Драгољуб Збиљић: Историјска српска грешка – потоп Србије у Југославију

Поделите:

 

Биолошки, материјално и практично српски народ је доведен до данашњег опасног стања на хоризонтали физички и просторно потапањем Србије у Југославију, а духовно, симболички и трајно одвајањем и понижавањем Српске цркве од „државе“ и увођењем Тројанског коња – туђег писма којим је већински замењена српска ћирилица у језику Срба, чиме је српски народ већ пола века подељен, чак и по писму у свом језику, уз све брже данашње, српским правописом програмирано и омогућено, настављање затирање (замењивање) и ових десетопроцентних остатака српске духовно и национално обједињујуће српске азбуке као најважнијег националног симбола, савршеног по лепиоти, читљивости и функционалности у језику Срба, туђим писмом (хрватском латиницом гајицом).

Кључна историјска грешка српског вођства

Српски народ је – за разлику, на пример, од албанског народа који је за релативно кратко време извршио своју идејну готово стопостотну хомогенизацију на нивоу јединственог језика и свог писма и узрастао је из нехомогеног племенског народа у јединствену нацију – потапањем Србије у Југославију и тиме прекинуо своју започету природну хомогенизацију и кренуо је од 1918. године натраг у убрзано разбијање српске идеје о држави и нацији и тако је изгубио, практично, сто година у националном назадовању, расрбљивању, новим деобама народа уместо његове природне хомогенизације. То се, наравно, није могло тако поразно исказати на српски народ да није његово вођство начинило кључну историјску грешку садржану у ратном циљу постављеном у току Првог светског рата – стварање Југославије и стварање, уместо српске – југословенске нације. Такав циљ српски народ, као малобројан и дуго држан под окупацијама, уз више спроведених геноцида од бројнијих народа и нација није ни биолошки ни духовно био спреман да изнесе. И кола српског народа тако су 1918, а посебно после поновљене и, свакако, наметнуте му грешке 1945. године убрзано кренула назад и пошла к провалији коју српска вођства нису било довољно учена и мудра да предвиде. Делимично освешћење (деведесетих година 20. века) стигло је касно. Тадашње наде у стварање „државе за цео српски народ“ биле су без довољног идеолошког националног покрића и споменута кључан историјска грешка српски народ је све више и брже вукла назад уместо напред – у важну хомоегнизацију народа у правцву стварања снажне нације и њене државности.

Због тога је српски народ, и поред великих напора и подвига у ослобођењу од вишевековне најпре турске окзупације а онда и других окупација, ушао у прекид своје изградње и прерастања у хомогенизовану нацију попут неких других народа, него је његово вођство улазило у експерименте који нису могли ништа добро обећавати због геополитике и интереса моћних западних сила. Југославија је била оквир који је у „блиским сударима“ с идејама других мањих народа који су вршили своју снажну хомогенизацију користећи „југословенски ресурс“ као „златни мајдан“ који су им српска вођства отварала за копање блага за друге народе. Југославију су најпре Хрвати и Словенци мудро искористили за хомогенизовање и уздизање њихових нација, док су се Срби (пре свега њихова вођства) држали једини свог претакања у „југословенство“ као своју промењену националну идеју на коју су их, може се рећи мудро, „навукли“ хрватски и словеначки политилчари, њихови национални радници и државници.

