Драгољуб Збиљић: Хрватски и српски начин решавања питња писма у језику

Поделите:

 

Јован Скерлић је био први познатији Србин заговорник полатиничења свих Срба зарад југословенства и „обједињавања Срба и Хрвата на екавици и латиници“, тј. „братстваа и јдинства“ пред Први светски рат. Што се каснијих догађаја тиче, Скерлић се готово оставрио у обједињавању Срба и Хрвата на хрватском писму (до данас 90 одсто) на штету српске савршене ћирилице.

Имајући у виду чињеницу да данас у Европи, а свакако и у свету, српски народ једини (и) у овом 21. веку има проблема са својим писмом, предочавамо начин чувања хрватског националног латиничког писма (гајице) и српског националног ћириличког писма (вуковице). Упоредили смо та два различита начина чувања матичног писма пре свега због тога што је реч о лингвистички истом језику, јер је данас, чисто лингвистички посматрано, хрватски језик варијанта Вуков(ск)ог српског језика који се у Хрвата заснива на оном изговору коме је Вук дао предност – (и)јекавском изговору, а језик Срба заснован је на два изгвора у стандардном јзику – претежном екавском и (и)јекавском изговору већинском код Срба изван Србије. Како су језик и писмо нераздвојни, почећемо од разлике у језику матичног народа у Хрватској и језика матичног народа у Србији.

Стандардни савремени језик и хрватског и српског народа заснован је на новоштокавској основици Вуков(ск)ог народног српског језика. Вук је довршио стандардизацинју тог језика на основици двају дијалеката: источнохерцеговачког и шумадијско-војвођнског. Остали дијалекти послужили су за обогаћивање тог језика, али су говорници тих дијалеката морали у школи посебно да се управљају према особинама тзв. прогресивне штокавштине у реченим дијакетима. И то није ништа неуобичајено у стваерању и многих других стандардних/књижевних језика. У неким другим језицима за основицу је узиман и малобројнији по говорницима језик дотичних средина у другим националним, матичним језицима.

Језичко обједињавање Срба и Хрвата у језику ишло је преко државно-политичких интереса које је у томе имала Аустријска Монархија, касније Аустроугарска. То обједињавање Срба и Хрвата у стандардном језику ишло је преко Вука Караџића по инструкцијама аустријског службеника на месту цензора словенских књига у Бечу Јернеја Копитара (Репње 21. август 1780Беч, 11. август 1844), словеначког лингвисте и слависте који се у Бечу најпре сусрео с Вуковим списом о узроцима пропасти Првог српског устанка (1804-1813). Према језику у том спису, Копитар је, по задатку бечке канцеларије, пронашао избеглицу Вука у Бечу и по његовим инструкцијама Вук је започео скупљање и објављивање српских народних песама, прича, загонетки и других врста усменог стваралаштва на основу којег је започео уздизање народног језика из тог усменог стваралаштав у ранг стандардног/књижевног. Аустријска монархија је у то време држала више словенских земаља под својом управом, мађу којима су биле и словеначке и хрватске земље у којима је као матичан народ био и знатан део српскога народа.

Бечкој канцеларији је био државно-политички задатак да део хрватског и српског народа и у стандардном језику веже за себе, јер су намере Царевине биле, свакако, проширење и на друге српске области после повлачења Турске империје из области данашње Босне и Херцеговине и Црне Горе. Наравно, заједнички језик Срба и Хрвата Бечу је био важан и због њихових аспирација да политички, а онда и државно привуку и Србију када се за то стекну услови. Зато је Бечу било важно да Срби напусте српски црквенословенски језик који их је блиско повезивао с руским језиком. Зато нема сумње да је Аустријска Царевина имала апсиарција према српским земљама и изван споменутих територија. Језик је у томе, наравно, увек био и остао од посебног значаја.

Вук је поседовао све особине да Аустријска царевина оствари преко његове реформе своје политичко-државне интересе. Зато је Копитарев наследник на месту цензора словенских књига у Бечу Франц Миклошич успео да 1850. године у Бечу окупи петорицу хрватских филолога и двојицу српских (Вука Караџиаћа и Ђуру Даничића) који су усвојили и потписали некакав Књижевни договор у коме стоји да „један народ треба једну књижевност да има“. Бечу је државно-политички био важан један такав договор да би он помогао Аустријској Царевини не само владавину над словенским народима Србима и Хрватима у свом тадашњем оквиру него и њеним државно-политичким апсирацијама у наредним временима. То је, у ствари, озваничена, што се Аустрије тиче, језичка реформа коју је Вук спроводио и спровео по својим инструкцијама преко својих службеника.

