Dragoljub Zbiljić: Bez ćirilice Srbi su na gubitničkom putu

Podelite:

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je u procepu: napadaju ga za pokušaj (o)čuvanja srpske ćirilice, a on je u zabludi da je moguće povećanje procenta ćirilice i njeno (o)čuvanje bez vraćanja jednoazbučja u srpski pravopis u kome je temelj za spas ćirilice

Sramotno rešenje pitanja pisma u srpskom pravopisu 1993-2010: nema živoat srpskoj ćirilici bez pravopisne reforme

U vezi sa srpskim jezikom, srpskom ćirilicom i Srbima u oblasti kulture istorijski je u minulim svim vekovima potvrđena istina: temelj Srpstva, srpskog identiteta i srpske kulture je srpska azbuka. Bez njenog očuvanja (i to u stopostotnom opsegu u okviru jezika Srba, baš kao što je, na primer, u stopostotnom opsegu hrvatska gajica u okviru hrvatskog jezika) Srbi se upućuju na puteve na kojima su se izgubili Srbi katolici kao deo srpskoga naroda. Samo je preko ćirilice moguće očuvanje Srba, srpskog jezika i srpskog identiteta. To su dobro znali svi zavojevači Srba od 11. veka do danas. To su, sticajem okolnosti – naročito posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku – zaboravili mnogi Srbi i zato su danas oni sami sebi dovoljni za nastavak pomora ćirilice, tj. za njeno dokusurivanje.

Svaka čast ministru Vladanu Vukosavljeviću što je to u priličnoj meri shvatio. I čini se da je on danas na velikom udaru, čak pod pretnjom smene s položaja ministra od “drugosrbijanaca”, od srbokumunista, od serbokroatista i pobornuika Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku (1954) iz lukavog perioda najveće obmane u Srba zvane „bogatstvo dvoazbučja“. Čak je i ministar Vukosavljević, nažalost, u kandžama tog „bogatstva dvoazbučja“ jer je prisiljen da i on spominje da se „znatan deo Srba služi i drugim pismom – latinicom“. Ali, ministar nije stigao da pročita knjige s dokazima o tome zašto danas ima „znatan deo Srba koji pišu latinicom“. On nije stigao da pročita knjige koje mu je prvoosnovana “Ćirilica” poklonila, pa ne shvata da je posle 1954. godine primenjena naročito uspešno smišljena formula za pomor ćirilice i bez njenog strogog zabranjivanja zakonima iz prethodnih perioda istorije. Zato je ministar bio prinuđen da prihvati obrnut način spasavanja ćirilice od onoga koji je jedini moguć. Primio je savete od lingvista u srpskim institucijama da se ćirilica spasava preko „postepenog povećavanja procenta ćirilice“ u poređenju s planski masovno ubačenom u jezik Srba navike na hrvatsku latinicu“, posebno posle spomenutog Novosadskog dogovora. A to je put bez uspeha za povratak ćirilice.

Za ćirilicu to je unapred sigurno neuspešan put povratka srpske azbuke u život. Ministar nije shvatio, a lingvisti ga nisu hteli (ili nisu znali) posavetovati kako je jedino moguće danas spasavanje srpske 90 odsto potisnute azbuke u javnsoti. Ministar nije shvatio nametnutu moć nametnute Srbima navike na tuđe pismo u jugoslovenskom periodu, pa je poslušao serbokroatističke savetnike iz srpskih jezičkih institucija da je moguće vratiti veći procenat ćirilice bez normalnog puta u spasavanju ćirilice, a to je ponovno normiranje jezika Srba, kao i svih prestižnih jezika u svetu, u ćiriličkom jednoazbučju. Zato je on sa savetnicima krenuo obrnutim putem, ne samo onim kojim se teže ide, nego onim putem kojim nije moguće stići do povratka ćirilice u upotrebu među Srbima. On je, zato, zanemario osnovni način rešenja i spasenja pitanja ćirilice. A to je reforma Pravopisa srpskog jezika. Zato se on našao u paradoksu: trpi velike kritike od onih koji su odavno prešli na tuđe pismo u jeziku Srba i koji su za njihovo konačno puno polatiničenje, što spominje (o)čuvanje ćirilice, a on je krenuo nemogućim putem za njeno očuvanje kakav se ne primenjuje ni u jednom drugom jeziku u Evropi i svetu.