Нису дубоко схваћени и образложени разлози српских неуспеха деведесетих

Осим неких мањих позитивности и покушпаја враћања на српску националну идеју, српска вођства (и она у науци и у политици), као што је неуспели покушај сједињавања државе и Српске цркве и само неуспелог покушаја пуног враћања српског кључног за хомогенизацију народа на практичном симболичком плану (неговања српског језика и враћање српског јединства и нужне хомогенизације макар у свом (ћириличком) писму, српска вођства су се убрзо вратила у потпуности, на пример, на постулате „српскохрватског језика“ и „богатства двиоазбучја“ и у само формално враћеном имену „српски језик“ (САНУ је, уипак, наставила да сачињава и даље Речник српскохрватског, а не српског књижевног и народног језика а Матица српска да се држи и у српском језику „богатства двоазбучја“) све до данас, тако да су Срби поново почели убрзано да губе основ своје нове хомогенизације коју су у језику и писму применили сви други народи Европе, па и ови створени народи и нације у Југославији). Срби су, тако, и данас једини народ Европе који се није објединио макар у своем писму. Кључну наопаку улогу у томе одиграли су српски лингвисти и филолози у највишим српским лингвистичјким и националним институцијама науке: Матици српској, Српској академија наука и уметности, у Одбору за стандардизацију српског језика и ан свим катедрама за српски језик и књижевност на српским факултетима, који нису успели да преболе југос,ловенску идеју „богатства двоазбучја“ за Србе, што неизбежно и даље води расрбљивању Срба и прекида покушаја нове хомогенизације Срба, коју је уништила Југославија и трвења Срба о друге југословенске нације које нису прекидале своје националне хомогенизације у Југославији.

Југословенство је најбоље успела да иско0ристи јака албанска национачна идеја којој је Југославија одмах постала Мека и Медина за њихов убрзани биолошки, духовни, национални (чак и националистички) снажан успон. Њима је Југославија добро послужиал за њихов национални скок из разбијених племена у високохомогенизовани народ и снажну младу нацију која је данас на врхунцу и спремна је чак и за нове ратове за какве су Срби били спремни пре више од сто година, а после тога и та српска спремност је уназађивана на све начине у Југославији која је аз Србе била практично прави потоп.

Шта нам је данас чинити?

У односу на албанску нацију Срби данас много касне у готово сваком погледу. Уназађени готово безнадежно у својој најосновнијој хомогенизцији: на свом језику и писму, Срби су институционално и у вођству готово на „мртвој тачки“. Најбољи и највиднији пример за то кашњење је пуних 12 година одлагања усвајања одговарајућег Закона о службеној зупотреби језика и писма, усаглашеног са уставном (народном) обавезом по Члану 10. Устава Србије.

Данас је мало ко довољно упућен (а и који би појединац могао бити упућен у спасавање српског народа када му је, тако дуго са свих страна, „бушен народни и државни брод“ па он „тоне“ поред неуких, недовољно упућених и недовољно родољубивих вођстава која нису успевала да бушење брода макар видно „успоре?) у то шта се мора одмах чинити да се закрпе макар главне рупе брода који није на српском националном и државничком путу. Али сигурно је једно:: српска вођства морају се чистити од још постојећих репова идеје „југословенства“. А први корак у том чишћењу јесте без сумње онај који је постојао код свих европских народа који су успели да узрасту у нације. Први корак и у закаснелој изградњи српске минимално хомогенизоване нације мора бити – хитно враћање живота српског народа и његовог уздизања на једном свом писму у свом језику. Јер, како ћемо учити туђе језике уи писма, ако не разумемо значај свога језика и свог почетног обједињавања макар на једном писму, јер нигде у свету не примењује се „слобода“ у личном избору писма у свом језику. Само многи Срби међу свим народима данас траже слободу у избору свог личног писма у српском језику и ту накарадност сматрају „демократијом и својим правом“. Све друге нације пишу макар истим писмом свој језик и никоме не пада на памет лична слобода у томе, јер је код свих других право у томе могуће само колетивно, а лично право у писму садржи се само у колективном праву народа и нације на једном писму у свом језику.

За почетак се мора увести слобода изношења описа стања српског народа и слобода у јавном изношењу идеја и примени практичних корка за дуготрајно спасавање српског народа и државе. И, што је у ооме веома важно, да се стално ради на сузбијању шанси за поткупљивања и уназађивања стварне науке и практичне политике у свим областима, а понајпре у заустављању обнове српског народа кроз сврсиходно неговање најпре српског језика и његовог писма кроз коначну обману звану „богатство двоазбвучја“, јер се ни један јеедини народ није ни у Европи ни у свету успео обогаћивати кроз деобу сцвога народа по писму у свом језику. За изградњу српског народа и успон у нацију јесте укидање деобе само српског наросда и по писму.

Поделите:

28 Коментари

  1. Збиљићу, пусти ове текстове, већ свим снагама гурај Закон о употреби језика и писма. Негде се то заглавило. Ништа од оне допуне. Где су казне? Где су одговорни? Где је инспекција?