Оно што је било, по нашем мишљењу, најважније за Аустрију и њену тдашњу политику, то је увођење новог писма за писање језика из те Вукове реформе. Потписавши се иза текста Књижевног договора на хрватском латиничком писму (гајици) и Вук и Даничић су, практично, признали да се тај језик има писати убдуће хрватском латиницом. У Књижевном договору те седморице хрватских и српских филолога са Словенцем Францом Миклошичем у име бечке канцеларије српска ћирилица (вуковица) није ни споменута, чиме се, у ствари, само потврдило оно становише које је Аустријска Царевина често спроводила у претходном и том веку. Реч је о гушењу, па и понављаним забранама ћирилице. Само те чињенице да се Вук потписао латиничким писмом на Договру без икаквогс помињања његове реформисане ћирилице у Договору непобитно потврђују да је Вук у својој реформи деловао по инструкцијама Беча и у корист његове политике. Да тога деловања није било, Вук би тешко пристао да се у његов реформисани језик за Хрвате уведе друго писмо, а не српско ћириличко писмо које је он реформисао.

Та се Бечка политика у вези с језиком и писмом наставила и касније је и окончана преко српског кнеза Михаила Обреновића који је указом скинуо последњу забрану с Вукове језичке и правописне реформе и тиме увео њену коначну примену у Србији 1868. године.

Наравно, у Србији је у државну управу и школство унета званична/службена изговорна екавска варијанта, а код Хрвата је била (и)јекавска варијанта изговора. У то време и касније све до 1914. године године у Хрватској су Хрвати писали латиницом (гајицом) прихваћену (и)јекавску изговорну варијанту, а Срби изван Србије и у Србији је била званично у употреби и еквица и (и)јекавица. (И)јекавицом су писали Срби изван Србије и писали су цирилицом свој језик, осим у време забрана ћирилице и наметања хрватске гајице у време окупације Срба у Хрватској и БиХ посебно на почтку Првог светског рата, а и чим су аустроугарске трупе ушла у окупирану Србију после повлачења Српске војске преко Албаније у Грчку, Србима је и у Србији и у Црној Гори забрањена ћирилица и први пут је и тамо 1916. године наређена хрватска абецда (гајица).

Свакако би се могло закључити, с обзиром на све околности, да латиничко писмо као алтернативно сигурно не би ушло у српски језик међу Србе да није стварана Вуков(ск)а језичко-правописна реформа која је намењена за тзв. заједнички језик Срба и Хрвата. „Заједнички језик“ је донео два писма добрим делом из верско-политичких разлога. Јер није долазило у обзир да Хрвати пређу на ћириличко (православно) писмо.

До стварања заједничке државе Југославије Срби и Хрвати, изузев под забранама ћирилице) изван Србије имали су различита писма: Срби су писали ћирилицом, Хрвати латинициом. Србима је, дакле, у оквиру Аустрије и Аустроугарске, захваљујући и снази Православне цркве, углавном успевало да чувају своје ћириличко писмо. А Хрватима, после стварања тзв. заједничког језика са Србима преко Вукове реформе, нико није оспоравао право да свој језик пишу својим матичним латиничким писмом. Иако је било заговарања међу Хрватима да и они пређу на српско ћириличко писмо у писању свога језика, то се није десило. Било је само појединачних писања Хрвата српском ћирилицом. То се масовније никада није догодило. Нити је њих ико насилно и(ли) политички притискао да мењају своје писмо. Притисци су насилни и политички били само на Србе да они замене ћирилицу латиницом. И постојали су Срби католици који су под притиском прешли на латиницу пре Вука и потом били, захваљујући и томе, лакше асимиловани у хрватски национални корпус.

Тако су данас сви корисници Вуков(ск)ог српског језика у варијантама именованим „хрватски језик“, „босански/бошњачки језик“ и „црногорски језик“ у нормативама у двема појавама много боље обједињени него што су се објединили Срби у том свом матичном (Вуков/ск/ом) језику. Сви други су изабрали, по Вуковом упутству, један изговор у стандарду (/и/јекавски). Срби су једини све до данас остали у стандарду језички, практично, различити и разједињени у двоизговорности (екавски и /и/јекавски).

