Драгољуб Збиљић: Зашто је и како само Србима подваљено двоазбучје у књижевном језику

Поделите:

Поводом (зло)намерног ширења (не)постојећих нејасноћа које се често читају ових дана у многим средствима обавештавања поводом најављеног, сасвим нормалног и оабвезујућег усаглашавања постојећег Закона о службеној употреби језика и писама по Члану 10. актуелног Устава Републике Србије

Иако су, убрзо по црквеном расколу (1054), Хрвати примили католички црквени обред нису лако и брзо напустили заједничко словенско писмо глагољицу и прихватили латиницу

Срби су много брже и лакше напустили глагољицу и прихватили савршеније и подесније писмо за српски језик ћирилицу као народ православног верског обреда

Срби су, под притиском и посебно под комунистичком политиком, прихватили и спровођење подвале звано двоазбучје у свом језику припр4емљене још од приватног Књижевног договоера у Бечу (1850) када су се заједно с хрватским лингвистима и књижевницима потписали хрватским латиничким писмом на тексту Договора и Вук и Даничић

Подвала Србима звана „двоазбучје“ показала је свој циљ и коначну планирану намеру да Срби уведеном латиницом на Бечком договору замене своје миленијумско писмо, отворено је у ужим политичким и лингвистичким круговима, без скривања, после доласка комуниста на власт у Југославији 1945. а посебно успешно после озваниченог и планираног Новосадског договора (1954)

Латиница је у језик Срба уведена, под „присмотром“ царског Беча још 1850. године

Идеју да се народни језик из српске усмене књижевности уведе за стандардни језик свих Срба (срећа је и нужност да се један језик усвоји за целину народа) донело је време устанака у 19. веку за ослобођење окупираних Словена и за њихов културно-научни успон. Ту идеју је, мудро, Беч узео у своје руке у време Аустроугарске Монархије јер му је било важно да словенске народе који су се служили штокавшптином на Балкану обједини у једном језику ради смањивања трошкова његове владавине у словенским земљама Монархије. Јернеј Копитар као службеник Беча наишао је на упорног и, свакако виспреног, Вука Караџића (који се затекао у Бечу после крвавог угушивања Првог српског устанка од Турака) за тај посао што се тиче српског језика и оних који ће се служити тим језиком. За језик им је било лако да се одлуче за основу тога стандардног, књижевног језика. Узет је у основи, наравно српски, штокавски из говора народа источне Херцеговине и углацном из усмене књижевности српскога народа који је по елементима био сличан, умногоме исти, с говориам већег дела Шумадије и данашње Војводине, Славоније, готово целе данашње Босне и Херцеговине, Книнске крајине, већим делом далматинске области, затим Дубровника где је преовлађивало штокавско (превасходно српско) наречје на коме су већ имали објављена уметничка, књижевна дела представници штокавског језика који су се изјашњавали највећим делом као Срби католичке вере.

Бечу је, преко Ј. Копитара и касније Ф. Миклошича успело прилично лако да се у такав књижевни језик укључе и Хрвати чакавци и кајкавци јер та наречја нису имала елементе да се изгради књижевни језик ни за за све Хрвате, а камоли још и за Србе. Хрвати су се, уз подршку Беча, прилично (али не зачас и лако) мудро убедили да се обједине око таквог (у основи српског) књижевног језика, јер на чакавском и кајкавском нису се могли проширити касније на велики део католичког становниптва ради обједињавања хрватске нације на што ширим просторима у време владавине Аустроугарске и нису могли рачунати на будуће ширење хрватских области уз помоћ католичког фактора. Прихватањем, дакле, тог књижевног језика за свој даљи успон показали су националну мудрост у своју будућу корист.

Хрватски политичари и лингвисти, стицајем околноси, показали су се мудрим у озваничењу „хрватског језика“ и (о)чувању свога писма

Хрватски политичари и интелектуалци су с њиховим лингвистима показали још једну политичку и лингвистичку мудрост. Они су, иако је било једног броја Хрвата за то да, уз прихватање таквог књижевног језика, приме од Срба и писмо, јер је, на пример, највећи лингвиста 19. века у Хрватској Томo Маретић тврдио у својој Граматици за српску вуковску ћирилицу да је „u čitavoj Europi , a valjda i na čitavom svijetu nema pisma, koje bi u tom obziru bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebqavao“1, што су потврђивали и још неки истраживачи и тада и касније пиром света. Хрватска мудрост је била и у томе што су они примили тај доминантно српски књижевни језик, али су га примили на латиничком писму.

