћирилицу то је унапред сигурно неуспешан пут повратка српске азбуке у живот. Министар није схватио, а лингвисти га нису хтели (или нису знали) посаветовати како је једино могуће данас спасавање српске 90 одсто потиснуте азбуке у јавнсоти. Министар није схватио наметнуту моћ наметнуте Србима навике на туђе писмо у југословенском периоду, па је послушао сербокроатистичке саветнике из српских језичких институција да је могуће вратити већи проценат ћирилице без нормалног пута у спасавању ћирилице, а то је поновно нормирање језика Срба, као и свих престижних језика у свету, у ћириличком једноазбучју. Зато је он са саветницима кренуо обрнутим путем, не само оним којим се теже иде, него оним путем којим није могуће стићи до повратка ћирилице у употребу међу Србима. Он је, зато, занемарио основни начин решења и спасења питања ћирилице. А то је реформа Правописа српског језика. Зато се он нашао у парадоксу: трпи велике критике од оних који су одавно прешли на туђе писмо у језику Срба и који су за њихово коначно пуно полатиничење, што спомиње (о)чување ћирилице, а он је кренуо немогућим путем за њено очување какав се не примењује ни у једном другом језику у Европи и свету.

Срби су обмањивани да је ћирилиџца „случајно“ нестајала

Зато министар Вукосављевић није постао свестан чињенице да је талац наметнуте му заблуде да ће живот српском писму моћи да врати само усаглашавањем с Уставом Србије Закона о службеној употреби језика и писма, уз задржавање одредбе у Правопису српскога језика о двама писмима у писању језика Срба: српском ћирилицом и „латиничким писмом из времена српско-хрватског језичког заједништва“1 (гомила описних речи да би се избегле две довољне за то речи: „хтватска латиница“). Дакле, српски језички стручњаци су ускратили министра у објашњењу зашто нико други у целој Европи и свету не решава питање писма у свом језику како то данас чине једини Срби.

Наравно, ми дајемо у Удружењу „Ћирилица“ (2001) пуну подршку усаглашавању Закона о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. Устава Србије, али их од самог почетка тог начина „спасавања ћирилице“ упућујемо на чињенице зашто то није довољан начин за повратак српског писма у пуни живот. Објашњавали смо им више пута да је речени закон неизбежно усагласити с Уставом, али и да то није довоно за општи спас од затирања ћирилице из два разлога: прво, процес замене ћирилице отишао је предалеко и, друго, да неће имати толико порезника да наплате трошкове од оних који данас нису свесни да свој језик пишу нелегалним писмом за Србе, јер нису упућени у школама да је реч о гајици као туђем лаитничком писму које је регистровано уз хрватски језик и да, пишући тим писмом, они предају своје стваралаштво на том писму хрватској културној баштини. Само када се српском народу објасни са одговарајућег места да су Срби смишљено обманути да пишу свој језик туђим писмом, тек тада ће моћи Срби да схвате када је, ко и зашто то плански учинио са Србима. А учинио им је то да они забораве да је само ћирилица српско народно изабрано писмо и да је то писмо које им се прогони у свим окупацијама, али и у миру и намеће туђе латиничко писмо у сврху убијања српског идентитета на ћирилици да би били лакше подвргавани унијаћењу и асимилацији. То је чињено смишљено још од 11. века, а посебно успешно од времена усвајања Вукове језичке реформе у којој је Вук био приморан да прихвати налог Беча да се, осим ћирилице за Србе, уведе и друго, латиничко писмо прилагиођено за писање Вуков(ск)ог српског језика у хрватској варијанти. Вук је то писмо легализова на Књижевном договору у Бечу (1850) и то писмо је онда послужило непријатељима Срба за олакшано полатиничавање Срба с реченим циљем.

Комунисти су били највештији у полатиничавању Срба

Комунистичка владавина у Југославији је то хрватско лаитничко писмо раширила међу Србима насиљем и ширењем зблуда о томе како је једино за Србе „свеједно којим ће писмом писати свој језик“. Затим је ширењем лажне „равноправности писама“ међу Србима и увођењем обмане зване „богатство двоазбучја“ само за Србе, латиница наметана насиљем „филованим“ са ширењем наоко примамљивим заблудаам. Нађен је, дакле, прави, лукави начин за подвалу Србима да „добровољно“ пристају на замену. Та „добровољност“ имала је низ налчина који су фаворизовали хрватску латиницу међу Србима и у Србији и изван Србије. Њу су чак неки српски лингвисти и филолози подвалили Србима као „српску латиницу“. А та њихоава „српска латиница“ први пут је наређена Србима у Србији када је окупирана Србија 1916. у Првом светском рату. Дакле, чисто окупационо писмо неки српски лингвисти и филолози прогласили су за „српско“! (Јадна и срамотна, издајничка подвала тих лингвиста и филолога!)

