Драгољуб Збиљић: Ћирилицу су издали власт и лингвисти, а онда су оптужили народ

Поделите:
Драгољуб Збиљић: Ћирилицу су издали власт и лингвисти, а онда су оптужили народ за главног кривца у насилном латиничењу Срба

Лингвисти су заједно с властима српску ћирилицу, као национално писмо Срба, уз свакодневну непрекидну фаворизацију хрватске латинице, довели до 90-процентне окупације српске азбуке, а онда су веома лукаво за такав „пар екселанс“ издајнички поступак оптужили народ и поред познате чињенице да се никада у историји културе није догодило да је народ самовољно заменио своје писмо туђим без директног смишљеног и планираног учешћа лингвиста и власти у том процесу

Све је то у сиротој Србији доведено до апсурдности у тако очигледној небризи за оно што је Србима најсветије и најсрпскије за њихову сигурну будућност: језик и писмо (ћирилицу)

Треба свима да нам буде јасно да без уједињених власти и лингвиста у рату за српски језик на српском писму (ћирилици) у 21. веку – питање свога писма Срба поново не могу да реше као што је то решено у свим другим земљама и њиховим матичним језицима. Питање српске ћирилице (њено замењивање хрватском латиницом, које је стигло до 90-процентне окупације ћирилице хрватским писмом у језику Срба, не може бити позитивно (спасоносно) решено без усаглашеног деловања власти и српских лингвиста спремних на усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писма и Правописа српскога језика с уставном одредбом у Члану 10. Устава Србије у правцу пуне суверености српске азбуке, како је то у свим другим земљама Европе.

Захваљујући властима и Влади Србије у време Слободана Милошевиаћ и Војислава Коштунице стигло се до уставне обавезе која се односи да потпуну предност ћирилице у односу на хрватску латиницу у језику Срба (Члан 8. Милошевићевог Устава Србије из 1990) и апсолутне суверености српске ћирилице у српском језику (Члан 10. Коштуничиног Устава из 2006).

Милошевићева и Коштуничина власт успеле су, што се власти тиче, да се српска ћирилица готово стопостотно врати у службену употребу само у највишим државним органима у свим министарствима. Изван тога, властима није успело (а можда нису на томе ни радила?) да за сараднике у враћању новог живота ћирилице придобију лингвистуичку струку да се стручно и правописно усгласе стручњаци за српски језик и писмо с обавезама из Устава Србије и с праксом у целој Европу (једноапис у свим другим језицима). Цела српска лингвистичка струка није ништа учинила да се у српском језику врати једноазбучје, што је била и практична и уставна обавеза, нарочито по Уставу Србије из 2006. године. Лингвисти су у томе остали подељени и, зато, потпуно нефункционални у спасавању срспке азбуке. На сва наша указивања најпре и посебно из Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), а заатим из Удружења „Српска азбука“ (Београд, 2010) у вези с тим лингвисти у кључним националним инстируцијама (Одељење за језик и књижевност у Матици српској, Одељење за језик и књижевност у САНУ-у, у САНУ-овом Инстируту за српски језик, у Одбору за стандардизацију српског језика, на факултетима где се изучавају српски језик и писмо, у Одбору аз стандардизацију српског језика…) остали су, практично и глуви и неми. Никада нису озбиљно разматрали питање српске ћирилице и заустављање полатиничавања Срба, које је имало највеће и најтрајније успехе у време власти Јосипа Броза, на једини прихватљив и успешан начин. Само су једном (2007. године) о томе повели расправу у Одбору за стандардизацију српског језика, када је предложено да се, у складу с нашим предлогом из „Ћирилице“ размотри питање враћања једноазбучја у српски правопис. Расправа је била шаролика, лингвисти нису показали да су на месту свог задатка, своје обавезе. Ипак, предлиожено је да двојица чланова Одбора лингвисти Мато Пижурица и Драгољуб Петровић сачине слику стања и предлог за промене. Наравно, реч је о стању (положају) ћирилице у језику Срба и предлогу за промене, свакако у вези с решењем питања писма у струци и правопису. Догодило се да се Петровић и Пижурица нису „усагласили“ да прихвате предлог и ураде прелдожени им посао у Одбору. Обојица су предлог два пута одбила. Једино су се здушно усагласили у једноме: да „нападну“ Удружење „Ћирилица“ за „неозбиљност“, чак и поред чињенице да су они, као тадашњи чланови „Ћирилице“, имали прилику да у Удружење уведу највећу могућу озбиљност као тадашњи челник и заменик челника Стручне групе баш они (Петровић и Пижурица). Они су то (своју улогу) у „Ћирилици“ (са)крили, па их колеге нису имале прилику да питају зашто су они у „Ћирилици“ били „неозбиљни“, па су игром речи дозволили себи да „неозбиљност“ пребаце да Драгољуба Збиљића, као тадашњег председника Извршног одбора, који је имао задатак да извршава и оно што предлажу баш Пижурица и Петровић у вези с начином спасавања српске ћирилице. Још неки чланови Одбора подржали су у Одбору Петровића и Пижурицу у „критиковању“ рада „Ћирилице“, а они су у Одбору одбили да ураде оно шти су им предложиле њихове најближе колеге у Одбору за стандардизациују српоскиог језика.