    • То све што наведосте остало је у настављању “неговања” неразумевања државничког и лингвистичког вођства кад је реч о улози језика, а посебно, (једног) писма за сваки, па и српски народ. Не постоји нигде у Европи и свету успешан народ који су власти и лингвисти поделили (и) по писму. То јединство је почетак и основа сваког другог јединства народа.

  2. Нема више Југославије, нити српско-хрватског језика. Само српски и ћирилица. За туристе и вечито увређене националне мањине, можемо на енглеском, али уз правилну транскрипцију имена, тј. ону која је коришћена у време Краљевине Југославије. Дакле, имена се преводе, нпр. Yugoslavia, Kraguyevats, Chachak, Kralyevo, Syenitsa, Valyevo, Shumadia, Nish, Subotitsa, Oplenats, Yovan, Boyan, Sonya, Nataliya, Tsar Dushan, Knyaz Milosh, Vozhd Karadyordye, итд.

  3. Објаснити важност националног иднтитета и културе нашем народу је траћење времена. Овај народ не зна где се налази. Најзанимљивији су им обрачуни Тијане, Ане, Маје и Еме у Задрузи, Паровима Фарми, итд. Каква црна ћирилица, то им није ни на крај памети. Народ не зна да наброји 10 учесника Косовског боја, али зато 10 учесника Задруге може у пола ноћи. Нисам песимистична, већ сурово реална.

  4. Ригорозне казне за рекламе на страним језицима у Бугарској: Бугарским законом предвиђено је да све рекламне поруке морају бити исписане на бугарском језику, а да се само уз њега може користити и друго писмо. Софијске инспекцијске службе отпочеле су акцију провере трговинских објеката, који постављају и користе рекламне поруке само на туђим језицима. Инспектори су саопштили да су се одмах на старту акције суочили са порукама написаним само на туђем језику. Законодавац је предвидео и санкције 200 лева (100 евра) за физичко и до 50.000 лева (25.000 евра) за правно лице. Ако већ сами не знамо, можемо да препишемо закон. Комшијски плакат за филм „Јужни ветар” написан је ћирилицом, а наш хрватском латиницом, тј. гајевицом.

  5. Језик и писмо су основни елементи културе. Култура је темељ сваке државе и сваког друштва. Без тог темеља нема државе. Без чврсте и стабилне базе нема основе за добру економију, правосуђе, образовање, итд. Мој дека је говорио: ,,Не исплати се реновирати и улагати у кућу са лошим темељом”. Ми управо то радимо. Градимо куле, а заборављамо темељ. Ветрови их руше, а ми поново набацујемо малтер и тако се већ 25 година вртимо у круг.

  6. Преко 250.000.000 људи пише искључиво ћирилицом, али не и Срби. Увек смо ми били паметнији од свих осталих, зато нам иде овако добро.

  7. Олимпијски комитет Србије се снабдева парама из државног буџета, представља наше спортисте, представља Србију и дужан је да поштује наш Устав. Нажалост, они од свог званичног сајта, преко друштвених мрежа, до националних дресова, опреме и свега осталог, ИКЉУЧИВО промовишу хрватско писмо. Уверите се и сами! Ко је дозволио да се тако представља Србија? Шта се са нама дешава? Све нам је постало небитно или свеједно, а питамо се зашто нам отимају територију и намећу туђе.