Srbi su obmanjivani da je ćirilidžca „slučajno“ nestajala

Zato ministar Vukosavljević nije postao svestan činjenice da je talac nametnute mu zablude da će život srpskom pismu moći da vrati samo usaglašavanjem s Ustavom Srbije Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, uz zadržavanje odredbe u Pravopisu srpskoga jezika o dvama pismima u pisanju jezika Srba: srpskom ćirilicom i „latiničkim pismom iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“1 (gomila opisnih reči da bi se izbegle dve dovoljne za to reči: „htvatska latinica“). Dakle, srpski jezički stručnjaci su uskratili ministra u objašnjenju zašto niko drugi u celoj Evropi i svetu ne rešava pitanje pisma u svom jeziku kako to danas čine jedini Srbi.

Naravno, mi dajemo u Udruženju „Ćirilica“ (2001) punu podršku usaglašavanju Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma s Članom 10. Ustava Srbije, ali ih od samog početka tog načina „spasavanja ćirilice“ upućujemo na činjenice zašto to nije dovoljan način za povratak srpskog pisma u puni život. Objašnjavali smo im više puta da je rečeni zakon neizbežno usaglasiti s Ustavom, ali i da to nije dovono za opšti spas od zatiranja ćirilice iz dva razloga: prvo, proces zamene ćirilice otišao je predaleko i, drugo, da neće imati toliko poreznika da naplate troškove od onih koji danas nisu svesni da svoj jezik pišu nelegalnim pismom za Srbe, jer nisu upućeni u školama da je reč o gajici kao tuđem laitničkom pismu koje je registrovano uz hrvatski jezik i da, pišući tim pismom, oni predaju svoje stvaralaštvo na tom pismu hrvatskoj kulturnoj baštini. Samo kada se srpskom narodu objasni sa odgovarajućeg mesta da su Srbi smišljeno obmanuti da pišu svoj jezik tuđim pismom, tek tada će moći Srbi da shvate kada je, ko i zašto to planski učinio sa Srbima. A učinio im je to da oni zaborave da je samo ćirilica srpsko narodno izabrano pismo i da je to pismo koje im se progoni u svim okupacijama, ali i u miru i nameće tuđe latiničko pismo u svrhu ubijanja srpskog identiteta na ćirilici da bi bili lakše podvrgavani unijaćenju i asimilaciji. To je činjeno smišljeno još od 11. veka, a posebno uspešno od vremena usvajanja Vukove jezičke reforme u kojoj je Vuk bio primoran da prihvati nalog Beča da se, osim ćirilice za Srbe, uvede i drugo, latiničko pismo prilagiođeno za pisanje Vukov(sk)og srpskog jezika u hrvatskoj varijanti. Vuk je to pismo legalizova na Književnom dogovoru u Beču (1850) i to pismo je onda poslužilo neprijateljima Srba za olakšano polatiničavanje Srba s rečenim ciljem.

Komunisti su bili najveštiji u polatiničavanju Srba

Komunistička vladavina u Jugoslaviji je to hrvatsko laitničko pismo raširila među Srbima nasiljem i širenjem zbluda o tome kako je jedino za Srbe „svejedno kojim će pismom pisati svoj jezik“. Zatim je širenjem lažne „ravnopravnosti pisama“ među Srbima i uvođenjem obmane zvane „bogatstvo dvoazbučja“ samo za Srbe, latinica nametana nasiljem „filovanim“ sa širenjem naoko primamljivim zabludaam. Nađen je, dakle, pravi, lukavi način za podvalu Srbima da „dobrovoljno“ pristaju na zamenu. Ta „dobrovoljnost“ imala je niz nalčina koji su favorizovali hrvatsku latinicu među Srbima i u Srbiji i izvan Srbije. Nju su čak neki srpski lingvisti i filolozi podvalili Srbima kao „srpsku latinicu“. A ta njihoava „srpska latinica“ prvi put je naređena Srbima u Srbiji kada je okupirana Srbija 1916. u Prvom svetskom ratu. Dakle, čisto okupaciono pismo neki srpski lingvisti i filolozi proglasili su za „srpsko“! (Jadna i sramotna, izdajnička podvala tih lingvista i filologa!)

