Драгољуб Збиљић: У фиоци Владе Србије „замрзнут конфликт“ у „рату“ за српски језик и ћирилицу

Поделите:

 

Зашто, шта и кога чека у фиоци Владе Србије Предлог усаглашеног с Уставом Србије Закона о службеној употреби језика и писма? – Не чекамо, ваљда, да нам, као у вези с Косовом и Метохијом, Америка реши и питање норме у српском језику и српској ћирилици!? Шта чека Одбор за стандардизацију српског језика, зашто он, коначно, не реши питање српске ћирилице у језику Срба у складу с добрим предлогом како је то питање заједно с Министарство културе и информуисања решио у реченом Предлогу и у складу с оним како други решавају питање свога писма у свом језику?

Српски језик на хрватском писму, то је за странце, практично, варијанта данашњег „хрватског језика“

Српски језик данас, регистрован у свету са српским ћириличким писмом, ако се испише хрватском латиницом (гајицом) јесте строго научно, лингвистички, опет српски језик, али у пракси међу странцима је такав српски језик у обичној, свакодневној пракси некаква варијанта „хрватског језика“. То нам потврђују данашња регистровања српских дела на српском језику, а на хрватском писму, у „хрватску културну баштину“. Тако су сви они „велики Срби“ који тумаче да је и та хрватска латиница „српско писмо“ учинили медвеђу услугу и српском народу и српском језику и српској ћирилици. Тиме они олакшавају у пракси предају своје уметничко и научно стваралаштво на језику Срба Хрватима, тј. њиховој културној баштини. Намера тих „великих Срба“ била је сасвим друга, „национална“, просрпска. Тумачећи да је и латиничко писмо Срба католика па тиме и касније писмо Хрвата (гајица) – „српска латиница“, они су имали „добру намеру“ („добром намером, кажу, поплочан је и пит у пакао“). Та намера састојала се у томе да су хтели да објасне да је то све српски језик и да је и хрватска латиница (гајица) у ствари српска, јер – „чији језик, онога је и писмо“. Тачно је да би, када би се раздвајали језици од писма, могло рећи да је језик важнији, јер промена (замена, наметање другог) писма не значи промену структуре језика. Ми за један језик моженмо измислити, саставити, комбиновати на стотине, па и хиљаде писама, али то нико не ради. Постоје сасвим ретки случајеви наметнутих замена писама у неком језику, постоји данас у свету неколико језика у којима се на разне начине комбинују писма и сл. Али само је један случај у Европи и свету данас у српском наероду и његовом језику, у коме је насилно, уместо српског ћириличког писма, наметано, посебно у окупацијама Срба и Србије, туђе им латиничко писмо с јасним намерама да се српска ћирилица забрани и протера из језика Срба, опет с јасним циљевима који су се у крајњем садржавали у познатим покушајима и успесима у насилном покатоличавању и, потом, асимиловању делова српског православног народа.