И није то једино у чему су сви други боље обједињени у својој стандардној варијанти Вуков(ск)ог језика него што су се Срби објединили у том свом Вуков(ск)ом језику. У пракси су Срби једини остали не само разбијени по писму (ћирилица вуковица и хрватска латиница гајица) него су – после свих забрана ћирилице и наметања им хрватске латинице (гајице), нарочито смишљено и програмски за све време владавине комунистичке партије у Југославији (1945-1990) – били изложени таквој добро политички осмишљеној фаворизацији хрватског латиничког писма па су томе изложени и данас. Стога је њихово миленијумско ћириличко писмо истиснуто 90 одсто из њиховог идентитета.

Први практичан покушај обједињавања свих (и) Срба у књижевном језику и писму

Покушаја нормативног обједињавања и Срба у изговору и писму било је мало, али је ипак било. Овде нећемо посебно споменути покушај познатог књижевног критичара и политичара Јована Скерлића (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) који је у Српском књижевном гласнику био главни урдник. Он је пред сам први светски рат (1913), као поборник југословенске идеје, расписао Анкету за изјашњавање о његовој идеји о обједињавању Срба и Хрвата на екавици и латиници за све Србе и Хрвате. Одзива је било и многи Срби су подржали ту идеју за језичко обједињавање двају народа у будућој заједничкој држави. Чак су и неки Хрвати подржали то Скерлићево становиште. Та идеја Скерлићева није се, наравнмо у потпуности оставрила јер су у новој заједничкој држави вћ на почетку била велика спорења. Срби су били незадовољни што су Хрвати, као ратници против Србије за очување Аустроугарске (1914-1918) у новој држави имали исти статус са Србима који су били они који су крв проливали за ослобођење свих Срба, Хрвата и других и који су за заједничку државу дали велике народне људске и материјалне жртве. Језик је само формално назван „српскохрцватски/хрватскосрпски, али обједињавања Срба и Хрвата у екавици и латиници није било. Десило се, међутим, у време комунистичке владавине у Југославији да се изврши таква силна фаворизација хрватске гајице над српском ћирилицом, да је ћирилица истиснута са свог 90 одсто простора у језику Срба. У томе се, може се рећи, тако Скерлићева идеја остварила половично. У писму. Срби су, под разним пристисцима напустили своје матичном, традиционално национално писмо и себе скоро полатиничили у потпуности. Извршен је, практично, смишљени, плански ћирилицоцид близу границе нестанка српске азбуке међу Србима.

Тек када је почело разбијање граница Југославије, Срби су се опет сетили шта им је и како урађено с ћирилицом, па је почела борба за масовније врћање ћирилице међу Србе. Започела је та ворба захављујући власти Слободана Милошевића, али ни она није у томе имала већег зуспеха, јер је заблуда у вези са српским писмом била тако снажно развијена да се ћирилица и данас држи на свега десетак процената у односу на хрватску латиницу у Србији и изван Србије међу Србима.

Та борба за враћање суверенитета српском писму у српском језику води се и данас. Али још нема резултата јер није примењен начин за враћање ћирилице као што се то ради у свим другим престижним језицима у Европи и свету. Главни кочничари су лингвисти – правописци који су питање писма у језику Срба задржали на моделу алтернативности као у време српскохрватског језика. А како је ћирилица плански сведена баш преко двоазбучја на неважан постотак, тај остатак ћирилице се међу Србима и данас не повећава и поред испрвног уставниог решења питања писма за језик Срба у Члану 10. Устава Србије. Српски лингвисти још нису схватили да се Устав прави један и за свакога и све, па су они схватили да им је допуштено да само за њих не важи Устав.

Чување матичних писама у Хрватској и Србији 1918-1941.

По ослобођењу Срба и Србије у Првом светском рату 1918. године, у Србији је практично ослобођена и наредбом власти у Београду враћена у живот српска ћирилица. А прикључењем Срба и других изван Србије у заједничку државу Краљевину Југославију Србима је и тамо враћена забрањена ћирилица. Хрвати су остали на своме писму гајици. Уведен је у службену употребу најпре „српско-хрватско-словеначки језик“, да би се убрзо ипак издвојио словеначки језик и „српскохрватски/хрватскосрпски“ с два равноправна писма – ћирилицом и латиницом. Чињеница је да је, у оквиру југословенске идеје, на годину дана пред Први светски рат, споменути познати српски књижевни критичар и политичар Јован Скерлић расписао, као уредник Српског књижевног гласника, Анкету у којој су се људи изјашњавали о његовом предлогу да се Срби и Хрвати обједине око стандардног језика на екавици и латиници. Негде око трећине изјашњених подржало је ту идеју, али је, ипак, у заједничкој држави све остало како је и до тада било. Срби су свој књижевни језик на екавици и (и)јекавици писали ћирилицом, а Хрвати су свој језик на (и)јекавици писали својом латиницом (гајицом).