Има назнака у делима Вука Караџића да се он надао да ће и Хрвати прихватити његов ћирилички састав за своје писмо. И то би било и очекивано и нормално. Кад признаш да си примио језик (то су признавали многи хрватски лингвисти и интелектуалци у областима данашње Хрватске у 19. веку), сасвим је нормално и обавезно д узмеш и писмо. За енгелски језик, или француски и било који многољуднији и утицајнији у свету језик, ни у сну се не би могло догодити да неки други народ прими тај језик за своју употребу, а да прави друго писмо за њега. Тако се, у ствари, родило српско и хрватско (српскхрватско) двоазбулчје. У томе су, свакако, Хрвати добили подршку и помоћ од Беча, јер му је било лако да за католике Хрвате издејствује преко Вука легализацију другог писма за Хрвате уместо православне (српске) ћирилице, јер Аустроугарска је за све време постојања више пута забрањивала ћирилицу и наређивала латиницу с јасном намером да Срби напусте то (свакако православно) писмо и замене га (свакако католичком) латиницом.

Вирус за забрањивање ћирилице и њену замену хрватском гајицом био је, после неуспешних трајнијих забрана ћирилице због побуне Срба с њиховим свештенством више пута у 17. и 18. веку примирен све до појаве у Југославији комунистичке власти после 1945. Истина, у Краљевини Југославији (1918-1941) постојало је прилично добро извагана равноправност писама у језику Срба и Хрвата. Срби су писали готово сви својом ћирилицом, а Хрвати апсолутно сви својом латиницом (гајицом). А на железничким станицама, на државним установама и слично углавном се поштовало и у Србији и у Хрватској двописмо. Никад није било само ћирилице ни у Србији ни само латинице у Хрватској.

Касније, током Другог светског рата, у време усташке НДХ, зна се, било је: ћирилица забрањена и наметнута свима само хрватска латиница (гајица). У ономе делу разбијене Краљевине Југославије где је била под окупацијом Немаца Недићева администрација била је, наравно, испод немачког језика и немачке латинице, у употреби углавном српски језик и његова ћирилица. Кад је била окупација, што се писма тиче, Срби и Хрвати у НДХ и у Србији били су по употреби писма свако на своме. Међутим, када је дошла комунистичка власт (1945), почела је и у Србији полако па све брже замена српске ћирилице хрватском латиницом.

Подвала Србима звана „двоазбучје“ показала је свој циљ и коначну планирану намеру да Срби уведеном латиницом на приватном Бечком договору замене своје миленијунмско писмо без скривања је отворена до краја после доласка комуниста на власт у Југославији 1945. а посебно после озваниченог и планираног Новосадског договора (1954) када је, под добро изведеном „присмотром“ комунистичке власти легализован такав вид „двоазбучја“ у коме је у расправама у то време отворено говорено о „постепеној замени /српске) ћирилице (хрватском) латиницом, у чему су имали сумњичавост чак и неки хрватски језикословци (на пример, Мате Храсте) који нису веровали да ће се српски народ лако одрећи писма ћирилице јер Срби pišu ćirilčicom od prvih pisanih kwiževnih spomenika svojih do danas“2, „jer bi to značilo u najmawu ruku ozlovoljiti cijeli narod“3. Супротно је мислио Милија Станић, тада сарадник Српске академије наука и уметности (која, и данас, да ли случајно, после сваког укидања назива српскохрватски језик, објављује нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика и чије презиме Станић /Драган/, да ли случајно, данас влада сиротом Матицом српском и тврди да је „нама историја дала два писма и да тако мора да остане“, без обзира на то што је реч о насилној, често окупатрорској историји, двоазбучје ни у једном другом књижевном језику не познаје ни европска ни светска пракса) овако: наша револуција и братсво јединство ипак њему (Станићу) даје за право да је то „оно објективно што у овом часу даје могућности многима нама у Југославији да мислимо о свођењу наше две азбуке на једну“4, наравно, на хрватску абецеду.