То наметање латиничког (уместо ћириличког) писма Србима најпре је успело у данашњим деловима Хрватске у којима су полатиничени и покатоличени Срби коначно у Југославији асимиловани у хрватски национални корпус. Отуда и данашње угрожавањее права Срба у Хрватској остало је с истим познатим намерама због којих се протеривала, чекићала и забрањивала Србима ћирилица. У томе су, дакле, поједини српски лингвисти и филолози схватили да је најбоље да Срби „присвоје“ ту хрватску латиницу, да је преименују у „српску латиницу“ јер су тиме хтели рећи да то не може бити „хрватска латиница“, јер је та варијанта језика у Хрвата у ствари „српски језик“. Тако су хтели рећи да Хрвати, у ствари, немају ни свој језик, па, зато, не могу имати ни своје писмо. Има у истине у томе да су Хрвати прихватили српски језик из Вукове језичке реформе, али Хрвати, као католици, нису никако могли бити убеђени да у том Вуков(ск)ом српском језику прихвате и српско ћириличко писмо. Споменути српски лингвисти и филолози (чији су главни представници лингвиста – русиста проф. др Радмило Маројевић и књижевни критичар, филолог проф. др Петаер Милосављевић) нису могли да објективно схвате како је, којим договором почело обједињавање Срба и Хрвата у једном језику. Постојао је Књижевни договор у Бечу (1850) у коме су Вук и Даничић практично легализовали хрватско латиничко писмо у чијем стварању Срби нису учествовали. А оно минимално учествовање Вука и Даничића (први саветовањем, други практичним решењима у претварању хрватска четири двознака у једнознаке није прошло, тј. Хрвати су то одбацили, а прихватили су у пракси само Ђурин једнознак đ (уместо двиознака dj). А чак и да је целу латиничку поставу сачинио неки Србин, то опет не би могла бити „српска латиница“ јер она није састављана за Србе, него за католике (Хрвате; Срби католици тада су се већ углавном изјашњавали као Хрвати, па Срби нису ни могли да сачињавају посебно, друго, писмо за део свог народа. Јер не постоји други случај у свету да се праве два или више писама за исти народ (без обзира на веру). Тако, наравно, ни Вук ни Даничић нису били изнад европске и светске праксе, па да свој (српски) народ деле по писму у свом реформисаном стандардном језику. Дакле, српски споменути лингвисти и филолози то испуштају из вида и у том испушпању чак су отишли токлико далеко да су, на основу фалсификованог репринта Првог српског букавра Вука Караџића, прогласили Вука за „творца хрватске абецеде“ па су је, на осниову тог „ауторства“ преименовали у „српску латиницу“. А други овде споменути (Петар Милосављевић) чак је толико противуречен у својој књизи (Српска писма, Беседа – Ars Libri, Бањалука, 2006) и наиван до те мере да је на врло „блиском растојању“ у истој књизи једном приписао ауторство гајице Вуку Караџићу, па онда Ђури Даничићу, што нема благе везе с научним обавезама у раду, јер је дао чак и лично писмо Вука Караџића Платону Атанацковићу (1845) у коме се Види да Вук предлаже Гају како да поправи своју латиницу, али се види да Гај ни тада ни до данас нити је унео неке измене у складу с Вуковим предлозима, нити је после Гаја ико ишта мењао у том хрватском латиничком писму све до једног прихваћеног Ђуриног једнознака. Српски лингвисти и филолози (с малопре овде споменутом двојицом на челу) нису схватили да, чак и када би њихова очигледна обмана о ауторству хрватске гајице била и истинита, чак и да су је стварно саставили било Вук, било Даничић, било обојицаа и било ко други од Срба, та латиница није могла бити намењена (и) Србима, јер су пре гајице Срби већ имали од Вука коначно реформисано српско ћириличко писмо, па би било од Вука и Даничића сувише наивно и бесмислено да за исти народ (Србе) стварају друго писмо да би, једно другом, били алтернативна конкуренција у којој би се само један народ у Европи (српски) делио (и) по писму. Та се глупост и наивност није могла очекивати тада ни од Вука ни од Даничића и такво двописмо могло је бити Србима наметнуто само касније у комунизму, али с јасним, нскривеним циљем – да се фаворизовањем хрватске латинице изврши „постепена замена“ српске ћирилице како би и „српскохрватски језик“ постао једноазбучан, тј. једноабецедан, тј. да се коначно изагна ћирилица из српског идентитета и да (и) Срби постану једноазбучан народ, тј. народ с једним писмом, какви су сви други народи, али не у свом, него, сада, у новом писму, оном које је сачињени специјално за Хрвате. Тај врло добро од комуниста осмишљен план да се ћирилица сада не забрани званично као у окупацијама, него да буде замена писма уз пристанак Срба, да би се Срби, тако, „укључили у напредне западне народе“. И, ево, данас смо при крају тог процеса врло примамљивог за неуке и лаковерне названог „богатства двоазбучја“ у коме је српско „богатство двоазбучја“ фаворизацијом у Срба претекло на девет десетина хрватске гајице у језику Срба, уз једва задржаних до данас ни десет одсто српске ћирилице у јавној употреби српског језика и у Србији.