О томе смо детаљније писали у књизи: Драгољуб Збиљић, Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 86-91). Наравно, тако „озбиљни“ напади на своје удружење „Ћирилицу“ двопјица споменутих професора морала су исказати баш на седници Одбора јер је „Ћирилица“ већ 2003. и 2004. године била принуђена да указује на главну тачку где је српска ћирилица доживела пораз и понижавање. А то место је била српска јеезичка струка која је била главни ослонац комунистичкој власти за спровођење фавпризације хрватске латинице на штету српске азбуке. Та се фаворизација и постепено затирње ћирилице међу Србима спроводило кроз формално извикану „равноправност писама“ у српскохрватском језику да би се ћирилица и латиница прогласиле тобож равноправним, па се тако спроводила фаворизација равноправне латинице на штету српске ћирилице. Лингвисти су чак помогли комунистичким властима у замењивању ћирилице латиницом у измишљеном термину „богатство двоазбучја“ да би се ћирилица замењивала у ери владавине само за Србе „богатства двоазбучја“, а нестајање ћирилицее објашњавано је да она нестаје зато што је „равноправна“ и зато што нас „двоазбучје“ обогаћује и када се ћирилица све више и брже замењује, а ћирилице има све мање, али је, ипак, има, свеједно што је „има“ у све нижем проценту.

Пошто је комунистичка власт практичним корацима затирала ћирилицу њеним замењивањем латиницом, српски народ је смишљено навикаван на то туђе (латиничко, гајичко) писмо које је све више у народу плански постајало „наше“. Тако је оно што није наше наметано све више као „наше“ и пропаганда је ишла к томе да објашњава и да сузбија приговоре због латиничења Срба објашњавајући да је то „свеједно које је писмо јер су писма „равноправна“. Лингвисти су у томе, као плаћена државна „стручна снага“, одиграли своју велику улогу да објасне да то није латиничење Срба, него је реч о „слободном избору народа“.

Српски лингвисти и власти одбијају сваку одговорност за полатиничавње Срба

И, најзад, кад су „Ћирилица“, а убрзо и „Српска азбука“ почеле да објашњавају ту објективну, стварну издајничку и злочиначку улогу српских лингвиста према ћирилици и српском већински полатиниченом народу, српски лингвисти су у „својој самоодбрани“ схватили да им је једини излаз да нападају „Ћирилицу“ и „Српску азбуку“ које су предочавале њихов заједнички с властима издајнички подухват. Тако су на седници Комисије бр. 7 Одбора 13. новембра 2007. сасвим логично, први и најжешћи нападу на „Ћирилицу“ за „неозбиљност“ морали кренути од Петровића и Пижурице који су, пред колегама крили да су баш они чланови Стзручне групе у „Ћирилици“. Плашећи се за свој „стручни углед“ међу колегама, Петровић и Пижурица су се морали први бацити каменом на „Ћирилицу“ јер су се бојали да ће их открити као „саучеснике“ у „Ћирилици“. Мислили су да ће њихово прво бачено „камење“ на „Ћирилицу“ опрати њихову улогу у „Ћирилици“. Истина је да ни Петровић ни Пижурица нису зачетници у објашњавању улоге лингвиста, али су имали улогу о прихватању истине да се ћирилица протерује из српског језика. Петровић је оправдавао лингвисте тиме што их је описивао као „недужне“, јер су они нека врста недовољно умних, недовољно разумних људи, па их то оправдаава за злочинство према српском писму. Петровић је ту „недужност“ лингвиста правдао на овај „озбиљан“ начин: „Да су лингвисти у тим пословима (полатиничавању Срба – појаснио контекст Д. З.) недужни, ја сам записао у поговору и за прву Јањатовићеву књигу, али он и даље истрајава на својим судовима не схватајући заправо на шта су све комунистички терористи били спремни: они су одмах стрељали Милоша Тривунца и Светислава Стефановића и из Академије наука и с универзитета прогнали многе најугледније научнике и на њихова места довели, како рекосмо, комунистичке шегрте“ (цитирано према: Ђорђе Јањатовић, Борба за ћирилицу – наставак, Ћирилица, Нови Сад, 2016, стр. 772. из Петровићевог поговора „Битка за ћирилицу или битка с ветрењачама“).