  8. Господине Збиљићу, увијек поновим да са задовољством читам ваше текстове. Један добронамјерни освртач каже: “… пусти ове текстове, већ свим снагама гурај Закон о употреби језика и писма”. Немамо ми никаквих могућности да “гурамо закон”. То само могу господа у Парламенту и то оне двије валдајуће партије. А, Праламент, од када је Србија постала парламентарна и од када је уведено вишестраначје је тужан и антинародни, антисрпски. Прво народ не бира посланике, посланике бира партија, тако да посланици постану они са листе све до броја колико су освојили мандата. Тако посланици могу да буду разни Чеде, Мирослави, неке плавушице, неки пијанци, бивиши криминалци, односно нелустрирани политичари. Давно је Чедо у Парламенту рекао: “Нећемо ваљда са патриотизмом и ћирилицом у Европу”! Одмах га је требало процесуирати, забранити му да буде српски посланик. Еј, господо, да ли знате шта је некада био посланик, не само у Србији већ у Европи, свијету. Српски језик полако нестаје. За вријме посјете Путина неки жалосни водитељ са јавносервисираног ТВ сервиса укључује новинарку која се нлази на Аеродрому, на гробљу гдје су полагани вијенци, а онда на церемонији дочека (обави се пола посјете , а она свечани долазак, лудило). Све време та несрећница говори: “Одржаће се разговори у малом формату, а онда у великом формату”. нисам знао да ли да плачем или да се смијем. Она несрећница не зна шта значи ријеч формат итд. Свакодневно, разни новинарчићи водитељчићи, фрљкају се падежима, с терминологијом западног сусједа, попабирченим страним ријечима ( споретски тзв. коментатори у томе предњаче). Прије неки дан прочитах велике наслове у три дневна листића: ” Након Путина, Вучић доводи у Србију Меркелову”. Дакле, поново лудило. Доводе се брави на пијацу, а не државници, ваљда дрижавници долазе у посјету. Пиште Збиљићу само, пишите. Погледајте шта су давно великани француске љевице говорили шта је језик и колики је значај језика за један народ, за књижевност итд., у прва два наставка О француској љевици, које објављује Видовдан.

    • ПОТРЕБНА ЈЕ ЕВОЛУЦИЈА И РАЗВОЈ ПАМЕТИ НА “ВРХУ”, И ВИСОК МОРАЛ И БРЗЕ И ОДМЕРЕНЕ КАЗНЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НАС ВУКУ КА ДНУ

      Све што нам се догађа логична је последица чињеног и нечињеног. Данс нема побољшања док се не почне радити друкчије него што се радило све време у Југославији. А ко треба да ради друкчије. Па ови на врху. Без веће опамети и бољег рад у врху, бачен на дно народ не може ништа. Ни револуција не може ништа. Може једино еволуција И БОЉЕ РАЗМИШЉАЊЕ у главама врха и бољи и практичнији рад по угледу на напредне земље и народе. Дакле, треба нам памет, дело, угледање на боље од нас.Хвала на добрим сугестијама свима

