Драгољуб Збиљић: Бугарски о ћирилици – затечен у „слепој улици“ свог противуречја

Поделите:

Поводом полемичког текста англисте Ранка Бугарског  „Устав дозвољава, закон утврђује“, Политика, 29. август 2018.

Р. Бугарски се „посвађао“ са самим собом у свом противуречном тумачењу Члана 10. Устава Србије: тумачи одредбу о ћирилици на два начиан, како му када лично одговара

  Англиста Ранко Бугарски се у полемици поводом Члана 10. Устава Србије са србистом Милошен Ковачевићем затекао у свом противуречју и, очигледно, лошој намери у вези с најављеним коначним (после 12 гдина кашњења) усаглашавањем Закона о службеној употреби језикâ и писамâ (боље би било да се зове у једнини: језика и писма!). Они који се нису хтели ни по коју цену сагласити у читању онога што пише јасно у реченом члану упрегли су се у буквално антићириличарење у српском језику. У томе се посебно антићирилички истакао познати српских англиста Бугарски у полемици с једним од данас водећих живих српских лингвиста и србиста Милошем Ковачевићем. Обојица су универзитетски професори, први у пензији, други још активан за „живом катедром“.

Намеру предлагача уставне одредбе о ћириличком једноазбучју српскога језика у Уставу из 2006. спровео је познати дуже времена саветник у Министарству културе Владе Србије мр Бранислав Брборић, такође англиста, али и стручњак који се, за разлику од англисте Бугарског, успешно бавио све до своје ране изненадне смрти (2005) и важним питањима из српског језика. Он је остварио у предлогу за текст Устава практично једноазбучје тако што је недвосмислено вратио службену употребу српскога језика на европску праксу у решавању питања писма свих других језика у којима није уведено никакво двоазбучје у стандардном (књижевном) језику. Тај почетни и коначни предлог одредбе (која је касније усвојена на референдуму народа Србије) усаглашавао је тада (2004. и 2005) с представницима (и) првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српскога језика „Ћирилица“ (основано у Новом Саду 2001. године за целину подручја српскога језика). Позвани на тај разговор о коначном предлогу Брборић нам је предочио садржај:

(Први став) „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

(Други став) „Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

„Ћирилица“ је имала предлог да се убаци једна реч у овај други став, па да он гласи:

„Службена употреба других језика и ЊИХОВИХ писама уређује се законом на основу Устава.“

На то нам је Б. Брборић казао: „Нема потребе да (и) та реч стоји јер је очигледно из контекста и правничке праксе (посебан став само за српски језик и његово писмо, а посебан став за друге језике и писма) да је најпре одређен српски језик с ћирилицом у општој употреби на целом подручју Србије, јер је српски језик с ћирилицом оно што је „државни језик“ у неким земљама које тако зову матични језик државе, а мањински језик у сл. употреби је језик мањине на неком мањем подручју где те мањине живе.

Из „Ћирилице смо казали: „Знамо ми да сте Ви у праву и лингвистички и правнички, али знамо ми нас. Кад је реч о ћирилици која је дуго била у немилости и од непријатеља преко њене забране у окупацијама и под суровом фаворизацијом гајице у време комунистичке власти, сигурни смо да ће бити оних који су и даље за истикскивање ћирилице преко лажне равноправности писама из српског језика, као и из српскохрватског и да ће такви свим силама тражити традиционално тзв. рупе у уставу и законима.“

Брборић се није сагласио да се дода „непотребна реч“, јер је „циљ да устав буде што краћи у садржају и да треба сваки вишак избацивати из предлога“. Да је Б. Брборић у предлогу Члана 10. Устава био сасвим јасан о ћириличком једноазбучју, потврдио је то и писмено оставио у свом научностручном раду „За суштинско једноазбучност“ („Нова Зора“ 5/2005, стр. 164-170).

Бугарски је један од оних ретких познатих заговарача спровођеањ предности латинице у српском језику и познати данашњи тумач српског језика“ да се зове „заједнички језик“, што се не може прихватити. Јер, нека предложи Енглезима да свој језик замене „заједничким језиком“ пошто је енглески језик иста врста „заједничког језика“ у великом делу света баш као што је српски језик „заједнички језик“ на великом делу Балкана. Он је, када је усвојен Устав с Чланом 10, најпре исправно прочитао Члан 10. како тамо пише. То сведочи сам у својој књизи „Европа у језику“ (стр. 131) овако: „Ово је, дакле, пви међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност.“

Сада се Бугарски ухватио у свом противуречју, па меша одредбу из првог става која се односи само на српски језик и ћириличко писмо и издвојену одредбу у другом ставу који се односи на друге језике и писма, баш као што је то, рецимо, у Уставу Хрватске и свим уставима других земаља Европе.. Јер тих писама има више, јер је реч, разуме се, о мањинским језицима. Наравно, затекао се у слепој улици из које не може никако изаћи, а да буде у праву у оба своја различита, дијаметрално супротна тумачења.

Драгољуб Збиљић

(председник првоосноване „Ћирилице“)

и проф. српског језика)

Нови Сад

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here