Ако српски лингвисти не изврше хитну реформу Правописа у решењу писма, српска ћирилица неће имати будућност

После Новосадског договора о српскохрватском језику и (формално) о „равноправности латинице и ћирилице“ (1954) почео је комунистички нескривен програм и циљ: ћирилица се неће законом забранити, препустиће се употреба писама „равноправно“, али се није крило да је то привремено, све док се фаворизацијом „постепено“ од власти на све начине, па и преко школе, хрватска латиница тако не „омили Србима“ све док они не схвате да је свеједно којим ће писмом писати свој језик. За Хрвате то није важило, јер није био програмски план комуниста да се, тада још већинска, фаворизује ћирилица, него хрватска абецеда.

Комунисти су, када су нешто хтели, били веома успешни и брзи. Они су успели да фаворизовањем гајице и без формално забрањене ћирилице као у ранијим периодима, од 1954. до 1970. године замене гајицом код Срба 80 одсто ћирилице у језику Срба. После 1970. године то се још побољшало у корист нескривано фаворизоване хрватске гајице, па је ћирилица данас у Србији просто сасечена 90 одсто. Остало је још десетак процената српске ћирилице у јавности, па да се ћирилица сасвим изгуби међу Србима, рачунајући и Србију.

Пропаганда свих врста била је уведена, па чак и у том снмислу да је ћирилица „српско хегемонистичко писмо“, па онда да је „застарела“, па „националистичко“ и „шовинистичко писмо“, све до тога да је српска ћирилица „фашистичко писмо“. Није редак случај да се то и данас чује чим се јаве они који траже, природно, повратак српске ћирилице у живот у складу с уставном обавезом из Члана 10. и у складу с општом светском праксом у којој не постоји нигде начин решења питања писма било ког другог народа и њиховог језика као што је то после Новосадског договора све до данас у Правопису српскога језика (уникатно двописмо као у време српскохрватског језика. А речени Члан Устава Србије о језицимаи писмима сасвим је усклађен са европском и светском општом праксом у решавању питања писма у свим другим народима и њиховим језицима.

У многим коментарима у наше време, посебно поводом интервјуа проф. др Срете Танасића под насловом „Латиница није српско писмо“5 јављали су се, осим разложних, одмерених и научно заснованих коментара, појавили су се и они коментари који су очигледно не само неупућени у проблем него и очуигледно злуради и игнорантски према преузетим обавезама у вези са српским језиком и писмом и који немају везе с лингвистиком и правима људи и народа, него имају само везе са деценијама ширеним заблудама о српском писму, о „богатству двоазбучја“ само за Србе и с навикнутим истискивањем српске азбуке. Чак се спомиње како је ћирилица нескладна с новим „технологијама“, а хрватска “квачаста” абецеда (која не постоји нигде у том саставу до у Хрватској и у новим језицима „босанском“ и „црногорском“) јесте. Мада су Црногорци увели два нова знака у ту хрватску абецеду и тако су сачинили ново писмо: „црногорчицу“. И, сигуран сам, ко ово схвати или се сам упусти у истинито откривање разлога и начина прогона српске азбуке, схватиће лако зашто је важно за Србе да усагласе закон с уставном обавезом о писму Срба и њиховог језика, а не да се и даље деле само Срби (и) по писму. Ваљда је некима мало српских деоба, па је важно да се разликују од свих других народа којима требају два писма, јер им је „мало“ једно писмо које је свима другима у њиховим језицима сасвим довољно и важно да се други не деле као Срби и у писању свога језика.

Што се Хрвата тиче у вези с њиховим националним писмом данас, узгредно можемо рећи да иако су они, убрзо по црквеном расколу (1054), примили католички црквени обред нису лако и брзо напустили заједничко словенско писмо глагољицу и прихватили латиницу. Они су дуже од Срба задржали гфлагољичко писмо. Познато је да су неки католички попови „глагољаши“ писали за црквене потребе текстов глагољицом чак све до 20 века. Срби су глагољицу напустили и заменили је подеснијим и једноставнијим ћириличким писмом већ десетак година после смрти другог (Методија) од двојице браће који су се сматрали првим словенским „учитељима“ и творцима прве словенске азбуке глагољице.

Срби су, дакле, много брже и лакше напустили глагољицу и прихватили савршеније и подесније писмо за српски језик – ћирилицу као народ православног верског обреда. Срби су, нажалост, под притиском и посебно под комунистичком политиком, били приморани да за релативно кратко време, прихвате и спровођење подвале зване двоазбучје у свом језику с коначним, њима ни данас недовољно јасним циљем – да у коначном буду полатиничени и да тако олашано буду асимиловани преко губљења темеља свог ћириличког идентитета.

