Dragoljub Zbiljić: Ćirilicu su izdali vlast i lingvisti, a onda su optužili narod

Podelite:
Dragoljub Zbiljić: Ćirilicu su izdali vlast i lingvisti, a onda su optužili narod za glavnog krivca u nasilnom latiničenju Srba

Lingvisti su zajedno s vlastima srpsku ćirilicu, kao nacionalno pismo Srba, uz svakodnevnu neprekidnu favorizaciju hrvatske latinice, doveli do 90-procentne okupacije srpske azbuke, a onda su veoma lukavo za takav „par ekselans“ izdajnički postupak optužili narod i pored poznate činjenice da se nikada u istoriji kulture nije dogodilo da je narod samovoljno zamenio svoje pismo tuđim bez direktnog smišljenog i planiranog učešća lingvista i vlasti u tom procesu

Sve je to u sirotoj Srbiji dovedeno do apsurdnosti u tako očiglednoj nebrizi za ono što je Srbima najsvetije i najsrpskije za njihovu sigurnu budućnost: jezik i pismo (ćirilicu)

Treba svima da nam bude jasno da bez ujedinjenih vlasti i lingvista u ratu za srpski jezik na srpskom pismu (ćirilici) u 21. veku – pitanje svoga pisma Srba ponovo ne mogu da reše kao što je to rešeno u svim drugim zemljama i njihovim matičnim jezicima. Pitanje srpske ćirilice (njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom, koje je stiglo do 90-procentne okupacije ćirilice hrvatskim pismom u jeziku Srba, ne može biti pozitivno (spasonosno) rešeno bez usaglašenog delovanja vlasti i srpskih lingvista spremnih na usaglašavanje Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i Pravopisa srpskoga jezika s ustavnom odredbom u Članu 10. Ustava Srbije u pravcu pune suverenosti srpske azbuke, kako je to u svim drugim zemljama Evrope.

Zahvaljujući vlastima i Vladi Srbije u vreme Slobodana Miloševiać i Vojislava Koštunice stiglo se do ustavne obaveze koja se odnosi da potpunu prednost ćirilice u odnosu na hrvatsku latinicu u jeziku Srba (Član 8. Miloševićevog Ustava Srbije iz 1990) i apsolutne suverenosti srpske ćirilice u srpskom jeziku (Član 10. Koštuničinog Ustava iz 2006).

Miloševićeva i Koštuničina vlast uspele su, što se vlasti tiče, da se srpska ćirilica gotovo stopostotno vrati u službenu upotrebu samo u najvišim državnim organima u svim ministarstvima. Izvan toga, vlastima nije uspelo (a možda nisu na tome ni radila?) da za saradnike u vraćanju novog života ćirilice pridobiju lingvistuičku struku da se stručno i pravopisno usglase stručnjaci za srpski jezik i pismo s obavezama iz Ustava Srbije i s praksom u celoj Evropu (jednoapis u svim drugim jezicima). Cela srpska lingvistička struka nije ništa učinila da se u srpskom jeziku vrati jednoazbučje, što je bila i praktična i ustavna obaveza, naročito po Ustavu Srbije iz 2006. godine. Lingvisti su u tome ostali podeljeni i, zato, potpuno nefunkcionalni u spasavanju srspke azbuke. Na sva naša ukazivanja najpre i posebno iz Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001), a zaatim iz Udruženja „Srpska azbuka“ (Beograd, 2010) u vezi s tim lingvisti u ključnim nacionalnim instirucijama (Odeljenje za jezik i književnost u Matici srpskoj, Odeljenje za jezik i književnost u SANU-u, u SANU-ovom Instirutu za srpski jezik, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, na fakultetima gde se izučavaju srpski jezik i pismo, u Odboru az standardizaciju srpskog jezika…) ostali su, praktično i gluvi i nemi. Nikada nisu ozbiljno razmatrali pitanje srpske ćirilice i zaustavljanje polatiničavanja Srba, koje je imalo najveće i najtrajnije uspehe u vreme vlasti Josipa Broza, na jedini prihvatljiv i uspešan način. Samo su jednom (2007. godine) o tome poveli raspravu u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, kada je predloženo da se, u skladu s našim predlogom iz „Ćirilice“ razmotri pitanje vraćanja jednoazbučja u srpski pravopis. Rasprava je bila šarolika, lingvisti nisu pokazali da su na mestu svog zadatka, svoje obaveze. Ipak, predlioženo je da dvojica članova Odbora lingvisti Mato Pižurica i Dragoljub Petrović sačine sliku stanja i predlog za promene. Naravno, reč je o stanju (položaju) ćirilice u jeziku Srba i predlogu za promene, svakako u vezi s rešenjem pitanja pisma u struci i pravopisu. Dogodilo se da se Petrović i Pižurica nisu „usaglasili“ da prihvate predlog i urade preldoženi im posao u Odboru. Obojica su predlog dva puta odbila. Jedino su se zdušno usaglasili u jednome: da „napadnu“ Udruženje „Ćirilica“ za „neozbiljnost“, čak i pored činjenice da su oni, kao tadašnji članovi „Ćirilice“, imali priliku da u Udruženje uvedu najveću moguću ozbiljnost kao tadašnji čelnik i zamenik čelnika Stručne grupe baš oni (Petrović i Pižurica). Oni su to (svoju ulogu) u „Ćirilici“ (sa)krili, pa ih kolege nisu imale priliku da pitaju zašto su oni u „Ćirilici“ bili „neozbiljni“, pa su igrom reči dozvolili sebi da „neozbiljnost“ prebace da Dragoljuba Zbiljića, kao tadašnjeg predsednika Izvršnog odbora, koji je imao zadatak da izvršava i ono što predlažu baš Pižurica i Petrović u vezi s načinom spasavanja srpske ćirilice. Još neki članovi Odbora podržali su u Odboru Petrovića i Pižuricu u „kritikovanju“ rada „Ćirilice“, a oni su u Odboru odbili da urade ono šti su im predložile njihove najbliže kolege u Odboru za standardizaciuju srposkiog jezika.