  9. Ima puno stvari koji određuju srpstvo u određenom trenutku istorije. Sa druge strane, sve je u pokretu, sve se menja, pa se moramo zapitati gde je ta granica kad ćemo govoriti o diskontinuitetu, ili u ovom konkretnom pitanju, o prirodi srpstva, reći da Srbi više ne postoje. Možda postoji i dalje narod pod tim imenom ali nema nijedne bitne karakteristike onog naroda koji smo u 19. i 20. veku smatrali Srbima. Dakle, šta treba da se promeni pa da to više nije jedna kontinuirana evolucija, ili involucija, srpskog nacionalnog bića nego potpuni istorijski diskontinuitet.
    U prvom redu, Srbi koji ne bi bili Hrišćani, ne bi mogli biti ni Srbi.
    Sa druge strane, biti Hrišćanin još ne znači biti Srbinom. Logično! Rusi,na primer, nisu Srbi.
    Dakle, Hrišćanstvo je nužan uslov za srpstvo ali nije svaki Hrišćanin Srbin.
    Srbina kao Srbina, pored Hrišćanstva određuje i etnički (narodnoslovni) duh. Iz njega, iz tog duha, izviru sve bitne kolektivne osobine. Ako se one promene onda Srbi prestaju biti Srbi. Onda im je svejedno da li su i Hrišćani, a ako i ostanu Hrišćani, mogu biti i Bugari, ili Rumuni, šta ih više to briga!?
    Pitanje je, a to se iz ovog predloženog vidi, prilično komplikovano i da bi ga bar donekle držali preglednim, mi smo u potrezi za indikatorima. Pokušavamo da nađemo nešto što po sebi može lako da se prati a za šta mislimo da predstavlja samu srž naše narodnosti.
    Zbiljić navalio na ćirilicu, kao, to je taj indikator postojanosti srpskog narodnoslovnog bića a da pri tome ne navodi nikakav dokaz za to.
    Ja mu sugerišem da je narodna nošnja isto toliko dobar indikator koliko i kirilica. Znači, oboje ne pokazuju narodnu svest Srba skoro nimalo. Mogu da se menjaju skoro svakodnevno a da se srpska narodna suština nije ni milimetra promenjena. Znači, iz promene pisma, i odela, ništa ne čitamo o stanju narodnog duha.
    Moraćemo tražiti nešto drugo.
    Evo, ja predlažem da razmotrimo narodno kolo.
    Ubeđen sam da Srbi prestaju biti Srbima, ne kad ćirilica potpuno nestane, i ne kad se svi Srbi budu oblačili u kimona, nego kad Srbi zaborave da igraju kolo!
    Smrtno sam ozbiljan!
    Srpsko kolo moguće je jedino u srpskom psihološkom sklopu. Pri ovome ne mislim na ono što igraju profesionalna folklorna društva. To što oni poskakuju nije srpsko kolo, to je na osnovu srpskog melosa neka stilozavana igra iz Severne Koreje. Svi kao jedan!
    Kolo nije svi kao jedan nego svako na svoj način, ali na strogo zadanu temu. To je taj princip koji na Zapadu nikako ne mogu da shvate. Oni znaju samo za dve mogućnosti: kolektiv koji ne poznaje individualizam (azijski tip društva) i potpuni induvidualizam koji, kao zbir puno indivu, daje ad hoc društvo.
    Kolo je društvo koje se kao samostojna celina ne dovodi u pitanje (dakle princip azijskog kolektiva) ali unutar kojega postoje individue koje svojim individualizmom “hrane” taj kolektiv.
    Sećam se jedne scene iz nekog našeg filma u kojem Pavle Vujisić igra kolo. Onakav krupan, težak, ali igra ga jako lepo. Naravno, zato što je Srbin.
    E sad, ja loše igram kolo, i to me brine. To što ja pišem srpskom latinicom nema nikakve veze, nisam zbog toga nimalo manje Srbin, ali ovo sa kolom je ozbiljna stvar!

  10. Човече, испишите ту Вашу “српску латиницу” и кажите ко је ту верзију латинице саставио и коме ју је наменио. Напишите један научни рад о томе и објавите овде да сви сазнамо која је и каква та Ваша “српска латиница”? Сви досадашњи тзв. научни радови о томе доказани су као чисти фалсификати. Ви овде стално ширите ту антисрпску лаж о непостојећој “српској латиници” у живој употреби.

  11. Ћирилица је онај манифестациони, видни, али и унутрашњи (у вези с језиком) важан елемент Српства. Наравно да само ћирилица није све што је Српство и српско. Основа Српства је емоционално-спознајна суштина. Нема пуног Српства без унутрашње љубави и осећаја која те обузму на саму реч “Србин”. То је нешто сувише велико што се зна и осећа. Глуп, неук човек, онај који не уме да размишља и нема изграђене осећаје не може бити Србин. Тешко је уопште бити Србин данас, и увек је било тешко. Не може малоуман у размишљању и стварању, у знању и без жеђи за знањем бити прави Србин. Србин није једнозначност. Може и Хрват да пише (српском) ћирилицом из неког разлога, па да не буде Србин. Србин, наравно, није само ћирилица, али је ћирилица важна да би био Србин и да би Српство било хомогенизовано на начин на који су хомогенизовани и други национално свесни народи. Нема правог Србина који не воли српски народ, који не воли српску државу, који не воли сваког човека, а не само Србина. Велики Срби су трезвени Срби који имају снажан осећај љубави према целини српског народа и према свим његовим вредностима, а куди његове мане и незнање. Нема не само великог него ни нормалног Србина који није велики родољубац и који не воли сав људски род.

  12. Sibničanine. Hoćemo li prvo od činjenica? Da li ti znaš kad su se Srbi u značajnijem broju opismenili? Ako znaš, kako onda možeš da tvrdiš da je ćirilični font prodro u samu suštinu srpske narodne duše i postao njen nerazdvojivi deo? Jes ti normalan?