Ministru Vuosavljeviću zakleti latiničari i aktivisti u nastavljanju dolatiničavanja Srba danas smišljaju „grehe“ čak i zbog njegovog nepodržavanja tzv. rijalitija u kojima se širi javno razvrat, nasilje, prebijanje ljudi, psovanje najniže vrste i maltretiranje fizički nemoćnijih ljudi pred našim očima na televizijama koje koriste nacionalne kanale, pa se čak oni proglašavju za kanale koji ne podležu ustavnim obavezama i normama iz zakona jer su, zamislite, „privatne TV“. To se čak čuje i u rečima ministra kulture i predsednice Vlade da „niko nema prava da se meša u programe komercijalnih, privatnih televizija, kao da su oni izvan Ustava i svih zakona ove države zato što su privatno vlasništvo. To je, kao, veliki greh ministra, a kriju istinu: mnistar je na udaru prvenstveno zato što spominje da u Srbiji kultura mora biti i „pronacionalna“ makar približno kako su sve druge kulture pronacionalne. A posebno mu se, suštinski, zamera zbog njegovog pokušaja da se sprovede ustavna onaveza o službenoj upotrebi srpskog jezika na ćiriličkom pismu. I ministru Vukosavljeviću se tako nameće strah da on i spomene da se ustavno mora sprovesti u delo: da se srpski jezik uvek i svuda ima pisati srpskim pismom, kao što se, na primer, engleski jezik svuda i uvek piše engleskim pismom, ili kao što se hrvatski jezik uvek i svuda, bez ijednog izuzetka, piše hrvatskim pismom (gajicom). Ministru kulture preti smena najviše zbog pokušaja da spase srpsku ćirilicu.

Srpski političari i državnici, Vlada, ministri u njoj i, pre svih srpski lingvisti u institucijama, moraju otvoreno da kažu da se mora vratiti život srpskoj ćirilici na pravi i jedino mogući način: vraćanjem srpskoj ćiruilici pune suverenosti u Pravopisu srpskoga jezika.

Ako se „padne“, valja pasti za pravu stvar, jer se to pamti

Dakle, mora se narodu objasniti zašto je proganjana srpska ćirilica već hiljadu godina, mora se Srbima objasniti da je taj progon srpske azbuke uspešno izvršen naročito u periodu posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/srpskohrvatskom jeziku (1954) i mora se Srbima objasniti cilj koji je postavljen u praksi polatiničavanja Srba već od 11. veka do danas. Dok se narodu ne vrati puna istina o srpskoj

1 Pravopis srpskoga je zika, Matica srpska, Novi Sad, 2010, str. 17.

ćirilici javno, preko škole, nardo ne može shvatiti tu istinu. Jer, ako kriješ istzinu, tako bnajlakše širiš laž.

Dakle, ministar Vukosavljević, ako padne, pašće najviše zbog pokušaja da spase srpsku ćirilicu od nestanka. A kad je već tako, on valja da shvati da je bolje da padne zbog pravog načina spasavanja ćiruilice. A taj pravi način je neodvojiv od njegove obavezee da inicira sa srpskim lingvistima u institucijama, posebno u Matici srpskoj koja tradicionalno objavljuje pravopise srpskoga jezika, i Odboru za standardizacijzu srpskiog jezika koji je dužan da izvrši minimalnu pravopisnu reformu sasdržanu u tome da se pravopis objavi u ćiriličkom jednoazbučju, poput svih drugigh jezika i njihovih praviopisa.