O tome smo detaljnije pisali u knjizi: Dragoljub Zbiljić, Trojanski konj u srpskom jeziku – opis stanja i predlog rešenja, Budućnost, Novi Sad, 2010, str. 86-91). Naravno, tako „ozbiljni“ napadi na svoje udruženje „Ćirilicu“ dvopjica spomenutih profesora morala su iskazati baš na sednici Odbora jer je „Ćirilica“ već 2003. i 2004. godine bila prinuđena da ukazuje na glavnu tačku gde je srpska ćirilica doživela poraz i ponižavanje. A to mesto je bila srpska jeezička struka koja je bila glavni oslonac komunističkoj vlasti za sprovođenje favprizacije hrvatske latinice na štetu srpske azbuke. Ta se favorizacija i postepeno zatirnje ćirilice među Srbima sprovodilo kroz formalno izvikanu „ravnopravnost pisama“ u srpskohrvatskom jeziku da bi se ćirilica i latinica proglasile tobož ravnopravnim, pa se tako sprovodila favorizacija ravnopravne latinice na štetu srpske ćirilice. Lingvisti su čak pomogli komunističkim vlastima u zamenjivanju ćirilice latinicom u izmišljenom terminu „bogatstvo dvoazbučja“ da bi se ćirilica zamenjivala u eri vladavine samo za Srbe „bogatstva dvoazbučja“, a nestajanje ćirilicee objašnjavano je da ona nestaje zato što je „ravnopravna“ i zato što nas „dvoazbučje“ obogaćuje i kada se ćirilica sve više i brže zamenjuje, a ćirilice ima sve manje, ali je, ipak, ima, svejedno što je „ima“ u sve nižem procentu.

Pošto je komunistička vlast praktičnim koracima zatirala ćirilicu njenim zamenjivanjem latinicom, srpski narod je smišljeno navikavan na to tuđe (latiničko, gajičko) pismo koje je sve više u narodu planski postajalo „naše“. Tako je ono što nije naše nametano sve više kao „naše“ i propaganda je išla k tome da objašnjava i da suzbija prigovore zbog latiničenja Srba objašnjavajući da je to „svejedno koje je pismo jer su pisma „ravnopravna“. Lingvisti su u tome, kao plaćena državna „stručna snaga“, odigrali svoju veliku ulogu da objasne da to nije latiničenje Srba, nego je reč o „slobodnom izboru naroda“.