    • Актуелна, важећа наука каже да су се Срби масовније почели описмењавати у време Светога Саве (данас се слави тај први српски патријарх) и после њега, онда је било назадака у описмењавању, па је веће описмењавање дошло тек после Вукове језичке реформе реформе у 19. веку. Али има научника који озбиљно доказују да су Срби били писмени и много пре Светога Саве, чак хиљадама година уназад. И то је могуће, јер је познато уништавање српских вредности кроз историју, а то уништавање и данас се догађа, на пример, на Косову и Метохији. Зато су Срби много пута почињали из почетка, па тако и у описмењавању, па се рачуна да су Срби први пут описмењени у време Ћирила и Методија и после њих. Прво писмо Срба било је глагољица. Тако тумачи српска актуелна лингвистичка и свака друга наука у Срба. Међутим, моје је лично убеђење да је масовнијег српског описмењавања било много пре тога.

  13. Problem je ovde, gospodo, što takozvani “ćiriličari”, to jest vi koji “zastupate” isključivu upotrtebu ćiriličnog fonta, imate veoma nizak nivo lingvističkog znanja. sad, je.bemu miša, kako je moguće o ovoj temi razgovarati a ne znati ništa o lingvistici? Dobro, tema nije strogo lingvistička nego sociolingvistička, ali svejedno…..
    I sam Zbiljić, vidim vaš guru ovde, iaoko tvrdi da je profesor srpskog jeziks, ili tako nešto, pokazuje nepoznavanje osnovnih lingvističkih pojmova. On tvrdi, recimo, da A nije samo grafem, kao pismena realizacija odgovorajućeg fonema koji ne nosi nikakvo značenje nego mu daje određena ezoterična značenja. I sad, kad neko ne razume šta je to fonem i šta grafem, takvom nije moguće objasniti da su srpska ćirilica i srpska latinici isti pismeni sistem, samo sa različitim fontom.

    • Каква фаша црна лингвистика, ваши “фонтови” и ваше познавање улоге и значаја писма у језику народа. Ви нисте проучили ни лингвистику Вука Караџића, а камоли неког другог језичара. Ви нисте прочитали ни Први српски буквар Вука Караџића, па зато немате појма о улози писма у језику. Прочитајте макар Вука Караџића шта о значају писма каже Вук Караџић у “Предисловију” (преедговору) његовог “Првог српског буквара” (из 1827).

  14. Izvorno, jezik je sistem sporazumevanja među ljudima koji se realizuje usmeno.
    Mnogo milenijuma nije ni postojao drugačiji način osim usmenog.
    Tada je razvijen način pismene realizacije jezika. Nama se to sad čini nešto sasvim normalno, i logično, ali to je izuzetno komplikovana psihološka aktivnost. Dosta drugačija od usmene realizacije jezika.
    Primer za to vidimo kod dece: progovore i onda ih mi učimo slova. Nauče sva slova ali ipak nisu u stanju da čitaju.
    Posle Vukove reforme srpski jezik dobija 30 definisanih fonema. Ispadaju kao nepotrebni svi ostali znaci grafemi.
    Sledeće pravilo se postavlja da se zapisju onaj grafem (pismena realizacija fonema) koji se izgovori.
    Tu nastaje problem jer se usmeno fonem može realizovati na četiri načina pa je pitanje kako ćemo ga onda zapisati, ali to je jedna tema koja izlazi van teme srpska ćirilica i srpska latinica.
    Vraćam se na Vuka. Određen je, na osnovu dotadfašnjeg ćirličnog pisma, novi set grafema pri čemu svaki grafem predstavlja pismenu realizaciju jednog od 30 fonema.
    Za potrebe zapadnog srpskog kruga, što će reći Srba katolika, čija je dotadašnje kulturno nasleđe bilo na osnovu latinskog jezika i latinskih pismena, pravi se identični grafemski sistem (dakle za istih tih 30 fonema) koji sad samo, na osnovu drugačijeg kulturnog nasleđa dobijaju svoj izgled koji proizlati iz latinskih pismena. Dakle dva identična slovna sistema za jedan te isti jezik, sa određenim grafičkim razlikama zasnovanim na različtim kulturnim nasleđima.
    U proteklom periodu značajan deo srpske kulturne baštine nastao je na oba pismena sistema.
    Vi sad bez ikakvog razloga odbacujete jedan ogroman dio iz srpske kulturne baštine i to samo zato što ne razumete šta je to fonem i grafem.