Закључак: неопходно је и Правопис српскога језика хитно подврћи уставној обавези јер ништа у правној држави не сме бити противуставно решено

Српски лингвисти данас треба много усредсређеније и озбиљније да схвате да јесте важно, веома важно ово усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писама с уставном (народном) обавезом по Члану 10. Устава Србије, у чему су формулацијама у Предлогу измена у Закону дали веома велики допринос, јер то нису могли ваљано да ураде само правници без сарадње с лингвистима, али треба и поред тог усаглашавања да схвате да је подвала „двоазбучје“ само Србима била нешто најбоље што су могли да осмисле они који су већ хиљаду година укључени у смишљени прогон српске ћирилице и њену забрану и замену латиницом. Да је та подвала „двоазбучје“, па чак и „богатство двоазбучја“ већ одавно дала планиране и очекиване резултате у прогону/замени у јавној пракси чак преко 90 одсто српске азбуке гајицом за 64 године од времена умногоме погубног по језик Срба и, нарочито, српску ћирилицу Новосадског договора и у Србији и изван Србије. Зато је веома важно, може се слободсно рећи неизбежно, најхитније усаглашавање решења питања писма у Правопису српскога језика такође по обавези не само по Члану 10. Устава Србије него и евриопске и светске опште праксе у једноазбучком решавању питања писма у сваком другом народу и његовом језику. Без тако усаглашеног решења питања писма и у Правопису, само Закон с казнама неће моћи да у коначном спасе српску савршену азбуку (данашњу звану по Вуку и вуковицу у језику Срба.

Не сме се дозволити наставак важности актуелног издања Правописа српскога језика 2010. године у коме је на 15. стр. чак (у фусноти) цитирана важећа уставна обавеза о ћириличком једноазбучју службеног језика Срба, а онда већ на 17. стр. та је обавеза изиграна решењем питања писма као у време српско-хрватске језичке заједнице, тј. у српскохрватском језику. Чак су и поједини лингвисти још у недоумици шта је то „службена употреба језика“ и да ли то значи да то подразумева „јавну употребу“. Као да је „службена употреба“ опонент „јавној употреби“, као да постоји „тајна употреба“. Наравно да је службена употреба неизбежно „јавна“. Опонент „службеној употреби“ је само лична употреба без комуникације с неким другим. Да ли игде у свету неко разликује „службену“ од „јавне употребе“ па да постоји једно писмо за „службено“, а друго, алтернативно писмо за „јавну употребу“? Такво тумачење, када би се понудило негде у свету, било би смешно. Срећом, предложеним усаглашавањем с Уставим у Закону таква дилема је отклоњена на прави начин, без деобе „јавне“ од „службене употребе, и то је и С. Танасић у овде споменутом интервјуу јасно предочио.

18. август 2018.

Аутор текста Зашто је и како само Србима подваљено двоазбучје Драгољуб Збиљић председник је Скупштине првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, од 2001), проф. српског језика, писац 13 књига о историјату прогона српске ћирилице и предлагачу једино могућег начина сигурног повратка у живот српске азбуке и њену сигурну будућност

1 Tomo Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga kwiževnog jezika, Knjižara L. Hartmana, Zagreb, 1899, str. 16-17.

2 Mate Hraste, O našem književnom jeziku i pravopisu, Anketa o pitawima Srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Летопис Матице српске, , година 130,, јануар 1954, књ. 373, св. 1. стр. 112.

3 Isto, str. 112.

4 Милија Станић, сарадник САНУ, Око нашег језика и правописа, Анкета о питањима српскохрватског језика и правописа, Летопис Матице српске, година 129, децембар 1953, књига 372, св. 6, стр. 445-447.

5 Видети преко чак преко 220 коментара испод интервјуа с председником Одбора за стандардизацију српског језика под насловом Латиница није српско писмо (Политика, 1. и 13. страна од 15. 08. 2018, интернетско издање)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

6 Коментари

  1. Двоазбучје ушло на мала врата. У тој игри, Хрвати су се боље снашли и воду отерали на њихову воденицу. Мене само чуде српски кадрови, поготово после 1945 године, што су олако преко тога прелазили и на тај начин, ћирилица се запостављала а латиница јачала до дана данашњег. Да ли је ткз. братство и јединство, и постулат нових власти, био толико доминантан да наметне србима и кадровима, на мала врата, неважност свога идентитета али Хрвати ипак нису тако гледали већ терали своју причу и истерали.
    Рекло би се да смо сами (Срби) у великој мери криви за такву ситуацију око писма.