Srpski lingvisti i vlasti odbijaju svaku odgovornost za polatiničavnje Srba

I, najzad, kad su „Ćirilica“, a ubrzo i „Srpska azbuka“ počele da objašnjavaju tu objektivnu, stvarnu izdajničku i zločinačku ulogu srpskih lingvista prema ćirilici i srpskom većinski polatiničenom narodu, srpski lingvisti su u „svojoj samoodbrani“ shvatili da im je jedini izlaz da napadaju „Ćirilicu“ i „Srpsku azbuku“ koje su predočavale njihov zajednički s vlastima izdajnički poduhvat. Tako su na sednici Komisije br. 7 Odbora 13. novembra 2007. sasvim logično, prvi i najžešći napadu na „Ćirilicu“ za „neozbiljnost“ morali krenuti od Petrovića i Pižurice koji su, pred kolegama krili da su baš oni članovi Stzručne grupe u „Ćirilici“. Plašeći se za svoj „stručni ugled“ među kolegama, Petrović i Pižurica su se morali prvi baciti kamenom na „Ćirilicu“ jer su se bojali da će ih otkriti kao „saučesnike“ u „Ćirilici“. Mislili su da će njihovo prvo bačeno „kamenje“ na „Ćirilicu“ oprati njihovu ulogu u „Ćirilici“. Istina je da ni Petrović ni Pižurica nisu začetnici u objašnjavanju uloge lingvista, ali su imali ulogu o prihvatanju istine da se ćirilica proteruje iz srpskog jezika. Petrović je opravdavao lingviste time što ih je opisivao kao „nedužne“, jer su oni neka vrsta nedovoljno umnih, nedovoljno razumnih ljudi, pa ih to opravdaava za zločinstvo prema srpskom pismu. Petrović je tu „nedužnost“ lingvista pravdao na ovaj „ozbiljan“ način: „Da su lingvisti u tim poslovima (polatiničavanju Srba – pojasnio kontekst D. Z.) nedužni, ja sam zapisao u pogovoru i za prvu Janjatovićevu knjigu, ali on i dalje istrajava na svojim sudovima ne shvatajući zapravo na šta su sve komunistički teroristi bili spremni: oni su odmah streljali Miloša Trivunca i Svetislava Stefanovića i iz Akademije nauka i s univerziteta prognali mnoge najuglednije naučnike i na njihova mesta doveli, kako rekosmo, komunističke šegrte“ (citirano prema: Đorđe Janjatović, Borba za ćirilicu – nastavak, Ćirilica, Novi Sad, 2016, str. 772. iz Petrovićevog pogovora „Bitka za ćirilicu ili bitka s vetrenjačama“).

Naravno da spomenuti Janjatović, kao najpre član pa saradnik „Ćirilice“, ISTRAJAVA na isticanju zle uloge srpskih lingvista u polatiničavanju Srba, ali „Ćirilica“ razume da srpski lingvisti nisu smeli da u vreme vlasti Josipa Broza rade u kosrist srpske ćirilice, ali je njihovo zlodelo danas neopravdano tim pre i više što se sada u nauci već zna (ili bi se profesionalno moralo znati) da nisu tada smeli, ali zašto danas, kada ipak smeju, ne objaasne činjenicu da je srpska azbuka „saterana u ćošak“ na bednih desetak odsto procenata u srpskom jeziku u Srbiji, kada i Ustav i znanje nalažu da isprave svoju grešku i(li) zabludu i da pitanje ćirilice reše danas kako se pitanje pisma rešava u svim evropskim jezicima (kroz jednopis), a srpski lingvisti i posle Broza nastavljaju planirano zatiranje srpskog pisma kroz „ravnopravnost pisama“ i „bogatstvo dvoazbučja“ iz vremena srpskohrvatskog jezika i u nastavljanju objavljivanja Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika iz vremena komunizma u SANU-ovom Institutu za srpski jezik. I zašto jedini drže Srbe i njihov jezik jedine na dvopismu u Evropi.