  15. НИЈЕДАН ДРУГИ НАРОД НЕ РАСПАРЧАВА СЕБЕ НА ДВА ПИСМА у свом књижевном, стандардном језику!

    Ћурчић кже овде и ово: “Vi sad bez ikakvog razloga odbacujete jedan ogroman dio iz srpske kulturne baštine i to samo zato što ne razumete šta je to fonem i grafem.”
    Ћурчић не зна да раздвоји усторију једног језика од стандардног језика. Исто тако, Ћурчић не разликује историју писама у неком језику од актуелног решења питања писма у том стандардном језику.
    Ви кажете да неко “bez ikakvog razloga odbacuje(te) jedan ogroman dio iz srpske kulturne baštine i to samo zato što ne razumete šta je to fonem i grafem”, што нема везе с мозгом. Нико нормалан није одбацио своје стваралаштво на различитим писмима тиме што је (свако, осим Срби у свом правопису) изабрао (једно, наравно) писмо за стваралаштво на свом (стаандардном језику. Нису, наравно, ни Хрвати одбацили своје стваралаштво на глагољици и ћирилици, тиме што су у свом стандардном хрватском језику од 1992. године изабрали (наравно једно) своје латиничко, гајичко писмо. Српски је зик се кроз историју писао глагољицом, арапским писмом, ћирилицом, па то не значи да сада треба да у стандардни језик уведу три писма да би “саачували” оно што је раније писано тим писмима. Нико нормалан у свету и Европи то не ради. Јер је то практично неспроводиво. Зато нама и нестаје ћирилица зато што је немогуће користити свој језикл на више писама. Хрвати су, на пример, заштитили оно што је неки Хрват до сада објавио на српској ћирилици овако: “Све оно што је у прошлости објављено на ћирилици, такође припада српској културној баштини. Срби то такође могу заштитити тако што ће у српском правопису записати: “Све оно што је у прошлости неки Србин објавио ан неком ндругом писму, осим српске ћирилице, такође припада српској културној баштини. Код других се то, наравно, подразумева, па се и посебно не истиче, јер нормално описмењен човек зна да су многи језици у прошлости мењали писма. Ретки су народи који су имали само једно писмо у историји. Срби такође нису имали само једно писмо јер им се намеће латинуичко писмо дуже од хиљаду година и посебно је српско ћириличко писмо у замени имало успеха у комунистичкој Југославији после Новосадског договора 1954. године. Акио Срби не саачувају, на пример, у свом власништву и дубровачку књижевност зато што је писана српским језиком, сасвим је сигурно неће сачувати тиме што ће у актуелном решењу питања писма задржати данашње двоазбучје у коме је под насиљем и обманама раширено данашње хрватско национално писмо 90 одсто у јавности на рачун, на штету српске ћирилице која је матично општесрпско писмо дуже од хиљаду година и на коме је створено све што је највредније у српској култури. Много је сигурније да ћемо пре изгубити не само дубровачку него и данашњу српску књижевност ако сасвим докрајчимо своје наметнуто полатиничавање које се данас исказује најуспешнијим под српским “богатством двоазбучја” и “равноправности писама” на постулатима и осмишљеностима комуниста после спроведеног Новосадског договора с Хрватима о српскохрватском језику и “равноправним” (лажним, разуме се) писмима.
    Наш избор и српског и хрватског писма данас и у српском језику и правопису, што помаже наставку добро осмишљеног довршавања полатиничавања Срба, није се показало као сметња да се у УНЕСКО-у књижи у хрватску културну баштину све што Срби објаве на свом језику, а на хрватском писму. У УНЕСКО-у неће да се баве “дубинском анализом” шта је чије код Срба и Хрвата. Они се држе међународно усвојене класификације по којој је “хрватски језик с латиницом”, а “српски језик с ћирилицом”. Ако ми нећемо да знамо да више нема регистрованог у свету “српскохрватског језика са дрва писма”, него су српски и хрватски у свету озваничена два језика и свако на свом матичном, националном писму. А српско национално писмо створено је у 19. веку за Србе ћирилица (вуковица), а за Хрвате латиница (гајица). И то јесте тако без обзира на то којим су (још) писмима писали Срби и Хрвати своје језике. Српско, наравно, озваничено национално писмо је ћирилица и она је једина створена у српском специхјалном саставу. За Хрвате је у 19. веку створена хрватска абецеда (гајица) а двоазбучје је морало бити уведено у Југославији баш зато што су та два народа ушла у заједничку државу с различитим писмима. У томе не игра никакву улогу што су некада покатоличени Срби морали напустити ћириличко писмо у корист латиничког. То католичко српско писмо (које се разликовало од хрватске латинице) једноставно је нестало после асимилације тих Срба у хрватски национални корпус и сада Срби не могу вратити те нестале Србе у српски национални корпус, јер то они неће. Неће се вратити у Србе ни ако Срби ћириличари данас напусте своје ћириличко писмо и поново почну да сви пишу тим писмом којим су некада писали Срби католици. На тај начин не можемо ништа у српском језику убудуће сачувати. Напротив, преласком на хрватску данашњу латиницу, све ћемо теже доказивати да су српско стваралаштво дела написана данашњим хрватским националним (латиничким) писмом. Нећемо сачувати ни ако данас саставимо латиничко писмо за све Србе и заменимо том новом латиницом српску ћирилицу. Тиме ћемо се само лакше и брже, као Срби, у идентитету отуђивати.