Иако је, дакле, било Срба склоних да се, зарад зближавња с Хрватима, Срби одрекну ћирилице у корист хрватске латинице, српска ћирилица је ипак остала готово стопостотно писмо српског народа за све време трајања Краљевине Југославије (1918-1941). Код Хрвата није било оних који би заговарали да Хрвати у време Краљевине написте латиницу и пређу н ћирилицу.

Окупација и строга забрана српске ћирилице

Чим је Краљевина Југославија разбијена и окупирана у Другом светском рату, створена је Независна Држава Хрватска (1941-1945). У њој је одмах српска ћирилица била Законском одредбом већ 21. априла 1941. строго забрањена, а уведен је хрватски језик.

По окупацији у Србији је враћен назив српски језик и била је у употреби ћирилица.

По ослобођењу Југославије (1945) под комунистима се у пракси није примењивала у Хрватској забрана српске ћирилице, али се примећивало још у почетку извесно фаворизовање хрватске латинице изван Србије. Убрзо је 1954. године усвојен у Матици српској у Новом Саду Новосадски договор о српскохрватском/хрватскосрпском језику и равноправним писмима. Та равноправност писама била је убрзо у пракси само форма, а суштински је одмах започело видно фаворизовање хрватске латинице не само изван Србије него и у самој Србији. Власт је спровела за петнаестак година добро осмишљену насилно-политичку и планску фаворизацију гајице ради нескриване намере садржане у постепеној замени ћирилице латиницом. И већ крајем седамдесетих година 20. века српска ћирилица је и изван Србије и у самој Србији с готово стопостотног писма Срба постала мањинско писмо. са сталном тенденцијом да се њен проценат непрекидно смањује. Тако је до данас у српском језику српска ћирилица чак 90 одсто замењена хрватском абецедом.

Треба и овом приликом споменути чињеницу ад су се у Хрватској институције лингвистике одрекле Новосаадског договора Декларацијом о положају и називу хрватског језика већ 1967. године, а Срби се тог договора нису формално одрекли ни данас. Чак га и данас доследно примењују српске језичке институције, посебно стриктно кад је реч о решењу питања писма (двоазбучје).

По коначном разбијању СФР Југославије (1992) Хрвати редовно користе једночлано назив језика (хрватски језик) уз избацивање и формалног двоазбучја и враћање на свој латинички једнопис.

Хрватско европско решење питања писма и српско уникатно настављање двоазбучја из српскохрватског језика

После отцепљења Хрватске од Југославије (1992. године) Хрвати су одмах доследно вратили име свога језика (хрватски језик) и решили су и формално и практично питања писма тога језика саобразно целој Европи у којој влада опште правило праксе: за један језик – једно писмо. Хрватски језик је и већ 1992. године регистрован са својим латиничким писмом. У првом важећем Правопису хрватскога језика после отцепљења Хрватске било је записано:

„Сувремени хрватски језик пише се латиницом.“

Уз то, после неколико тачака посвећеном писму хрватског језика, хрватки правописци су записали:

„Све оно што су Хрвати у прошлости објавили на ћирилици такође припада хрватској културној баштини.“

У новијим издањима правописа Хрвати су избацили ову напомену о припадању хрватских дела на ћирилици „хрватској културној баштини“ из два разлога: Хрвати су оставили веома мало дела на ћирилици, а, друго, то је и непотребно јер се подразумева да хрватско дело на хрватској језичкој варијанти ма на ком писму мора бити „хрватска културна баштина“.

Срби су поступили супротно Хрватима и целој Европи у писму и тако воде своје писмо ка ишчезнућу у јавниости

У поређењу с Хрватима у вези с језиком и писмом Срби су поступили сасвим супротно и Хрватима и супротно општој европској и светској пракси.

Српски лингвисти су, и после укидања „хрватскосрпског језика“ и формалног двоазбучја код Хрвата настојали да задрже назив „српскохрватски језик“ и двоазбучје из тога језика, истакавши чак да је то „израз српске језичке науке“ 1990. године, па су онда прихватили убрзо и назив „српски језик“ под утицајем дела лингвиста изван српских језичких институција, а двоазбучја се нису одрекли ни до данас. У томе они истичу бесмислицу да ће задржавањем двоазбучја и у српском језику „сачувати дубровачку књижевност“, а да ће ту књижевност „изгубити“ уколико за савремени српски језик изаберу само своје, српско ћириличко писмо, што је ноторна бесмуислица, јер се историјски зна да је један део Срба из разних разлога, а понајпре под присилом, после више пута забрана ћирилице и фаворизације латинице на све начине, писао дела (и) хрватским латиничким писмом (гајицом). И то је чињеница која потврђује да је бесмислица „чување дубровачке књижевнсоти“ или било чега другог кроз задржавање хрватског писма и данас у савременом српском језику. Уосталом, досадашња цена тог „страха“ која се оваплотила у напуштању 90 одсто српског писма у корист хрватке абецеде до данас превелика је јер ћемо остати убрзо без своје ћириличке књижевности и без сцвог идентитета кад будемо изгубили ћирилицу.