Da je „Ćirilica“ potpuno u pravu da je danas – kako često ističe, borac za srpsku ćirilicu Nemanja Vidić – „glava zmije za ćirilicu“ u institucijama za srpski jezik, pre svega, potvrđuje i, praktično, priznanje Mate Pižurice koji je ovako objasnio i priznao ključnu krivicu lingvista za zatiranje srpskog pisma: „Rat za srpsku ćirilicu možemo dobiti samo ako ga prvo dobijemo u lingvističkom ,esnafu‛ a potom u školstvu, od osnovne škole do univerziteta: Imam utisak da smo od tog cilja daleko“ (iz izlaganja poodnetog na godišnjoj sednici Udruženja „Ćirilica“ 2002. godine, a kasnije objavljenog i u časopisu Nova Zora, 5/2005, str. 161-163. pod naslovom „Zašto branimo ćirilicu“). Tada je Pižurica taj stav veoma ozbiljno prihvatio kao stav „Ćirilice“ i njegovo tumačenje dosledno širio sve do svoje uloge u objavljivanju novog izmenjenog i dopunjenog izdanja Pravopisa srpskoga jezika (Matica srpska, Novi Sad, 2010) u kome je okrenuo „ćurak naopako“ i u Pravopisu (str. 15) zaključio: „Takav, istina redak, suživot dvaju pisama … ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena.“ Time je svesno pogazio Član 10. Ustava Srbije koji je čak u fusnoti tu citirao, time je pogazio sva istraživanja, pa i istražiavnje njegovog kolege Dragoljuba Petrovića u knjizi Sumrak sroske ćirilice (Ćirilica, Novi Sad, 2005) koji dokazuju da srpske ćirilice u srpskom jeziku danas u Srbiji nema ni punih deset procenata i time je priznao da se „uplašio“ svoje istinite malopre predočene ocene gde smo to daleko i zašto od dobijenog RATA ZA SRPSKU ĆIRILICU.

Šta se to dogodilo u glavama spomenutih profesora koji su na sednici Komisije br. 7. Odbora za standardizaciju 2007. i svoja ranija tumačenja uzroka zatiranja ćirilice kod Srba prihvaćena u „Ćirilici“ pretvorili u „neozbiljna“, tj. zarad čega i koga su se posuli debelim slojem pepela po glavi na rečenoj sednici Odbora za standardizaciju srpskog jezika 13. noveembra 2007. godine. Koja ih je to ozbiljna muka na to svoje protivurečje naterala. Nije, valjda, to bio uslov da se prihvati u Odboru objavljivanje njihovih knjiga Pravopisa srpskoga jezika s neustavnim dvoazbučjem (M. Pižurica) i Fonologije srpskoga jezika (D. Petrović, 2010). Kako je Njegoš rekao, „strah obrazu kalja obraz često“), a mi dodajemo u skladu s novim vremenima – „i interes kalja obraz često“.

Dakle, mi razumemo potpunu i današnju „zaleđenost“ srpske lingvistike iz vremenu komunizma i smrtnog straha lingvista da se u vreme komunizma bore za srpsku ćirilicu, ali ih ne možemo shvatiti zašto danas, kada komunisti nisu na vlasti, ćirilice što se tiče, u nerazumevanju kad je reč o rešenju pitanja pisma na način (jednoaazbučje) kako to rade svi drugi lingvisti u Evropi u rešenom pitanju špisma u svim drrugim jezicima. Zašto se, dakle, srpski lingvisti i danas drže komunističke podvale u „ravnopravnosti pisama“ samo u jeziku Srba, kad je to rešenje pokazalo zatiračku ulogu za ćirilicu i kada je to način koji niko u Evropi ne primenjuje.

Kako razumeti i odobriti postupak srpskih lingvista danas kada oni tumače da se ustavna obaveza iz Člana 10. na njih ne odnosti, a uz to tu obavezu u Pravopisu čak cinično citiraju na 15. strani Pravopisa, a već na 17. strani istog izdanja Pravopisa ustavnu (to znači i narodnu) obavezu grubo krše na ovaj način: određivanjem ćirilice za pismo srpskog jezika uz alternativu upotrebe i tuđeg pisma koje, da ga ne bi nazvali stvarnim imenom – hrvatsko nacionalno pismo, imenuju ga opisno u šest i po reči: „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“, dodajući laž da se „status“ tog tuđeg pisma „uređuje Ustavom“ u srpskom jeziku. A Ustav /Član 10) potpuno je jasan:

„U Republici Srbiji u službenoj su upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Tačka potvrđuje da ne postoji u službenoj upotrebi nikakav srpski jezik s nekim drugim pismom osim ćiriličkog.