Наравно да споменути Јањатовић, као најпре члан па сарадник „Ћирилице“, ИСТРАЈАВА на истицању зле улоге српских лингвиста у полатиничавању Срба, али „Ћирилица“ разуме да српски лингвисти нису смели да у време власти Јосипа Броза раде у косрист српске ћирилице, али је њихово злодело данас неоправдано тим пре и више што се сада у науци већ зна (или би се професионално морало знати) да нису тада смели, али зашто данас, када ипак смеју, не објаасне чињеницу да је српска азбука „сатерана у ћошак“ на бедних десетак одсто процената у српском језику у Србији, када и Устав и знање налажу да исправе своју грешку и(ли) заблуду и да питање ћирилице реше данас како се питање писма решава у свим европским језицима (кроз једнопис), а српски лингвисти и после Броза настављају планирано затирање српског писма кроз „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“ из времена српскохрватског језика и у настављању објављивања Речника српскохрватског књижевног и народног језика из времена комунизма у САНУ-овом Институту за српски језик. И зашто једини држе Србе и њихов језик једине на двописму у Европи.

Да је „Ћирилица“ потпуно у праву да је данас – како често истиче, борац за српску ћирилицу Немања Видић – „глава змије за ћирилицу“ у институцијама за српски језик, пре свега, потврђује и, практично, признање Мате Пижурице који је овако објаснио и признао кључну кривицу лингвиста за затирање српског писма: „Рат за српску ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафу‛ а потом у школству, од основне школе до универзитета: Имам утисак да смо од тог циља далеко“ (из излагања пооднетог на годишњој седници Удружења „Ћирилица“ 2002. године, а касније објављеног и у часопису Нова Зора, 5/2005, стр. 161-163. под насловом „Зашто бранимо ћирилицу“). Тада је Пижурица тај став веома озбиљно прихватио као став „Ћирилице“ и његово тумачење доследно ширио све до своје улоге у објављивању новог измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) у коме је окренуо „ћурак наопако“ и у Правопису (стр. 15) закључио: „Такав, истина редак, суживот двају писама … не може бити штетан по српску културу све док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“ Тиме је свесно погазио Члан 10. Устава Србије који је чак у фусноти ту цитирао, тиме је погазио сва истраживања, па и истражиавње његовог колеге Драгољуба Петровића у књизи Сумрак сроске ћирилице (Ћирилица, Нови Сад, 2005) који доказују да српске ћирилице у српском језику данас у Србији нема ни пуних десет процената и тиме је признао да се „уплашио“ своје истините малопре предочене оцене где смо то далеко и зашто од добијеног РАТА ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ.

Шта се то догодило у главама споменутих професора који су на седници Комисије бр. 7. Одбора за стандардизацију 2007. и своја ранија тумачења узрока затирања ћирилице код Срба прихваћена у „Ћирилици“ претворили у „неозбиљна“, тј. зарад чега и кога су се посули дебелим слојем пепела по глави на реченој седници Одбора за стандардизацију српског језика 13. новеембра 2007. године. Која их је то озбиљна мука на то своје противуречје натерала. Није, ваљда, то био услов да се прихвати у Одбору објављивање њихових књига Правописа српскога језика с неуставним двоазбучјем (М. Пижурица) и Фонологије српскога језика (Д. Петровић, 2010). Како је Његош рекао, „страх образу каља образ често“), а ми додајемо у складу с новим временима – „и интерес каља образ често“.