У великом „рату“ за српску ћирилицу, односно за враћање српског (ћириличког) писма у српски језик (прецизније у језик свих Срба) – зачетог осамдесетих година 20. века у српском народу, затим почетком овог, 21. века не у, задуженим за то, државним институцијама за српски језик и писмо, него у једном удружењу грађана – Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001) До тада се успело у томе да се отвори јавно питање судбине српског писма у српском језику, да у Уставу Србије из 1990. године српско ћириличко писмо добије апсолутну предност и да се врати ћирилица свуда у службену употребу у највишим органима државе Србије и, затим, после 2001. да се у новом Уставу Србије (2006) српско ћириличко писмо озваничи, практично, као писмо српског језика без алтернативе, што је општа европска и светска пракса већ дуго у Европи и свету.

Замрзнут конфликт“, односно „рат“ за српски језик и ћирилицу у фиоци Владе Србије

Српске власти и државни органи, још – по старом првилу из Југославије и постјугословенске Србије – никако да схвате да се ништа и ни у чему не може постићи у анархији због непримењивања слова Устава и његових чланова у пракси, на терену, у јавности, па нису ни после 12 година од усвајања Устава Србије у пракси сачинили Закон о службеној употреби језика и писма усклађен у свему с Чланом 10, па се у јавности наставља анархија која чак досеже размере: 90 одсто хрватске латинице у језику Срба према десетак одсто ћирилице и у срединама где нема ни једног јединог Хрвата који, нормално, користе своје латиничко писмо у својој варијанти језика који су они озваничили у свету као „хрватски језик“. Овако како је данас у Србији у вези са српским језиком и српским писмом испада да је у Србији више од 90 одсто Хрвата, а свега десет одсто Срба. Та неуставна анархија у Србији омогућена је, нарочито, и неуставном Правописом српскога језика Матице срспке у коме је, смишљено противуставно, решено питање писма, противно обавезном народном слову Устава у Члану 10. и општој пракси у решавању питања писма у свим другим језицима, тј. српски правопис питање писма решио је по Новосадском договору о српскохрватском језику (1954) у коме су за српскохрватски језик морала бити употребљена алтернативна писма јер се ни тада нису могла усвојити нека мањинска гледишта да се српска ћирилица замени хрватском латиницом код Срба. Касније је државна политика у Југославији успела осмишљеном и насилном и политичком нескривеном фаворизацијом хрватског писма сведе српску ћирилицу на неважан проценат.

У овом часу нови „рат“ за српску ћирилицу у српском језику није још заврешн из два кључна разлога. Он је, на неки начин, већ годину и по дана „замрзнут конфликт“, односно „рат“ за српски језик и ћирилицу заустављен је у фиоци Владе Србије. Тај „рат“ је као „замрзнут конфликт“, у ствари је реч само примирју, изгледа плански, преко државе заустављањем Предлога усаглашеног Закона о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. Устава Србије у фиоци Владе Србије (ако је Предлог још у фиоци, ако није и из фиоке Владе избачен у корпу за отпатке!). Недавно је о томе говорио и председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић који изражава, с правом, своје чуђење зашто се тај предлог тако дуго (дуже од годину и по) „држи у фиоци“ уместо да се хитно пошаље у Скупштину Србије на усвајање и што хитнију примену у пракси.