A sâm izdvojeni drugi stav Člana 10. Ustava, naravno, ne spominje nikakvo „pismo iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“, nego određuje jezike i pisma nacionalnih manjina u Srbiji, pa svakako i hrvatske nacionalne manjine na ovaj jasan način:

„Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

Dakle, poptuno je jasno da je srpski jezik i ćiriličko pismo važećee u službenoj upotrebi na celoj teritoriji Srbije, a službena upotreba drugih jezika i (drugih) pisama treba da se reguliše zakonom. Dakle, prvi je i jedini službeni jezik imenovan srpski jezik na ćiriličkom pismu, a drugi jezici i druga pisma (ćirilička, latinička i bilo koja druga pisma) ne mogu se odnositi na srpski jezik i njegovo, ćiriličko pismo.

„Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ obnovile su predlog Odboru za standardizaciju srpskog jezika da ponovo (posle ostavke akademika Ivana Klajna na mestu predsednika i novoizabranog predsednikla prof. dr Srete Tanasića) razmotre neusklađeno pravopisno rešenje pitanja pisma srpskog jezika u dvopismu i da se odluče za opštu evropsku praksu (jednopis) i u jeziku Srba, čime je jedino moguće (sa)čuvati srpsko savršeno pismo za pisanje jezika Srba. Učinili smo to 8. oktobra 2018.

Koliko znamo, to Odbor još nije razmatrao, a kada će, teško je reći jer nemamo povratni odgovor na svoje pismo (predlog) njima.

Čini nam se da su i vlast (Vlada) i srpski lingvisti u prećutnom „dosluhu“, pa niti Vlada šalje Skupštini Srbije na ratmatranje i prihvatanje podneti joj iz Ministarstva kulture usaglašen s Ustavom novi Zakon o službenoj zupotrebi jezika i pisma, a Odbor za standardizaciju srpskog jezika odlaže da po ubrzanom postupku razmatra i u struci i pravopisu reši pitanje pisma jezika Srba u jednoazbučju, kako je to predviđeno ustavnom obavezom i opštom evropskom praksom.

Da li to i vlast i lingvisti ne vide da je Srbija smišljeno, planski već iz ćiriličke „prebačena“ u latiničku potkulturu koja je bila planska namera naših latiničkih viševekovnih okupatrora i zabranitelja srpske ćirilice koji su radili tako radi asimilacije Srba i njihovog rasrbljivanja u svim ključnim elementiam samobitnosti ili su i oni amaterski podlegli srpskim „pokondirenim tikvama“ koje misle da ćemo postati „napredan svet“ samo kada se Srbi sto posto polatiniče? Da li je reč o nehajnosti ili neobjašnjivom strahu srpsiih vlasti i lingvista da makar reše pitanja iz svoga jezika i pisma suvereno, kao što to čine sve druge slobodne, suverene vlasti i lingvisti u drugim državama u njihovim jezicima.

Na skupu političara i lingvista u Trebinju prvi put zaključeno: narod je glavni krivac za polatiničavanje

U istoriji kulture naroda, jezika i pisama Srbi su narod koji je prvi i jedini u svetu optužen da je glavni krivac za zamenjiavnje srpskog (ćiriličkog) pisma tuđim, hrvatskim nacionalnim latiničkim pismom (gajicom).

Na skupu političara i lingvista u Trebinju 4. marta 2017. godine, kako je objavljeno na portalu Iskra 04.03.2017. u tekstu naslovljenom „NAUČNI SKUP U TREBINJU: Zakonom zaštititi ćirilicu“ (tekst potpisuje RTRS, Srna), zaključeno je: „Učesnici su se saglasili da krivicu zbog zapostavljanja ćirilice zajedniči snose narod, naučnici i političari.“

Dakle, po logici stvari, iz rečenog malopre vidi se da su političari i naučnici, bez direktnih učesnika predstavnika treće strane (one u ime naroda), prisutni prdstavnici lingviosta i političara okrivili su treću, neprisutnu stranu – srpski narod za glavnog, prvog krivca za ovako visokoprocentno polatiničenje Srba tuđim pismom. Prisutni su izvukli treću, neprisutnu strana za onoga ko snosi najveću krivicu za 90-procentnu današnju poltiničenost srpskog naroda.