Ministar Vukosavljević, pošto već Ministarstvo kulture učestvuje u finansiranju izdavanja Pravopisa srpskoga jezika, treba da zahteva jer ima tu obavezu od Odbora za standardizaciju srpskog jezika da se i Pravopis uskladi s ustavnom obvezom iz Člana 10. Ustava Srbije, a ne samo Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Ministar bi to valjalo da traži, pa da, ako „padne“, padne za pravu stvar u srpskoj kulturi. I po tome bi bio zapamćen. Ovako ako padne, pašće zbog „rijalitija“, a, u stvari, glavni problem njegov pred odrođenim Srbima je njegov pokušaj da spase srpsko pismo koje je temelj srpske kulture i Srpstva uopšte i danas, kao i ranije.

(27. septembar 2018)

Dragoljub Zbiljić

Podelite:

15 Komentari

  1. Ne verujem da je ministar u zabludi po pitanju ćirilice. On kao političar zna da je politika stvar mogućeg, a ne veruje da je moguće pokrenuti pitanje pisma na jedini način koji vodi kao povratku ćirilice : pravopisnim normiranjem ćirilice kao jedinog srpskog pisma.
    Ministar Vukosavljević nije ni pomenuo pravopis, a već je izazvao bes ljubitelja latinice. Mislim da nije najveći problem “druga” Srbija i sve ono što je “samostalno”, “demokratsko”, “građansko” , “europsko” i slično. Mnogo veći problem su ljubitelji dvoazbučja u rodoljubivim redovima, a koji su veliki autoriteti. Na primer, prof.dr Milo Lompar. On je u svojoj glavnoj knjizi napisao da Srbi imaju dva pisma, pri čemu je latinicu nazvao kontaktnim pismom. Kao, Srbi i Hrvati su bili u kontaktu oko neke granice, pa prvi primili latinicu, a drugi ćirilicu. Vidimo po razbijanju tabli u Hrvatskoj , na kojima je ćirilica u Vukovaru samo ispod latinice,kako su Hrvati “primili” ćirilicu, a Lompar , kao i svi drugi najugledniji srpski intelektualci, ili ne zna,ili ne razume, ili krije da je latinica ušla u srpski narod sprovedenim komunističkim nasiljem nad ćirilicom.
    Ili uzmimo pesnika Ljubivoja Ršumovića,koji ćirilicu ne voli zato što je ona srpska, nego zato što je njome pisao kao prvačić. Može sve, samo se ćirilica ne moe nazvati srpskom. Takav čovek je u ulozi predsednika Prosvetne zajednice Srbije izjavio da bi on bio zadovoljan kada bi izdavaštvo bilo pola ćiriličko, a pola latiničko. On je katastrofa za srpsku ćirilicu. Pomenimo još NSPM. Tamo se reklamiraju latiničke knjige prof. dr Đorđa Vukadinovića koji se deklarisao kao borac za srpske nacionalne interese. Ali , po njemu, ćirilica nije srpski nacionalni interes. Lompar , Ršumović , Vukadinović i slični su glavna prepreka da se povede rat protiv srpskih lingvista i političara.

    • Nemanja Vidić ovde, između ostalog kaže: “Mnogo veći problem su ljubitelji dvoazbučja u rodoljubivim redovima, a koji su veliki autoriteti. Na primer, prof.dr Milo Lompar.”
      To je potpuna istina. (Samo)izvikani “rodoljubivi autoriteti” veće su štetočine za ćirilicu od onih koji iskazuju očiglednu mržnju prema Srpstvu i ćirilici. A ako su ti autoriteti još i na mestu na kome oni mogu da odlučuju direktno o pitanju ćirilice, tada srpsko pismo ne može imati šanse.