  2. Kad se toliko već koristi što mi ne bi imali svoju abecedu. Tačnije Daničićevu. Umesto nj, lj i dž, ń, ľ i ģ. Jedan glas jedno slovo. Tako bi raskrstili sa hrvatskom gajicom, a i sa srpskohrvatskim. Zabranom, zakonima i olakšicama za one koji bi da pišu ćirilicom neće se ništa promeniti. Komunizam je toliko izmenio svest Srba da će godine proći dok se sve ne vrati na svoje. Informatičkim rečnikom treba jedno veliko resetovańe. A to teško da će moći u miru.

    • Иако је у Уставу 100 посто заштићена, Београдске власти дају још 5 посто заштите, тако да је 105 посто заштићена и презаштићена. Јел видите у каквој конфузији живимо. За употребу рођеног језика, дају повластице, тј. у преводу, платиће неком тих 5 посто у виду умањења, само да користи ћирилицу.

    • Србољуб овде добро процењује. Само Закон неће брзо и лако помоћи промени наметнутој свести српском народу о “богатству двоазбучја”. Наравно, може Закон много да учини, али треба да се примењује,а српска држава (тј. они који су на власти) није баш позната по доброј примени закона. Зато, други стуб који ће држати Србе стално у потреби да мењају своје заблуде о писму јесте усаглашавање и Правописа српскога језика с обавезом из Устава Србије. Тек тада већ готово изгубљена ћирилица у јавности имаће два сигурна стуба који ће је држати и имаће трећи стуб у професорима српског језика, али и свим осталим професорима у школама који ће учити српске ђаке које је њихово писмо, да им макар укратко предочавају историјат прогона ћирилице и њеног замењивања у српском језику, јер без предочавња пуне истине (па ма каква она била) нема образовања и напредовања у било чему. Тек са три нова стуба (која иначе држе и све друге језике и писма у Европи и свету) који ће држати ћирилицу: закон усаглашен с Уставом, рачунајући и примену тог закона, Правопис и професори у школама — тек тада се могу одстранити посејане деценијама од комуниста посебно заблуде о великој вредности уникатног “богатства двоазбучја” само код Срба и тек тада ће Срби моћи, као сви други народи неговати и чувати свој језик и своје писмо, без чега не може сигурно да сачува себе и да напредује ниједан народ на свету, па ни Срби.

      Сугестије гдина Слободана по обичају су тачне и корисне. И хвала и њему и Србољубу на указивања у својим добронамерним коментарима.

  3. Одајмо признање Драгољубу Збиљићу, несаломљивом борцу и подвижнику у одбрани ћирилице и схватимо ово његово писање пре свега као подршку проф. др Срети Танасићу да истраје на враћању ћирилице српском народу.
    Тешко је у једном тексту описати све ране ћириличке, па да и ја макар мало приближим свом народу питање писма.
    Кад проф. др Срето Танасић као председник Одбора за стандардизацију српског језика изађе храбро пред јавност са досад незамисливим ставом да латиница није српско писмо,да она неће бити службено писмо и да нигде другде у свету нема поделе коришћења писма на службену и јавну, то није ништа мање него порука да ће српска лингвистика макар данас напустити језичко заједништво Срба и Хрвата из 1954.г, а којег су Хрвати напустили још 1967.г.
    Овај искорак и подвиг проф.Танасића још је већи ако се има на уму да је његов претходник на тој функцији академик Клајн јавно рекао да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо .И не само то, него је јавно запретио Србима да Србија више неће бити ћириличка земља.
    Познато је из писања БатрићаЈовановића,јединог политичара који се јавно заузимао за ћирилицу,како је Броз удесио да све пароле на Другом заседању АВНОЈА буду на латиници, а ја сам у својој тек изашлој књизи “ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем латинице у српски правопис” ( ЦАРСА Шабац) показао факсимил потврде штаба неке од партизанских бригада у БиХ из 1944.г. којом се потврђује одузимање стоке од Митра Николића из Доњег Детлака код Дервенте.Образац је већ тада латинички, а испуњен је ћирилицом. Ћириличка су имена и потписи чак и чланова комисије која је одузела стоку. У истој књизи показао сам невиђену лингвистичку срамоту која се спроводи у Републици Српској. У књизи Др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира Ж.Драгића “Настава граматике и правописа” ( рецензенти универзитетски професори др Миле Илић и др Радмило Маројевић), у поглављу 9. Писма српског језика.стр.83, пише :”У српском језику су у употреби ћирилица и латиница”, а после тога :”Оба писма су равноправна”. У оној Титовој равноправности писама из 1954.г. она је била у српскохрватском језику,а сада је у српском језику. Овоме се ипак не треба много чудити , јер су српски лингвисти чак и 1992.г.имали своје Друштво српскохрватског језика. Нису они вратили српско име српском језику,него им је то комунистичко име језика избио из главе српски народ на референдуму за Устав из 2006.г. ,кад је истовремено за српски језик везао само ћирилицу. Данас постоји друштво младих лингвиста чији је сајт латинички, а тим писмом су исписани и радови њихових гостујућих професора.
    Интервјуом проф. Танасића пукао је чир југословенско-сербокроатистичке језичке политике, па више нико неће моћи да спречи усклађивање правописне норме са уставном на принципу који важи у целом свету : једно писмо за један језик.
    Као што је помогнуто академику Клајну да одступи са функције председника Одбора за стандардизацијау српског језика, тако треба помоћи и председнику Матице српске проф. др Драгану Станићу да одступи са своје функције ако није у стању да правописну норму о писму усклади са уставном нормом.