Српска ћирилица није у статусу јужне српске покрајине па да чекамо решење питања свога језика и писма из иностранства

Српска ћирилица у српском језику није питање светских сила па да од њих зависи решења за српски језик и писмо као у случају практично окупиране јужне српске покрајине. Српска влада се понаша као да је реч о ћирилици и питању Косова и Метохије исто, па да морамо и за ћирилицу чекати стране силе да нам помогну да питање своје границе решимо по праву и правди. Макар је, срећом, питање српске ћирилице и српског језика у рукама Срба, као што је питање било ког другог језика и писма у рукама сваког дотичног народа. Или нам је и писмо окупирао данас неко други!? Нећемо, ваљда, чекати на стране силе да нам оне реше норму српскога језика и српске ћирилице?

На крају може се поставити и питање професионалцима – лингвистима за српски језик и писмо у Одбору за стандардизацију српског језика – шта и кога они чекају? Зашто они већ нису поставили то питање и решили судбину српске ћирилице у језику Срба у складу с добрим предлогом како је то питање заједно с Министарство културе и информуисања решио Одбор у реченом Предлогу за измене Закона о службеној употреби језика и писма? Решење питања српске ћирилице, очекује се да убрза нови председник Одбора за стандардизацију српског језика споменути већ С. Танасић који је својим изјавама доказао да је напустио погубна мишљења претходника на челу Одбора, јер је исказао своје одлично познавање праксе у свим другим језицима за разлику од неких других српских језикословаца који су пристајали на непостојећу у Европи и свету праксу у којој се јавна употреба српског језика и писма није сматрала службеном. Као да постоји „јавна“ и „тајна“ употреба језика. Као да службена употреба не обухвата јавну употребу. То је само код нас био изговор антићириличара да се раздвоји неодвојиво (службена од јавне употребе) како би се у јавности наставила нескривена фаворизација туђег писма у српском језику из југословенског комунистичког периода.

(Другог дана Божића, на Дан сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2019)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

18 Коментари

  1. “Српски језик данас, регистрован у свету са српским ћириличким писмом, ако се испише хрватском латиницом (гајицом) јесте строго научно, лингвистички, опет српски језик, али у пракси међу странцима је такав српски језик у обичној, свакодневној пракси некаква варијанта „хрватског језика“. ”

    Jeli, bre, Zbiljiću, pa koga ti ovde zajebavaš!?? Ko to daje za pravo “strancima” da srpski jezik, zapisan srpskom latinicom, smatra hrvatskim jezikom, mi koji kažemo da nema hrvatskog jezika i hrvatskog pisma, ili vi, talibani, koji kažete da je sve što je na latiničnom pismu, hrvatsko!?? Ti, i ostali tvoji zgranuti, činite kolosalnu štetu srpskim nacinomalnm interesima i stajete u red najvećih srpskih neprijatelja. Sram vas bilo, stoko jedna nerazumna!

    • ОДГОВОР ЋЧУРЧИЋУ: Упуштам се да и оном с којим никакав научни разговор није могућ кажем: Ви “велики Срби на хрватском писму” који свакодневно лажете српски народ да је она латиница (хрватска гајица) коју је окупатор у Првом светском рату заменио први пут 1916. године и у Србији забрањену српску ћирилицу заменио ром хрватском латиницом, стално предајете српски народ, српски језик и његов хиљадугодишњи ћириличко-православни идентитет називајући лоповски на простачки начин хрватско писмо “српском латиницом” директно предајете сваку српску књигу на хрватском писму која се у УНЕСКО-у после 1992. године књижи у “хрватску културну баштину” па ће бити веома тешко сачувати те српске књиге. Свако ко пише српски језик од Срба хрватским писмом толико је ненаучен и глуп да не прима никаква доказивања истине. То су, најчешће, комуњаре које су се, под притиском комуњарске политике у Југославији поданички (из “политичке коректности” и личног приземног интереса и “напредовања” у југословенском друштву — самополатиничили.
      За паметног, оног који је сачувао разум за размишљање — оволико одговора овом надрилингвисти Милету Ћурчићу за ову прилику сасвим је довољно.