  2. Zbiljiću, ko je to, i kada, i kako, dokazao da je ćirilica temelj srpskog identiteta, kako to ti kažeš? Šta je dokaz da je to tako? Da li si ti svestan da je srpski narod, u svim tim vekovima o kojima ti pričaš kako mu je azbuka određivala identitet, bio nepismen? Nije znao na tom svom “identitetu” ništa da napiše ili pročita. Pa kakav je to onda identitet?
    Malo kasnije porediš Srbe koji pišu srpskom latinicom (ne hrvatskom gajevicom, kako ti kažeš, to ne postoji) sa Srbima katolicima koji su se izgubili iz srpskog naciionalnog korpusa i ne uviđaš da su se oni izgubili, ne zbog kirilice, nego zbog toga što su postali inoverni.
    Nikakva ćirilica ne određuje srpski identitet, niti će srpstvo propasti bez ćirilice, ali hoće bez Pravoslavlja.
    Batali šuplje priče i počni nešto korisno da radiš za srpsku stvar.

    • “Batali šuplje priče i počni nešto korisno da radiš za srpsku stvar” — savetuje mene Mile Ćurčić. Pored njegovih ovako “punih” i “lepih” priča o srpstvu i Srpstvu, mi drugi ne moramo mnogo da radimo na tome. On će mnogo uraditi…

    • Gospodine, razmišljanje i logika očito nisu Vaša jača strana: Pravoslavlje i ćirilica vezani su neraskidivo. Ako Srbinu uskratiš ćirilicu, uskratio si mu i Pravoslavlje. Manj ako Vi ne zagovarate neko latiničko pravislavlje, hrvatskog tipa.

      • Ajde! A kako funkcioniše onda Pravoslavlje kod, Japanaca, recimo? Ili kod Arapa? Mrka kapa, jel da? Šta više, sad si mi otvorio horizonte! Hristos takođe nije vladao srpskom kirilicom pa je veliko pitanje ima li njegovo učenje bilo kakvu vrednost!

          • Zbiljiću, možda da ti preuzmeš na sebe odgovor na pitanje koje postavih ovom konju? Dakle, kako to ćirilica određuje pravoslavnu dušu kod naroda koji pišu sasvim drugim pismom, arapskim, na primer, ili znakovnim? I da ponovim pitanje koje sam tebi postavio: kako to ćirilica određuje već vekovima srpski identitet kad je narod, praktički, do pre 100 godina, a i manje, bio nepismen?

  3. Mile Ćurčić je od onih Srba iz Hrvatske koji posle Drugog svetskog rata nisu obnovili ni jednu srpsku pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj , a koji su istovremeno 1954.g. jedva dočekali da se srpsko ime jezika zameni srpskohrvatskim. A čime li se to čuva identitet jednog naroda ako ne svojim jezikom. Pa valjda uz srpski jezik ide i srpska ćirilica, svugde gde ima pravoslavnih Srba. Tako je i u Hrvatskoj. Akademik Krestić, najveći živi poznavalac odnosa Srba i Hrvata, ovako je pisao :” Srbi u Hrvatskoj uvek su branili svoj subjektivitet čuvanjem pravoslavne vere i ćirilice.” Dakle, opravdano je ćirilica čak ispred srpskog jezika. Naime , decu uče srpskom jeziku njihove majke, i to se ne može promeniti nikakvom ideologijom i propagandom. Ćirilica je u neuporedivo većoj opasnosti , jer nju deca uče od učiteljice i okruženja. Ono što je napisao akademik Krestić vredelo je sve dok srpska kultura i identitet nisu postali briga komunista u likovima Srbojugoslovena i Srbohrvata.
    Mile Ćurčić je sam sebi skočio u stomak kad je ćirilici osporio identitetsku vrednost Srba, a istovremeno napisao da je glavnii dentitet Srba njihovo pravoslavlje. To isto pravoslavlje je 100% u ćirilici, pa eto mu odgovora na pitanje ko i kada je dokazao identitetsku vrednost ćirilice. Zna li Mile makar jednog Srbina čije je ime na grobnom kamenu ispisano hrvatskom latinicom,osim ako taj Srbin nije komunista?
    Bezbroj je dokaza da je ćirilica srpska identitetska vrednost , a još nisam čuo ni za jedan dokaz da je srpsko pismo i ista ona latinica koja je nametana Srbima prilikom zabrane ćirilice vojnom silom i koja je opštenarodno i službeno pismo u susednoj državi Hrvatskoj.
    Pa ipak, da podsetim čitaoce (ne i Ćurčića , jer se on zavetovao hrvatskoj latinici pa mu se ne može pomoći) na neke primere koji svedoče o ćirilici kao srpskom identitetu.
    Godine 1916. četrnaestorici bjelopavlovićkih učitelja zapretila je smrću austrougarska vlast ako ne pristanu da decu uče hrvatskom jeziku umesto srpskom,i latinici umesto ćirilici. Nisu baš streljani, nego su osuđeni i tamnovali su u austroaugarskim kazamatima.
    Prof. dr LazoM.Kostić naveo je čak 76 primera da se Srbi prepoznaju u ćirilici i da ih stranci u njoj prepoznaju.Tako Mehmedpaša Sokolović piše iz Temišvara prijatelju u Dubrovnik da mu piše ćirilicom. Lazo M.Kostić je pobegao na zapad pred komunistima, gde je živeo u bedi čekajući priloge iz SAD od srpske sirotinje po 10 dolara, da bi pisao o onome o čemu neće hteti da pišu komunistički profesori. Znao je on da će biti raznih Ćurčića. Koliko je bio posvećen srpstvu svedoči i posveta majci u poslednjoj njegovoj knjizi, kojom joj zahvaljuje što ga je rodila Srbinom!
    Kao što je zločin prećutkivati zločine,tako je zločin i ćutanje o sprovedenom komunističkom nasilju nad ćirilicom, kako bi srpskim zemljama zavladala hrvatska latinica. A zločin nad zločinima je kad neki Ćurčići neće da makar ćute, nego obmanjuju narod da je i latinica srpsko pismo.Najveća njihova prevara i podvala je negovanje svesti da je latinica osvojila srpske zemlje spontano, bez vršenja političkog, državnog i lingvističkog nasilja nad ćirilicom.