Дакле, у правописном решењу питања писма Срби су остали са својим стручњацима у „србохрватству“ и у „уникатству“. Хрвати су са својим правописним решењем питања писма (једнопис) стигли у Евриопску унију са својим писмом гајицом, а ми смо у Србији преко здражавања двописма у Правопису српскога језика остали у овом часу без 90 одсто свога писма у јавнсоти.

Решење питања писма код Срба сагласно је с хрватскомм и европском праксом само у Уставу, али не и у закону и правописној пракси

Захваљујући политичрима и народу, решење питања писма у српском језику сагласно је с хрватским и европским праксом у решењу питања писма само формално у Уставу, али не и у закону и правописној пракси. Сви они народи који имају уставно решење питања писма у својим матичним језицима имају решење питања писма у једнопис(м)у. Тако је и у хрватском Уставу у коме хрватско латиничко писмо има пуну сувереност.

И у актуелном, важећем Уставу Србије у Члану 10. уставно решење даје у српском језику стопостотну сувереност српској ћирилици. Али, то је већ 12 година само „мртво слово на папиру“. Српске ћирилице у пракси у Србији има у језику Срба само десетак процената. Све друго окупирано је хрватском латинјицом. Узрок томе је у инерцији из југословенске праксе и којој је хрватска абецеда била фаворизована и у Србији. Данас се није вратила навика на своје писмо из два разлога. Кључни разлог настављања затирања српске азбуке данас се налази, прво, у српском правопису који је, противуставно задржо двоазбучје и, друго, оклевање Владе да се Скупштини на усвајање проследи усаглашен Закон о службеној употреби језика и писма с обавезом по Члану 10. Устава Србије, као и слаб рад институција државе да се уставне и законске обавезе примене у стварности.

Дакле, кад је реч и о решењу питања писма свога народа и свога језика ми смо још много далеко од праксе и у Европи и у Хрватској која је ушла у Европу. Ми још нећемо и не умемо да се угледамо на добра решења и у Европи и у Хрватској у оквиру Европе кад је реч о решењу питања свога језика и писма. Истина је да и Европа и Хрватска немају обзира када се разбијају чекићима исписане табле на српском језику и ћирилици у Хрватској, али још како су паметни да реше питања свога језика и писма. У Србији је стање у вези са српским писмом сасвим супротно стању у Хрватској. Код нас се (хвала Богу!) готово никада не разбијају табле када су на било ком другом језику и писму, али немамо 90 одсто исписа свог језика на свом писму у својој држави.

Први озбиљнији државно-политички покушај обједињавања свих Срба у језику и писму у Републици Српској (1992-1995)

У време српске борбе изван Србије у току разбијања граница Југославије да се сачувају од понављања геноцида над њима у Првом и Другом светском рату, политичко и државно руоводтсво у Републици Српској учинило је у области језика и писма први озбиљан корак да се сви Срби коначно обједине у свом стандардном језику и писму ћирилици.

У изворном Уставу Републике Српске било је одређено да је у службеној употреби „српски језик и ћириличко писмо“. Онда је било додато да је екавски изговор у службеној употреби у оквиру државних органа, у средствим обавештавања и школству, а да је у оквиру дијалеката, у књижевности и др. областима дозвољена употреба и ијекавице. То је био сасвим јасан поступак којим би се Срби у Републици Српској, на неки, начин, добровољно одрекли једног изговора у стандардном језику да би се сви Срби објединили у екавици и ћирилици, што је био обрнут поступак Скерлићевој идеји. То је био храбар и изузетно добронамеран поступак првог руководства Републике Српске у правцу обједињавања целог српског народа у језику и писму, баш као што су се сви други у томе већ објединили на (и)јекавици и латиници.

