Dragoljub Zbiljić: U fioci Vlade Srbije „zamrznut konflikt“ u „ratu“ za srpski jezik i ćirilicu

Podelite:

 

Zašto, šta i koga čeka u fioci Vlade Srbije Predlog usaglašenog s Ustavom Srbije Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma? – Ne čekamo, valjda, da nam, kao u vezi s Kosovom i Metohijom, Amerika reši i pitanje norme u srpskom jeziku i srpskoj ćirilici!? Šta čeka Odbor za standardizaciju srpskog jezika, zašto on, konačno, ne reši pitanje srpske ćirilice u jeziku Srba u skladu s dobrim predlogom kako je to pitanje zajedno s Ministarstvo kulture i informuisanja rešio u rečenom Predlogu i u skladu s onim kako drugi rešavaju pitanje svoga pisma u svom jeziku?

Srpski jezik na hrvatskom pismu, to je za strance, praktično, varijanta današnjeg „hrvatskog jezika“

Srpski jezik danas, registrovan u svetu sa srpskim ćiriličkim pismom, ako se ispiše hrvatskom latinicom (gajicom) jeste strogo naučno, lingvistički, opet srpski jezik, ali u praksi među strancima je takav srpski jezik u običnoj, svakodnevnoj praksi nekakva varijanta „hrvatskog jezika“. To nam potvrđuju današnja registrovanja srpskih dela na srpskom jeziku, a na hrvatskom pismu, u „hrvatsku kulturnu baštinu“. Tako su svi oni „veliki Srbi“ koji tumače da je i ta hrvatska latinica „srpsko pismo“ učinili medveđu uslugu i srpskom narodu i srpskom jeziku i srpskoj ćirilici. Time oni olakšavaju u praksi predaju svoje umetničko i naučno stvaralaštvo na jeziku Srba Hrvatima, tj. njihovoj kulturnoj baštini. Namera tih „velikih Srba“ bila je sasvim druga, „nacionalna“, prosrpska. Tumačeći da je i latiničko pismo Srba katolika pa time i kasnije pismo Hrvata (gajica) – „srpska latinica“, oni su imali „dobru nameru“ („dobrom namerom, kažu, popločan je i pit u pakao“). Ta namera sastojala se u tome da su hteli da objasne da je to sve srpski jezik i da je i hrvatska latinica (gajica) u stvari srpska, jer – „čiji jezik, onoga je i pismo“. Tačno je da bi, kada bi se razdvajali jezici od pisma, moglo reći da je jezik važniji, jer promena (zamena, nametanje drugog) pisma ne znači promenu strukture jezika. Mi za jedan jezik moženmo izmisliti, sastaviti, kombinovati na stotine, pa i hiljade pisama, ali to niko ne radi. Postoje sasvim retki slučajevi nametnutih zamena pisama u nekom jeziku, postoji danas u svetu nekoliko jezika u kojima se na razne načine kombinuju pisma i sl. Ali samo je jedan slučaj u Evropi i svetu danas u srpskom naerodu i njegovom jeziku, u kome je nasilno, umesto srpskog ćiriličkog pisma, nametano, posebno u okupacijama Srba i Srbije, tuđe im latiničko pismo s jasnim namerama da se srpska ćirilica zabrani i protera iz jezika Srba, opet s jasnim ciljevima koji su se u krajnjem sadržavali u poznatim pokušajima i uspesima u nasilnom pokatoličavanju i, potom, asimilovanju delova srpskog pravoslavnog naroda.