    • Nemam volje, Vidiću, da se bakćem tvojim glupavim napisom. Evo samo jednog primera da shvatiš zašto ne mislim da si vredan mog bilo kakvog napora: “To isto pravoslavlje je 100% u ćirilici,…” bubnu ti i ostade živ! Ti, dakle, ni ne znaš šta je Pravoslavlje? Ti misliš da ono staje u oblik pismena?
      Vidi, Vidiću, ja sam slučajno, sticajem okolnosti, član RPC, Moskovske patrijaršije, ali sam u jednoj holandskoj eparhiji pa mi čak ni u tom slučaju Pravoslavlje nije 100% u ćirilici jer je bogoslužbeni jezik ruski i holandski. Ali ti to ništa ne shvataš, jel da?
      Zamisli da sam zakasao u Japansku Pravoslavnu Crkvu, zamisli koji bi mi jezik, i pismo, određivalo veru! Jel možeš ovako jednostavno predstavljeno da shvatiš ili ti i dalje nije jasno šta je Pravoslavlje, a šta jeziki i alfabet?

  4. Nemanja Vidić je dao odličan odgovor (ne Ćurčiću, jer njegov mozak ne može nikakav odgovor da primi, nego) svima onima koji žele da i Srbi sačuvaju svoje pismo u svom jeziku i zašto je to važno učiniti. Prosto da čovek ne poveruje koliko je još nerazumnika među ljudima koje je stvorio komunistički sistem razmišljanja i delovanja među Srbima u vezi sa srpskim jezikom i pismom. Do ovakvog stanja u srpskom narodu uopšte, pa do do ovoga stanja u vezi sa srpskim jezikom i srpskom ćirilicom mogli su i dovesti samo oni s mozgovima poput ovoga “ćurčića”.

  5. Ovde je reč o srpskom jeziku, srpskom pismu i srpskom pravoslavlju. A to Mileat Ćurčića, očigledno, ne zanima. On ne piše srpski jezik srpskom ćirilicom, pa šta i o čemu čovek s njima da raspravlja kad je reč o ovoj temi. Čovek nije iz ove priče. Neka ide tamo gde su njegovi, iz njegov priče.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here