Дакле, ми разумемо потпуну и данашњу „залеђеност“ српске лингвистике из времену комунизма и смртног страха лингвиста да се у време комунизма боре за српску ћирилицу, али их не можемо схватити зашто данас, када комунисти нису на власти, ћирилице што се тиче, у неразумевању кад је реч о решењу питања писма на начин (једноаазбучје) како то раде сви други лингвисти у Европи у решеном питању шписма у свим дрругим језицима. Зашто се, дакле, српски лингвисти и данас држе комунистичке подвале у „равноправности писама“ само у језику Срба, кад је то решење показало затирачку улогу за ћирилицу и када је то начин који нико у Европи не примењује.

Како разумети и одобрити поступак српских лингвиста данас када они тумаче да се уставна обавеза из Члана 10. на њих не одности, а уз то ту обавезу у Правопису чак цинично цитирају на 15. страни Правописа, а већ на 17. страни истог издања Правописа уставну (то значи и народну) обавезу грубо крше на овај начин: одређивањем ћирилице за писмо српског језика уз алтернативу употребе и туђег писма које, да га не би назвали стварним именом – хрватско национално писмо, именују га описно у шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“, додајући лаж да се „статус“ тог туђег писма „уређује Уставом“ у српском језику. А Устав /Члан 10) потпуно је јасан:

„У Републици Србији у службеној су употреби српски језик и ћириличко писмо.“ Тачка потврђује да не постоји у службеној употреби никакав српски језик с неким другим писмом осим ћириличког.

А сâм издвојени други став Члана 10. Устава, наравно, не спомиње никакво „писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“, него одређује језике и писма националних мањина у Србији, па свакако и хрватске националне мањине на овај јасан начин:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Дакле, поптуно је јасно да је српски језик и ћириличко писмо важећее у службеној употреби на целој територији Србије, а службена употреба других језика и (других) писама треба да се регулише законом. Дакле, први је и једини службени језик именован српски језик на ћириличком писму, а други језици и друга писма (ћириличка, латиничка и било која друга писма) не могу се односити на српски језик и његово, ћириличко писмо.

„Ћирилица“ и „Српска азбука“ обновиле су предлог Одбору за стандардизацију српског језика да поново (после оставке академика Ивана Клајна на месту председника и новоизабраног председникла проф. др Срете Танасића) размотре неусклађено правописно решење питања писма српског језика у двописму и да се одлуче за општу европску праксу (једнопис) и у језику Срба, чиме је једино могуће (са)чувати српско савршено писмо за писање језика Срба. Учинили смо то 8. октобра 2018.

Колико знамо, то Одбор још није разматрао, а када ће, тешко је рећи јер немамо повратни одговор на своје писмо (предлог) њима.

Чини нам се да су и власт (Влада) и српски лингвисти у прећутном „дослуху“, па нити Влада шаље Скупштини Србије на ратматрање и прихватање поднети јој из Министарства културе усаглашен с Уставом нови Закон о службеној зупотреби језика и писма, а Одбор за стандардизацију српског језика одлаже да по убрзаном поступку разматра и у струци и правопису реши питање писма језика Срба у једноазбучју, како је то предвиђено уставном обавезом и општом европском праксом.

Да ли то и власт и лингвисти не виде да је Србија смишљено, плански већ из ћириличке „пребачена“ у латиничку поткултуру која је била планска намера наших латиничких вишевековних окупатрора и забранитеља српске ћирилице који су радили тако ради асимилације Срба и њиховог расрбљивања у свим кључним елементиам самобитности или су и они аматерски подлегли српским „покондиреним тиквама“ које мисле да ћемо постати „напредан свет“ само када се Срби сто посто полатиниче? Да ли је реч о нехајности или необјашњивом страху српсиих власти и лингвиста да макар реше питања из свога језика и писма суверено, као што то чине све друге слободне, суверене власти и лингвисти у другим државама у њиховим језицима.

На скупу политичара и лингвиста у Требињу први пут закључено: народ је главни кривац за полатиничавање

У историји културе народа, језика и писама Срби су народ који је први и једини у свету оптужен да је главни кривац за замењиавње српског (ћириличког) писма туђим, хрватским националним латиничким писмом (гајицом).