У томе је било од почетка отпора међу Србима. А, зачудо, највећи отпораши томе српском обједињавању били су они од којих би то требало најмање очекивати. Лингвисти и песници су били на челу „побуне“ и отпра са жељом да Срби једини и даље остану разједињени у језику писму. И чим је страни фактор дошао у БиХ да спроводи Дејтонскии споразум о БиХ, први су скочили српски лингвисти и песници и књижевници да се поново српски народ у стандардном језику врати на почетак. Враћена је „равноправност изговора и двају писама. Последица тога је било поновно масовно полатуиничавње Срба у Републуиџи Српској као у време Југославије. Српски сербокроатисти у језику и у Републици Српској и у Србији поново коло воде. И језик је Срба поново разбијен, а српска ћирилица је и даље у изумирању. Српски лингвсити и књижевни „фарисеји“ и даље су у томе на челу колоне преко Правописа српског језика Матице српске (издања 1993. и 2010) у дввоизговорности и двоазбучју.

Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица бар за који проценат изнад десетак одсто

Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица у језику Срба везани су за активност министра културе и информисања гдина Владана Вукосављевића који је током 2016. године иницирао доношење Стратегије развоја културе Србије 2017-2027. У Министарству културе и информисања Србије сачињен је предлог о коме је обављена јавна расправа током које су све најзначајније институције културе и науке (САНУ, Матица српска, Удружење књижевника Србије и др.) подржале доношење тог важног акта. У расправи о Предлогу стратегије учествовала су и подржала овај документ и многа удружења грађана међу којима и првооснована новосадска „Ћирилица“. Документ је требало да усвоји Скупштина Србије током 2017. године, али он још није усвојен јер још није прослеђен Скупштини из Владе Србије.

Крајем 2017. године министар Владан Вукосављевић је припремио и измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама Међутим, и овај акт је прослеђен Влади Републике Србије ради упућивања Скупштини Србије на доношење. Акли, још га нема на днвном реду Скупштине Србије.

Захваљујући активности министра културе и информисања, нужне измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама имају подршку институција науке и културе (САНУ, Матице српске, Института за српски језик, филолошких факултета, Одбора за стандардизацију српског језика и апслоутне већине српских лингвиста у свим институцијама), као и удружења за одбрану ћирилице.

И уместо да се приоритетно нађе на седници Скупшие Србије баш због чињенице да се догађа у великој анархији антиуставност у вези са српским језиком и ћириличким писмом у Србији и изван Србије, ни овог документа још нема на дневном реду Скупштине Србије. Очигледно, он је још у фиоци Владе Србије.

У складу с уставном обавезом из 2006. по Члану 10. и у складу с предлиоженим изменама Закона о службеној употреби језика и писма, удружења првооснована „Ћирилица“ и „Српска азбука“ ових дана довршавају званичан Предлог – ПОДРШКУ ЈЕДНОАЗБУЧЈУ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ у складу с уставном обавезом и праксом у другим језицима. Документ ће бити упућен Одбору за стандардизацију српског језика. Надамо се да ће га тамо узети у озбиљно разматрање.

(29. септембар 2018)

Аутор текста Драгољуб Збиљић је професор српског језик, писац 14 књига о српском језику и ћирилици, оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (15. фебруара 2001).

Поделите:

12 Коментари

  1. kritican prema Vuku, ali odmeren (sto ja nisam, jer smatram da je njegova reforma sa jezikom unela novi manir bavljenja jezikom kao volumntarizam obrazovanih, po pravilu na Zapadu, sto se ogleda i danas u sukobu “lingvisticke struke” i pravnih resenja, a sto je samo jos jedan vid nepravnosti poretka u kojem zivimo, kao i mnogo dublja, sada popularna “promena svesti” koju je vukovski jezik doneo, a kojoj je drzava nesto spoljasnje izvan imanja, cime se bave politicari i elita, a sto se ogleda u nasoj nesposobnosti da cuvamo javna dobra izvan nasih imanja i mnogo znacajnije, u nesposobnosti da slobodu-od pretvorimo u slobodu-za, da drzavotvornost pretvorimo u drzavocuvarnost, u pravnu drzavu.

  2. toga je podredjenost prava vlasti, a ove opet ideoloskim konstruktima koji dolaze iz sfere kulturne elite jugoslovenstvu, komunizmu i evropejstvu, cime se drzava pretvara u sredstvo sa ostvarivanje ideologije, umesto da ona sama bude cilj, pri cemu svako podredjivanje drzave ideologiji dovodi do podredjivanja drzave licnim interesima, jer ideolosko nadilazenje drzave zahteva da pravo bude nadidjeni licnostima koje instrumentalizuju drzavu zarad ostarenja ideoloskih ciljeva.Tako se ideologija povezuje sa licnim i licnim bolestima, u socijalizmu sa kompenzacujom loseg materijanog polozaja u kapitalizmu, u danasnjoj srbiji u autosovinizmu.Ideologija, instrumentalizujuci drzavu, otvara politiku za bolesnike i bolesne licne ambicije.