    Шат може да разуме онај ко ова објашњења не разуме. То могу да не разумеју само они који не разумеју зашто други народи немају више писама за свој стандардни језик и зашто други државници и лингвисти и не помишљају да деле свој народ и по писму у свом језику. Деоба по писму, наравно, јесте распарчавње народа и зато то нико други не допушта осим српских власти и српских лингвиста. Зар је могуће да нормалан човек не увиђа сда се Срби одавно свађају зато што су их најпре други, а онда сами себе, поделили на два писма у свом (једном) језику?

    • Нужна исправка у једној реченици: замењено је “хрватска баштина” “српском”. Наравно, реч је о превиду, па та реченица треба исправнмо да стоји: “Хрвати су, на пример, заштитили оно што је неки Хрват до сада објавио на српској ћирилици овако: “Све оно што је у прошлости објављено на ћирилици, такође припада хрватској културној баштини.”

  16. Dugačko mi je to sve, Zbiljću, a u svakoj rečenici nova bedastoća! Pa kako da ti onda dam integralni odgovor?
    Kao prvo, višestruko precenjuješ ulogu oblika pismena na stvaranje i održavanje nacionalnog identiteta, a kao drugo, gde god je postojala istorijska situacija koja je dovodila do korištenja dva pisma, tamo se to i ostvarilo, što znači da nisi u pravu kad kažeš da niko sem Srba nema dva pisma.
    Zapravo, treba odvojiti dva pojma – jedno pismo sa dva grafička rešenja i dva pisma.
    Prvo imaju Srbi i Nemci.
    Drugo imaju Mongoli.
    Za 30 fonema srpskog jezika postoji 30 grafema i to u svakom od dva seta pismena. To je dakle jedno pismo sa dva fonta, isto kao i kod Nemaca, gotica. Sasvim bi druga stvar bila da nam neko da goticu i kaže: “Evo vam ovo pa zapisujte time srpski jezik!” To ne bi moglo. Moralo bi se ponovo od tih pismena napraviti 30 grafema pa tek tad bi se moglo primeniti, isto kao i ćirilica.
    Kod Mongola je drugo. Ne postoji nikakva istovetnost između ćiriličnog grafema koje koriste kad se služa ćirilicom i njihovog znakovnog pisma. Na pismenom planu ta se dva načina korištenja jezika odnose kao dva odvojena jezika!
    Ali sve sam ja ovo već pisao, i objašnjavao, i imao maksimalno strpljenja, a čereščega!?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here