To nametanje latiničkog (umesto ćiriličkog) pisma Srbima najpre je uspelo u današnjim delovima Hrvatske u kojima su polatiničeni i pokatoličeni Srbi konačno u Jugoslaviji asimilovani u hrvatski nacionalni korpus. Otuda i današnje ugrožavanjee prava Srba u Hrvatskoj ostalo je s istim poznatim namerama zbog kojih se proterivala, čekićala i zabranjivala Srbima ćirilica. U tome su, dakle, pojedini srpski lingvisti i filolozi shvatili da je najbolje da Srbi „prisvoje“ tu hrvatsku latinicu, da je preimenuju u „srpsku latinicu“ jer su time hteli reći da to ne može biti „hrvatska latinica“, jer je ta varijanta jezika u Hrvata u stvari „srpski jezik“. Tako su hteli reći da Hrvati, u stvari, nemaju ni svoj jezik, pa, zato, ne mogu imati ni svoje pismo. Ima u istine u tome da su Hrvati prihvatili srpski jezik iz Vukove jezičke reforme, ali Hrvati, kao katolici, nisu nikako mogli biti ubeđeni da u tom Vukov(sk)om srpskom jeziku prihvate i srpsko ćiriličko pismo. Spomenuti srpski lingvisti i filolozi (čiji su glavni predstavnici lingvista – rusista prof. dr Radmilo Marojević i književni kritičar, filolog prof. dr Petaer Milosavljević) nisu mogli da objektivno shvate kako je, kojim dogovorom počelo objedinjavanje Srba i Hrvata u jednom jeziku. Postojao je Književni dogovor u Beču (1850) u kome su Vuk i Daničić praktično legalizovali hrvatsko latiničko pismo u čijem stvaranju Srbi nisu učestvovali. A ono minimalno učestvovanje Vuka i Daničića (prvi savetovanjem, drugi praktičnim rešenjima u pretvaranju hrvatska četiri dvoznaka u jednoznake nije prošlo, tj. Hrvati su to odbacili, a prihvatili su u praksi samo Đurin jednoznak đ (umesto dvioznaka dj). A čak i da je celu latiničku postavu sačinio neki Srbin, to opet ne bi mogla biti „srpska latinica“ jer ona nije sastavljana za Srbe, nego za katolike (Hrvate; Srbi katolici tada su se već uglavnom izjašnjavali kao Hrvati, pa Srbi nisu ni mogli da sačinjavaju posebno, drugo, pismo za deo svog naroda. Jer ne postoji drugi slučaj u svetu da se prave dva ili više pisama za isti narod (bez obzira na veru). Tako, naravno, ni Vuk ni Daničić nisu bili iznad evropske i svetske prakse, pa da svoj (srpski) narod dele po pismu u svom reformisanom standardnom jeziku. Dakle, srpski spomenuti lingvisti i filolozi to ispuštaju iz vida i u tom ispušpanju čak su otišli tokliko daleko da su, na osnovu falsifikovanog reprinta Prvog srpskog bukavra Vuka Karadžića, proglasili Vuka za „tvorca hrvatske abecede“ pa su je, na osniovu tog „autorstva“ preimenovali u „srpsku latinicu“. A drugi ovde spomenuti (Petar Milosavljević) čak je toliko protivurečen u svojoj knjizi (Srpska pisma, Beseda – Ars Libri, Banjaluka, 2006) i naivan do te mere da je na vrlo „bliskom rastojanju“ u istoj knjizi jednom pripisao autorstvo gajice Vuku Karadžiću, pa onda Đuri Daničiću, što nema blage veze s naučnim obavezama u radu, jer je dao čak i lično pismo Vuka Karadžića Platonu Atanackoviću (1845) u kome se Vidi da Vuk predlaže Gaju kako da popravi svoju latinicu, ali se vidi da Gaj ni tada ni do danas niti je uneo neke izmene u skladu s Vukovim predlozima, niti je posle Gaja iko išta menjao u tom hrvatskom latiničkom pismu sve do jednog prihvaćenog Đurinog jednoznaka. Srpski lingvisti i filolozi (s malopre ovde spomenutom dvojicom na čelu) nisu shvatili da, čak i kada bi njihova očigledna obmana o autorstvu hrvatske gajice bila i istinita, čak i da su je stvarno sastavili bilo Vuk, bilo Daničić, bilo obojicaa i bilo ko drugi od Srba, ta latinica nije mogla biti namenjena (i) Srbima, jer su pre gajice Srbi već imali od Vuka konačno reformisano srpsko ćiriličko pismo, pa bi bilo od Vuka i Daničića suviše naivno i besmisleno da za isti narod (Srbe) stvaraju drugo pismo da bi, jedno drugom, bili alternativna konkurencija u kojoj bi se samo jedan narod u Evropi (srpski) delio (i) po pismu. Ta se glupost i naivnost nije mogla očekivati tada ni od Vuka ni od Daničića i takvo dvopismo moglo je biti Srbima nametnuto samo kasnije u komunizmu, ali s jasnim, nskrivenim ciljem – da se favorizovanjem hrvatske latinice izvrši „postepena zamena“ srpske ćirilice kako bi i „srpskohrvatski jezik“ postao jednoazbučan, tj. jednoabecedan, tj. da se konačno izagna ćirilica iz srpskog identiteta i da (i) Srbi postanu jednoazbučan narod, tj. narod s jednim pismom, kakvi su svi drugi narodi, ali ne u svom, nego, sada, u novom pismu, onom koje je sačinjeni specijalno za Hrvate. Taj vrlo dobro od komunista osmišljen plan da se ćirilica sada ne zabrani zvanično kao u okupacijama, nego da bude zamena pisma uz pristanak Srba, da bi se Srbi, tako, „uključili u napredne zapadne narode“. I, evo, danas smo pri kraju tog procesa vrlo primamljivog za neuke i lakoverne nazvanog „bogatstva dvoazbučja“ u kome je srpsko „bogatstvo dvoazbučja“ favorizacijom u Srba preteklo na devet desetina hrvatske gajice u jeziku Srba, uz jedva zadržanih do danas ni deset odsto srpske ćirilice u javnoj upotrebi srpskog jezika i u Srbiji.