  3. je od “naseg jezika” kojim je govorila masa bez nacionalne svesti, pokusala da napravi knjizevni govor.Austrijanci su u tome videli odvajanje Srba od SPC, koja je uz pomoc RPC, pokusavala takodje reformu jezika, ali za razliku od vuda svesna njrgovih dublji identitetski pitanja, kao i mogucnosti da se ona modifikuju kroz poltitiku.Hrvati ce politickom borbom kroz AU i dve Jugoslavije zadobiti svoji drzavu i svoj jezik, ostavljajuci Srbima da se bave ciji je jezik potekao od koga, da li su egipatski heroglifi potekli od srpskog, istovremeno nesposobni da realizuju pravne odredbe o cirilicnom pismu.Cime se krug zatvara, jezik i identitet je politicko pravno pitanje, a ne lingvisticko ili istorijsko.To su nam i porucili Ameri priznajuci hrvatski i crnogorski.

  4. Не знам које аутор ова три наставка коментара, али су ми веома занимљива. То је писао неко доста упућен у ова питања и неко ко поседује не само лингвистичко знање о нашим питањима језика и писма него и разне друге области науке и праксе у решавању питања језика и писма који свакако нису само питања чисте језичке науке. Јер, истина је, преко језика и писма остварују се многи други циљеви, а не само циљеви комуникације међу људима. Лингвисти често узимају у обзир само комуникативну функцију језика и писма. Што је, свакако, погрешно. И неименовани учесник у овој расправи то је одлично схватио када је споменуо шта су нам “porucili Ameri priznajuci hrvatski i crnogorski” језик. Поручили су, наравно, да језик и писмо нису само лингвистичко питање. И да се преко језика и писма остварују многи други циљеви, а пре свега разбијање једног народ, његовог језика, писма, а тиме и ослабљивање народа и олакшано манипулисање њиме.

  5. Točno je da su Srbi većim dijelom iako ne potpuno potkradali hrvatski jezik i pismo.
    Dovoljno je otvoriti stare hrvatske knjige i stare srpske knjige i vidjeti da hrpa riječi i pravila koje danas koriste i mnogi govornici na ovim prostorima nije postojala kod Srba, a postoji i uvijek je postojala kod Hrvata.
    Većina toga što se danas koristi u hrvatskom standardnom jeziku dokazano je da ima čakavsku tvorbu ili potječe iz kajkavskog narječja jer toga uopće nije bilo u štokavskom narječju.

    Dakle ovaj tronarječni hrvatski standardni jezik stvorili su Hrvati još dok se Vuk nije ni rodio i on je zato tronarječan jer jedino Hrvati govore trima narječjima, odnosno dijalektima zapadno-štokavskog narječja, istočno-kajkavskog narječja i čakavskog narječja. Pročitati starije hrvatske knjige i rječnike pa ćete znati da je to jedino hrvatski jezik i isključivo hrvatski proizvod jer poturčeni narodi nisu imali ništa osim ono što su ukrali od drugih, zato jer su im turci zabranili sve.
    .

    • Превише смешна провокација овог Lingvispе. Да Хрвати нису узели од Срба свој стандардни језик из Вукове реформе, зшто би му у Загребу доскора имали посвећену улицу? Сада су је вероватно преименовали као што су преименовали и српски језик.

  6. Ја мислим да би и Скерлић, да се данас повампири и прочита овај изванредан текст господина Збиљића, сместа постао убеђени антилатиничар и поборник ћириличног једноазбучја за Србе. На жалост, тако нешто се не може десити с данашњим, још живим, латинским вампирима, уредно распоређеним по свим научним, културним и државним институцијама земље, да не помињемо издаваштво и новинатство.

    • Мислим да сте у праву. Невероватно је колико данас има антићириличара у српским институцијама. То је толико чудновато, после свега што је урађено у борби против српске ћирилице. А најчудноватије је то што српски стручњаци за језик и писмо неће да примене општу европску и светску праксу у решавању питања писма у свим другим језицима. Невероватно су чудни и изговори који се спомињу када стручњаци објашњавају зашто не могу да се определе за једноазбучје.