На скупу политичара и лингвиста у Требињу 4. марта 2017. године, како је објављено на порталу Искра 04.03.2017. у тексту насловљеном „НАУЧНИ СКУП У ТРЕБИЊУ: Законом заштитити ћирилицу“ (текст потписује РТРС, Срна), закључено је: „Учесници су се сагласили да кривицу због запостављања ћирилице заједничи сносе народ, научници и политичари.“

Дакле, по логици ствари, из реченог малопре види се да су политичари и научници, без директних учесника представника треће стране (оне у име народа), присутни прдставници лингвиоста и политичара окривили су трећу, неприсутну страну – српски народ за главног, првог кривца за овако високопроцентно полатиничење Срба туђим писмом. Присутни су извукли трећу, неприсутну страна за онога ко сноси највећу кривицу за 90-процентну данашњу полтиниченост српског народа.

То није само обичан нестручан и наиван промашај и неправедно закључивање без икаквог утемељења на чињеницама него је реч о јединственјој сулудости која се уникатно први пут догодила у свету да неко окриви народ за „своје“ самополатиничавање. Без послушања мишљења треће стране (коју ми у „Ћирилици“, на одређени начин – као удружење заинтересованих представника из српског народа) – подсећамо оне који имају сачуван разум за нормлно сагледавање чињеница да никада у историји светских култура представници народа и народ као целина никада нису одлучивли о избору писма, него су писмо примали посредно,као наслеђе од оних људи који су, као писмени, обично у црквама, од свештеника и верских просветара, примали писмо које је до њих стизало по верској и националној линији колективитета.Тако је и српски народ наслеђивао за писање свога језика писмо које му је остављало најпер писмено свештенство преко свгојих списа за црквене потребе које су се преносиле и за световнее потребе народа. Писмо народ прима, дакле, преко првих својих писмених људи у почетку (за)писане историје, а касније, по оснивању школа, и преко школа. Дакле, народ не одлучује сâм о прихватању неког писма, него своје писмо наслеђује од своје цркве у почетку, прима га, дакле, од посвећених људи вери и Богу, а касније га учи у световним школама.

Судбина српског писма је посве специфична, готово без примера у свету. Најпре је српско изабрано писмо (ћириличко свакако) примљено од првих словенских просветитеља на (старо)словенском писму глагољици коју су, опет црквени представници, касније световници, из потреба једноставности и веће и лакше читљивости, заменили ћириличким писмом. После раскола хришћанске цркве на западну и источну (католичку и православну), Срби православци су задржали своје ћириличко писмо а они Срби (мањина) којима су наметнути католичка вера и, „у пакету“ с тим неизбежно, латиничко писмо били су од католичких земаља присиљавани на разне егзистенцијалне и буквално насилне начине да се асимилују у католички народ. Они су, дакле, с латиницом били изложени расрбљивању и асимиловању. Тако је све до 20. века српски део католика асимилован у Хрвате и тако се прикључио другом националном корпусу.

Међутим, ту се насиље није заустављало. Многи Срби и православне вере били су на удару каатоличких земаља, посебно у време окупација Срба и њиховог живота под туђим владарима, били су изложени притисцима (не само средствима политике него и голе силе, преко забрана ћирилице путем уредаба и закона, да замењују своје писмо латиницом. Историја бележи посебно оштре забране српске ћирилице наметањем хрватске латинице у време окупација Срба у оквирима Аустроугарске и Независне Државе Хрватске, али и данас у оквиру Хрватске, БиХ, Црне Горе и на окупираном Косову и Метохији.