U velikom „ratu“ za srpsku ćirilicu, odnosno za vraćanje srpskog (ćiriličkog) pisma u srpski jezik (preciznije u jezik svih Srba) – začetog osamdesetih godina 20. veka u srpskom narodu, zatim početkom ovog, 21. veka ne u, zaduženim za to, državnim institucijama za srpski jezik i pismo, nego u jednom udruženju građana – Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001) Do tada se uspelo u tome da se otvori javno pitanje sudbine srpskog pisma u srpskom jeziku, da u Ustavu Srbije iz 1990. godine srpsko ćiriličko pismo dobije apsolutnu prednost i da se vrati ćirilica svuda u službenu upotrebu u najvišim organima države Srbije i, zatim, posle 2001. da se u novom Ustavu Srbije (2006) srpsko ćiriličko pismo ozvaniči, praktično, kao pismo srpskog jezika bez alternative, što je opšta evropska i svetska praksa već dugo u Evropi i svetu.

Zamrznut konflikt“, odnosno „rat“ za srpski jezik i ćirilicu u fioci Vlade Srbije

Srpske vlasti i državni organi, još – po starom prvilu iz Jugoslavije i postjugoslovenske Srbije – nikako da shvate da se ništa i ni u čemu ne može postići u anarhiji zbog neprimenjivanja slova Ustava i njegovih članova u praksi, na terenu, u javnosti, pa nisu ni posle 12 godina od usvajanja Ustava Srbije u praksi sačinili Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma usklađen u svemu s Članom 10, pa se u javnosti nastavlja anarhija koja čak doseže razmere: 90 odsto hrvatske latinice u jeziku Srba prema desetak odsto ćirilice i u sredinama gde nema ni jednog jedinog Hrvata koji, normalno, koriste svoje latiničko pismo u svojoj varijanti jezika koji su oni ozvaničili u svetu kao „hrvatski jezik“. Ovako kako je danas u Srbiji u vezi sa srpskim jezikom i srpskim pismom ispada da je u Srbiji više od 90 odsto Hrvata, a svega deset odsto Srba. Ta neustavna anarhija u Srbiji omogućena je, naročito, i neustavnom Pravopisom srpskoga jezika Matice srspke u kome je, smišljeno protivustavno, rešeno pitanje pisma, protivno obaveznom narodnom slovu Ustava u Članu 10. i opštoj praksi u rešavanju pitanja pisma u svim drugim jezicima, tj. srpski pravopis pitanje pisma rešio je po Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku (1954) u kome su za srpskohrvatski jezik morala biti upotrebljena alternativna pisma jer se ni tada nisu mogla usvojiti neka manjinska gledišta da se srpska ćirilica zameni hrvatskom latinicom kod Srba. Kasnije je državna politika u Jugoslaviji uspela osmišljenom i nasilnom i političkom neskrivenom favorizacijom hrvatskog pisma svede srpsku ćirilicu na nevažan procenat.

