Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас

Поделите:

Поводом ослобођење Србије 1918. у Првом светском рату важно је подсетити на чињеницу да је забрањена ћирилица у окупираној Србији (1916-1918) враћена наредбом с роком од три дана у Београду и да је данас потребно такође наредбом вратити свих преко 90 одсто ћириличких табли замењених латиничким у комунистичкој окупацији Београда и целе Србије од 1954. године до данас.

Сто година од првог ослобођења ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од првог ослобођења српске ћчирилице од окупационе латинице у Србији (1918) из времена ослобођења Србије у Првом светском рату. Тим поводом српскуи лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

Аустријски војници у Београду 1916. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Тада су латиницом штампане „Beogradske novine“

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници у институцијама науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистзике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском хјезику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је донмедавно (до краја 2017) био на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише јануарских дана ове 2018. године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који су, с Клајном на челу, доноли уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу се у српском правопису за настављаљање неодрживе „двоазбучности“ у свом лажном спасавању српске ћирилице.

Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар

Комунизам је у многим елементима био окупаторски сустем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као старији аурохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „бвогатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој език туђим писмом.

Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у јануарском броју НИН-а (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби прив српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке поитике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српскин језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корсна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући бначин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не херватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању сропског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој полуитици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

Данашњи Београд, нажалост, да није овога натписа КНЕЗ, готово да се не би могао видети ћирилички испис у главној, Кнез Михаиловој улици у Београду, али ни у други улицама Београда и других српских градова.

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је сто две године, од враћања наредбом ћирилице (1918) прошло је сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским инстриотуцијама води и данас када, иако им, као раније, нико не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности Новосадског језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика, поготово што се српске азбуке тиче, и даље је у дубоком југословенсом комунистичком мраку. Зато је неизбежно наредбу о враћању српске ћирилице из 1918. године поновити што пре данас.

(У мањим детаљима измењен је текст Драгољуба Збиљића из 2017. године)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

11 Коментари

  1. Што се српског писма ћирилице тиче и његове забране током Првог светског рата, Срби су у том рату били на страни победника, али су касније тај рат накнадно изгубили. Недавно сам био у Београду и уверио се да је Београд данас град окупиран обим истим писмом које је Аустроугарска наредила у Београду после окупације Србије. Та окупација српског језика и Србије тим наређеним писмом од непријатеља, данас је остварена. Дакле, Срби су накнадно поражени у Првом светском рату. Ако си поражен у свом језику и писму, у чему си то, онда, слободан!?

  2. ЗАШТО ВЛАСТ (ВЛАДА) ДОЗВОЉАВА НАСТАВЉАЊЕ ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ ТУЂИМ ПИСМОМ, ЗАШТО ДРЖИ ЗАКОН У ФИОЦИ НЕ ДОПУШТАЈУЋИ УСАГЛАШАВАЊЕ ЗАКОНА С УСТАВНОМ ОДРЕДБОМ?

    Шта можемо да очекујемо од државе и њених институција, од власти (Владе) која гледа заједно са свима нама окупацију туђим писмом, а Влада готово две године држи у фиоци и не пушта га на усвајање Закон о службеној употреби језика и писма, усаглашен с уставном обавезом у Члану 10. који је вратио српску ћирилицу Србима и српском језику. Зашто нашим институцијама не смета окуприрана престоница и цела Србија писмом које нам је у Србију први пут донела окупаторска чизма 1916. године. Зашто трпимо ревизију Првог светског рата па данас пишемо свој језик оним писмом које нам је наметнуо окупатор? Зашто се трпи подвала комуниста и данас да су Срби “најбогатији на свету” зато што су им наметнута два писма с циљем да се исфаворизује замена ћирилице данас са преко 90 одсто. Како то не смета Влади Србије и зашто она држи у фиоци закон који је усаглашен с уставном обавезом и праксом у Европи и свету о народном праву да му се у језик не убацује туђе писмо, регистровано уз језик у суседној држави? Зашто трпимо и даље владавину комунистичке подвале? Зашто сами данас радимо наопако, на своју штету и на штету свог дуго забрањиваног и прогоњеног писма?