To nije samo običan nestručan i naivan promašaj i nepravedno zaključivanje bez ikakvog utemeljenja na činjenicama nego je reč o jedinstvenjoj suludosti koja se unikatno prvi put dogodila u svetu da neko okrivi narod za „svoje“ samopolatiničavanje. Bez poslušanja mišljenja treće strane (koju mi u „Ćirilici“, na određeni način – kao udruženje zainteresovanih predstavnika iz srpskog naroda) – podsećamo one koji imaju sačuvan razum za normlno sagledavanje činjenica da nikada u istoriji svetskih kultura predstavnici naroda i narod kao celina nikada nisu odlučivli o izboru pisma, nego su pismo primali posredno,kao nasleđe od onih ljudi koji su, kao pismeni, obično u crkvama, od sveštenika i verskih prosvetara, primali pismo koje je do njih stizalo po verskoj i nacionalnoj liniji kolektiviteta.Tako je i srpski narod nasleđivao za pisanje svoga jezika pismo koje mu je ostavljalo najper pismeno sveštenstvo preko svgojih spisa za crkvene potrebe koje su se prenosile i za svetovnee potrebe naroda. Pismo narod prima, dakle, preko prvih svojih pismenih ljudi u početku (za)pisane istorije, a kasnije, po osnivanju škola, i preko škola. Dakle, narod ne odlučuje sâm o prihvatanju nekog pisma, nego svoje pismo nasleđuje od svoje crkve u početku, prima ga, dakle, od posvećenih ljudi veri i Bogu, a kasnije ga uči u svetovnim školama.

Sudbina srpskog pisma je posve specifična, gotovo bez primera u svetu. Najpre je srpsko izabrano pismo (ćiriličko svakako) primljeno od prvih slovenskih prosvetitelja na (staro)slovenskom pismu glagoljici koju su, opet crkveni predstavnici, kasnije svetovnici, iz potreba jednostavnosti i veće i lakše čitljivosti, zamenili ćiriličkim pismom. Posle raskola hrišćanske crkve na zapadnu i istočnu (katoličku i pravoslavnu), Srbi pravoslavci su zadržali svoje ćiriličko pismo a oni Srbi (manjina) kojima su nametnuti katolička vera i, „u paketu“ s tim neizbežno, latiničko pismo bili su od katoličkih zemalja prisiljavani na razne egzistencijalne i bukvalno nasilne načine da se asimiluju u katolički narod. Oni su, dakle, s latinicom bili izloženi rasrbljivanju i asimilovanju. Tako je sve do 20. veka srpski deo katolika asimilovan u Hrvate i tako se priključio drugom nacionalnom korpusu.

Međutim, tu se nasilje nije zaustavljalo. Mnogi Srbi i pravoslavne vere bili su na udaru kaatoličkih zemalja, posebno u vreme okupacija Srba i njihovog života pod tuđim vladarima, bili su izloženi pritiscima (ne samo sredstvima politike nego i gole sile, preko zabrana ćirilice putem uredaba i zakona, da zamenjuju svoje pismo latinicom. Istorija beleži posebno oštre zabrane srpske ćirilice nametanjem hrvatske latinice u vreme okupacija Srba u okvirima Austrougarske i Nezavisne Države Hrvatske, ali i danas u okviru Hrvatske, BiH, Crne Gore i na okupiranom Kosovu i Metohiji.

Nažalost, u okviru komunističke vladavine u Jugoslaviji pritisci na srpsku ćirilicu s ciljem njenog zamenjivanja hrvatskom latinicom ne samo da nisu prestajali nego su specijalno planiranim postupcima vlasti, uz (zlo)upotrebu lingvističke struke, propagandom protiv ćirilice, prerasli u svojevrsno tobož dobrovoljno latiničenje, tj. zamenjivanje srpske azbuke hrvatskom abecedom. Tako su, u zajedničkom poduhvatu vlasti i lingvista u vremenu komunističke ere u Jugoslaviji, Srbi bili specijalnim postupcima, o kojima ima mnogo potvrda u literaturi o tom pitanju, prisiljavani da svoju naviku na svoje nacionalno pismo zamenjuju navikom na tuđe, hrvatsko pismo koje je najpre nametano u okupacijama Srba pod tuđim vojskama, a onda i pod komunističkom vojskom koju su činili vodeći srpski politilčari i lingvisti. Jaka vlast koja po tome što stiče pravo na nasilje nad narodom uz podršku stranih velikih sila može da uradi narodu sve što poželi. Tako je, nasilje nad srpskom ćirilicom, sprovođeno i u komunističkoj Jugoslaviji i srpski narod je, preko komunističkog školstva, dužom primenom sile bio prinuđivan na sticanje navike na tuđe pismo. U tome je bila dragocena i nezaobilazna i nezamenjiva jezička struka koja je izvršila svoju ulogu u tome da hrvatsko pismo učini najpre „našim“, pa „srpskim“ da bi ga tako „omilila“ u srpskom narodu i dovela ga do „saznanja“ najpre da je „svejedno“ kojim pismom od dva „naša“ pisma pišemo svoj jezik. Malo pomalo, dobro sprovedeno nasilje nad ćirilicom je izgubilo u narodu smisaao prisile, jer su se rodile iz svega toga srpske „pokondirene tikve“ koje su se utrkivale u dodvoravanju vlastima prelazeći na latiničko pismo kad je već prošlo ono da je „svejedno“ kojim pismom pišemo. Pa kad je već postalo u narodu „svejedno“, zašto se to „svejedno“ ne bi svodilo samo na jedno iz toga „svejednog“, tj. na (hrvatsku) latinicu? Tako je, voljom ničim neograničene komunističke vlasti, srpski narod, većinski polatiničen, napustio svoje sveto pismo i prešao na „svetsko pismo“ – latinicu.