U ovom času novi „rat“ za srpsku ćirilicu u srpskom jeziku nije još zavrešn iz dva ključna razloga. On je, na neki način, već godinu i po dana „zamrznut konflikt“, odnosno „rat“ za srpski jezik i ćirilicu zaustavljen je u fioci Vlade Srbije. Taj „rat“ je kao „zamrznut konflikt“, u stvari je reč samo primirju, izgleda planski, preko države zaustavljanjem Predloga usaglašenog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma s Članom 10. Ustava Srbije u fioci Vlade Srbije (ako je Predlog još u fioci, ako nije i iz fioke Vlade izbačen u korpu za otpatke!). Nedavno je o tome govorio i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić koji izražava, s pravom, svoje čuđenje zašto se taj predlog tako dugo (duže od godinu i po) „drži u fioci“ umesto da se hitno pošalje u Skupštinu Srbije na usvajanje i što hitniju primenu u praksi.

Srpska ćirilica nije u statusu južne srpske pokrajine pa da čekamo rešenje pitanja svoga jezika i pisma iz inostranstva

Srpska ćirilica u srpskom jeziku nije pitanje svetskih sila pa da od njih zavisi rešenja za srpski jezik i pismo kao u slučaju praktično okupirane južne srpske pokrajine. Srpska vlada se ponaša kao da je reč o ćirilici i pitanju Kosova i Metohije isto, pa da moramo i za ćirilicu čekati strane sile da nam pomognu da pitanje svoje granice rešimo po pravu i pravdi. Makar je, srećom, pitanje srpske ćirilice i srpskog jezika u rukama Srba, kao što je pitanje bilo kog drugog jezika i pisma u rukama svakog dotičnog naroda. Ili nam je i pismo okupirao danas neko drugi!? Nećemo, valjda, čekati na strane sile da nam one reše normu srpskoga jezika i srpske ćirilice?

Na kraju može se postaviti i pitanje profesionalcima – lingvistima za srpski jezik i pismo u Odboru za standardizaciju srpskog jezika – šta i koga oni čekaju? Zašto oni već nisu postavili to pitanje i rešili sudbinu srpske ćirilice u jeziku Srba u skladu s dobrim predlogom kako je to pitanje zajedno s Ministarstvo kulture i informuisanja rešio Odbor u rečenom Predlogu za izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma? Rešenje pitanja srpske ćirilice, očekuje se da ubrza novi predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika spomenuti već S. Tanasić koji je svojim izjavama dokazao da je napustio pogubna mišljenja prethodnika na čelu Odbora, jer je iskazao svoje odlično poznavanje prakse u svim drugim jezicima za razliku od nekih drugih srpskih jezikoslovaca koji su pristajali na nepostojeću u Evropi i svetu praksu u kojoj se javna upotreba srpskog jezika i pisma nije smatrala službenom. Kao da postoji „javna“ i „tajna“ upotreba jezika. Kao da službena upotreba ne obuhvata javnu upotrebu. To je samo kod nas bio izgovor antićiriličara da se razdvoji neodvojivo (službena od javne upotrebe) kako bi se u javnosti nastavila neskrivena favorizacija tuđeg pisma u srpskom jeziku iz jugoslovenskog komunističkog perioda.