    • Mile Ćurčić је све рекао о себи већ у првој својој речи “коментара”. Он, Ћурчић прву реч пише: “Jeli”. Очигледно, човек у свом образовању није честито ни први разред основне школе завршио, јер човек не зна да се то пише у српском језику одвојено: “Је ли”. Кад неук добије реч, може само да “упрска” СЕБЕ, а не друге, својим незнањем.

  2. Да ли на овом сајту постоји модератор који контролише да ли се у порукама вређају саговорници? Ако постоји, зашто допушта овакве коментаре као што је овај објављен 9. јануара у 22.46?

  3. За српски род и државу најопаснији су они назовисрби (често и лажни Срби) који се крајње необразовани, сувише површно упућени у сва питања, простачки, примитивно односе према свакој истини која им се подастре на нескривеним чињеницама. Познато је правило да се незналица спрда с чињеницама, оптужујући чињенице, а не себе, неупућеног у истину. Таквима остаје једини аргумент гола лаж и “псовка”. Такви сами о себи најтачније и најбоље говоре својим речима и просташтвом. И понекад је корисно пустити их да се сами довољно обрукају. Они уопште и не прочитају текст даље од прве реченице, јер им се одмах не допада чим виде име аутора текста. Такви унапред, без читања, “знају шта у тексту пише.
    Паметни знају да је знање напор, потрошено време за образовање и озбиљно истраживање и обрађивање сваког питања.

  4. Mодератор овог портала ме веома разочарао. Омогућујући просатчке и примитивне коментаре на тако значајне теме као што су Српски језик и писмо, сигурно се руши углед Видовдана.

  5. Просто је невероватно да је модератор одобрио овакав примитивизам неког М.Ć. Је ли то можда и ВИДОВДАН за два српска писма , па макар она значила сигурно умирање ћирилице и њену замену хрватском латиницом.
    Драгољуб Збиљић је српски светионик у одбрани ћирилице од назови Срба. Он је својим књигама сатерао у мишју рупу професоре и академике који преко САНУ и Матице српске убијају ћирилицу хрватском латиницом у српском правопису. Они се никад ниједном нису смели ни осврнути на оно што пише Збиљић,негому одговарају преко М.Ć.

  6. da nesto zabranjuje su besmislene, jer se zna da na “Vidovdanu” moze da se pise i bez “moderisanja”, tako da svaki autor i komentator to mora da ispostuje i istrpi!U protivnom, kada pocne “moderisanje”, kao npr. na NSPM, onda tu nema kraja.Sto se Mileta tice, razmenio sam sa zadovoljstvom vise desetina teskih uvreda sa njim (i nije mi nista:)))), ali i obrazlagao svoje stavove i pod uvredama, od Vuka do atoma (i nazad)!

  7. pismo ljudi na planeti zemlji i jezik kojim su govorili pre raspada Vavilonskog carstva pre 20000 godina je bio jedan……
    dakle svi su govorili jedan jezik i pisali sa jednim, jedinim identičnim znakovima čitaj (slovima)…..
    dakle da bi ljudi ponovo bili ono što jesu trebali bi uspostaviti taj zaboravljeni,univerzalni jezik i gramatiku koja se tokom milenijuma izgubila…..
    ne da bi akademski obrazovane individue davale jedni drugima titule i doktorate već da se ljudska rasa između sebe nebi cepala i delila u mikronske,ultra militarne,agresivne sekte primata filološki i lingvistički zakržljali u ćelijama sopstvene samoizolovane geneze govora….
    jer čovek je biće koje misli i radi a govor mu služi samo da nebi delio sebe od drugih već da objasni sunarodnicima svrhu svojeg rada…..
    dakle da bi i drugi imali formulu za konkreatan,uspešan rad a ne za kloniranje misli u slova a slova u knjige…..
    pa da čitajući svi klonirano isto mislimo i pišući svi isto klonirano delimo saplitanje o suštinu same esencije govora.
    treba nam suština komunikacije a ne njeni derivati koji su zadni 20000 godina izrasli u monstruma,golema bez uveta koji druge ne sluša a kojeg niko ne razume jer govori slengom novijim od najnovijeg Iphon-a