Министру Вуосављевићу заклети латиничари и активисти у настављању долатиничавања Срба данас смишљају „грехе“ чак и због његовог неподржавања тзв. ријалитија у којима се шири јавно разврат, насиље, пребијање људи, псовање најниже врсте и малтретирање физички немоћнијих људи пред нашим очима на телевизијама које користе националне канале, па се чак они проглашавју за канале који не подлежу уставним обавезама и нормама из закона јер су, замислите, „приватне ТВ“. То се чак чује и у речима министра културе и председнице Владе да „нико нема права да се меша у програме комерцијалних, приватних телевизија, као да су они изван Устава и свих закона ове државе зато што су приватно власништво. То је, као, велики грех министра, а крију истину: мнистар је на удару првенствено зато што спомиње да у Србији култура мора бити и „пронационална“ макар приближно како су све друге културе пронационалне. А посебно му се, суштински, замера због његовог покушаја да се спроведе уставна онавеза о службеној употреби српског језика на ћириличком писму. И министру Вукосављевићу се тако намеће страх да он и спомене да се уставно мора спровести у дело: да се српски језик увек и свуда има писати српским писмом, као што се, на пример, енглески језик свуда и увек пише енглеским писмом, или као што се хрватски језик увек и свуда, без иједног изузетка, пише хрватским писмом (гајицом). Министру културе прети смена највише због покушаја да спасе српску ћирилицу.

Српски политичари и државници, Влада, министри у њој и, пре свих српски лингвисти у институцијама, морају отворено да кажу да се мора вратити живот српској ћирилици на прави и једино могући начин: враћањем српској ћируилици пуне суверености у Правопису српскога језика.

Ако се „падне“, ваља пасти за праву ствар, јер се то памти

Дакле, мора се народу објаснити зашто је прогањана српска ћирилица већ хиљаду година, мора се Србима објаснити да је тај прогон српске азбуке успешно извршен нарочито у периоду после Новосадског договора о српскохрватском/српскохрватском језику (1954) и мора се Србима објаснити циљ који је постављен у пракси полатиничавања Срба већ од 11. века до данас. Док се народу не врати пуна истина о српској

1 Правопис српскога је зика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17.

ћирилици јавно, преко школе, нардо не може схватити ту истину. Јер, ако кријеш истзину, тако бнајлакше шириш лаж.

Дакле, министар Вукосављевић, ако падне, пашће највише због покушаја да спасе српску ћирилицу од нестанка. А кад је већ тако, он ваља да схвати да је боље да падне због правог начина спасавања ћируилице. А тај прави начин је неодвојив од његове обавезее да иницира са српским лингвистима у институцијама, посебно у Матици српској која традиционално објављује правописе српскога језика, и Одбору за стандардизацијзу српскиог језика који је дужан да изврши минималну правописну реформу сасдржану у томе да се правопис објави у ћириличком једноазбучју, попут свих другигх језика и њихових правиописа.

Министар Вукосављевић, пошто већ Министарство културе учествује у финансирању издавања Правописа српскога језика, треба да захтева јер има ту обавезу од Одбора за стандардизацију српског језика да се и Правопис усклади с уставном обвезом из Члана 10. Устава Србије, а не само Закон о службеној употреби језика и писма. Министар би то ваљало да тражи, па да, ако „падне“, падне за праву ствар у српској култури. И по томе би био запамћен. Овако ако падне, пашће због „ријалитија“, а, у ствари, главни проблем његов пред одрођеним Србима је његов покушај да спасе српско писмо које је темељ српске културе и Српства уопште и данас, као и раније.