Нажалост, у оквиру комунистичке владавине у Југославији притисци на српску ћирилицу с циљем њеног замењивања хрватском латиницом не само да нису престајали него су специјално планираним поступцима власти, уз (зло)употребу лингвистичке струке, пропагандом против ћирилице, прерасли у својеврсно тобож добровољно латиничење, тј. замењивање српске азбуке хрватском абецедом. Тако су, у заједничком подухвату власти и лингвиста у времену комунистичке ере у Југославији, Срби били специјалним поступцима, о којима има много потврда у литератури о том питању, присиљавани да своју навику на своје национално писмо замењују навиком на туђе, хрватско писмо које је најпре наметано у окупацијама Срба под туђим војскама, а онда и под комунистичком војском коју су чинили водећи српски политилчари и лингвисти. Јака власт која по томе што стиче право на насиље над народом уз подршку страних великих сила може да уради народу све што пожели. Тако је, насиље над српском ћирилицом, спровођено и у комунистичкој Југославији и српски народ је, преко комунистичког школства, дужом применом силе био принуђиван на стицање навике на туђе писмо. У томе је била драгоцена и незаобилазна и незамењива језичка струка која је извршила своју улогу у томе да хрватско писмо учини најпре „нашим“, па „српским“ да би га тако „омилила“ у српском народу и довела га до „сазнања“ најпре да је „свеједно“ којим писмом од два „наша“ писма пишемо свој језик. Мало помало, добро спроведено насиље над ћирилицом је изгубило у народу смисаао присиле, јер су се родиле из свега тога српске „покондирене тикве“ које су се утркивале у додворавању властима прелазећи на латиничко писмо кад је већ прошло оно да је „свеједно“ којим писмом пишемо. Па кад је већ постало у народу „свеједно“, зашто се то „свеједно“ не би сводило само на једно из тога „свеједног“, тј. на (хрватску) латиницу? Тако је, вољом ничим неограничене комунистичке власти, српски народ, већински полатиничен, напустио своје свето писмо и прешао на „светско писмо“ – латиницу.

Тако, данас нисмо ушли нигде где ваља, остали смо без свога писма а ради се увелико на томе да останемо и без своје некада ћириличке територије на српском Косову и Метохији. И сада смо у таквој позицији да немамо снаге, захваљујући светским западним силама, да вратимо део своје окупиране територије агресивним бомбардовањем Србије од великих сила 1999. године, а српске власти са српским лингвистима немају ни воље ни заинтересованости да макар вратимо своје миленијумско писмо иако нас и на једно и на друго обавезује важећи (народни) Устав Србије. Разумни људи у власти и лингвистици морали би се упитати: ако већ немамо снаге да данас вратимо Србији окупирани део њене територије и окупираног дела народа, како се и зашто може догодити да не предузимамо мере да вратимо своје писмо које ипак само од нас самих зависи?

Шта се то догодило са српским политичарима, државницима и лингвистима да не смеју да ураде ни оно што само од њих зависи и да очигледно багателишу свој народ и његов Устав у вези са српским језиком са српским писмом макар на територији Србије која је још (дај Боже заувек) у нашим рукама? Да ли не смеју или су немоћни у својој инертности, незаинтересованости и несхватању колико је значајан свој језик и своје писмо и за садашпњоаст и за будућност српског народа?

Све је то доведено до апсурдности у тако очигледној небризи за оно што је Србима најсветије и најсрпскије за њихову сигурну будућност: језик и писмо (ћирилицу).

(23. фебруар 2019)

Поделите:

4 Коментари

  1. Налазимо се у великом муљу. У тај муљ је народ увучен не својом кривицом. Али и вешто оптужен за губитак писма, јер најлакше је народ теретити. Та крилатица да је – свеједно – у погледу писма се обија све више о главу. Фаворизовање је толико узело маха да је латиница овладала српским простором, те се некад питам, где се изгуби наш идентитет или је и то СВЕЈЕДНО… Туга и жалост овога друштва и немоћ да се одупре.

  2. Проф Збиљић би да пробуди власт и неуке научнике из великог утопијског дремежа.
    Џаба. Засели академици, па се врте ко веверица у кавезу.
    Иако имају став народа (Устав на Референдуму), оптужују народ да није овај народ, него неки други, светски.
    Хвала Збиљићу на упорности. Ломи човек, тврдо стоји на патриотској и историјској истини и правди. Збиљић врши посао бесплатно. Ради посао оних против којих се бори, против оних који примају плате, да би нам наносили моралну и сваку другу штету.
    Било би добро да пилот Ђошић слети на писту, да и он са својом скупином, раздрма државне плаћенике који нам праве штету.
    Или да ја, као пензионерка, почнем да разбијам латиничне табле по Новом Саду и Београду, да би изазвала скандал и тако убрзала… моје хапшење због борбе за примену Устава.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here