      • Поштовани господине Збиљићу, ништа није чудновато – ради се о корупцији -. не у ужем смислу “пдомитљивости”, какав се најчешће даје у нашим речницима, него у ширем значењу: непоштено или незаконо понашање људи на власти или на неком важном положају. Наравно, основни мотив таквог понашања увек је интерес, ма који био. Самим бивством на власти или важном положају, већина људи чиниће све што може да остане ту где јесте; нико неће чинити ништа што му угрожава положај, и свак ће ослушкивати све ветрове који дувају и савијати се према њима. А Ви сте баш детаљно писали о тим ветровима. Они и даље дувају, па зато борба за ћирилицу личи на борбу притив ветрењача. Пријатељски Вас поздрављам..

  7. Врхунскии текст, једна изврсна анализа и научни приказ, који се не може побијати. Био сам студент у Загребу, на факултету који је основан 1962. (примљено је нас 200 из цијеле Југе), семинаре нисмо смели пистаи ћирилицом. Сви хрватски руководиоци: Хебранг, Бакарић, Крајачић, Белинић, неки генерали, као Рукавина, касинје С. Кучан, М. Трипало, а да не говорим о њиховим познатим интелектуалцима, били су против ћирилце. О Кардељу и Словенцима да се и не говори. У Црној Гори су се појавили националисти,посебно Вељко Милатовић, затим В. Жарковић и др. Још од оснивања КПЈ, сви руководећи кадрови су се између себе свађала на свим конгресима, затвореним сједницама. Хрватски и словеначки кадроиви, неки босанскохерцеговаки никада нису пропуштали да истичу да је Србија, односно да су Срби хегемонисти, нису у том контексту пропуштали да се окоме на ћирилицу. Данас прочитати књгу Сенчићеву (много смо тога и знали и иземђу себе шапутали) о његовим разговорим са Крајачићем (надимак Стево) Копинићем, Титом, Сребрењаком, Бакарићем, Кардељом и др. је прави ужас шта су радили и како су радили, како су се између себе убијали, прије Другог светског рата, за вријеме тог рата, и након рата. Сва зла су настала за вријеме њихове владаваине. Краајачић ниједног момента у тој ужасној књизи не пориче сарадњу са усташама.Чак је рекао да су били основали КПХ НДХ, а послије рата, сведочи Крајачић да је била његова идеја да се формира заједничка влада хрватских комуниста – функционера и устша који су избјегли путем пацовских канала, као што су Јелић, Кватерник, Старчевић, Лорковић и др. Наводно то није дозволио Броз. Сви ти хрватски нацоналисти, комунисти, били су обавјештајци разних познатих об. служби. Након настанка вишестраначја у Србији, један посланик, звани Шмркавац, је узвикнуо у Скупштини Србије: “Нећемо ваљада у Европу са патриотизмомк и ћирилицом”. С обзиром на то да Србија нема државу, никад га нико за то није казнио. Један вовоћански аутономашки пјевач је на концерту Загаребу рекао: “Ја говорим неким искривљеним хрватским језиком, кога Срби називају српским”.
    Молим господина Ромчевића, вјероватно му се омакло у том иначе добром осврту, да не употребљава за Скерлића ријеч да се “повампири”.
    Господина Збиљића још једном питам, како се и ко има право да се учлани у Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

    • Сведочење Комнена Коље Сератлића овде је драгоцено. Оно потврђује, што се каже, “из прве руке” да се однос према ћирилици у НДХ-у наставио после 1945. у Југославији. Разлика је једино у томе што је у НДХ-у постојала Законска одредба о забрани ћирилице, а у Југославији та забрана није постојала формално, али је политички и суштински спровођено насиље над српском азбуком без застоја. Да тога није било, наравно никако се не би могло догодити да се до данас у јавности и у Србији исфаворизује хрватска абецеда уместо српске азбуке преко 90 одсто у јавности.
      “Ћирилица” (она прва, из 2001. године) основана је за целину српског говорног подручја. Удружење је добровољно и учлањује се по жељи. Заинтересовани се могу пријавити на zbiljacirilica@open.telekom.rs

    • Драги господине Сератлићу, као човек времешан и конзервативан, ја Скерлића ценним више него “модернисти” и “постмодернисти” – да не набрајам зашто и крошто. Глагол је употребљен, наравно, више шаљиво него пежоративно. С друге стране, сигуран сам да ћете се сложити да “латинство” у Скерлића треба мало “поткачити” – ту је, дакако, био омануо, помало заведен Западом, током студија, као и југословенством. Ваљда ми неће замерити и ови живи вампири – нисам их “иментовао”, мада сам неке прозвао негде, ранија. Пријатељски вас поздрављам.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here