  3. Због немара ћемо изгубити ћирилицу, као што смо и Косово. Кога ћемо тада кривити? Албанце? Хрвате? Амере? На употребу српског језика и ћирилице нас упућује српска традиција, култура, национални идентитет, али и члан 10 Устава Републике Србије који гласи: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо”. У чему је проблем? Нема изговора! На нама свима је да свој језик волимо, учимо, негујемо и чувамо. Као што то чине озбиљни, напредни народи, који држе до свог индентитета и интегритета. Језичка култура сваког појединца је огледало његове опште културе. Брига о језику треба да буде брига свих, како појединаца, тако и народа, а нарочито државе. Ако не сачувамо свој језик и писмо, нећемо сачувати ни себе!

  4. Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје!

  5. Дангубим у ресторану, шиба Цеца, ортаци, зезање, цео фазон. Конобар доноси јеловник, а на њему хрватско писмо у неком уврнутом фонту. „Извини, друже, може ли ово на нашем језику? Не разумем ова слова, нисам туриста.” Након 2 минута, конобар доноси стари јеловник. Прошлогодишњи, све на ћирилици. Па, да. 🍺🍔🍗🥩🥓🍟

  6. Људи често не разумеју ово “у службеној употреби”. Нема разлике између службене и приватне употребе. Јуче сам додала ћириличну тастатуру на ајфону. Ако ништа друго, много ми лепше изгледа чет на воцапу и вајберу. Људи мисле да је ћирилица “сељачка”, а мени баш лепо изгледа. Ако 🇧🇬, 🇭🇺, 🇺🇦, 🇧🇾, 🇷🇺 и остали могу да се поносе се својим писмом, могу и ја. У 2019. улазим са ћирилицом! 🇷🇸🦅❤️

  7. Русский и Сербский народ всегда был вместе. На протяжении веков их объединяла единая Православная Вера, общая история, похожий язык. Эти два народа за всю историю, невзирая на ветра перемен, пронесли по истине братскую любовь друг к другу, всегда приходили на помощь во времена невзгод и разделяли радость счастливых моментов. Сербы – очень храбрые люди! Сербия – особенная страна, а ее жители – добрые, радушные, очень отзывчивые и гостеприимные люди. Войны затронули характер сербов, сделав их сильными, мужественными, настоящими защитниками, патриотами своей маленькой страны. Любой житель Сербии с пеленок знает трагическую и одновременно героическую историю своей страны, уважает и почитает ее. Во многом, сербский менталитет напоминает наш, а к русским здесь всегда относились, как к братьям. Отец Фаддей говорил, что Запад все хорошо спланировал, но не учёл сербский характер, сербский менталитет. Сербия! ☦️

  8. Банке су нам постале смешне! Када поменемо могућност коришћења ћирилице у изради банкарске документације и новчаних картица, резултат је поразан – новчане картице које се издају грађанима су праве наказе. Ја нисам „Зељко“, нисам ни „Разнатовиц“, супруга ми није „Снезана“, улица нам није „Воздова“, град нам није „Нис“, а наша мутава држава раскошно украшена „богатством двоазбучја“ све то сматра за нормално и ништа не примећује. Да ли је немогуће да брачни пар чине Мића Ђорђевић и Мица Ђорђевић, а да обоје отворе себи текући рачун у истој банци? Шта мислите, како ће им писати имена на картицама? Наравно, код оба супружника писаће исто – Mica Djordjevic. Како ће супружници знати која је чија картица? Ко ће ту бити Мића, а ко Мица? За утеху остаје им да буду „поносни што имамо 2 писма“.

  9. Правите децу! Уздижите их и учите нашем писму, култури, традицији и вери. Има нешто здраво у нашем народу, веровали ви или не. Морамо се одбранити од поквареног система врености који нам намеће Запад. Нека се нико не правда сиромаштвом! Деци јесте потребно много тога, али највише им је потребно љубави и мира у породици. Љубав не зависи од новца, често бива, што је више новца, љубави је мање. Љубав и мир су данас најпотребнији нашем друштву и нашој породици. Реформе, о којима се причало и прича, имају и добре стране, али ако наш живот не доживи преображај, ако љубав Христолику не поставимо за основу нашег живљења, узалудан је сваки труд и рад, као што рече апостол Павле: ,,Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или као кимвал који звечи”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here