(27. септембар 2018)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

15 Коментари

  1. Не верујем да је министар у заблуди по питању ћирилице. Он као политичар зна да је политика ствар могућег, а не верује да је могуће покренути питање писма на једини начин који води као повратку ћирилице : правописним нормирањем ћирилице као јединог српског писма.
    Министар Вукосављевић није ни поменуо правопис, а већ је изазвао бес љубитеља латинице. Мислим да није највећи проблем “друга” Србија и све оно што је “самостално”, “демократско”, “грађанско” , “еуропско” и слично. Много већи проблем су љубитељи двоазбучја у родољубивим редовима, а који су велики ауторитети. На пример, проф.др Мило Ломпар. Он је у својој главној књизи написао да Срби имају два писма, при чему је латиницу назвао контактним писмом. Као, Срби и Хрвати су били у контакту око неке границе, па први примили латиницу, а други ћирилицу. Видимо по разбијању табли у Хрватској , на којима је ћирилица у Вуковару само испод латинице,како су Хрвати “примили” ћирилицу, а Ломпар , као и сви други најугледнији српски интелектуалци, или не зна,или не разуме, или крије да је латиница ушла у српски народ спроведеним комунистичким насиљем над ћирилицом.
    Или узмимо песника Љубивоја Ршумовића,који ћирилицу не воли зато што је она српска, него зато што је њоме писао као првачић. Може све, само се ћирилица не мое назвати српском. Такав човек је у улози председника Просветне заједнице Србије изјавио да би он био задовољан када би издаваштво било пола ћириличко, а пола латиничко. Он је катастрофа за српску ћирилицу. Поменимо још НСПМ. Тамо се рекламирају латиничке књиге проф. др Ђорђа Вукадиновића који се декларисао као борац за српске националне интересе. Али , по њему, ћирилица није српски национални интерес. Ломпар , Ршумовић , Вукадиновић и слични су главна препрека да се поведе рат против српских лингвиста и политичара.

    • Немања Видић овде, између осталог каже: “Много већи проблем су љубитељи двоазбучја у родољубивим редовима, а који су велики ауторитети. На пример, проф.др Мило Ломпар.”
      То је потпуна истина. (Само)извикани “родољубиви ауторитети” веће су штеточине за ћирилицу од оних који исказују очигледну мржњу према Српству и ћирилици. А ако су ти ауторитети још и на месту на коме они могу да одлучују директно о питању ћирилице, тада српско писмо не може имати шансе.

  2. Zbiljiću, ko je to, i kada, i kako, dokazao da je ćirilica temelj srpskog identiteta, kako to ti kažeš? Šta je dokaz da je to tako? Da li si ti svestan da je srpski narod, u svim tim vekovima o kojima ti pričaš kako mu je azbuka određivala identitet, bio nepismen? Nije znao na tom svom “identitetu” ništa da napiše ili pročita. Pa kakav je to onda identitet?
    Malo kasnije porediš Srbe koji pišu srpskom latinicom (ne hrvatskom gajevicom, kako ti kažeš, to ne postoji) sa Srbima katolicima koji su se izgubili iz srpskog naciionalnog korpusa i ne uviđaš da su se oni izgubili, ne zbog kirilice, nego zbog toga što su postali inoverni.
    Nikakva ćirilica ne određuje srpski identitet, niti će srpstvo propasti bez ćirilice, ali hoće bez Pravoslavlja.
    Batali šuplje priče i počni nešto korisno da radiš za srpsku stvar.

    • “Batali šuplje priče i počni nešto korisno da radiš za srpsku stvar” — саветује мене Mile Ćurčić. Поред његових овако “пуних” и “лепих” прича о српству и Српству, ми други не морамо много да радимо на томе. Он ће много урадити…

    • Господине, размишљање и логика очито нису Ваша јача страна: Православље и ћирилица везани су нераскидиво. Ако Србину ускратиш ћирилицу, ускратио си му и Православље. Мањ ако Ви не заговарате неко латиничко правиславље, хрватског типа.

      • Ajde! A kako funkcioniše onda Pravoslavlje kod, Japanaca, recimo? Ili kod Arapa? Mrka kapa, jel da? Šta više, sad si mi otvorio horizonte! Hristos takođe nije vladao srpskom kirilicom pa je veliko pitanje ima li njegovo učenje bilo kakvu vrednost!

          • Zbiljiću, možda da ti preuzmeš na sebe odgovor na pitanje koje postavih ovom konju? Dakle, kako to ćirilica određuje pravoslavnu dušu kod naroda koji pišu sasvim drugim pismom, arapskim, na primer, ili znakovnim? I da ponovim pitanje koje sam tebi postavio: kako to ćirilica određuje već vekovima srpski identitet kad je narod, praktički, do pre 100 godina, a i manje, bio nepismen?