(Drugog dana Božića, na Dan sabora Presvete Bogorodice 8. januara 2019)

Dragoljub Zbiljić

Podelite:

18 Komentari

  1. “Srpski jezik danas, registrovan u svetu sa srpskim ćiriličkim pismom, ako se ispiše hrvatskom latinicom (gajicom) jeste strogo naučno, lingvistički, opet srpski jezik, ali u praksi među strancima je takav srpski jezik u običnoj, svakodnevnoj praksi nekakva varijanta „hrvatskog jezika“. ”

    Jeli, bre, Zbiljiću, pa koga ti ovde zajebavaš!?? Ko to daje za pravo “strancima” da srpski jezik, zapisan srpskom latinicom, smatra hrvatskim jezikom, mi koji kažemo da nema hrvatskog jezika i hrvatskog pisma, ili vi, talibani, koji kažete da je sve što je na latiničnom pismu, hrvatsko!?? Ti, i ostali tvoji zgranuti, činite kolosalnu štetu srpskim nacinomalnm interesima i stajete u red najvećih srpskih neprijatelja. Sram vas bilo, stoko jedna nerazumna!

    • ODGOVOR ĆČURČIĆU: Upuštam se da i onom s kojim nikakav naučni razgovor nije moguć kažem: Vi “veliki Srbi na hrvatskom pismu” koji svakodnevno lažete srpski narod da je ona latinica (hrvatska gajica) koju je okupator u Prvom svetskom ratu zamenio prvi put 1916. godine i u Srbiji zabranjenu srpsku ćirilicu zamenio rom hrvatskom latinicom, stalno predajete srpski narod, srpski jezik i njegov hiljadugodišnji ćiriličko-pravoslavni identitet nazivajući lopovski na prostački način hrvatsko pismo “srpskom latinicom” direktno predajete svaku srpsku knjigu na hrvatskom pismu koja se u UNESKO-u posle 1992. godine knjiži u “hrvatsku kulturnu baštinu” pa će biti veoma teško sačuvati te srpske knjige. Svako ko piše srpski jezik od Srba hrvatskim pismom toliko je nenaučen i glup da ne prima nikakva dokazivanja istine. To su, najčešće, komunjare koje su se, pod pritiskom komunjarske politike u Jugoslaviji podanički (iz “političke korektnosti” i ličnog prizemnog interesa i “napredovanja” u jugoslovenskom društvu — samopolatiničili.
      Za pametnog, onog koji je sačuvao razum za razmišljanje — ovoliko odgovora ovom nadrilingvisti Miletu Ćurčiću za ovu priliku sasvim je dovoljno.

    • Mile Ćurčić je sve rekao o sebi već u prvoj svojoj reči “komentara”. On, Ćurčić prvu reč piše: “Jeli”. Očigledno, čovek u svom obrazovanju nije čestito ni prvi razred osnovne škole završio, jer čovek ne zna da se to piše u srpskom jeziku odvojeno: “Je li”. Kad neuk dobije reč, može samo da “uprska” SEBE, a ne druge, svojim neznanjem.

  2. Da li na ovom sajtu postoji moderator koji kontroliše da li se u porukama vređaju sagovornici? Ako postoji, zašto dopušta ovakve komentare kao što je ovaj objavljen 9. januara u 22.46?

  3. Za srpski rod i državu najopasniji su oni nazovisrbi (često i lažni Srbi) koji se krajnje neobrazovani, suviše površno upućeni u sva pitanja, prostački, primitivno odnose prema svakoj istini koja im se podastre na neskrivenim činjenicama. Poznato je pravilo da se neznalica sprda s činjenicama, optužujući činjenice, a ne sebe, neupućenog u istinu. Takvima ostaje jedini argument gola laž i “psovka”. Takvi sami o sebi najtačnije i najbolje govore svojim rečima i prostaštvom. I ponekad je korisno pustiti ih da se sami dovoljno obrukaju. Oni uopšte i ne pročitaju tekst dalje od prve rečenice, jer im se odmah ne dopada čim vide ime autora teksta. Takvi unapred, bez čitanja, “znaju šta u tekstu piše.
    Pametni znaju da je znanje napor, potrošeno vreme za obrazovanje i ozbiljno istraživanje i obrađivanje svakog pitanja.