Tako, danas nismo ušli nigde gde valja, ostali smo bez svoga pisma a radi se uveliko na tome da ostanemo i bez svoje nekada ćiriličke teritorije na srpskom Kosovu i Metohiji. I sada smo u takvoj poziciji da nemamo snage, zahvaljujući svetskim zapadnim silama, da vratimo deo svoje okupirane teritorije agresivnim bombardovanjem Srbije od velikih sila 1999. godine, a srpske vlasti sa srpskim lingvistima nemaju ni volje ni zainteresovanosti da makar vratimo svoje milenijumsko pismo iako nas i na jedno i na drugo obavezuje važeći (narodni) Ustav Srbije. Razumni ljudi u vlasti i lingvistici morali bi se upitati: ako već nemamo snage da danas vratimo Srbiji okupirani deo njene teritorije i okupiranog dela naroda, kako se i zašto može dogoditi da ne preduzimamo mere da vratimo svoje pismo koje ipak samo od nas samih zavisi?

Šta se to dogodilo sa srpskim političarima, državnicima i lingvistima da ne smeju da urade ni ono što samo od njih zavisi i da očigledno bagatelišu svoj narod i njegov Ustav u vezi sa srpskim jezikom sa srpskim pismom makar na teritoriji Srbije koja je još (daj Bože zauvek) u našim rukama? Da li ne smeju ili su nemoćni u svojoj inertnosti, nezainteresovanosti i neshvatanju koliko je značajan svoj jezik i svoje pismo i za sadašpnjoast i za budućnost srpskog naroda?

Sve je to dovedeno do apsurdnosti u tako očiglednoj nebrizi za ono što je Srbima najsvetije i najsrpskije za njihovu sigurnu budućnost: jezik i pismo (ćirilicu).

(23. februar 2019)

Podelite:

4 Komentari

  1. Nalazimo se u velikom mulju. U taj mulj je narod uvučen ne svojom krivicom. Ali i vešto optužen za gubitak pisma, jer najlakše je narod teretiti. Ta krilatica da je – svejedno – u pogledu pisma se obija sve više o glavu. Favorizovanje je toliko uzelo maha da je latinica ovladala srpskim prostorom, te se nekad pitam, gde se izgubi naš identitet ili je i to SVEJEDNO… Tuga i žalost ovoga društva i nemoć da se odupre.

  2. Prof Zbiljić bi da probudi vlast i neuke naučnike iz velikog utopijskog dremeža.
    Džaba. Zaseli akademici, pa se vrte ko veverica u kavezu.
    Iako imaju stav naroda (Ustav na Referendumu), optužuju narod da nije ovaj narod, nego neki drugi, svetski.
    Hvala Zbiljiću na upornosti. Lomi čovek, tvrdo stoji na patriotskoj i istorijskoj istini i pravdi. Zbiljić vrši posao besplatno. Radi posao onih protiv kojih se bori, protiv onih koji primaju plate, da bi nam nanosili moralnu i svaku drugu štetu.
    Bilo bi dobro da pilot Đošić sleti na pistu, da i on sa svojom skupinom, razdrma državne plaćenike koji nam prave štetu.
    Ili da ja, kao penzionerka, počnem da razbijam latinične table po Novom Sadu i Beogradu, da bi izazvala skandal i tako ubrzala… moje hapšenje zbog borbe za primenu Ustava.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here