  3. Mile Ćurčić je од оних Срба из Хрватске који после Другог светског рата нису обновили ни једну српску православну цркву у Хрватској , а који су истовремено 1954.г. једва дочекали да се српско име језика замени српскохрватским. А чиме ли се то чува идентитет једног народа ако не својим језиком. Па ваљда уз српски језик иде и српска ћирилица, свугде где има православних Срба. Тако је и у Хрватској. Академик Крестић, највећи живи познавалац односа Срба и Хрвата, овако је писао :” Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.” Дакле, оправдано је ћирилица чак испред српског језика. Наиме , децу уче српском језику њихове мајке, и то се не може променити никаквом идеологијом и пропагандом. Ћирилица је у неупоредиво већој опасности , јер њу деца уче од учитељице и окружења. Оно што је написао академик Крестић вредело је све док српска култура и идентитет нису постали брига комуниста у ликовима Србојугословена и Србохрвата.
    Mile Ćurčić је сам себи скочио у стомак кад је ћирилици оспорио идентитетску вредност Срба, а истовремено написао да је главнии дентитет Срба њихово православље. То исто православље је 100% у ћирилици, па ето му одговора на питање ко и када је доказао идентитетску вредност ћирилице. Зна ли Mile макар једног Србина чије је име на гробном камену исписано хрватском латиницом,осим ако тај Србин није комуниста?
    Безброј је доказа да је ћирилица српска идентитетска вредност , а још нисам чуо ни за један доказ да је српско писмо и иста она латиница која је наметана Србима приликом забране ћирилице војном силом и која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској.
    Па ипак, да подсетим читаоце (не и Ćurčića , јер се он заветовао хрватској латиници па му се не може помоћи) на неке примере који сведоче о ћирилици као српском идентитету.
    Године 1916. четрнаесторици бјелопавловићких учитеља запретила је смрћу аустроугарска власт ако не пристану да децу уче хрватском језику уместо српском,и латиници уместо ћирилици. Нису баш стрељани, него су осуђени и тамновали су у аустроаугарским казаматима.
    Проф. др ЛазоМ.Костић навео је чак 76 примера да се Срби препознају у ћирилици и да их странци у њој препознају.Тако Мехмедпаша Соколовић пише из Темишвара пријатељу у Дубровник да му пише ћирилицом. Лазо М.Костић је побегао на запад пред комунистима, где је живео у беди чекајући прилоге из САД од српске сиротиње по 10 долара, да би писао о ономе о чему неће хтети да пишу комунистички професори. Знао је он да ће бити разних Ćurčića. Колико је био посвећен српству сведочи и посвета мајци у последњој његовој књизи, којом јој захваљује што га је родила Србином!
    Као што је злочин прећуткивати злочине,тако је злочин и ћутање о спроведеном комунистичком насиљу над ћирилицом, како би српским земљама завладала хрватска латиница. А злочин над злочинима је кад неки Ćurčići неће да макар ћуте, него обмањују народ да је и латиница српско писмо.Највећа њихова превара и подвала је неговање свести да је латиница освојила српске земље спонтано, без вршења политичког, државног и лингвистичког насиља над ћирилицом.

    • Nemam volje, Vidiću, da se bakćem tvojim glupavim napisom. Evo samo jednog primera da shvatiš zašto ne mislim da si vredan mog bilo kakvog napora: “То исто православље је 100% у ћирилици,…” bubnu ti i ostade živ! Ti, dakle, ni ne znaš šta je Pravoslavlje? Ti misliš da ono staje u oblik pismena?
      Vidi, Vidiću, ja sam slučajno, sticajem okolnosti, član RPC, Moskovske patrijaršije, ali sam u jednoj holandskoj eparhiji pa mi čak ni u tom slučaju Pravoslavlje nije 100% u ćirilici jer je bogoslužbeni jezik ruski i holandski. Ali ti to ništa ne shvataš, jel da?
      Zamisli da sam zakasao u Japansku Pravoslavnu Crkvu, zamisli koji bi mi jezik, i pismo, određivalo veru! Jel možeš ovako jednostavno predstavljeno da shvatiš ili ti i dalje nije jasno šta je Pravoslavlje, a šta jeziki i alfabet?

  4. Немања Видић је дао одличан одговор (не Ћурчићу, јер његов мозак не може никакав одговор да прими, него) свима онима који желе да и Срби сачувају своје писмо у свом језику и зашто је то важно учинити. Просто да човек не поверује колико је још неразумника међу људима које је створио комунистички систем размишљања и деловања међу Србима у вези са српским језиком и писмом. До оваквог стања у српском народу уопште, па до до овога стања у вези са српским језиком и српском ћирилицом могли су и довести само они с мозговима попут овога “ћурчића”.

  5. Овде је реч о српском језику, српском писму и српском православљу. А то Mileат Ćurčićа, очигледно, не занима. Он не пише српски језик српском ћирилицом, па шта и о чему човек с њима да расправља кад је реч о овој теми. Човек није из ове приче. Нека иде тамо где су његови, из његов приче.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here