  4. Moderator ovog portala me veoma razočarao. Omogućujući prosatčke i primitivne komentare na tako značajne teme kao što su Srpski jezik i pismo, sigurno se ruši ugled Vidovdana.

  5. Prosto je neverovatno da je moderator odobrio ovakav primitivizam nekog M.Ć. Je li to možda i VIDOVDAN za dva srpska pisma , pa makar ona značila sigurno umiranje ćirilice i njenu zamenu hrvatskom latinicom.
    Dragoljub Zbiljić je srpski svetionik u odbrani ćirilice od nazovi Srba. On je svojim knjigama saterao u mišju rupu profesore i akademike koji preko SANU i Matice srpske ubijaju ćirilicu hrvatskom latinicom u srpskom pravopisu. Oni se nikad nijednom nisu smeli ni osvrnuti na ono što piše Zbiljić,negomu odgovaraju preko M.Ć.

  6. da nesto zabranjuje su besmislene, jer se zna da na “Vidovdanu” moze da se pise i bez “moderisanja”, tako da svaki autor i komentator to mora da ispostuje i istrpi!U protivnom, kada pocne “moderisanje”, kao npr. na NSPM, onda tu nema kraja.Sto se Mileta tice, razmenio sam sa zadovoljstvom vise desetina teskih uvreda sa njim (i nije mi nista:)))), ali i obrazlagao svoje stavove i pod uvredama, od Vuka do atoma (i nazad)!

  7. pismo ljudi na planeti zemlji i jezik kojim su govorili pre raspada Vavilonskog carstva pre 20000 godina je bio jedan……
    dakle svi su govorili jedan jezik i pisali sa jednim, jedinim identičnim znakovima čitaj (slovima)…..
    dakle da bi ljudi ponovo bili ono što jesu trebali bi uspostaviti taj zaboravljeni,univerzalni jezik i gramatiku koja se tokom milenijuma izgubila…..
    ne da bi akademski obrazovane individue davale jedni drugima titule i doktorate već da se ljudska rasa između sebe nebi cepala i delila u mikronske,ultra militarne,agresivne sekte primata filološki i lingvistički zakržljali u ćelijama sopstvene samoizolovane geneze govora….
    jer čovek je biće koje misli i radi a govor mu služi samo da nebi delio sebe od drugih već da objasni sunarodnicima svrhu svojeg rada…..
    dakle da bi i drugi imali formulu za konkreatan,uspešan rad a ne za kloniranje misli u slova a slova u knjige…..
    pa da čitajući svi klonirano isto mislimo i pišući svi isto klonirano delimo saplitanje o suštinu same esencije govora.
    treba nam suština komunikacije a ne njeni derivati koji su zadni 20000 godina izrasli u monstruma,golema bez uveta koji druge ne sluša a kojeg niko ne razume jer govori slengom novijim od najnovijeg Iphon-a

  8. Možda je i dobro to što VIDOVDAN pušta ovakve Ćurčićeve komentare. Ćurčić je glasnogovornik onih koji koji su srpskim pravopisom imenovali i latinicu srpskim pismom. Dok su oni cinični kad se istovremeno brinu zbog srozavanja ćirilice, on otvoreno tuče maljem po njoj. Ipak se ne može reći da profesori i akademici nemaju stida , za razliku od njihovog glasnogovornika. To su pokazali time što nisu napisali ni jednu reč o tome kako je pre stotinu godina austrougarsko-nemačka vojna okupaciona sila unela hrvatsku latinicu u srpske zemlje i njome zamenila zabranjenu ćirilicu. A stid bi trebao,mogao, i morao da potiče iz činjenice da su oni srpskim pravopisom proglasili srpskom upravo tu okupacionu latinicu.