  4. ВАЖНО ДЕЛО НЕМАЊЕ ВИДИЋА…

    Не спомињем овде у свом одговору на нови “задатак” који је мени споменуо, с право, гдин Немања Видић. Желим само да кажем истину о ДЕЛУ И ДЕЛОВАЊУ ЗА ЋИРИЛИЦУ Немање Видића, писца нове своје изузетно добре, тачне по подацима и чињеницама, књиге о томе где је и ко направио смишљено проблем са српском ћирилицом под насловом „ИЗДАЈА СРПСКЕ 0ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем латинице у српски правопис“, објављене ових дана.
    Природно је и за очекивање да у борби за живот српске азбуке учествује лингвиста који је обавезан да зна шта је и како урађено с ћирилицом, али ван лингвистичке струке нико није од Немање Видића после 1954. године дао толики допринос у борби за ћирилицу. Видић је то радио зато што је схватио проблем и, пре свега, зато што је примерно његово велико, али нормално за људе, родољубље, љубав за свој језик и своје писмо у том језику и да није, као дипл. инж., увек имао јако логичко размишљање и расуђивање и да није добро схватио и лингвистичку страну питања писма. И добро је схватио од почетка да је то државно питање, јер је држава (наравно у њено име политичари и државници с лингвистима) та која треба да вати ћирилицу, јер ју је држава и у време комунизма у Југославији с лингвистима у сарадњи смишљено, плански протеривала замењивањем. Без државе такав се злочин према националном савршеном писму не би могао извести од 1954. године и даље. Други је не би могао замењивати без државе. Па се без државне улоге не може ни сада вратити. Бројни антићириличари и они који сами себе уврћшују својим и речима и делима у антисрбе одлично су схватили да да се ломе копља у ово време када мора да се усагласи закон с уставном (народном обавезом), па и они појачавају ових дана пропаганду против, тобож, застареле ћирилице, желећи да оживе мртав, али пропагандно јак леш звани “богатство двоазбучја” и да обмањују народ да смо и даље “једини и најбогатији народ на свету зато што имамо два писма”, иако је баш тиме ћирилица сатерана на бедних десетак процената у јавности. Нисмо, наравно, никада имали у књижевном језику два писма (јер је то неодрживо и немогуће стање за језик и народ у дужем року). Немања Видић је то схватио лако, а многи лингвисти то још нису довољно разумели. Али, овај сада интервју проф. др Срете Танасића под насловом “Латиница није српко писмо”, што је пренео и Видовдан, пружа озбиљну наду да ће, коначно, лингвисти учинити своје који им је стручно-научна професионална обавеза према српском језику, писму и према свом народу. А сви имамо највеће обавезе према свом народу, ако хоћемо да трајемо са својим најважнијим вредностима, од којих су језик и писмо међу првима. Јер нигде не постоји случај у свету да је народ (својевољно) заменио своје писмо, јер је то појединачна, али, пре свега, колективна народна вредност и неопходност опстанка и развоја.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here