  8. Можда је и добро то што ВИДОВДАН пушта овакве Ćurčićeve коментаре. Ćurčić је гласноговорник оних који који су српским правописом именовали и латиницу српским писмом. Док су они цинични кад се истовремено брину због срозавања ћирилице, он отворено туче маљем по њој. Ипак се не може рећи да професори и академици немају стида , за разлику од њиховог гласноговорника. То су показали тиме што нису написали ни једну реч о томе како је пре стотину година аустроугарско-немачка војна окупациона сила унела хрватску латиницу у српске земље и њоме заменила забрањену ћирилицу. А стид би требао,могао, и морао да потиче из чињенице да су они српским правописом прогласили српском управо ту окупациону латиницу.

  9. Молим да се има разумевања за јадног Ћурчића, који у својој немоћи и бесу искаљује свој примитивизам, јер тезу о два српска писма заступа и Мило Ломпар. Чак је написао да је ћирилица доминантно писмо Срба. Збиља је велика и јака та доминантност са 5-10% ћирилице у јавном животу. У својој култној књизи “Дух самопорицања” Ломпар је написао да је латиница контактно и гранично српско писмо. Као зближили се Срби и Хрвати око неке границе, па Срби примили од Хрвата латиницу, а ови од Срба ћирилицу.Да граница није можда пролазила и кроз Крушевац, који је потпуно преплављен хрватском латиницом па личи на Звонимиров уместо на Лазарев град? Нису Срби примили латиницу на граници,него тамо где је столовао Броз – у престоном Београду.
    Имали су Срби разних својих величина којима су веровали, а они испали будале као и онај Јован Скерлић који је у име југословенства нудио да Срби одустану од ћирилице, а да Хрвати приме екавицу. Колико је био видовит и паметан види се по данашњем стању – у Хрватској нема ни Срба, а камоли ћирилице и екавице. Данашњим професорима и академицима, којима је Скерлић био узор, хрватски професор је недавно овако јавно одржао лекцију : ако у српском правопису пише да је српско писмо и латиница,онда Срби у Вуковару немају право на ћирилицу,јер је на постојећим тамношњим таблама управо она латиница за коју су Срби у свом правопису написали да је српска.

  10. Sad, izgleda, da može.
    Eto, lepo vam je rekao ovaj Molbe moderatoru, sa kumom višestrukim doktorom sa kojim često ćaska o tome koliko angela stane na vrh čiode, pa mu diskusije ovdašnje dođu kao rutina, dakle taj vam je baja lepo objasnio: šta ako vas, takve nikakve i autistične, malo, onako ….Nećete zatrudneti. Koliko štete nanosite srpskim nacionalnim interesima, još sam ja veoma blag sa vama, skotovima nerazumnim. I naročito sa onim odrtavelim Zbiljićem! Mator čovek pa žuri, valda, pre nego što umre, da što više zasere put iza sebe!

    • Немојте се вадити Ћурчићу, па ви настојите да се што брже све што је објављено хрватским писмом на српском језику уназад пребаци у УНЕСКО-у у хрватску културну баштину, па да признате да сте радили за Хрвате и да, као Стипе Месић за Југославију, кажете: Хвала љепо, ћирилице више у Срба нема, па нема ни српских дела ни српског језика. Прочитали смо Вас унапред. Трагови Вам већ јасно смрде нечовештвом.

    • sam ti se obratio sa majmune, cobane, stoko…Cenim da to u tvom slucaju povlaci cast da te olslovljavam sa “ti” (a, ionako, ne razlikujes “vi i “Vi”, pa opet sledi ono “cobane”, “stoko”, tako da, kako god okrenemo, najsigurnije je “ti”).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here