  9. Molim da se ima razumevanja za jadnog Ćurčića, koji u svojoj nemoći i besu iskaljuje svoj primitivizam, jer tezu o dva srpska pisma zastupa i Milo Lompar. Čak je napisao da je ćirilica dominantno pismo Srba. Zbilja je velika i jaka ta dominantnost sa 5-10% ćirilice u javnom životu. U svojoj kultnoj knjizi “Duh samoporicanja” Lompar je napisao da je latinica kontaktno i granično srpsko pismo. Kao zbližili se Srbi i Hrvati oko neke granice, pa Srbi primili od Hrvata latinicu, a ovi od Srba ćirilicu.Da granica nije možda prolazila i kroz Kruševac, koji je potpuno preplavljen hrvatskom latinicom pa liči na Zvonimirov umesto na Lazarev grad? Nisu Srbi primili latinicu na granici,nego tamo gde je stolovao Broz – u prestonom Beogradu.
    Imali su Srbi raznih svojih veličina kojima su verovali, a oni ispali budale kao i onaj Jovan Skerlić koji je u ime jugoslovenstva nudio da Srbi odustanu od ćirilice, a da Hrvati prime ekavicu. Koliko je bio vidovit i pametan vidi se po današnjem stanju – u Hrvatskoj nema ni Srba, a kamoli ćirilice i ekavice. Današnjim profesorima i akademicima, kojima je Skerlić bio uzor, hrvatski profesor je nedavno ovako javno održao lekciju : ako u srpskom pravopisu piše da je srpsko pismo i latinica,onda Srbi u Vukovaru nemaju pravo na ćirilicu,jer je na postojećim tamnošnjim tablama upravo ona latinica za koju su Srbi u svom pravopisu napisali da je srpska.

  10. Meni vezali ruke (a kao nema cenzure!) i tako me vezanog tuku!
    Zašto ja nisam mogao na ovoj temi juče celi dan ništa napisati?

  11. Sad, izgleda, da može.
    Eto, lepo vam je rekao ovaj Molbe moderatoru, sa kumom višestrukim doktorom sa kojim često ćaska o tome koliko angela stane na vrh čiode, pa mu diskusije ovdašnje dođu kao rutina, dakle taj vam je baja lepo objasnio: šta ako vas, takve nikakve i autistične, malo, onako ….Nećete zatrudneti. Koliko štete nanosite srpskim nacionalnim interesima, još sam ja veoma blag sa vama, skotovima nerazumnim. I naročito sa onim odrtavelim Zbiljićem! Mator čovek pa žuri, valda, pre nego što umre, da što više zasere put iza sebe!

    • Nemojte se vaditi Ćurčiću, pa vi nastojite da se što brže sve što je objavljeno hrvatskim pismom na srpskom jeziku unazad prebaci u UNESKO-u u hrvatsku kulturnu baštinu, pa da priznate da ste radili za Hrvate i da, kao Stipe Mesić za Jugoslaviju, kažete: Hvala ljepo, ćirilice više u Srba nema, pa nema ni srpskih dela ni srpskog jezika. Pročitali smo Vas unapred. Tragovi Vam već jasno smrde nečoveštvom.

    • vidis da mozes da budes duhovit bez vredjanja!Dobro si me opisao, cak spominjes i kuma, a nisam rekao da mi je kum, a “angeli” na vrhu igle su vrh.

    • sam ti se obratio sa majmune, cobane, stoko…Cenim da to u tvom slucaju povlaci cast da te olslovljavam sa “ti” (a, ionako, ne razlikujes “vi i “Vi”, pa opet sledi ono “cobane”, “stoko”, tako da, kako god okrenemo, najsigurnije je “ti”).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here